Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Ах, фирија дракулуј! — шкрипну зубима, онда се изви изнад шатора и повика: — Јанкуљ, Живуљ! У суседном шатору зашушта слама и тек нечије мамузе треснуше пред шатором. — Одите унутра!
„Бећарисао“ је до двадесете, тада га други пут оженили и до двадесет четврте године имао је Јанкуљ петоро деце од двеју жена.
Не био ти ја каплар... — А-ух, да су ми она два рудна, па да прескачем препоне са све топ. Јанкуљ прилепио главу уз отвор цеви, и гледа не би ли шта унутра нашао.
А по разбојишту се размилели и Јанкуљ, и Вучко, и Танасије... Чак и Крста возар запалио неку лулу и цима густе димове.
А Јанкуљ нашао неки будилник, па се војници сакупили и загледају; — Где га нађе? — пита га потпоручник Александар, чудећи се.
А Јанкуљ прича како је јутрос видео два зеца да су претрчали испред дивизиона, и он је у томе одмах предвидео предзнаке несреће.
Људи већ посустали од умора и глади. Али пред свануће наиђоше Танасије и Јанкуљ са џаком јабука и десет хлебова, и тек се тада сетисмо да их нисмо видели целе ноћи.
Било је згодно: кујна покрај пута, а кувар отишао некуд. Али Јанкуљ није хтео да носи чорбу пет километара, јер су му сигурније биле тврде јабуке у џаку. — Их!
— Их! — вели поднаредник Траило и пљуцну. — И остависте чорбу? — А, јок! Сум просуо! — вели Јанкуљ, бришући лице рукавом. — Тако, тако, нека и они из позадине осете шта је то глад.
Повикаше војници да се склони у заклон, и један га свуче као врећу у рупу. Сви смо се смејали, јер је Јанкуљ мислио да га је ударио упаљач шрапнела. — Ама, поднаредниче, не се љутим да ме бапне у нога, рука, ама посред леђа...
— Ама, поднаредниче, не се љутим да ме бапне у нога, рука, ама посред леђа... о, фирија дракулуј! — и Јанкуљ брише шајкачом хладне грашке зноја.
— вели Милован. — Вала, поднаредниче, чим се смркне, идем у село да докотрљам једну бачву — вели Јанкуљ — и да је напуним водом. Сунце се изгуби међу шеваром и свеж ветрић пирну са Саве. Отворених уста дишемо.