Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И науми да све каже Лазару. И, баш на Илијиндан, око велике ручанице, срете се с њим у шуми. — Јаране! — рече. Лазару паде мраз на образ, али му не би на ино. Он се одазва. — Акобогда? — У шуму! — Да ти кажем нешто!
Још га замоли да он помене његовој снаси, Мари, не би ли она матери казала!... — Стид ме, јаране!... Стид, бога ми. Не бих ја то смео каза ти, па да ме кољеш!... — А ти смеш!...
— Стид ме, јаране!... Стид, бога ми. Не бих ја то смео каза ти, па да ме кољеш!... — А ти смеш!... — И онда, јаране, ако милостиви бог што да, ти си побратим!... Тако смо рекли! Лазар се мењао у лицу.
И ко је тај Станко?... Он да је друг, пријатељ, да је прави јаран, он не би пркосио онако као он њему јутрос: „јаране, ти си девер; тако смо рекли!... И ускипе му бујна млађана крв... — Није девер! — рикну он.
— Да ти паднем „с колена”! — јекну Лазар. И самим погледом изазивао је. Станко се љутну. — Шта је теби, јаране? — упита он, а у том гласу звонио му прекор. — Шта ту ваздан!... Смеш — не смеш?!
— Јаране, — рече Станко — ми се „чисто” рвемо!... Да сам ја тако хтео, ја бих тебе давно оборио!... — Ја се овако рвем!
— рече. Лазар онемио. Станков га поглед окаменио. Станку дође воља да се поигра са њим као мачка с мишем. — Па, јаране, што ми не одговараш?... Што ти је?... Што си се скаменио?... Што се ти мене бојиш? Ми смо заједно одрасли...