Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Јевда, мајка Манина, била је још лепа и држећа жена, још испод четрдесет година. Остала је рано удовица. Имала је мужа којега
Изван куће је био поносит, а у кући нежан. Оплакала га је и искрено ожалила Јевда, и жали за њим ево већ петнаест година.
— Добри људи, лепе прилике, али при свем том ипак бедни изгледају према покојном Ђорђији, оцу Манином. И тако Јевда остаде удовица и посвети се сва неговању и васпитању сина свога, који је био сушта слика и прилика свога оца.
— тим речима је поздрави једно јутро комшика њена, Таска. — Туго-о-о! — викну Јевда преплашено. — А зашто га турише? Неје чиновник, та да се карају? — А кој знаје!
у кући Мана кујунџије несрећа. Она лепа идилска тишина претвори се у паклену досаду. Јевда као убијена, а Мане зловољан.
Она лепа идилска тишина претвори се у паклену досаду. Јевда као убијена, а Мане зловољан. Јевда никуд не излази, а Мане опет слабије прекодан долази кући; а и кад дође, боље да не дође јер је пргав и џандрљив.
Сваки час сукоб с мајком, према којој је дотле увек послушан и особито пажљив био. А Јевда ћути, трпи, и плаче кришом.
— Дође си други земан; заступи други ред и адет — говорила би му Јевда. — Тражи си, дете, прилику спроти теб’; а наше старовремско — беше веће!... Што да те турају у новине?!
Татко ти Ђорђија беше у Котине године кад ме доведе у кућу си!“ Е зашто да ти пропада век?!... Тако је Јевда говорила сину. Мало који дан да му није читала и говорила. И Мане јој рече да је то и његова давнашња жеља.
Све су то биле лепе прилике за Манчу. Признаје то Јевда и каже да ће говорити Манчи, сину свом. — Да збориш, Јевдо, — рече јој тетка Дока.
— ’Адје ћути си, несрећо! — обрецну се Јевда на њу. — Неје те ни срам?... Како збориш то?!... — Ето што?!... чуди се и брани Дока. — Што си лошо зборим?...
им већ окренула нануле и папуче ка авлији, и ове поново, онако стојећи, још једаред изређаше имена девојака које треба Јевда да спомене и да их похвали пред сином Манчом.