Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Дирнут њиме, прошапута: „Мучениче науке! Наслони, мирне душе, твоју уморну главу на тај јастучић који си некад сачинио; он ће те уздићи до небеса“. После наколико минута Њутн се прену из сна.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
светиње друге овде бијаху собране: Што сам пјев'о о љубови, о занату Дида, Ту је ишло што је тајно, да му није вида. Јастучић је горе леж'о од голубја перја, И на њему Дид седио посреди иверја; Иверија сирјеч својих већ сатрених
У то доба пред њом било Момче младо голобрадо Са уснама руменијем Од црвених јагодица. Кад су клекли на јастучић, Уста устма приближили, Помислило Цвет-девојче На пољубац јучерашњи И на речи тога дана, Помислило, задрктало,
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
кажете, пошаљете у награду за моје александриско писмо, ја ћу - као што погађате увек, кад год прислоним свој образ уз јастучић покривен уметничким делом Ваших руку, утонути у слатке снове и осећати лелујање лађе на којој смо заједно путовали.
Тај ће Вас ковчежић, драга пријатељице, кад буде готов, сећати на наше путовање у Александрију, као мене Ваш меки јастучић.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Очи јој дивље, али инспирисане. Харисијадес их не види, пола жмури, успављује га вино. — Стефане, наместила сам јастучић и ћебенце, прилези, одмори се. Погледај само часом ову слику; данас су дошле недељне новине из Атине.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Тужио се не бих, па век цио Да ме гази и ногама тупка. (Срце збори:) О, да сам јој јастучић, крај стола Где јој игле забодене стоје, Када би ме не знам како бола, Бод би био радовање моје.