Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
СА ГРАЂЕВИНЕ 166 ПАД СА ГРАЂЕВИНЕ 167 ПРИЧА О ЛАЗАРУ ПАРДОНУ, ЧОВЕКУ КОЈИ НИЈЕ ГОСПОДИН 171 ПОГИБИЈА ЈАЋИМА МЕДЕНИЦЕ 176 ОСЛОБОЂЕЊЕ 186 ИВАН — ИЛИЈА ИЛИЋ 193 СВЕДОК 200 ЗАВЕЈАНИ 204 ЧИСТАЧ 209 СВИ СМО МИ КОЛЕТА ОД
Нека је лака земља и Бог да прости Лазара Пардона. ПОГИБИЈА ЈАЋИМА МЕДЕНИЦЕ Ових дана кад је најављивана много припремана и ретка светковина свесловенскога соколскога слета у
“ Познаје она добро Јаћима и зна да га је у сами живац дирнула, па би он сад развезао о рату да би се и сама светковина завршила, краја нигде не
“ Обрадовала се жена Јаћимова, сунце је озарило, те све поиграва и помаже Јаћима да одело празнично одене, маншете му намести, и „машлију“ му празничну завеже.
Здраво, соколи наши!“ Што се самога Јаћима тиче, констатујемо овде: да се, тога момента, по његовом лицу као прели; нека врста нарочитога задовољства, нешто као
„Живеле, вели, сестре Чешкиње! Понесе, дакле, Јаћима она матица живота што све носи за собом. И тада, кад то рече, он лепо осети да је после тога жив и здрав остао, и
Русијо, вели, мајко наша рођена, срце ишчупано“, а сви су већ само у њега пажњу управили, сви почињу да страхују за Јаћима, да му се какво тешко зло не догоди, „шлог“ да га не удари, јер је он форму Србина-човека сасвим изгубио, подлегао