Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Бела јасна пруга пробијала је кроз шуму, и она постајаше све руменија, док се не појави јарко сунашце... Хиљадама његових зрака проби се кроз зелено лишће, па је треперило и преламало се као шарени шљунак у
— рече Алекса. И заиста! Оно плаветнило белога дана постајаше све руменије, док најзад не обасја јарко сунце, те просу зраке који затреперише по дебелој роси... Ваздух беше свеж, те прожмаваше снагу...
Зека диже руку: — Браћо!... Бог нас слуша!... Чуо нас је!... Гледајте!... Шаље нам сина свога, јарко сунашце, да нас овесели и обасја... Хвала ти, оче небесни! — рече он скидајући капу.
То је падало као снопље; сваки пуцањ носио је по један живот... Кроз онај лом разлегала се запевка и врисак коњски. Јарко сунце, које тек што беше обасјало, зави се тамним плаштом, кроз који не могоше пробити сјајни зраци...
Црњански, Милош - Сеобе 2
Довикивао је Исаковичу: „Капетане, сунце вам јарко, још ја могу да вежем учкур чврсто! Али сам, ето, код жена, остарио! Нек се акају!
мучећи се да, некако, освоји ону лепу бабу ђенерала Монтенуово – мучи се већ годину дана – а капетан је, сунце му јарко, зачас, код његове ћери, успео.
Божич се опет смејао. Капетан, каже – сунце му јарко – хоће баш да ражалости госпожу Евдокију! Требао би већ да зна да госпоже вијенске, којима је муж остарио, не воле да
Божич га је, међутим, испратио, љубазно. Капетан му је, каже – сунце му јарко – за срце прирастао. Чисто му је жао, што му није запросио ћер, Теклу.
Солнце јарко, на високо ти си, Моја мајко, на далеко ти си.“ Хорват је гледао да у Росију одсели пушконоше, а није примао у транспо
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Изузетно су лепа, сликовита и упечатљива поређења којих су пуне наше народне песме: „Сину Милош у пољу зеленом / као јарко иза горе сунце“; „Пишти као гуја“; „Кука кано кукавица“; „Лепа као горска вила“ итд.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Рака њега крије сад и тама, Шта ћу овде ја на свету сама! (1844, 14. окт.) НЕКА СУНЦА Јарко сунце седа, Травка њега гледа Оборена лица А пуна сузица.
Он је грли млађан жарко, Он је стиска уза себе: „Мила моја, сунце јарко, Благо мени поред тебе!“ Ал' му ево боно паде Уједанпут чедо красно, Боно паде, не устаде — Зађе њему сунце
“ Тако мома песму доче, Сунце јарко пламтит поче Да деклицу красну згледа, А угледат липа не да. Мома везла — готова је, Тура везак па устаје, Гледа
Уједанпут јарко с' сунце диже, Па за часак насред неба стиже, Како стиже, одма силно плану, Па травицу зелену преплану, Клону
Бели данак ето веће свану, Јарко сунце земљици ограну, Да л' и теби, тужно срце моје? Оде јутро, ето веће пладне, Ето веће и вечери ладне, Тио
Сунце јарко, та колико реда Тако тебе ја седати гледа, Гледа твоје големе красоте Пун радости и веље милоте, Гледа тамо па
Сунце јарко, јаче сјати нагни, Па им лице, па им ноне смагни. Сунце јарко зашло већ одавна, Очо данак, дошла нојца тавна, Моме
Сунце јарко, јаче сјати нагни, Па им лице, па им ноне смагни. Сунце јарко зашло већ одавна, Очо данак, дошла нојца тавна, Моме платно давно покупиле, Па с' одавде мене изгубиле, Све ми
“ Сину дукат кâно сунце јарко, Плану Марко, па дукате вата: „Вина амо, крчмарице драга!“ Па замало од рана ни трага.
магарца, па јоште и јарца, С оним уши, с овим створи браду, И даде им траву и ливаду, Па да онде добро виде јести, Јарко сунце на небо намести. Ох и друга постварао чуда, Кâ што видиш, гледнеш ли ма куда.
Данас-сутра час ће ударити, Јарко сунце мени заклонити, Из руку ми јасне гусле тргнут, Моје тело под земљицу вргнут.
И зорица забијеље дивно, Па се маша у злаћана њедра, Отуд вади оно сунце јарко, Пружи њега више горе чарне, Показа га цијелом свијету.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
На усти' мојих лежи, на својој пећини, сунча се на сунашцу, твог ока врућини. Ој, сунце моје јарко, мој сјајни злотворе! Ој, гујо сунчанарко, мој слатки отрове!
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Зар је зима страшна тако, Те развијаш крила јако? — За пољима, за горама, Јарко сунце сија нама. Росно тамо цвета цвеће, Не одлази премалеће. Тамо, где се ласта спрема, Нема зиме, мраза нема.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
спаде, нестаде га, и он се осети слободан срећан; нема више страдања, нема досадањих мука, све оде, као кад гране јарко сунце и разагна густу маглу ... Да се живи !... да се живи !...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
7. Дјевојка је Сунцу говорила: “Јарко Сунце љепша сам од тебе! Ако ли се томе не вјерујеш, Ти изиђи на то равно небо, Ја ћу изић’ за гору на воду.
“ Сузе рони дјевојчица: “Како ћу т’ га убјелити? Раки-сапун поскупио, Бистра вода пресанула, Јарко сунце помрчало.“ ДОДОЛСКЕ ПЕСМЕ 44. Насред села вита јела, — ој додо, ој додоле! — Вита јела чак до неба.
55. Сеја брата на сунашце звала: “Ајде, брате, на сунашце јарко, Да се јарка сунца нагрејемо И лепоте красне нагледамо, Како језде кићени сватови! Благо двору, у који ће доћи!
Веља боља обалила, Главу брату изгубила, Мој Ђорђије! Па ми кућу затворила, Јарко сунце укапило, Сунце моје! Мајци срце обрањено, А теткама црне даре!... Погубила, Бог је клео!
Погубила, Бог је клео! Потражи ми дична брата, Дична брата утреника, О, Ђорђије, сунце јарко! Кућа ти је поклекнула, А шљеме се преломило, На плочу се наслонило, Камен сестри с краја твога!
Ил’ си расла на бор гледајући, Ил’ на јелу танку поноситу, Ил’ на мога брата најмлађега? — Ој јуначе, моје јарко сунце!
230. Сунце ми се крајем вије, ладо ле, миле! То не било јарко сунце, ој ладо, ој! Већ то био брат и сеја, ладо ле, миле! Сеја брату говорила: ој ладо, ој! “Походи ме, мили брате!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Што не би пошла на врхунце, ко краљеви и вође? Силнија сте но јарко Сунце, нек вам се клања ко прође. Та грлили смо горе од вас и носили на олтаре.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Копајући тако наиђу у земљи на неку ствар која је изгледала мртва и сијала се као јарко сунце; глава је у те ствари била од самога сребра.
Под јарко сунце пред орачима и копачима домаћа шјемена износио а милосном се богу молио, дабогда! Плуго ти широм гонило, а раоник
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
” Она онда изиђе, пак му приповеди сву своју невољу, најпосле му рече: „Јарко сунце! ти сијаш по целоме свету, ниси ли гдегод видело такога и такога човека.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Лето је, траје 1819. година, месеци су прошли како је утекла из свога дома. У јарко августовско подне окупља се, у манастиру Каленићу, силан свет. Слави се празник, Велика Госпојина.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Само, само, да још мрети није! Ал' већ нека кад инако није! данас, сутра, час ће ударити, Јарко сунце мени заклонити, Из руку ми јасне гусле тргнут', Моје тело под земљицу вргнут'; Ал' што певах неће
Сунце јарко зашло већ одавна; От'ш'о данак, дошла нојца тавна. Моме платно давно покупиле, Па с' одавде мене изгубиле.
Често те тако виђам, Цвете убави! Па грлим небо плаво, Грлим, уздишем, А љубим сунце јарко, Љубим, издишем. Ал' ето зора свиће, И ето прође сан; Ал' тебе нема, нема Нема да сване дан! Ђ.
О, да те тако ја не љубљах жарко, Још бих глед'о твоје сунце јарко, Слуш'о грома, слушао олују, Чудио се твојему славују, Твојој речи, и твојем извиру Мог живота вир је на увиру!
да тужи, Те се на равној ружи Расцвета први цвет, А лептир полете бели Да први куша лет, У врту смо се срели, Где јарко сунце сја, Пролеће, ти и ја. Лептир љубавно ружи Шапће, и око ње кружи, Мирисни љуби цвет.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
о... ој Мораво моје село равно, кад си равно што си водоплавно, или Сунце јарко не сијаш једнако... Само што је та срећа мало трајала, јер је дошло време да се активно посвети војсци.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
По хоризонту тетурали су тешки, пијани облаци, оморени и отешчали од оргијања, одозго тамни и вунасти, а одоздо јарко забљеснути сноповима сунчевих зрака. Ваљали су се по том разбојишту и омашћивали рубове гримизом и жеженим жутилом.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Она онда изиђе, пак му приповеди сву своју невољу; најпосле му рече: — Јарко сунце, ти сијаш по целоме свету, ниси ли гдегод видело такога и такога човека?
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Милића, насупрот, сахрањују „куда јарко смирује се сунце“, а мајка за њим нариче „када буде на заходу сунце“. Он је и девојку тражио идући стално „од истока
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Њена мислена активност, ако се о њој може говорити, стопљена је с телесном; њено сећање у оба случаја израња из јарко насликанога телесног узнемирења.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Ал’ ка’но што, не знаш како, Од пупољка буде цвет, Њене прве речи тако Развише се у ћерет. А кад јарко сунце жмирну (Јер му сумрак трже сјај), Рука руку само дирну: То је био опроштај.
Ал’ је шума спахијина, А он не зна шта је зима. Мислила је: шума ј’ свача Кâ и јарко сунце што је, Па накупи мало грања За огрева деце своје. На путу је шумар срете: „Ти си крала, пуста жено!
Ратареве труде природа признаје, Платиће му знојак, неће желет’ хлеба — Како не би радник имао што треба! Ено јарко сунце дивно сија с неба, Жеље оживљава, наде обасјава Милина је права — То јест, ако имаш доста заборава.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Натсијаћу златном вољом Оно сунце јарко; Ако хоћеш, показ’ћу ти Како ј’ пио Марко. А севне ли и замагли И загрми бој, Показ’ћу ти да сам и ту Соко
ЛВ Село је сунце јарко, А ноћ се спушта тијо, Ох, благо оном, ко се Уз драго своје свио. Гаси се жагор, тишма, Ни птица не полета; —
Бре муку му, Нек устане Моје чедо јарко, Сад му бабо Мисли да је Краљевићу Марко, Па би сину Да улије Све своје јунаштво; А пресуда биће брза: На њему
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
” Док је ово говорило Момче младо голобрадо, Лице му се зажарило Као небо на заходу Кад се јарко сунце смири, А кад речи крају дошле, Погледало на девојку Као јагње на клаоца.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Често те тако виђам, Цвете убави! Па грлим небо плаво, Грлим, уздишем; А љубим сунце јарко, Љубим, издишем. Ал’, ево, зора свиће, И, ево, прође сан; Ал’ тебе нема, нема — Нема да сване дан! 1862.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Уместо калпака, камилавка. На застави копља велики зелени крст. Испод панцира долама од јарко црвене чоје. На хрпту гребене, крај оскоруше у цвету, стоји коњаник, мој коњаник, и ја осећам како је млад и леп,
Потом се Доротеј појављује готово наг само са једном крпом јарко црвеног платна око бедара. Мислим о томе како је леп и бујан како му је кожа мека и глатка, осећам је на длану и то
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
подне, кад сунце прижеже жарко, Варљиве слике ваше: кристалних вода сјај, И сниске, кудраве шуме, и сунце над њима јарко, Прохладни, мили крај. Ал' где је кристална река и сенка питомих шума? Преда мном рудине пукле и равна пола та...
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Здраво, сунце јарко, Што ми даде плама, Трипут здраво биле, Ви тичице мале Лагани песама Које стеми дале! О ВИДОВУ ДНУ МИТА ПОПОВИЋ
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Кунем вам се, откад јарко сунце грије, Запамтио нико 'наке очи није; Лијепе и мудре, свијетле и црне, Пуне живе ватре гдје ми душа срне!
ђерђефу лаком везе грану златну И уз ситни везак, на доксату, слаже Ону милу пјесму што је срце каже: ''О, сунашце јарко, свом смирају пођи! О мој драги, ти ми под пенџере дођи!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
— засија се скерлет и кадифа, засјаше се токе на прсима и злаћене ковче на ногама: сину Милош у пољу зелену као јарко иза горе сунце — пак је простре по зеленој трави, просу по њој бурме и прстење, ситан бисер и драго камење.
до воде Ситнице један зелен ту бијаше чадор; широк чадор поле притиснуо, на чадору од злата јабука, она сија како јарко сунце; пред чадором побијено копље, а за копље вранац коњиц свезан, на глави му маха стамболија, бије ногом десном и
Пунац носи калпак и челенку (у челенци алем, камен драги, који сјаји како јарко сунце, погледати не да у јунака), те Максима зета дозиваше: „На поклон ти калпак и челенка“.
јелике прислоне барјаке, нек ме скину са добра коњица, нек ме спусте на зелену траву; љуто ме је забољела глава, јарко ми је омрзнуло сунце, а црна ми земља омиљела, бог би дао те би добро било!
јелике прислон’те барјаке, да скинемо са коња ђевојку; љуто тужи моја мила снаша, љуто ју је забољела глава, јарко јој је омрзнуло сунце, а црна јој земља омиљела, бог би дао да би добро било!
пјесму запјеваше; сабљама му сандук сатесаше, наџацима раку ископаше, саранише Милић барјактара куда јарко смирује се сунце.
“ То изусти, па душицу пусти. Над њим Предраг јаде јадикује: „Јô Ненаде, моје јарко сунце! Рано ти ми ти беше изишло, па ми тако рано ти заседе! Мој босиљче из зелене башче!
ћуприји насред Колубаре: кнез Алекса, Бирчанин Илија, Аџи-Рувим насред Биограда, једног дана, а једнога часа, виш’ њих јарко помрчало сунце. Мемед-ага конаку похити, не би л’ још ког Срба застануо, да још бира ђеког да пос’јече.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
О, јарко сунце, и ти обуци се у црно, те са мном уједно протужи! Ето, за мало, оде ми мој свет испред очију! И ти, месече, скута
Слепац боље од окатога не може видети какво је јарко сунце. Еда у језику кости су? Плава ум на многе стране. И од псоглаваца светац има.