Матавуљ, Симо - УСКОК
За њом Јоке: — Јао, бане, мој ђевере! Кнез се подними на једну руку, а други длан положи на Јанково кољено. И стара катунска орлушина, којој бјеху оба крила сломљена, сакри сузе.
устајаше с надањем; цио дан провођаше у томе; свакога вечера, кад би Бајица поштоноша испразнио своје бисаге, дрхаташе Јанково срце, па би га спопало очајање. Најпослије изгуби сан и поче вехнути, а о своме тајном страдању не помену ни владици!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Дуго и дуго, прекрштенијех руку, гледала је лијепа дјевојка у блиједо лице Јанково. Огањ гораше неједнако. Час би плануо те расвијетлио чудан призор.
Промишља на понашање Јанково откад му је у кући; спомиње се свега, али не види ни трага каквој сумњи. Пребира опет у памети неће ли се сјетити чега
Тако је Стана живјела у очевој кући, пазећи старе и њивећи сина и брата. У домаћој читуљи било је забиљежено и Јанково име. Поп га је помињао одмах за Петром и Милуном, синовима Пејовим.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
у турску ордију пред чадора од Кладуше Муја, пред Мујом се смјерно поклонио, а вели му силна потурица: „Што је, море, Јанково копиле? Што ли те је оправио Јанко?
Њему рече од Кладуше Мујо: „Хоћу, сине, Јанково копиле, сад ће Алил на мегдан изићи“. Па он скочи на ноге лагане, те опреми нејака Алила, изведе му ђога дебелога, те
Вели њему Сава од Посавља: „Кад се, бего, преставио Јанко, кам’ Јанкова три ћемера блага? Кам Јанково рухо и оружје?“ Тад говори беже Али-беже: „Јанко вам је благо оставио, оставио благо и оружје, кад дођете, да га