Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
“ рекну кад Манча прође крај њих, па се од силна чупкунлука ломи кад иде, а накривио фес на једно око. — „Ех црна Јевдо, што роди сина чапкуна!...
— Јевдокијо, црна друшке Јевдо, твојега ти Манчу, ете, турише у новине!... — тим речима је поздрави једно јутро комшика њена, Таска. — Туго-о-о!
Да остаде јоште турцко, ћаше, две ми очи, заради њума зулум да се напраји на вêру ни!... Е, што му, Јевдо, не збориш, ете за њума? — Е, шта да чиним?! — вели Манина мајка. — Зашто да му зборим? Што да га карам? Карање нема!
Све су то биле лепе прилике за Манчу. Признаје то Јевда и каже да ће говорити Манчи, сину свом. — Да збориш, Јевдо, — рече јој тетка Дока. — Да му збориш, ем повише да му збориш за тија девојчики!
Па си зборим у памет: „Бож’ке, која ће ми саг бидне снајка у овеј покладе!?...“ А лепе, па убаве што су — лелее, Јевдо, очи да си не скинеш сас њи’! Ја ги сал гледам, па си сеирим!
— рече и испи опет једну чашицу мастике, па додаде: — Ако искаш, Јевдо, ете, све да ти га зберем један дан на куп у амам, та да гледаш и сеириш и бираш, ете, за твојега Манчу, па да ти,
— Што искаш, снајке-Јевдо? — запита је Таса. — Што ти требам? — Позва’ те, бата-Таско, имам си, ете, голему муку да ти рекнем...
Е, како то?... Ники ме ич не питује, а белким сам мајка!... — Е, — уздахну Таско —— тој си је, Јевдо, наш к’смет... Кад беомо деца, ники нас, ни татко ни мајка ни, не питâ: ’оћемо ли ели нећемо; а саг, кад сами стадомо
Преди нâс наши стареји нас не питаше; а саг нас па наша деца не питују! Тој ти је, Јевдо, што каза’, отоичке, наш к’смет!... — Ама, бата-Таско, неје ми мен’ мука ни стра’ за тој! Неје, две ми очи!
“ Ама стра’ ме да не узне инку белосветску... — Е, ашкољс’н за тај реч! Тој ме и мен’ стра’, Јевдо! — одобрава чорбаџи-Таско. — Батиса ни се све, снајке-Јевдо!
— Е, ашкољс’н за тај реч! Тој ме и мен’ стра’, Јевдо! — одобрава чорбаџи-Таско. — Батиса ни се све, снајке-Јевдо! Све ни батисаше: и варош, и чаршију, и село, и цркву, и кућу, и стари адет, и стари чес’, и старо живување — све ни,
— Ако ли једно кафенце?... Доне, мори, Доне! Ела, испеци ни две кафе!... А газда Таче седе и поче: — Ете саг ми, Јевдо, дође ништо у памет и присети’ се да ти кажем... Њекња си зборим ништо сас онога мојега комшију, чорбаџи-Петракија.