Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
’ Ја тако и учиним и одма пошљем по једног човека Лазару Илићу у Јабучје, Петру Јеремићу у Ракаре, Малом Јанку у Оглађеновцу и Милисаву Милошевићу у Орашац, и поручим им: да је час избављења приспео и нека купе чете сваки у свом
Ја извадим те му дадем 9 рушпија, и кажем му, кад донесе барут, да ћу му све платити. Толико дадем и Јанку Зазићу из Скеле (који је од субаше Газије побегао у Земун), те ми донесе 9 фунти барута.
— Онда капетан узе везен јаглук, баци Јанку у руке: „Ето вира!” — Цинцар Јанко развије јаглук и рекне: „Ово је марама, камо прота, прота?
Како је Карађорђе чуо, да је Јанко Катић погинуо, одма је послао своја четири момка, да дође брат Јанков, Марко, Јанку на место, и поведе од своје кнежине сву војску.
А Турчин повиче: „Коме да се предам, које вам је старешина?” — Војници повичу: „Предај се Катићу Јанку” (који се туна наблизо трефио); и Јанко дотрчи са запетим пиштољем у руци, натрчи на Турчина и сам повиче: „Предај се,
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ја сам сместа разаслао људе те јавио Стојану у Ноћај, проти у Белотић, поп-Теши у Бадовинце, Јанку, Авраму, попРећи... свима... Ја сам им јавио да вас потера гони. — По Деви? — Јест, по њему.
Црњански, Милош - Сеобе 2
– зур Бефестигунг мутуеллер амитиé – испричати о том деди Мијаилу по нешто, а испричати, по нешто, и о стрицу Јанку.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Види само како се срди на тебе и окреће главу! Стара јуначина чисто занијеми, стидећи се од тога њежнога пријекора. Јанку би тада згодна прилика да добро уочи дјевојку.
Па прионуше сви својски, без ријечи. Тада се Јанку одгонетну једна загонетка. Дотле се чудио како силни пламен не запали сламни кров, али тада видје да је горе пробушен
Још су мушкарци мало јели, па млађи однесоше судове и трпезу. Кнез пружи чибук Кићу, а Јанку рече: — Ја мним да и ти пушиш? Оли да ти донесу један чибук?
Докле се смијех орио, Крцун шапташе Јанку: — Јест бестија, али је свакоме мио, јер је дјетиње душе! Петровићи, особито господин Саво, радо се с њим шале.
Крцун, видјев да је све то Јанку загонетно, додаде: — Дугачка је то прича, те није ласно све разабрати, а имаћеш кад!...
Зар не би љепше било да сам погинуо ове војне, но да чекам смрт у пепељаку, као баба чесова!? Је ли, ђетићу (обрте се Јанку), зар не би љепше било да се након мене прича, што ни за кога: „Војевао је сто година, па погинуо!?“ Сви се насмијаше.
И обрте се Јанку. Остали заподјеше разговор међу собом. Старац настави: — Е, дакле, првом сам пушку понио кад је паша Махмутбеговић
Ту је предњачио Јоко Драгов... Крцун објасни Јанку: — То је, знаш, био старији син кнежев, соко какав се ријетко рађа! — Соко, богме! — настави Стево.
Кнез хукну и нареди кћери да служи вином. Женске бјеху ућутале и слушаху такође пажљиво. Јанку се чинило да сања. Осим свију чуда, које бјеше доживио тога вечера, њему се учини да су се ти људи пред његовим очима
Ту је био жесток бој, који је трајао цио дан и комад ноћи... Стево умуче и обори очи. Крцун рече Јанку испод гласа, али сви могаху чути: — Ту је погинуо Јоко кнежев!
Е фала ти у име цијелог браства што тако дочека овога кућића и страдаоца! Јанку се завртјеше сузе. Старац настави: — А сад ја, као најстарији по годинама, као отац што бих вам свијема могао бити,
Насмија се замишљајући га у одежди и с кадионицом у руци, тога попа који је ко ти га зна колико глава одсјекао! Јанку се наметну поређење тога попа са свјема осталијема, које је познавао, почињући од свога домаћега патера.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Лазаревићу и Јанку Веселиновићу добила је своје класичне представнике, и као израђен књижевни род и савршен узор пренела се на остале
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Јања била мудрија од Јанка, Поручује кујунџији Јанку: “Ој, Бога ти, кујунџија Јанко, Да ти пошљем малену парицу: Сакуј мени в’јенце и обоце, А што теби од тога остане
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ВУК МИЋУНОВИЋ (шапти на ухо сердару Јанку) Овај држи за реп аџи-Аџа, и пуштит га задовијек неће док погине кучка али жрвни.
Благо Андриј' ђе је погинуо — дивне ли га очи оплакаше, дивна ли га уста ожалише ... КНЕЗ РОГАН (шапти кнезу Јанку) Не питај га, аманати, за такве ствари, док се није што изблејâ. ЗОРА ЈЕ; БУДЕ СЕ И ДИЖУ.
КНЕЗ ЈАНКО Што је било? Што пише, владико? ВЛАДИКА ДАНИЛО Не може се оно прочитати. Даје га владика кнезу Јанку да га попу поврати. КНЕЗ ЈАНКО (гледа га) Дивна писма, јади га убили!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Сутон се почео бјеше хватати. „Ја бих да што заложимо, е сам огладнио... Јесте ли што зготовиле Јанку?“ „Ја нећу ништа до млијека!“ рече момак. „Каква млијека, чоче! Ево три дана да срчеш сама млијека.
„Неће они то чекати, не!“ рече гласно Пејо, па шапатом њој: „Пусти, бога ти, нек иду. Лакше ће Јанку бити што прије оду. А нешто је весео. Познао сам одмах по њему.
А што је било Јанку? Шта му се догодило? Охладио се момак иза првога заноса, пак стао размишљати о своме стању, и о ономе што ће бити и
Кад би се случајно на само затекли, сплели би се и једва чекали да се растану. Јанку је био ред да се с момчађу састаје, јер га сви пажаху, и мило им бјеше да им прича о свијету.
Стана је у Јанку налазила оно, што је при човјеку замишљала, а прије није могла јасно преставити. Уз прикладност и јунаштво, шири
А-ја! Једна му је ријеч једнако била на устима и њу изусти: „Ма, бога ти, Стане, шта ти мислиш, шта је Јанку?“ „Ја... шта ја знам? Шта опет мене питаш? Зар се Јанко са мном причао?“ одговори цура, доста срчано.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
НА ОНОМЕ БРЕГУ † Јанку Веселиновићу На ономе брегу што је над животом, Тражио сам место где станује срећа, И ишао дуго окружен лепотом Из
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Или нам пој задовољство по дугом растанку, Како негда с љубом бјеше Сибињанин Јанку. Пој сељанске жизни дољу, љубве древно жиље, Или како под Родопом дјеве беру смиље.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Угричићима и хрватским бановима Песме које говоре о Бранковићима и Јакшићима, Црнојевићима, Угричићима (Јанку и Секули) и хрватским бановима најближе су по своме духу косовским песмама.
Али немају његове веселости, његовог замаха и ширине. Кајица је постављен насупрот Јанку и његовим Мађарима и Каравласима као Милош Латинима. Он се одликује не само јунаштвом него и чудесном лепотом.
Таква је, између осталих, у песми Јанко од Котара и Мујин Алил иронија коју изговара Вук Мандушић предајући Јанку заробљеног Турчина: „Ето, Јанко, од злата јабуке!
Осврте се Краљевићу Марко, па беседи војеводи Јанку: „Куд си ми се подигао, Јанко? Што с' толике свате потрудио, и толике коње поморио, кад то није за тебе девојка, већ
“ Кад се свати мало одморише, подиже се Краљевићу Марко, па извади сабљу димишћију, па је метну себи на колена, и Јанку се онда окренуо, па је њему тијо говорио: „Чујеш ли ме, војеводо Јанко, и ти с њиме Уступчићу Павле!
ћу ићи на цареву војску, ил' ћу ићи краљу у сватове, да га вјенчам с госпођом краљицом; ил' ћу ићи Сибињанин-Јанку, да му крстим два нејака сина?
Кад Секула речи разабрао, љутито је Јанку говорио: „Ујко Јанко, немерено благо, ти не слушај моје миле сеје, већ ме води на Косово равно“.
“ Кад то рече војевода Јанко, расрде се Кучевкиње младе, Кучевкиње и Браничевкиње, па беседе војеводи Јанку: „Кад нам не даш Секуле нећака, не дамо ти три аршина платна, већ га води на Косово равно, па га подај црним
Секула је Јанку беседио: „Ујко Јанко, немерено благо, сад ти идеш санак боравити, а ја идем у тај турски табор, створићу се змијом
Секула у тај турски табор, створио се змијом шестокрилом и донео цара честитога у зубима кано и сокола; с њиме паде Јанку на шатора, сви јунаци виком повикаше: „Зло си легô, војевода Јанко! Зло си легô, а горе устао!
Јанко у ријечи бјеше, ал’ ето ти Мандушића Вука и он води од Кладуше Муја, везао му руке наопако, приведе га од Котара Јанку, па га Вуче њему поклонио: „Ето, Јанко, од злата јабуке, чини с њоме што је тебе драго!
побратиме, ти си њему задô вјеру тврду; ако ли се лакомиш на благо, док је, бего, у животу Јанко, биће блага и теби и Јанку“. Ал’ то бего ништа не слушаше, већ извади ножа пламенита, па он закла побратима свога, као јагње о Ђурђеву дану.