Употреба речи један у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Наша је гомила видела пламен; осећала је да је то мртвачка свећа на гробу српских витезова!... Један старац, блед као крпа, диже се од земље и загушљивим гласом повика: — Ево бесних, наоружаних Маџара!

У живопису и у музици уживао је. У нашем селу беше један дилетанат у виолини. И поред свега што је био Немац, отац га је с највећим уживањем слушао.

Сахранила сам га баш до најстаријег детета: лепо, гроб до гроба, један мало мањи, други већи... па који тим тужним пољем прође, лако ће погодити да се ту под земљом грле отац и син...

Густи, сиви облаци прекрилише хоризонт, један другог потискујући изгледаху као какве тавне слике немирних санова ил’ као црне сенке горостасних планина.

— Избављени су! — повикаше остали који су своје другове познавали. И заиста, један од њих узе сироту жену на рамена и, скоро обнезнањену, изнесе је с дететом заједно на суво, а други провали прозор и

— Болница је у води, — рече један човек, који је из другог краја вароши малој гомилици приступио. — Хајд’мо у болницу! У болницу! — повика гомила.

Али кад дођоше голи синови, они погледаше један на другог, чисто мерећи своју снагу; али међу њима не беше ниједнога који би се бојао те страхоте.

Сиромаси! Ја сам их видео. Беху то бледа, увела лица. Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не погибе.

— Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи. — Ко каже да она мене не воли? Она само на оца мрзи, а мене воли. Ох, мајко, мајко!..

„Режи, мајсторе!“ рече отац... Мајстор узе маказе, па је одсецаше све прамен по прамен, да сву лепо изравна. Један прамичак паде му баш на крило.

“ Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане... Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући...

његовом гробу беше све тужно: црна, скоро ископана земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

КЊИЖЕВНОСТИ Доситеј Обрадовић БАСНЕ ИСТИНА И ПРЕЛЕСТ ПУТ У ЈЕДАН ДАН „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности

аск.рс. 20011. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Доситеј Обрадовић БАСНЕ ИСТИНА И ПРЕЛЕСТ ПУТ У ЈЕДАН ДАН Садржај Предисловије о баснах 3 1 Орао и лисица 5 2 Орао устрељен 7 3 Лав и лисица 8 4 Лав, курјак и

Вран и славуј 233 159 Ластавица и славуј 236 160 Ластавица и проче птице 238 БАСНЕ ИСТИНА И ПРЕЛЕСТ ПУТ У ЈЕДАН ДАН Езопове и прочих разних баснотворцев с различних језика на славено-серпски језик преведене

да позна богомрско и неправедно дело које је он учинио против Урији, каже му басну сиромаха чловека и његова јагњета. Један од првих и древних Римљана утишава бунту свега разјаренога народа чрез басну трбуха и прочих части тела.

дружество, и, што би то било всегдашње и постојано, уоговорили су се и согласили да живу у комшилуку да би у потреби један другом могли помоћ дати.

Зато изберу један велик храст на којего гранами орао начини себи гњиздо, гди снесе јаја и излеже пилиће. Лисица, при корену у шупљини

” Један босански везир питао је старце Бошњаке: „Хе, кметови, кажите ми право: који вам је најбољи био паша откад је цар Босну

Намере се заједно на једно дебело јеленче, које, један с једне стране а други с друге, ласно ухвате и убију. Да га разделе на полак?

Бољи је један зец у чанку, него два у пољу. Правда да ова правила нити су за свакога, нити за свако време. Ко се всегда боји да не

људе, говорећи да су вреднији и јуначнији од лавова, а лав неће то нипошто да призна, но напротив утврждава да је један лав јачи од неколико људи.

” Наравоученије Не ваља ласно веровати што један човек или народ о себи говори и пише, јер свак себе описује како лепше зна и може.

| 10 Лав и дивји вепар Оба ова, у један жарки дан летњи, жедни дођу на један извор прохладити се и жеђ yгасити. Но лудо високоумије с луђим својим породом

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

лазара ковиљка ћерка милисава и стојанке поживе шеснес година умре на ивањдан венци птица растурају се у небу један шугав пас шуња се око хумке покривене цвећем прва хладна звезда подсећа на снег младић и девојче голи спавају на

Ко пре педесет година, свако пронађе свој град, свој кревет пун животиња, овој шлем, свој нож, свој сат. Један поруку носи важну (пре века краљ га послао), други окреће вола на ражњу свак наставља свој посао.

А, видим, коприву бариш за вечеру. И један ме црв не оставља на миру: како у ту истину, кувану говедину, можеш да верујеш барећи коприву?

Орао, који лебди као вага у висини и слободи, да ли зна чему служе брзина и снага у кавезу један ипо са два? Је ли јелен и у кавезу јелен?

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

године пређе Кићан, Исаило, Иван и са њима некакав господин Мијушко, донесу нешто барута и један добош, и кажу ми да и’ је цар послао да се дижемо на Турке, да и’ тучемо и гонимо, док и велика војска не пређе.

Сутрадан одем са Арсом на један доксат, одакле смо гледали врло много свакојаки’ официра у манастирској порти. И ја се зачудим — прича ми мој отац —

’ и проче. Ми смо одатле гледали цара догод није у собу отишао.” „Доцније дође један официр к нама и запита: ,Ко је ту кнез Алекса?’ и Арса му одговори: ,Ово је’ и пружи руку на мене.

Ваше Величество... ја сам шнајдер! — па сам видно војску где се спрема на Турке, па сам узео нешто барута и један добош и отишао сам кнезу Алекси те кренуо народ и Турке растерали.’ Цар нешто рече немачки — а он се поклони па оде.

бератима у Србији биле, узимали су од сваког жита, кроме ситне проје, десету оку; на ожењену главу узимали су по један грош, и то се звало главница, и баштеницу 20 пара узимали су за све ситнице, тј.

јер кад су ме хтели попити, врло сам се био уплашио, а особито кад су ме за врат у̓ватили и олтару повели, јер онај један ђакон што ме је водио рече ми полако од шале: ,,Реци збогом бели свете, сад ћеш да погинеш!

” Ми млађи попови уредимо, и како клепало удари и народ у цркву поврви, а ми по један станемо на вратима, и људе пропуштамо редом, старије напред, а жене враћамо да иду на друга, западна врата у препрату

да са великим молчанијем иду на целивање, најпре стари људи, а после жене, потом девојке, и све по двоје пред иконом у један ред по двапут се прекрсте, на десну страну олтара, пак леву целивају.

Јошт и то смо уредили и сваки свештеник своју нурију попише женско и мушко до седам година у један тефтер. И заповедимо старешинама (кућевним), да свако мора довести на исповест а старешина мора најпосле остати.

Он пошље то писмо Хаџи-Мустафа-паши у Београд. После неког времена дође један пашин каваз у Бранковину нашој кући на конак, и све се тајно са мојим оцем разговара.

и њи̓ 27 за једнога кнеза Ранка удаве с конопцем насред чаршије, и по турском обичају кад једног удаве — пукне један топ.

Очима један другога питали су: где је наш стари Хаџи-Муста-паша, не можемо да га познамо, ово није он но Грк Методије мучитељ (гово

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Сиромах Сима! Сад ће имати посла! А то је један поштен човек. Није богзна какав газда. Има нешто баштине и мала, петла и ради као мрав са својом Стојом, па има свега

— Хајдемо, хоћемо ли? — упита један од њих испивши полић до дна. — Нека још, док оде. кмет — одговори други, а испод стола склонио руку и у њој пакло

Је ли ово арнаутлук, шта ли је? — поче викати газда Рака. Људи се само згледаше; неки се осмехнуше и шануше један другоме: »Ето га опет! Е, цркао би да се не суди!« — Шта је теби, Радоване? — рече Стеван озбиљно.

Обре се на један мах учитељ, здепана нека људескара с постриженим брковима и богињавим лицем; некакву сингаву капутину претурио преко

Кад тамо, а Ђура и Спасоје дељају некакво дрво и граде нешто. Нешто мере један другоме врат ивером, па опет мере на ономе дрвету, а смеју се да попуцају од смеха.

— рече Сима загледајући је. — Не може то ниједан во у нашем селу понети. — Има један те ће моћи — прихватити Спасоје. — Голем је зијанћар — рече Ђура — па му ваља подобру ударити.

— А не брини се, може ти ласно и пасти — рећи ће Спасоје. Сима спусти врећу на један камен, па седе и поче: — Ударих на школу, па хтедох пући од смеха оној врашкој деци... Е баш су ђаволи!

Виде где се удара на стоку, па хајд̓ и ми, вели, на ћурке — рече Спасоје и прислони већ готову рогу уз један грм. — Е хоћемо ли кући? Сад ће и мрак. Хајде и ти, Симо, ако ћеш наниже. И сва три пођоше низ осоје.

У механи већ засела ова четворица па играју жандара, а пред сваким по полић ракије. Долази још селака — по један или по двојица. Механџија трчи тамо-амо, додаје каву, ракију, вино, ватру. Помоли се и учитељ, назва: »добар вече!

Што заповедате? — Дај вина!... Седи, учитељу, кад си и ти ту, да поседимо — рече један од њих некако важно и растегнуто. Сви поседаше за један сто украју, што беше под око свима гостима.

Седи, учитељу, кад си и ти ту, да поседимо — рече један од њих некако важно и растегнуто. Сви поседаше за један сто украју, што беше под око свима гостима.

Учитељ је веома уважавао та два практиканта, и често је говорио да није лако наћи њихове »декорације«. Један подугачак, бркова обешених наниже, те су му се често сељаци због тог и смејали.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

За њега су говорили: — Он зна шта ради! И заиста, тако је. Он није био човек од науке, али је био један од људи свога доба, пун природне свежине и правилних погледа на сваку ствар; један од оних што нам створише народну

није био човек од науке, али је био један од људи свога доба, пун природне свежине и правилних погледа на сваку ствар; један од оних што нам створише народну мудрост, наше пословице... И ето, та два човека били су први људи у Црној Бари.

Не прође много, а тек видиш: с једне стране један, с друге други, долазе судници. Не видиш ту младића: све сами седи перчини.

Прилазе мирно и озбиљно један другом и здраве се. Онда поседају и разговарају. Разговор им паметан, шала уљудна. Никад кавге ни ината, никад вике ни

То је као лепа гуја: шарена, а пуна отрова. Што ми се улагује?... Он је Турчин, а ја сам Србин, и ми не можемо један другоме добра мислити!... Где је његов живот, ту је моја смрт; где је мени добро, ту је њему несрећа!

Ево ти духана. Ти пушиш, чини ми се? Маринко диже главу и исправи се тек упола; приђе миндерлуку и спусти на и само један мален делић свога тела. И загледа се Турчину у лице.

— Заваде се двојица — шапуће он — а ја тамо те спотакнем угарке. Повучем страну једном, и он добија... Један пада, други скаче... уз једног пријатељи, уз другог пријатељи, па се и они завађају... И чисто гледа очима тај лом.

Обе куће пуне народа и берићета. Од вајкада били су у позајменици. Летину су сабирали један другом заједнички. Није хтео Иван гутљаја ракије без Алексе попити, нити Алекса без њега.

Али су се пазили. Од милости зваху један другог „јараном”. Били су најбољи момци у Црној Бари. Ко обори Лазара, неће Станка; ко надскочи Станку, неће Лазару;

И страшно се беше решити на тај корак, тим страшније што Лазар досад не чу слична примера... Али сад, кад му и један стар човек вели оно исто што му једнако његова црна мисао шапуће, сад му се учини да је у праву да тако уради!...

Младеж заметнула игру, одскачу један другом. Лазар се упути Станку. — Стани-де, Лазо! — рече Станко Јуришић. — Одскочи Шокчанићу, тако ти крсног имена!...

Лазар скочи и доскочи му. Пера скочи опет на белегу. Отпоче надметање. Али набрзо убарабарише. Један другом не могоше одскочити... Сви стали и гледе. И девојке дођоше; чак и Станка пренуше из његовог раја.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Пољубац њезин беше тих и ледан, Мраморни пољуб; а коса јој плава Одисала је сетан мирис један Бокора ружа који доцветава.

Пренула се нагло сва дворана ова: Свак осети да је туде у самоћи Гладијатор један умро ове ноћи, Млад, срушен, и рањен већ дваест векова. ЗАШТО?

Докле звезде броде Једне безимене ноћи, поред воде. КРАЈ МОРА Из Боке Лав камени један из млетачких дана Озбиљан и мрачан још на тргу седи, На обали мора.

Све је мирно тако. На водама лежи крв вечерњег сунца, Дими се, и хлади, и мрзне полако. Албатрос је један кружио над водом, Залутао амо ко зна с кога мора.

Туде се бију за нас Вечито Јуче и Данас. На песку мога врта, Разливен сав у злату, По сунчаноме сату Један зрак с неба блуди: И равнодушно црта Пут земље и век људи.

Има и на тлу очајноме Увек кап Божја која капи, И крвожедни крик Саломе, И један пророк који вапи. Нигде ни пустош није сама, Свуд срце људско себе сеје, Свуд се усели људска чама — Све се на

Свуда где дође бол човека, Испуни понор који зјапи: Од једне сузе тисућ река! И свуд по један пророк вапи. НОЋ Падају сутони први плави, И звезда већ зрачи с речног дна. Засипа с топола мир по трави...

Пролазе кроз њу сјајне вреже, И један црни рефрен злоћи; Јејина једна ту сад леже Новог и страшног цара ноћи. Стоји под сунцем које дажди Тврђава усред

И тај јад у души што те на њу сећа, То је један њезин заостали део. Не дај мутној сузи на суморно око: Срећа никад не мре, ни онда кад мине.

Погасимо лампе пира! Као вали, Све је већ протекло, и ничег не оста... Још један дан само хтели би свом снагом, Један, само један!

Погасимо лампе пира! Као вали, Све је већ протекло, и ничег не оста... Још један дан само хтели би свом снагом, Један, само један!

Као вали, Све је већ протекло, и ничег не оста... Још један дан само хтели би свом снагом, Један, само један! Вај, док се, све брже, Кроз кобну ноћ чује како бесно рже Пар злих црних коња, већ спремних, пред прагом.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Ајаох! Страшне слике! Уђосмо у једну малу собу. Била су само два кревета. Један празан, а на другом један човек. Он је седео лицем окренут нама и гледао је у нас. Ох, боже, какав је то поглед?!

Ајаох! Страшне слике! Уђосмо у једну малу собу. Била су само два кревета. Један празан, а на другом један човек. Он је седео лицем окренут нама и гледао је у нас. Ох, боже, какав је то поглед?!

Поверљиво, благо, куражно, па десператно. А све скупа страшно, нејасно и укочено. И на моме другу Јоци видео се један тежак утисак. Он приђе с пуно озбиљности и љубави болеснику и пружи му руку: — Како си, брат-Ђоко?

Онда је испод пазуха извадио један читав сомун и дао га мени. Сасвим се лепо сећам тога сомуна и онога везикатора што су га залепили тати. Бадава!

бело, далеко, пустош, бесконачност, и само као да се тамо чак у дну, у страни, једва приметно, неразговетно опажа један крајичак неба Сви смо ћутали.

Али не!... Нашто сва та комендија? Нашто претварање, нашто лагање себе сама? Дошло ми чисто да плачем! Какав један „систем”, какво „филозофисање”!

Како се сви намештају, гледају је ли он добро, и онда — кас, кас, кас! Један облак прашине, и ништа се више не види! Много сам још сањао и „филозофисао”.

Однекуд пуше ветар, и то тих, топал, миришљав ветар, и шушти липа, и онда један јак вијор. И око мене је сад гора, пуста, мрачна гора, и преда мном је стаза, и опет кука кукавица.

Ех, шта сам тада мислио, шта осећао, шта хтео? Зар да живим без ње, зар... Али један вијор! Па Станке се сећам! А и како не? Сећам се онога првога вечера што сам провео у њиховој кући. Ах, то вече!

” И врата се затворише. Мама се врати. Чујем у авлији кораке и лупу од батине којом се Ђорђе поштапа. Још један тренутак и — све је изгубљено! — Мамо! — Шта, брате? — Мамо!... Ја.. ти... Још мало па је — доцне!

— Иди! То је једно добро и честито дете! Знала сам јој и матер — красна жена! И Ћорђе је један по један човек! Он, ето, сад није низашто, али се још не да!

— Иди! То је једно добро и честито дете! Знала сам јој и матер — красна жена! И Ћорђе је један по један човек! Он, ето, сад није низашто, али се још не да!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Поједине певаче већ познаје сав комшилук по гласу. Тако, на пример, један се жабац већ неколико година дере колико га грло доноси; има гласину к’о бик, па се чује са пола атара колико је грлат.

И један и други поп из овог места где се наша прича развија, могао је зачудо и за приповест много крофни појести. Већ чисто чов

Ако богатији умре, оглашују га сва звона и чинодејствују оба попа; а ако сиромашнији, онда, наравно, само један поп. Иде, па мало пева он, мало црквењак, а мало ђаци, тако наизменце.

а који баш попа поименце, мислим да није било нужно досад да кажем, јер је давно речено да су сви попови једнаки, један к’о други.

На један тако бачен сексер веле да је тако силно полетео и одгурнуо онога испред себе, да је овај јадник полетео у неку барицу,

И један и други одавно су у том селу, још откако су се оженили, а оженили су се чим су свршили у Карловцима богословију, а ову

Оженили су се из истога места у коме данас попују. Поп Ћира узео господин-попину, а поп Спира туторову ћерку; ни један из љубави. У оглашеном стечају за парохију било је много других услова, а за овај су чули тек кад су се пријавили.

који је то научио као солдат у Талијанској, и Нова ковач, који је знао и ту мајсторију, јер је имао лакшу руку, и један вандрокаш сајџија кога су били притворили због крађе приликом просјачења, па га поп Ћира спасао од батина, а он му

рекла: »Дође ми да се и сама обесим крај штогла, да му буде срце на месту, па да видим ’оће л’ онда ланути, обешењак један!« А кад се одобровољи, а он се најпре зацени као да хоће да кашље. Колико је само пута ноћу преварио поп-Ћиру.

У селу нема ни данас богзна каквих промена. Један дан је к’о и други. Живот тече доста монотоно и дремљиво као живот какве бáке у запећку.

Ишчекивао се сваког дана тај нови учитељ, млад један богослов, наместо старог учитеља, господина Трифуна, који је одавно већ био за пензију и ишчекивао је, а бога ми ју је

Пишу ми оданде да је први момак у Талијанској! А ди би и био друкчији немешки син!« — А онај задовољан доноси још један бокал.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— А ви изволите к мени са целом фамилијом. — Мило ће ми бити. Сад Љуба допрати госпођу Јелку у један дућан где је имала нешто куповати, па онда с њом у бирцауз, па их све у своју кућу допрати. Љуба их угошћава.

— Женске приправљају вечеру. — У почетку све један другог хвата, напипавају ко шта има. Љуба је сасвим задовољан, а и Першуновић задовољан је са лицем, само рад је знати

— Читала сам од Дима „Драј Мускетире“. — Шта су то ти мушкетари? — О, то је врло лепа немецка књига, један врло леп роман! — А ви само немачке књиге читате, а српске? — Српске? Ах, нисам још ниједну прочитала! — Како то?

Остајем ваш искрени Љуба Чекмеџијић Са овим писмом, дакле, осветио се Љуба у један мах и Редићу и Белкићу. И врло је паметно учинио Љуба што је то писмо писао, јер је већ прстен госпођице Анке са

Зар да пристане на мање од хиљаде форинти? Не, давно се оженио један његов пријатељ ком је таст обрекао хиљаду форинти, а кад тамо, а он добио само седам стотина, те због три стотине има

Он је мислио да се мане за неко време женидбе, ал’, међутим, оженио се врло добро један присни његов пријатељ, те тако опет добије вољу ва женидбу. У вароши Г.

ФрајлаЈулка прави букете, један дâ Ружичићу а други Љуби. Љуба би волео да Ружичићу није дала, ал’ опет стиша му се душа, само кад је и њему дала.

Дођу до врата; Љуба заустави фрајлу. — Ал’, молим, станите само мало. Већ има сат један како хоћу нешто да вам рекнем, па опет нисам могао, канда ми неко језик завезао. Сад сам се мало раскуражио.

— Дакле, хоћемо л’ ићи? — Хоћемо — хајд’мо! За један сат све је већ у приправности, па се крену, и то другим путем, унаоколо, „да се Власи не сете”.

композицион — то је сасвим друго, то је музикалише дихтунг — тако нас је клавирмајстер учио; а акомпањирен, то је кад један другоме у музици или певању — како се каже — помаже.

— А знате, фрајлице, зашто се тако зове? — Не знам. — Сад ћу вам казати. Мени је приповедао то један трговачки калфа, који је био у Бечу у кондицији.

— Не знам. — Сад ћу вам казати. Мени је приповедао то један трговачки калфа, који је био у Бечу у кондицији. Један немачки штудент, Не знам, у Франкфурту или у Бранденбургу, први је ту моду измислио.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

и кувар са оном важношћу фигуре из дипломатског тела, тврди јавно и убедљиво да ће офанзива почети тачно у поноћ и један минут.... — О Бога му.... — Савски мост тек што није одлетио у ваздух.

како га та гомила све више и чудно дражи и како га спопаде једна сасвим луда жеља: да као луд скочи и попне се на један од оних сандука онде, испред неког дућана, па да сву ону светину растури просто са неколико речи.

само је једно сањарско ленствовање, недостојно човека који мора да воли онај други, пун трагичних, великих страсти, један бујан ти буран, победнички живот. Ја не знам и никад ништа не могу знати.

Наједанпут неко чудно осећање строгости као проструја кроз саму његову крв и он лепо опази како се један оштар набор прикупи и стеже између његових обрва.

Тамо доле, у тесним и бедним просторијама најосетљивијег у том тренутку, нерва у деликатном механизму мобилизације, један пуст јаросан хаос беснео је орканским бесом.

и загрљаји, оно трзање срцâ и уздисање, сва та несавладљива и тајна снага побеснелих темперамената слила се била у један пун грознице и неке мутне језе звук и задах смрти. — Живели ови у жакетима и героцима!

престао двобој батерија, Христић, укљештен и раскречен усред неког оштрог камења, оста још неко време на осматрачници. Један дражесни одмор што је настао после неиздржљиво заморне напетости за све време оне страховите ломњаве експлозива,

Над сунцем, на плавом небу, један дуги оловни облак, као огромно хоризонтално положено стабло, заклањао је једним својим крајем половину златног

Међутим, више него сваки други ја осећам потребу јасноће и то је један од мојих непостижних идеала. Ја болујем од неподношљиве неодређености; двоумица то је моја тешка, фатална бољка.

окај Јуришић ништа од тога неће да разуме него сместа осуђује и то на један бруталан, њему својствен, уочљив начин који вређа.

И неиздржљиво мучен баш оним појавама, он се брзо подиже, упали свећу и узе један завежљај њезиних писама, марљиво сложених, па их стаде по реду читати, гутати.

дивизије, што се у највећем нереду пробијала и даље кроз кукурузе ломећи их, журно одмицао друмом Бог би знао где, један армијски аутомобил, за којим се вукао огроман реп прашине, дојури му муњевито у сусрет.

Африка

Вуије да су на њему нађене читаве врсте потпуно нестале флоре; то је један од врхова Атлантиде, споне између Африке и Америке.

Прашина. Хотели огромни, тамни, дугачки, са чардацима као у Приштини. Пошта џиновска. На пост–рестант само један телеграм. Стотине и стотине црнаца чекају пред гишејима. Ко их је научио да се дописују?

Брегови банана; гри–гри на све стране. Парк са стазама посутим шкољкицама, седефастим и руменим. Пред главном кафаном један пријатељ са брода обраћа ми пажњу на црнца који показује огромног питона.

Покаткад је то као црно анђеоско крило које пређе испред обала. Један брод нас скоро додирује. Име му је Арханђел. Момци нас са брода ословљавају италијански. Разговарамо са њима.

витки и дугоноги у парче мараме, па онда тесно у беле огртаче, чврсто као мумије, и спавају право као посечена стабла један крај другог. Са њима су жене на асурама, ликова окренутих увис и стегнутих песница. Рекло би се: какав египатски цртеж.

Лет им је најмање од по сто метара. С времена на време проплови између њих покоји снежно бели лист. Један морнар ми каже да је то од цвећа које цвета на обалама, четрдесет до педесет километара одавде.

Гомила црнаца која вуче пус-пус, опкољава нас и намеће своје услуге. Пус-пус су колица на два точка која вуче по један урођеник.

Разумљиво је дакле зашто, кад најпре уђе један од њиних црних тркача да прво избаци мушкарце из полузаспалих кућа, па да онда нас уведе, то нико не схвата чудним ни

Сва је један једини мускул превучен тамном блиставом кожом: нигде опште дуге савршене линије не прекида ни угојеност ни јачи мишић.

Млади човек скаче са постеље и љубазно нам показује пут. Ми мислимо још увек да је то један од наших тркача пус–пуса, и хоћемо да га силом упрегнемо, да не бисмо задоцнили.

Црнац ипак срећом чује нашу препирку. Сумња да се тако што може и догодити, размишља један тренутак, и као да продужава да прети, виче кондуктеру: „Добро, терај на брод, терај на брод!

Они не долазе да виде брод, но се забављају по пучини кружећи један крај другог, као ове птице над нама. Догледима видимо да су широке дрвене степенице, којима се силази до кратких

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈУЦА: Ви сте при просидби казивали да сте капиталист од сто хиљади форинти, а сад кажете да не можете један шешир да купите. То је очевидна превара. За таково што праведно је да се жена растави. — А шта ту треба више разговора?

Морамо да пропаднимо свију. МИШИЋ: Сад су већ другојачије почели радити. Тако јуче читам у новинама гди један момак јавља да је од двадесет и четири године, леп и добро воспитан, и жели изиграти се на лотерији.

МИШИЋ: Чекајте да вам кажем што стоји у новина. Један је изнашао у Берлину нов неки начин луфтбалон правити и то искључително коњском машћу. Зато се сад обз³³ Рђав последак.

(Петру.) Гди ти је господична? ПЕТАР: Шта велите, господине? МИШИЋ: Овај је добар за тајни разговор. (Да му један-два десетака.) На, иди пиј штогод! ПЕТАР: О, вала богу, од пет година видо и ја среберњака у руци!

ПЕТАР: А? ЈАЊА: Дјавол ти изио, нећиш више да ми бациш жеравица у моју срцу! (Донесе један велики протокол.) Ево тефтеру: „Осамнаести јули погоди Петру Јованов слуга, за година по тридесет форинта.

ЈАЊА: Да вам дам пет форинта. МИШИЋ: Оставите се ви тога. ЈАЊА: Ево да си убиим, да вам дам један дукат. МИШИЋ: Не Могу ја то чинити. ЈАЊА: Господин нотариус, ја сум немеш! МИШИЋ: Ово је ствар криминална.

МИШИЋ: Без који се не могу дукати повратити. ЈАЊА: Оћите да ми отмите са сила? МИШИЋ: Што један поклања, други, кој прима, не отима. ЈАЊА: Знајте што, господин нотариус? Та ми смо род; ајде да делимо.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Била су то мала, брза, црна, путничка кола, тако рећи само један сандук, постављен црним, свиленим велуром. Сандук, који је висио са четири велика точка. Са четири дебела каиша.

А листови поднадули. Гарсули је носио црне килоте, од велура, и свилене чарапе. Изгледало је као да чини један корак напред, а два назад. Смешио се на свакога, а веслао је рукама, као што се на Крфу весла.

Укор је био „еx Цонсилио Беллицо“ и тежак удар за старог војника. Један од оних удараца који скраћују живот, а који се, у старости, више не очекују, не схватају, не заслужују.

“ Гарсулија је, међутим, ћутање старца доводило до беснила и он је почео да галами, као пред својим писарима. У један мах, дохватио је штап као да хоће да одалами старца, али га је само спустио на патос између себе и Енгелсхофена, ваљда

Те врпце би висиле, под троношцем, који би се тада покрио. Игра се састојала у томе да један од играча има, доле, да завуче руку и цимне једну врпцу, на „три“, Дерући се претходно „један, два, три“.

се састојала у томе да један од играча има, доле, да завуче руку и цимне једну врпцу, на „три“, Дерући се претходно „један, два, три“.

Урнебес би био велики и сваки се кревељио. Сви су писали по један, бечки, цванцик, а каткад – кад се играло хазардно – по један талир ћесарски.

Сви су писали по један, бечки, цванцик, а каткад – кад се играло хазардно – по један талир ћесарски. Ако би онај, који цима, погодио, све је носио, ако није, играло се даље и цимао је идући.

Парада је почела размештањем писарских столова, аката, фисцикула. По столовима размештаху мастионице, а један официр приводио је столу, Исаковиче.

Нити ће бити војници. Гарсули није био глуп човек. Он је знао да, један човек, има само ограничене могућности. Њему је било стало да се легално питање у реду реши, а шта ће бити после, о

Не смеју, без одобрења, да напусте земљу, на коју се пресељавају. Кад је то гроф изустио, зачу се један оштар звиждук, као што се џелебџије дозвиждавају и, одмах затим, узвици: „Нећемо да будемо павори!

„Мајку ти шокачку“, дерали су се, „чекај да ти доведемо перикмахера.“ Све што би један почео да виче, међу њима, одмах је почела да понавља сва гомила.

Теодосије - ЖИТИЈА

А када узрасте до петнаест година, оделише му родитељи један крај државе своје, како би одлазио од оца и матере на забаву с велможајма, и да се с благородним младићима весели.

А деси се да је један од њих био родом Рус. Божаствени младић сакривши овога насамо, испитиваше га о Светој Гори, пошто га је најпре утврдио

Ако ме кад родитељи усхтедну оженити, задржан љубављу према телу нећу достићи таква живота. Ни један дан не бих хтео после овога овде остати, да ме се како сластољубље овога света не би коснуло, и да против моје воље не

и омивши своје преподобно лице многим сузама, говораше: — Овај је младић, децо, Божји ученик, а образом монаштва је један наш брат, а син је благочастивога цара српског.

А ови рекоше да су Лаврани, и један од оних који су били са њима, избегавши, дође у Лавру и исприча шта им се догодило.

Примивши донесено му злато, један део одели ништима, а осталим поче зидати ћелије двоспратне и троспратне, и ту на граду Зигу иза велике цркве поче

Јер каква ти је похвала да као један од туђинаца у туђини живот свој скончаш, и то у пустињи? А он рече њима: — Шта радите плачући те ми слабите душу?

И свакога од благородних према узрасту, према верности и према части дароваше самодршци, с једне стране зато што је један остављао власт, а с друге стране што је други примао. Све су наслађивали, веселили и гостили. И тако је ово било.

А када је син пришао оцу да га целује, и када се удостојише давнашње жеље да један другога виде — о, неисказане њихове радости, што је не умем описати!

А богомудри опет изнесе цару другу молбу: — Има један опустели манастир, који се зове Хиландар, па ако хоће твоје Царство да учини добро мени и моме оцу, дај нам овај

пуном љубављу дадоше Хиландар, који се светом старцу и свидео, положивши завет да ће Ватопед и Хиландар љубављу бити један манастир.

призор крајње смерности: онај који је некада био висок и лежао у златној и мекој постељи, лежаше само на рогозини као један од последњих и убогих људи, дишући последњим дахом.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

У свакој области има један одређен правац, дуж кога се најјасније виде промене психичких особина разних етничких група.

Ми ћемо их често употребљавати да боље истакнемо разлике између појединих етничких група. Али су оне само један међу толиким другим врло многобројним знацима, који су карактеристика психичког типа неког становништва.

)* Са разлогом су одбачене теорије према којима би један цео народ припадао једној антрополошкој раси и по којима би психичке особине потицале из антрополошких, тако да би чак

или врло слични, исто тако и основни обичаји и народна схватања, на које је доцније развиће мање утицало, чине један део заједничког наслеђа Јужних Словена, иако ови народи, на Полуострву и ван њега, станују у областима врло

Сем тога друштвене прилике и начини етничких асимилација, којима се један народ преображава, били су различни на истоку и на западу.

Вође генерација су изјављивале и понављале: „Ми хоћемо да чинимо са Србима један народ као што су велики народи у Европи“.

године, обрнула се у супротном смислу. После неких устезања, Бугари нове Бугарске усвојише за свој књижевни језик један дијалекат који их је највише удаљавао од Срба.

Али је за то потребан један период мира, једна ера демократизације, у којој треба просветити народне слојеве, нарочито у Бугарској.

Уосталом они нису раздвојени јасним границама: прелазе један у други прелазним зонама чије се становништво често може доделити једном као и другом типу.

Изграђени морални појмови представљали су целину, готово читав један добро утврђен морални систем. Сваки члан задруге познавао је усмени закон, закон по коме се знало шта треба а шта не

Узајамна наклоност и међусобно економско помагање. — Дирљиви су љубав и поштовање које чланови задруге имају један према другоме, као и њихова солидарност, нарочито у најтежим приликама.

Жене се понашају као људи. За народну ствар сви подносе највеће жртве. Балкански ратови и Велики рат само су један од многобројних — ипак најстрашнијих — доказа о дубини и племенитости овог националног осећања.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Ноге на себи носе читаво једно магаре. Магаре за собом вуче мала кола, а кола возе једног срдитог чичу и један завезан џак. Сваки час чича се окреће и нешто љутито разговара са џаком.

Хајде, опет ћемо даље, разбојниче један! Разбојник џак само ћути, и на то чича жалостиво закључује: — Еј, Тошо, Тошо, црни друже, зар код толико миша у

Ено још једног мјесеца, вири из ријеке! — А ја опет видим један како гледа кроз прозор моје крчме! — повика крчмар гледајући у прозорском стаклу слику мјесеца.

Појави се чак и један стари сом с огромним брковима, па кад чу чичино питање, он одречно завесла репом, а то је на његовом немуштом рибљем

— Ех, то вам знам и ја — рече чича. — Ока проса вриједи осам динара, али један мачак Тошо ваља три царевине. — Један крадљиви мачак три царевине?! —заграјаше врапци.

— Ех, то вам знам и ја — рече чича. — Ока проса вриједи осам динара, али један мачак Тошо ваља три царевине. — Један крадљиви мачак три царевине?! —заграјаше врапци.

у сивом џаку и воли сланину, сир и рибу, а џак ћете познати по томе што не воли ни сир, ни рибу, а у њему се налази један шарен мачак.

Пст, шушти трава, неко долази! Ево га, зауставља се поред самог џака. — Здраво, рођаче! — чује се један дебели глас. Аха, то је водени миш. — Здраво, здраво! — цијуче неки танак гласић.

Била су то два зеца. Познао сам их по гласу. — Брате мој слатки, треба одавде што прије да бјежимо — рече један од њих. — Овамо сваке ноћи долази Жућо пас да јури крчмареве мачке. На те ријечи мени се сва кожа најежи.

— И он је одмах прорекао да је лав у џаку, па га спопао страх. — Ама да то не буде каква подвала? — упита један од присутних. — На овоме вашару много се подваљује, па би се могло десити и то да нам продајеш мачка у џаку.

Мачак Тошо и Миш пророк тек су били мало одмакли од свога џака кад се с другог краја њиве јави један жалостив псећи глас: — Аууу-ваууу! — завијао је непознати — ко ли ће ме ноћас заштитити од мрког меде!

— Боље ти је да не знаш! — плашио га је Шаров. Могу ти само толико рећи да је Мачак лав јуче растјерао читав један вашар и опустио цијели град. Спасла се само једна бува која се сакрила у његов чупави реп.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

дубоко дубоко На дно свога понора Ко се не разбије у парампарчад Ко остане читав и читав устане Тај игра КЛИНА Један буде клин други клешта Остали су мајстори Клешта дохвате клин за главу Зубима га рукама га дохвате И вуку га

му се у заборав Овај га тражи у трави Тражи га тражи Где га све не тражи И тражећи њега изгуби себе ЗАВОДНИКА Један милује ногу столице Све док се столица не покрене И да му ногом слатки знак Други љуби кључаоницу Љуби је како је

буде ружино дрво Неки буду ветрове кћери Неки ружокрадице Ружокрадице се привуку ружином дрвету Један од њих украде ружу У срце је своје сакрије Ветрове се кћери појаве Угледају обрану лепоту И појуре

рупу Мишеви поједу семе На месту остану мртви У празној се глави ветар настани И коти шарене ветриће ТРУЛЕ КОБИЛЕ Један другом буду камен на срцу Камен ко кућа Ниједан да се под каменом макне И један и други се поломе Да бар прст

коти шарене ветриће ТРУЛЕ КОБИЛЕ Један другом буду камен на срцу Камен ко кућа Ниједан да се под каменом макне И један и други се поломе Да бар прст подигну Да бар језиком цокну да бар ушима мрдну Или да бар трепну Ниједан да се под

бар прст подигну Да бар језиком цокну да бар ушима мрдну Или да бар трепну Ниједан да се под каменом макне И један и други се поломе И уморе и од умора заспе И тек у сну коса им се дигне на глави (Ова игра дуго траје) ЛОВЦА Неко

рука маши за срце Да срце из груди не искочи Нема ни срца Руке обе падну Беспослене падну у крило Ни крила нема На један длан сад киша пада Из другог длана трава расте Шта да ти причам (1954) КОСТ КОСТИ И.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

БИЛО ЈЕ ПРОЛЕЋЕ МЕСЕЦ МАЈ БИЛО ЈЕ ПРОЛЕЋЕ МЕСЕЦ МАЈ, ДРВЕЋЕ СЕ ПРЕЛИЛО ЗЕЛЕНИМ КРЕМОМ, БЕЗ ПОСЛА ЈЕ ОСТАО ЈЕДАН ЗМАЈ СА ВИСОКОМ ЗМАЈЕВСКОМ СТРУЧНОМ СПРЕМОМ, МОТАО СЕ МЕКО ВРЕМЕ ПО ГРАДУ, ЧИТАО ОГЛАСЕ И КОНКУРСЕ ИЗ ШТАМПЕ,

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ПРЕДИГРА Укусно намештена соба код Марића. И ПАВЛЕ, МАРИЈА МАРИЈА (собарица, старица, долази споља): Господине, један господин; каже позван је. ПАВЛЕ (за сточићем, заривен у једну књигу): А, да, нека уђе!

Разбијена је само ова мала касета, која је иначе закључана и у којој ја држим своја писма. Из ње је, види се, украден један део писама. И АГЕНТ: Значи, дакле, да није користољубље по среди.

Госпођо, господине! (Оде.) ИВ ПАВЛЕ, РИНА ПАВЛЕ (задубљен поново у књигу). РИНА (Пошто је бацила један презрив поглед на Павла, полази у своју собу.

Колико се сећам, лепа и пријатна женица. АЉОША: Она мене оставила. ПАВЛЕ: Напустила вас? АЉОША: Да. Био је ту један певач, оперски певач, Пијерковски. ПАВЛЕ: Рус? АЉОША: Не Рус, Пољак. Он је гостовао овде...

ПАВЛЕ: Та оставите, молим вас! (Оде у собу и враћа се носећи један бољи капут.) Тако, скините то! АЉОША: Не так, бога ради! ПАВЛЕ: Та скините то, кад вам кажем! АЉОША (скине).

у бесу, у срџби, у пакости, а знајући колико ја ценим овај рукопис, може доћи на паклену мисао да из освете извуче један, два, три листа. ЉУБОМИР: Ах! ПАВЛЕ: О, у пакосноме бесу жене су кадре да учине најнеразмишљенија дела.

ПАВЛЕ (нервозно): Откуд ја то знам? МАРИЈА: Питам због кофера, 'оћу ли онај већи или...? ПАВЛЕ: Немојте ни један, не треба ми! Нећу ни једну марамицу да изнесем из ове куће... Не треба ми! МАРИЈА: Како господин жели.

МАРИЈА: Како господин жели. ПАВЛЕ: Не треба ми ништа. Идите, зваћу вас! МАРИЈА (одлази). XВ ПАВЛЕ, РИНА ПАВЛЕ (један тренутак размишља, затим извади из џепа сва покрадена писма, згужва их и баци са одвратношћу на под).

АНТА: Па ипак, погрешили сте. Ето, баш знам један случај са неком Саветом Томић. То је једна честита, али сирота жена. Ради тако по кућама и издржава се.

АНТА: Кажу, тако је по закону. НОВАКОВИЋ (хтео би да утеши Рину): Ја не верујем да би један закон могао служити насиљу, јер то би било насиље. РИНА (грлећи Милана): Ја нећу да се растанемо!

Овде је главно и основно питање: како може један човек кога смо ми пре три године поштено и срдачно сахранили, како може тај и на основу чега...?

ЉУБОМИР: Ко? (Пружа му листове.) Ето, пуне су новине. СВИ (дрекну): Новине? (Разграбе му и свако отвара по један број.) АНТА: Ау, ала су крупни наслови. СПАСОЈЕ (чита један наслов): Чујте само, молим вас: „Мртви се дижу”.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Ти схваташ, млади пријатељу? - насмешио се, само што је то био један од осмеха за које се већ следећег тренутка питате јесу ли и постојали. - Ти схваташ, млади пријатељу? поновио је.

Овако ће, сигурно као што је сигурно да постојим, пасти укор. Било је три минута до краја часа, а један врабац отресао је крила у жбуну испод прозора.

Мирисало је на креду и наше проклете ципеле, а после овога часа требало је да имамо још један. Узех једину своју свеску и пођох ка вратима, а Новак упита је ли то све што имам.

- Ко је то, Весна? - чух Маркоту како пита и један, башмебрига глас како одговара даје то Веснин брат. - Полубрат, ако баш хоћете!

„Какво парченце!” — рекох себи. „Шта ли је хтела ди ми каже?” — помислих, а онда одмахнух руком: један од оних малих мајмуна којима Весна пуни кућу свако божије недељно поподне. Врло важно!

Обријан до темена, у неким широким гаћама, он је читав један месец јахао коње без седла, распалио шамар сниматељу кад му је овај незгодно споменуо мајку и стекао име Атаман.

Још смо ишли за Бароницом, а око нас је већ био један мали милион шмркаваца. Из кућа крај којих смо пролазили допирало је звецкање кашика.

Идиот! И то идиот који није стигао да види како у том граду једино градски делују црква и затвор пред којим један милиционар стоји тек онако: овдашњи лопови исувише су вешти да би себи дозволили летовање иза решетака.

Стојећи на врховима прстију, онако као што понекад стоје балерине, она се загрцавала говорећи да смо лудаци, да је ово један сасвим шашав дан, али да би било идиотски изгубити ма и један једини тренутак од њега.

она се загрцавала говорећи да смо лудаци, да је ово један сасвим шашав дан, али да би било идиотски изгубити ма и један једини тренутак од њега. Могао сам да се сложим с њом, али нисам рекао ништа.

Та професорка била је мирно, дремљиво створење у већ поодмаклим педесетим. Један фосил из мезозоика, у ствари, али фосил који је могао да ти заломи кеца!

Сетих се веровања да водени цветови живе само од изласка до заласка сунца и желудац ми се згрчи. Био је то један од оних грчева какве осећате док сањате како вас спуштају у раку. Нисам хтео да мислим о томе.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

По томе наравно да је и добру кућу водио. Лако му је кад је пуна кућа. Главна кућа му је била на један кат. Његов стан имао је четири собе. Једна соба за посету, „физиту“.

Сувоњава, висока женска око четрдесет, питомог изгледа. Уђу у канапу. Ту је један стари билијар, већ искрпљен, столице доста старе и отрцане, па четири мала зелена стола, и један велики.

Уђу у канапу. Ту је један стари билијар, већ искрпљен, столице доста старе и отрцане, па четири мала зелена стола, и један велики. Има већ и друштва. — Дај, Саро, двапут каве. — Одмах. — Хајд’, Софро, седимо. Шта ћемо се картати?

Господар Софра седне сам за један сто, па иште вина. Чамча му донесе, и седе до њега, госпођа Сара остале госте служи. Чамчи у глави врзе се неки план.

Треба знати да је господар Софра Кирић избрани „обштества член“, „трајтаер“, тојест један од тридесет одборника који магистрат бирају.

— Ја не би’ за то била. Чула сам како је то тешко бити на „искушенију“, онде јако секирају, не један је од тога већ умро. — Па не мора баш бити ни калуђер, може бити прота, и то није рђаво.

Не иштем ни крајцаре. Госпођа Татијана мало мисли се, па опет: — Дајте ми на промишљање један дан. — Нек’ буде три дана. Сад збогом! Имам посла. После три дана поручите ми. — Збогом.

Извучем после дишпенсацију и венчамо се, и тако досад срећно живимо. Купио сам јој после један ђердан од бисера, шест низова као грашак, дао сам за њега шест хиљада форинти, истина црни’ банака, ал’ су тек опет

добар стари „ауспрух” добити, аков по сто форинти, а такови плаћају великаши у Пољској најмање пет стотина форинти за један аков. Ето профита! — Право каже Чамча, тако је, набавићемо и то.

не онаку „шампањерску” већ праву чашу, па почне и он извијати, па добије вољу и Кречар, и Чамча, па измешају гласове, један удари у баритон, а други у бас, па се саставе опет у алто — ужасан дискант.

Та кад је човек погледао на Ленку, Пелагију и певајуће старце, тако је изгледало као кад човек види у један мах кишу и дугу. Кад се испеваше, домаћин дâ знак да се деца даље, а мати то све изреди.

— Добро је, и ја сам понео мој трајдрот и шешир, тако исто и Јова, и то све паковано метнули смо у један платнарски сандук. Је л’ код тебе тако? — Јест.

Црњански, Милош - Сеобе 1

ДА ЈОЈ ДУШИ, НИ У ДЕЦИ, НЕЋЕ ОСТАТИ ТРАГА И УМРЕ, ЖАЛЕЋИ ШТО НЕ МОЖЕ ДА ЗАСИТИ БАР ТЕЛО, РАЗДРАГАНА УЖИВАЊИМА 99 ИX ЈЕДАН ОД ЊИХ, НАЈБЕДНИЈИ, САЧУВАО ЈЕ, И ПОСЛЕ СМРТИ, СЈАЈ СВОГ БИЋА.

И као да је то прво, јасно сећање ума било неки нечујни поклич, њему се учини да му трче, један по један, својим страшним трчећим кораком, под шубарама, са својим дугим пушкама, и ханџарима у зубима, као при вежби.

И као да је то прво, јасно сећање ума било неки нечујни поклич, њему се учини да му трче, један по један, својим страшним трчећим кораком, под шубарама, са својим дугим пушкама, и ханџарима у зубима, као при вежби.

Неки, заостали, уплакани, праштаху се, крстећи се. Један му приђе са малим дететом у шубари, тражећи ватру у кући, да склони дете, већ помодрело.

У недогледној влази облака и ритина, баруштина и трске, било је већ свануло. И као да је то био један други свет, тамо се није ништа догађало.

вичући, отискивали чамце од обале, дотле су неки промрзли бедници, најмљени да вуку чамце цео дан, целу ноћ и још један дан, узводу, већ почели да потежу ужад и да газе блато.

Миран и самоуверен, предвиђао је цео пут, све догађаје који ће доћи, све људе, како ће се држати. Бојао се само да му један део пука, који је долазио са капетаном Пишчевичем, из Шида, не задоцни на окуп, под Варадином.

Читав један џелеп волова, на који су, иза једног ћошка, наишли, натерали су, риком и шалом, у бег. Загушише уске стазе доњег града,

гвоздених набијача, шкљоцала, игала, наливача, цевчица и свих других проклетих, зарђалих ситница, које су додавали један другом, уз грозне псовке, опет певачи залелекаше еј... еј, што се после разли по читавом логору, као кукање и запевање.

и угушеном вољом и свешћу, потпуно заборавив своје на дому, без разговора и смеха, почеше да скачу, ређајући се један за другим, путем куд пројахаше официри, са штапом у руци.

Честњејши Исакович пробудио се, зачуђен сликама над главом, сатом који му је, мада опсова, одсвирао један менует, безбројним, танконогим сточићима и свиленим покривачима, на којима су спавале две беле мачке.

Све казне опроштене за ноћас... то јест... онај један, за силовање, шибе, кроз цео пук.“ Тако је, ето, решено да се Славонско‑подунавском полку покаже крв, још пре но што

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

У Херцеговини, када девојка опази млад месец, треба да узме мало земље испод десне ноге и један коњски клинац. „Кад то двоје узме у руку, нека се окрене спрам мјесеца и рече три пута: ’о мјесече!

И ЛОГИКА ЉУБАВНЕ МАГИЈЕ Љубавна магија није никакав скуп произвољно изабраних, бизарних поступака, него представља један систем веома прецизно кодификованих симболичких акција у којем ништа није случајно: ни време, ни место извођења, као

структуре и семантике обреда љубавне магије, коју је изврсно извео Љубинко Раденковић, показује да се у њима користи један разрађен и чврсто фиксиран симболички језик у којем су кључне метафоре — промена, метаморфоза и плодност, родност.

„Изнад Катлановске Бање је на брду један шупаљ камен, кроз који се уочи петка или недеље провлаче нероткиње и старе девојке да би добиле децу, односно да би се

¹⁶ Један од најчешћих најпознатијих и најраширенијих свадбених обичаја у нашем народу који се врши плодности ради јесте бацање

Тако, на пример, изнад Катлановске Бање уочи петка или недеље нероткиња се провлачи кроз један шупаљ камен да би добила децу.

Зато је и разумљиво што постоји читав један разгранат систем магијске заштите од ових замишљених опасних утицаја. Један од главних узрока несреће младенаца јесу

Зато је и разумљиво што постоји читав један разгранат систем магијске заштите од ових замишљених опасних утицаја. Један од главних узрока несреће младенаца јесу уроци и, посебно, зле очи.

Из разумљивих разлога, породиља такође може на разне начине својим магијским деловањем да јалову жену учини плодном. Један од тих начина јесте да се нероткиња окупа у води у којој се породиља окупала трећег дана после порођаја и у којој се

обреда, чији је циљ рађање мушке деце, истакнуто место имају разноврсни предмети и атрибути који симболизују мушкост. Један од најпознатијих и најчешће коришћених мушких симбола у овим обредима јесте свитњак (гатњак).

У прилог овом објашњењу говори и један табу који се односи на трудницу. Наиме, у Зети се верује да не ваља ударити трудницу преслицом, јер ће родити женско

⁶⁰ Један од њих у ствари је упозорење да младој, када улази у младожењину кућу, „пакосни људи“ могу ставити иглу испод прага „да

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

О МЕРОПАХУ Меропах да ради у недељи два дана пронијару, један да коси од јутра рана, један да у винограду копа; један по жези, уза летњу јару, да камење носи на друм цару; један

О МЕРОПАХУ Меропах да ради у недељи два дана пронијару, један да коси од јутра рана, један да у винограду копа; један по жези, уза летњу јару, да камење носи на друм цару; један да на жрвњу меље

О МЕРОПАХУ Меропах да ради у недељи два дана пронијару, један да коси од јутра рана, један да у винограду копа; један по жези, уза летњу јару, да камење носи на друм цару; један да на жрвњу меље манастиру; један да поправља властелину

да коси од јутра рана, један да у винограду копа; један по жези, уза летњу јару, да камење носи на друм цару; један да на жрвњу меље манастиру; један да поправља властелину слеме, један да му спрема за сетву семе; а што остане у

да у винограду копа; један по жези, уза летњу јару, да камење носи на друм цару; један да на жрвњу меље манастиру; један да поправља властелину слеме, један да му спрема за сетву семе; а што остане у недељи дана да ради за себе сама.

уза летњу јару, да камење носи на друм цару; један да на жрвњу меље манастиру; један да поправља властелину слеме, један да му спрема за сетву семе; а што остане у недељи дана да ради за себе сама.

каткад сети, за гробља без суза и без хлада, са гдекојим знаком твоје поште, где споменици једнолики као шињели стоје један другом иза потиљка, где певачице нема да слети, куда заљубљени не долазе да сакрију од људи своје милоште, куд пут

Прескаче Каина и Авеља и бајку у Кани о хлебу који један хиљаде може да нахрани. Прескаче десет заповести, а чита о Адаму и о Еви, причу о Рути, о Марији Магдалени, о Содоми

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Сами смо против свих. ГЛУВАРЕЊЕ ОГЛАС И Тражи се један свет, прекјуче ишчезао. Тражи се једна половна недеља без вести о несрећама и ратовима.

Сви они се траже. В Тражи се један џемпер. Вуна му је острижена са херцеговачких оваца. Прела је једна сељанка са Пељешца.

Као да смо већ тада знали да живот није само један предмет и да не може стати у једну једину свеску, на којој пише »Историја«.

су вешто стране језике, баш као шеф рецепције у хотелу »Европа«; бацали су тек запаљене цигарете док смо ми мољакали један другога: Остави да пушим!

Мислим, сва та кукњава за старим добрим ћошетом, и како му недостају френдови, и сиромаштво, и све! Један тип у тој филмчуги доследно каже: »Благословено време досаде...« Благословено време срања!

— закључи неко. Мислио сам све време на то како је Вера поверовала у наше приче да негде мора да постоји један други свет, са више смисла и радости, тако различит од наше родне провинције, у којој се ноћу чују само урлање

Дванаест сати удара, Тамница се отвара, У тамници никог нема, Само један попа дрема; Хајмо, попо, напоље, Да видимо како је, Како војска маршира, Подигла се прашина, Како војска

Њена кћи има мајчине очи боје дима. У исто време, из супротног смера, сваке недеље долази један млади човек водећи за руку сина, који се клатари у ходу баш као и његов отац.

Нешто северније налази се паркић код Скупштине. То је један кржљав, претужан паркић, са ретким оазама изгажене траве. Одлазим тамо после Кинотеке да попушим цигарету.

Сећате ли се те трулежи и расутих утроба које је исповраћала ноћ? Данас, кад вам је тридесет и пет година, видите један други свет.

ми се допадну: доносили воду у војничкој чутурици излажући се опасностима, куповали венце сувих смокава (једна смоква, један ловоров лист — боже, како је то мирисало!) и шумске јагоде у малим сепетима од храстове коре ?

Младићи су молили њену мајку да дозволи да одиграју један ћа-ћа-ћа и враћали је узбуђену и насмејану, још топлу од игре, у белој платненој хаљини испод које су севале њене

Матавуљ, Симо - УСКОК

— Сад ћемо дознати шта је. Опћински начелник конте Пијеро Б., први вијећник конте Марко Ивановић, још један властелин и три трговца прођоше кроз гомилу.

Најбољи утисак чињаше Ивановић мушким изгледом и држањем. Један за другим, попеше се уз камене, уске стубе, што изводе на бедем.

Грађани, весели што претрпјеше само страх, идући кућама, почеше се шалити и један другом ругати, тврдећи сваки за себе да се није ни најмање препао, да је знао е је њека глупост тудешка, онога

Злочин какав доиста није учинио, јер како би онда један главнокомандујући с њим разговарао!? Биће да је увриједио каквог великаша, много већег од себе!

— прихвати Ивановић... А ти, Пијеро, само кукај као удовица, као што си навикао, мјеште да се држиш као кућић! Један од трговаца опази: — А, јесу горопадни ови Тудешки!

сви пушаху из предугачких чибука и канда мало разговараху; сви, осим једнога, имађаху фесове без кићанка, а онај један, на средини клупе имао је кожни калпак, а испод струке му провириваху сребрне токе.

Пошто два-три пута уздахну, настави: — Е, мој бане, право рече: е ми се све чини као сан један! Е, моја банино, давно није било, ђе и кад се познадосмо и састасмо, ђе и кад се ево опет нађосмо!

Бремена за њим, на погнутим женским леђима, напомињаху вâле, који би се неприродно ваљали уз брдо један за другим! И та поворка, уз голе, љуте крше, под натмуреним небом, бјеше символична!

На све стране, веле, жбири и уходе, те може чоек прав правцит заглавити, ако га један од тијех макне на душу! А у суду је, веле, једна мјера за Латине, а друга за наше! Ето, кнеже, на што се туже!

Браственици с бјегунцем, скренувши налијево, брзо стигоше за један хумак, гдје је било драгово браство, осам кућа, прилично размакнутијех.

Јанко отклони столицу, па подви ноге. Пристав и Шуто збише се један уз другога, подаље и од трпезе и од главара. Па прионуше сви својски, без ријечи.

— А наш стари ђаво збиља се заљубио у њега. Чусте ли ђе га нуди да остане с нама. Буди бог с нама. Шта би радио један такав господичић с нама! — Да га разговара крај огњишта! — дода смијући се Јоке.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МЛАДОЖЕЊА: Ја ћу се владати по вашем савету. (Пође.) ПРОВОДАЏИЈА: Чоја за аљине да буде лепа, а не као што ме је један с овом преварио. Али сам га тако усрећио, свађају се као Цигани, то јест.

Знам да си забуњена. ДЕВОЈКА: Е, забуњена да! КУМАЧА: Море, чудно је кад се девојка удаје. Мене је једанпут један просио, па нисам могла три ноћи да спавам. ДЕВОЈКА: А мени није ништа.

ДЕВОЈКА: Већ то је општепознато. МЛАДОЖЕЊА: Видићете какав ћу спроћу вас бити. ДЕВОЈКА: Могућно је да ћете ви један учинити изјатије. МЛАДОЖЕЊА: Ви ћете се уверити. ДЕВОЈКА: То ћу дакле ја бити најсрећнија на свету.

ДЕВОЈКА: Заповедајте. МЛАДОЖЕЊА: Али, оћете л’ ми учинити! ДЕВОЈКА: Ако могу, зашто не. МЛАДОЖЕЊА: Један пољубац. ДЕВОЈКА: А, од тога нема ништа. МЛАДОЖЕЊА: Видите какви сте, а како вас ја радо имам!

ДЕВОЈКА (устане): Опростите, имам посла. МЛАДОЖЕЊА: Ту не треба млого времена, један пољубац! ДЕВОЈКА: Ви ме вређате тиме. МЛАДОЖЕЊА: Слатка господична, можете ли бити тако свирепи?

ДЕВОЈКА: Молим, престанте од тога јер ћу побећи. МЛАДОЖЕЊА: Само један. ДЕВОЈКА: Ево ми иде неко. МЛАДОЖЕЊА: Ах, какви сте! УГЛЕД З.

) Хе, хе, ал’ ћеш да се шириш. (Она га пољуби у руку.) Сад морам да идем зашто имам, то јест, јошт један посао. Збогом, снао, то јест! ДЕВОЈКА: Службеница. (Проводаџија одлази.) ДЕВОЈКА (сама): Ју, благо мени!

други један црномањаст држи се смртан. (Броји.) Један, два, три, четири, пет, пет, шест, седам, осам, девет, десет - једанаест,

други један црномањаст држи се смртан. (Броји.) Један, два, три, четири, пет, пет, шест, седам, осам, девет, десет - једанаест, дванаест - тринаест, цела истина.

ОДЈЕЛЕНИЈЕ ТРЕЋЕ ШЕСТ НЕДЕЉА ПОСЛЕ ВЕНЧАЊА УГЛЕД 1. (Соба мужевља) МУЖ (седи иа прегледа један протокол), ЖЕНА ступи ЖЕНА (трчи к њему): Откад те нисам видила!... МУЖ: Има читаво по сâта.

МУЖ: Како море, ти то говориш? ЖЕНА: А како ти са мном поступаш? „Господична, молим за један пољубац; ја ћу умрети, ако вас не пољубим,“ а сад, кад га жена љуби, а он се туђи. Срам да те буде!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Милован Данојлић НАИВНА ПЕСМА огледи и записи о дечјој књижевности Садржај ЈЕДАН ВЕК ДЕЧЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ 1 Уводно питање 2 Модерни феномен 4 Почеци 6 Дете и дечја књижевност 8 Прибежиште 13 Васпитна

и дечја књижевност 8 Прибежиште 13 Васпитна тенденција 16 Мерила 19 НАИВНА ПЕСМА 22 МЕСТО И УЛОГА ЗЕЦА 35 ЈЕДАН ВИД УПОТРЕБЕ ДЕЧЈЕ 48 КЊИЖЕВНОСТИ 48 ЗМАЈ 53 ПОБУНА ПЕТЛИЋА 61 ЋОПИЋЕВЕ ПРИЧЕ ИЗ ДЕТИЊСТВА 70 ДЕТЕ У ЛУКИЋЕВОЈ

ГРУЖА 123 РОБИНСОН 126 ОНО ШТО НИКАД ЗАБОРАВИТИ НЕЋУ 129 ПИСМО ОСНОВЦИМА 131 ПОСТСЦРИПТУМ 133 НАПОМЕНА 135 ЈЕДАН ВЕК ДЕЧЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ Уводно питање Када је, како, под којим околностима настала тзв.

Због њих, и само због њих, разговор о тзв. дечјој књижевности добија један могући смисао. Таква дела нас наводе на помисао да је дечја књижевност једна могућност књижевног израза, једна духовна

У том случају дечја публика није груби спољашњи чинилац, чије потребе ваља ропски задовољавати, него тек један од могућих праваца ширења и одјекивања. И доиста, чисто дечја књижевност неважан је, нижи, примењени књижевни посао.

Дечја књижевност је, у овом часу, нашла један од пречих путева који води ка том циљу. НАИВНА ПЕСМА И Оквир ове расправе јесте дечја песма и критика дечје песме —

Поезији: један део њене енергије нашао се у невезаном стању, пошто су модерни облици одбијали да ту енергију прихвате.

потребу за примереном им поезијом. Могућности прихватања поетске поруке, утврђене код деце, јесу већ један објективни чинилац према којем се песма може обликовати, а да се тиме дете као читалац ни на који начин не обавезује.

Модерни песник истовремено је и критичар, и то један од продорнијих, упућенијих у тајне изворе своје страсти. Укратко, модерна поезија као да гине у безмерју којем се

Прави дечји песник поступа мудро и целисходно: један несавршени таленат проналази одговарајућу форму, свој оквир и своју меру.

Корак устрану, у којем треба видети стваралачко лукавство помоћу кога се један доживљај стварности, у целини, уобличава на нижем, поетски такође занимљивом нивоу, хвата се, дакле, тамо где је

За њим скочи други, трећи А за трећим и четврти. По ћилиму белом скачу Један другом на кркачу; Преметну се преко њушке, Ваљају се полеђушке.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ШЕРБУЛИЋ: Него? Да мене самог обесе? Лепо ми и ви говорите. МИЛЧИКА: За народност треба да се један жертвује. ШЕРБУЛИЋ: Па баш ја да се жертвујем? Фала вам! МИЛЧИКА: А како сте пређе говорили?

ЛЕПРШИЋ: То је издајство против народности! ШЕРБУЛИЋ: Нека је макар шта, тек ја један нећу. ЛЕПРШИЋ: О, Милош Обилићу, чујеш ли га? Србине, Србине, не вређај пепео твоји праотаца!

МИЛЧИКА: Кад су ови дана маџарски официри давали бал... НАНЧИКА: Ми смо зато ишле да не подозревају. МИЛЧИКА: Један ми је тако лепо правио кур. НАНЧИКА: Пст! Ми смо родољубице.

ЗЕЛЕНИЋКА: Битка сентомашка биће најлепши предмет нашим стихотворцима. И сама сам почела један спјев, тако ме је восхитило... Који хоће да представи себи ужасност ове битке, мора у уму вообразити цео предел.

Сви на ноге, па се оружајте! ШЕРБУЛИЋ: Ми не умемо тући се. СМРДИЋ: Ми смо у одбору. ЛЕПРШИЋ: Ја би, али шта један човек може чинити. ЗЕЛЕНИЋКА: Срам и стид! Ви потомци Душанови? Одите, родољубице, да ми оперемо образ народности!

ГАВРИЛОВИЋ: А шта вам помаже, кад нема одбора, а неће више ни бити. ЛЕПРШИЋ: Шта, и ви кварите одборе, издајник један! (Удаљи се.) СМРДИЋ: Мађарон! ШЕРБУЛИЋ: Не заслужује да живи међу Србљима, него да се протера као сваки други Маџар.

НАНЧИКА: Ову нашу просе. ЖУТИЛОВ: Милчи? НАНЧИКА: Ја сам одавно смотрила гди један често пролази поред пенџера и увек баца очи горе. Све сам мислила да л’ се ње тиче, и сад видим да је истина.

СМРДИЋ: Зар смо ми зато крв проливали? ШЕРБУЛИЋ: Тако је. СМРДИЋ: И толико страдали. ШЕРБУЛИЋ: Већ то бог један зна! СМРДИЋ: Па како вам дође та подлост до руке? ШЕРБУЛИЋ: Сам не знам шта ћу о томе да мислим.

ЖУТИЛОВ: Шта, шта? Ви се усуђујете кварити одборе? СМРДИЋ: Тако нам једнако прети. ЖУТИЛОВ: Мрав један, да се усуди у одбор дирати! ГАВРИЛОВИЋ: Боже сачувај! Ја ћу настојати да и ваш зет буде член.

ЖУТИЛОВ: Који народне чиновнике опорочава, тај вређа сав народ. НАНЧИКА: Мађарон један! ЗЕЛЕНИЋКА: Развратан Србин! ЛЕПРШИЋ: Који нема једне искре родољубија у себи.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Од писаца су помињани или они који имају књижевног утицаја, или они који су карактеристични по једно доба и по један књижеван правац. За најновије доба узимани су само писци од књижевне вредности.

Ту сам изнео разлоге из којих нисам могао усвојити ниједну од ранијих подела, као и разлоге зашто сам дао ову поделу. Један посао овакве врсте и оволикога обима, који се сада први пут ради у српској науци и књижевности, није ишао без великих

србске словесности, историчари и филолози упознају Србе са њиховом старом књижевношћу, која је од XВИИ века била само један мртав споменик прошлости.

Исто тако Спиро Димитровић Которанин, један од најранијих српских преводилаца Шекспира, жали се, 1860, у једном отвореном писму уреднику новосадске Словенке што

За Србе су дошли дани искушења и страдања, и један запис из 1690. црта то стање: »Ох! ох! и уви мне! Лути страх и беда тогда беше!

1735, због верских гоњења и због спахијских угњетавања, побунио се један део Срба у Банату под печканским капетаном Пером Сегединцем.

Они асимилују једноверне Грке и Цинцаре, и стварају један јак грађански сталеж српски, који ће више од сто година бити главни носилац културе међу Србима и стајати на челу

У половини XВИИИ века просветни рад код Срба се организује, установљава се један народни фонд за издржавање школа, и већа места српска добијају своје школе и учитеље. Од 1770.

земљопис, историја, и други световни предмети; не доносе се више буквари и часловци из Русије, но се пише и издаје цео један низ школских уџбеника за црквене и световне предмете; установљава се стручан надзор над школама.

1758. један Грк из Јањине, Димитрије Теодоси, пословођ у једној грчкој штампарији у Млецима, набавио је слова и типографа из Москве

Прелажење Курцбекове штампарије у српске руке поздрављено је као један национални успех и Новаковићева »Славено-сербска, валахијска и восточних јазиков типографија« наишла је на добар одзив.

Око 1700. помиње се и цео један низ калуђера преписача црквених књига, који сви носе назив Рачани: Кипријан Рачанин, Јеротеј Рачанин, Христифор

Милићевић, Вук - Беспуће

И сви, у један мах, са уздахом олакшавања, бацише карте, бришући марамама знојна лица па посиједаше око прозора. Напољу, једно

До њега, један висок, крупан, глават Босанац који говори у басу, бубња прстима по прозору и сваки час страховито зијева; један

њега, један висок, крупан, глават Босанац који говори у басу, бубња прстима по прозору и сваки час страховито зијева; један Сријемац, ситан, плав и кицош, с високом крагном, црвеним прслуком и вазда тијесним панталонама, шара једном оловчицом

црвеним прслуком и вазда тијесним панталонама, шара једном оловчицом по мраморном столу, љутећи се што му киша поквари један красан састанак у Тушканцу.

У њиховом друштву налазио се још један млад, штркљаст, голобрад ђак, вјероватно бруцош и на сваки начин један нов гост каване, који ношаше с уживањем цвикер

У њиховом друштву налазио се још један млад, штркљаст, голобрад ђак, вјероватно бруцош и на сваки начин један нов гост каване, који ношаше с уживањем цвикер и намјешташе га сваки час, огледајући се у великим огледалима уоколо,

Са другог стола зовну један познаник Гавру Ђаковића да играју билијара. Он махну руком и одби. Није осјећао ни најмање воље за игру.

И он, за један тренутак, нађе у себи само страшну мржњу за њих и низак презир за себе. Он осјећаше неодољиву потребу да оде, да утече

у уским мантијама, са црним појасима; већина са дугачким, испијеним, избријаним лицима, са наочарима, скидајући у један мах, лагано и дубоко, шешире, опазивши једног каноника, малог, забреклог у сало, с набубреним, руменим, чистим лицем,

Успут га срете један његов колега, узе му цигарету дувана и двије круне на зајам: „до сутра“ . Он му их даде без ријечи, рекавши да иде

Кад један Личанин прође поред Гавре Ђаковића, заостао, хитајући да достигне остале, он га запита. Докле идете? — Преко мора,

Он видје гдје их потрпаше у један други воз који оде прије његовог. Они пројурише поред њега, са пјесмом, грајом и галамом, надвикивајући лупњаву

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Поштар је ВИ класе, таман за једну класу старији од мезуланског коња, како му једном рече један његов колега (старије класе, наравно) а да је правде или бар среће у свету за њ, како он сам вели, он би требао већ

С одаџијом је лепо живео. Постали су и »перту« и један другог називаху »приком«. Јова је често нудио одаџију дуваном.

Да је једаред, па да човек рекне: Нека га носи ђаво! И после, да је само то... — Е, па оно треба само један да викне: Уа! — Није то, брате Јоване, »Уа!«, него ти си ударио и у неке шпекулације. Знамо ми све то!

« А њему је толико и требало. Тек нека се зна »да у том и у том месту живи Петар Ивановић Бопчински«. Један му је допис био и штампан цео, а други у изводу. Његове, боже, радости!

»Море, ово баш онако, вели Јова, као оно у стиковима: »Сви Шајкаши одоше, лако, лако; само један остаде, лагано!« Затим би ишао редовно на кафу у кафану код Насте.

Али Шваба се није љутио. По неким нама непознатим законима који у васиони владају, некако се један другом ванредно допао: сродне душе, па се допуњавале.

владао српским језиком него Шваба Кристијан, а наш, опет, матерњи језик пун је таквих финеса да још мало па нећемо један другоме смети ни бога назвати! Тек ће му наш Јова рећи: »’Ајде, кажи, Швабо: Раскиселише ли ти се опанци?

Није ни чудо, кад је муфте! — вели Јова, па се глади по трбуху. — Охохо! Да бог поживи петога џандара! Од пола један до два имао је Јова доста времена да се наигра и нашали са Швабом. Седео би увек тако да издалека види шефа кад долази.

Питају један другога: »Пошто прасе?« — и један другом одговара, сваки каже пошто је купио, али сваки слаже, бар за један динар каже

Питају један другога: »Пошто прасе?« — и један другом одговара, сваки каже пошто је купио, али сваки слаже, бар за један динар каже да је мање платио, а одлазећи

Питају један другога: »Пошто прасе?« — и један другом одговара, сваки каже пошто је купио, али сваки слаже, бар за један динар каже да је мање платио, а одлазећи један на једну а други на другу страну осврћу се један за другим и гледа

другом одговара, сваки каже пошто је купио, али сваки слаже, бар за један динар каже да је мање платио, а одлазећи један на једну а други на другу страну осврћу се један за другим и гледа један другоме прасе, као оно наше госпоје што

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Бела зора већ је туна, Јоште путник један — глај! Поред стене, поред жбуна На врлетни стиже крај. Како стиже, сунце грану, Светли с' гора и долина, А

“ Викну мома, па ти брже За жбун један зађе, А момак се чисто трже И чудо га снађе: „Јао мене, и до сада Шета ја по горе, Али не чу још никада Да

Усред мора гле врлетак, Онде самцит један цветак, Наоколо морске пене, Нема друга, па он вене. Тако и ја друга свога Немам овде миленога, Тако и ја тужим,

Сјајан облак један до другога, Крајем облак у два дивна реда, Средом дуга, моја стаза вита, Ветар пирка, носи унапреда, Збогом, земљо!

на западу јасно, Ал' за гору заилазиш красно, Тако красно и у таке славе Јуначке су тада пале главе, Угледô се један на другога, Попадао један код другога, Та рад оне красне домовине Не жалио нико да погине.

гору заилазиш красно, Тако красно и у таке славе Јуначке су тада пале главе, Угледô се један на другога, Попадао један код другога, Та рад оне красне домовине Не жалио нико да погине.

“ један другог кори, Живо с' ради, ал нико с' не мори, Гледни само после ује сваке, Гледни, брате, оне ноге лаке, Та тек шт

Оде коло, оде цела лупа, Ви стојите око мене скупа, Све ту соко један до другога, Само нема међ вама једнога, Очи вам се грозни суза пуне, Оне веле: Арса нама труне, Ох без збогом и

Песме славља убаве слушали, Цвеће лежи у артији суво, Песме славља ветар је одувô, Ал' ми ћемо као што смо били Један другом свагда бити мили.

Ово реко, Пегаза ободо, Те управо небесима одо. Па кроз облак, сад мањи, сад већи, Прођо један, прођо други, трећи, Па ударим тад на један таван, Таван облак, облак самоставан.

Па кроз облак, сад мањи, сад већи, Прођо један, прођо други, трећи, Па ударим тад на један таван, Таван облак, облак самоставан.

камен, Онај, брате, с Еликона пламен, Онај оду од тријест пречага, Још и друга беше чуда страга, Ал' предњачи један калуђере, Завргô се страотним: јегоже, Завргô се да ме одадере, Ао мили што ћу ли ти Боже, Така врата, таке

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Бранко Ћопић ЈУТРА ПЛАВОГ СЉЕЗА БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ Мушкарци обично слабо разликују боје, али један такав незнајша у бојама какав је био мој дјед, е, таквог је било тешко наћи.

умије само понешто око мале казаљке, па је његово одређивање времена испадало, отприлике, овако: — Још само колик за један нокат па ће подне.

— Ђеде, јесам ли? — Хм, види га. Добићеш ти по туру, прислушкивало један. Нијесу још за те таки разговори ... Тако је то било у незаборавна плава самарџијина времена.

али пожар нада мном све је рујнији и шири, а и мој сапутник охрабри се гласно ругалицом: — Умукни, ти доље, кењац један. Дурашно гурамо даље.

Па још ако је тај случајни намјерник неки кићени писменко (један од старијих, аустријских, који зна латиницу, или можда помлађи, иза деветсто осамнаесте, који штије и ћирилицу), онда,

— Рђак један — корио га је дјед изболованим гласом — шта он зна шта је своја мука. Предомишљао се драги бог би л начинио говече ил

Шта ћеш, прође тако читав живот, несигуран и заљуљан, текао и текао, а ти, бенашу један и говече божје, вјечито мислио да чврсто стојиш на једном мјесту и да је све у твојим рукама.

Дјед се неодлучно узврпољи стојећи у мјесту: ко ће ићи привиривати у један тако посвећени посао као што је сликање свеца, иконе? То је исто као да идеш загледати у олтар шта поп ради.

РАДЕ С БРДАРА Скоро сваке године, у прољеће, нашу би кућу протресао један изузетан догађај: долазак новог најменика.

Па се некако подеси и то да свака кућа прибави своју „фелу“ најменика. Један домаћин увијек налети на свађалицу, па се ту поваздан ронда, богара и виле се потежу.

Шта ће кукавни туђи слуга, свак само гледа како ће га шаком за врат, а један је само бенасти Раде Ћопић, па ударио у школање да му се спрда село.

— Коњокрадичка посла, па то ти је. Шта ће теби, на прилику, један таки ...Чуо си, ваљда, да смо га оне вечери, онако у шали, стрпали у лоповске свеце, па ти одмах потегао, а?

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Јер ћеш ти да висиш, и то цео, ко што аги виси један део! МУСА: Мој ти је другарски савет, да мање лајеш! СУЉО: Знам ја шта говорим!

Изгубила дете, па изгубила памет! А зашто су они памет изгубили? Шта сам ја њима? Ђуле, којим један у другог пуцају? Ни то, ситна сам ја.

Него да мирно и разборито, ко људи... Па и један другом да изађемо у сусрет... (Застане, очекујући да Хасанага нешто каже. Како Хасанага ћути, бег наставља.

На сцену улазе Хасанагиница и бег Пинторовић.) БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Момци, зовите Хасанагу! ХУСО: Сад је баш један отишо да му јави. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Погле како су упарађени! Одма се види човек без укуса.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

види, закити се цвећем око ушију к’о девојка, и метнув руке под појас иде он, клати се и пева разне песме, али све на један глас. А глас му је био крештав, јак и иш’о кроз нос. Ни на једном месту није се задржавао.

Гле, како је увело, грехота човека и да погледа... Ето, од десет корена ако један прихвати. Несрећа, кажем ти!... — Истина, истина! — одговараше онај други. — Боже, опет он?!

И одједном, усред ове бљештаве сјајности и ноћи, један јасан и тужан глас уздиже се, затрепта и разастре се на све стране. Цвета је већ знала, и обамре. — У-у-ух!

Ноћивао је код нас. Дали смо му један собичак. Колико му је пута моја мати давала спаваће одело, али он то одмах однесе, прода и попије.

А „мушкарци“ забацили доламе преко рамена, утегнули се појасевима до пазуха и с пушком у руци грабе по четири корака у један.

Стоји она и чека. Ја једнако ћутим, а осећам ватру од њене близине. Почех да кидам један повећи грозд. Не могу, јак. — На ти косирче! — шану и пружи ми га. — Нека. Могу руком.

Млада их и младожења служе. Само је један фењер, окачен о грану кајсијину, осветљавао озго. На среди дворишта бунар, а око њега се сјаји разливена вода.

И, пошто опере руке, оде до иконе, и скинувши шамију један једини пут у години, почне да чита молитву за „слатко јело“. Стојим и ја иза ње. Крстим се.

Све је то било своје, блиско, рођено... Један другога пецка, нуде се дуваном. Разговарају се, чекају попа да пресече колач. Дође и поп.

Тешко ономе ко се усуди да ма кога од њих дирне, увреди. Сви, као један, тада би дотрчали, напали на онога. Такви су они, Аничина браћа, били.

И то је дошло. Ни она сама није знала како. Зна само како је једног празника с браћом јој и осталим гостима био и један просед али оштра лица човек и обучен најукусније од свих.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Но гледај те ми пошљи за моје молитве један саландар новаца; знаш добро да су молитве за новце. Ако ли пренебрежеш, тешко теби!

Ако ли пренебрежеш, тешко теби! Окренући требник наопако, одмолићу се, даћу ти један катрамунаћ и анатему, пак ће ти доћи један проигуман и два заклета старца, те ћеш огра(ј)исати како ниједан мајчин син.

Окренући требник наопако, одмолићу се, даћу ти један катрамунаћ и анатему, пак ће ти доћи један проигуман и два заклета старца, те ћеш огра(ј)исати како ниједан мајчин син.

Нека само окренемо један поглед на народе просвештене целе Европе; у садашњем веку сви се народи силе свој дијалект у совршенство довести; дело

Одговарам: која је нами корист од једног језика, којега, у целом народу, од десет хиљада једва један, како ваља, разуме и који је туђ матери мојеј и сестрам? — — — Нек науче — — — то је ласно рећи, али није учинити.

Ово су извори из који(х) извиру све страсти које узнемиравају род человечески и које чине да човек на човека мрзи, један другога хули, гони, удручава, озлобљава, проклиње, у вечну муку шиље и врагу предаје; а што је најгоре, под именом

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

слатку, жарку, слуш'о песме од Сирена, дивних, мамних морских жена: — тако мене звуци вуку, у стоструком зборе гуку: Један вели: — Оди мени! одвешћу те светлој сени, златној звезди стар-Омира! — — Мене шаље зрак Шекспира!

Зефири и лепири целиваше је сви, и зраци и облаци ал' она мирно спи. Још приђе један зефир, још један божји зрак, још један ломан лепир и исплакан облак.

Зефири и лепири целиваше је сви, и зраци и облаци ал' она мирно спи. Још приђе један зефир, још један божји зрак, још један ломан лепир и исплакан облак.

Још приђе један зефир, још један божји зрак, још један ломан лепир и исплакан облак. На усти' ноћни зефир, у грудма божји зрак, у струку ломан лепир, у очима облак.

И хтедох ти га рећи, ал' реч ми застаде, с пољупцима се твојим на усти' састаде. А пољубац се свија све један до другог, румена, зрачна змија живота руменог.

” Прислушкујем божјем слову, довијам се благослову, у слушању услиша ме: цветак један паде на ме. Замириса око мене, пун сам среће нечувене, пун сам миља, пун сам вере, а надама нема мере.

Стресоше се на тебе јабуке и у сваку рупицу обрашчића твојих паде по један забрањен плод: у сваку долину твоју паде по један намастир бели.

се на тебе јабуке и у сваку рупицу обрашчића твојих паде по један забрањен плод: у сваку долину твоју паде по један намастир бели. На уснама ти плодови висе па зар је и теби забрањен плод? — Еј! танталски роде, Фрушко танталицо!

— Не уме Србин кама да крњи, ал' један камен урезан стоји, Србине, брате, у груди' твоји': тај камен црни Црна је Гора.

сикута гујског бес, сред летњег жара зимогрозан јез, уз ружин мирис отрован задај; и све то чудо, сав тај комешај, у један лик да сложи, један лог, и учини, — Шекспира створи бог.

летњег жара зимогрозан јез, уз ружин мирис отрован задај; и све то чудо, сав тај комешај, у један лик да сложи, један лог, и учини, — Шекспира створи бог.

— навестила нам је, означила је покојница већ: у позоришту смо! У позоришту светом, великом, у ком се служи само један глум, ал' према том су други глумови кô према сунцу ситне звездице; васељена је само кутија, да собом чува драги камен

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Из тог судара произишао је и један сасвим нов метод бележења народних умотворина, метод којем би се имало много што-шта замерити.

Од више приповедака са истим мотивом и сличном фабулом узимали смо само ону која нам се учинила најлепшом. И то је један од разлога што је ова Антологија по броју унесених прилога испала мања од многих пре ње.

Гдјекоји помисли: „Кад ћу се кајати, зашто да га носим?“ а гдјекоји: „Дај барем један да понесем!“ Кад се врате из таме на свијет, а то оно све било драго камење: онда они који нијесу понијели стану се

БАШ-ЧЕЛИК Бијаше један цар, и имађаше три сина и три ћерке. Кад га већ старост обузме, дође вријеме да умре. На смрти дозове синове и шћери

шта се учини с нашијем сестрама кад не знадосмо ни трага ни гласа куд одоше и за кога се удадоше! Најпослије један другоме рече: — Да идемо сестре наше потражити.

Отале пођу свих девет и царевић десети. — Хајде, — веле му — овдје има један град и у њему цар сједи, отале се ми хранимо већ има томе више година.

нијесам овдје увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који од вас да ми покажете како ћу је претурити. Један се од дивова испење, ухвати за врх од јеле и претури је у град а врх јој задржи код себе.

син тргне сабљу па га дохвати по врату те му одсијече главу, а див пане у град унутра; онда он рече: — Е сад хајте по један редом да вас ја овамо спустим.

Они не знајући што је са онијем горе на бедему било, пођу један по један, а царевић њих све по врату, док све девет посијече, па се скине низ јелу и полако сиђе доле у град, онда

Они не знајући што је са онијем горе на бедему било, пођу један по један, а царевић њих све по врату, док све девет посијече, па се скине низ јелу и полако сиђе доле у град, онда пође по

Истог дана наиђу на пут који води томе граду. У том је граду живљео један силан цар који је свакога јутра ишетао у град и тужно сузе прољевао што му народ у граду од дивова страда и поједен

“ — па и ту собу отвори. Кад уђе унутра, има шта и виђети! У соби један чоек до кољена у гвожђе заковат и руке до лаката заковате обје, на четири стране имаду четири дирека, а тако од

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

“ Овакве нарави ваљда нема нигди на свету. з. ЈЕВРЕМ И СОФИЈА ЈЕВРЕМ: Кад један бомбардира, други радо ретерира. (Остављајући капу на астал): Псује Макса, не шали се.

СОФИЈА: Та бога ти? А шта ће то бити? СВЕТОЗАР: Ката навалила одавно, а и ја сам желио, да дамо један бал. СОФИЈА: Гле, гле! СВЕТОЗАР: Па сам дошао и вас позвати. МАКСИМ: За нас није бал. СВЕТОЗАР: Зашто?

Како ћу се помоћи, ја не знам. Кад се псовке не боји, све је друго бадава. КУМ: Ја сам, фала богу, пронашао један лек. МАКСИМ: Какав лек, кажи и мени, тако ти вере! КУМ: Свакојако сам се мучио и кушао, не би ли се поправила.

МАКСИМ: Шта то значи? КУМ: Шта значи: доведем један пут и ја у мом веку госта на ручак, али њојзи неправо, што нисам јој напред јавио.

МАКСИМ: Је ли, лукава лисицо, све тражиш трагове да забашуриш. СОФИЈА: Доста већ један пут, стиди се од кума. МАКСИМ: Шта да се стидим, и он има такву аспиду на врату.

) МАКСИМ: Шта те је опет сад научио? СОФИЈА: Ништа. Него смо се разговарали, како би добро било да и ми дамо један бал. МАКСИМ: Бре ако те окупим, нећеш се знати ни ти ни твој бал.

СОФИЈА: Зато. Што други чине, морамо чинити и ми. Добро ће дакле бити да и ми дамо један пут бал. МАКСИМ: Јеси ли то полудила, море? СОФИЈА: Зашто, што је добро, треба чинити.

Међутим ко има благу жену, и којекако, али шта ћемо ми, ми кукавци? КУМ: Не бој се, куме, опет сам наишао на један лек. МАКСИМ: Већ и твоји лекови — да Бог сачува! КУМ: Истина за твоју, не знам, оће ли поднети.

КУМ: То право кажеш; али што ћу, живио сам као нико, нити има ко да растреби, нити да скува. Један пут навалиле стенице, те нисам мого целу ноћ спавати.

СОФИЈА: Онако, као што ти желиш, не могу, него ћемо тражити други какав начин. МАКСИМ: Један је начин, да све на себе примиш. СОФИЈА: Иди збогом, како можеш то и помислити!

Узавреле као чавке. СВЕТОЗАР: Збиља, како сте задовољни с балом? СОФИЈА: Врло добро. И ми смо наумили код нас један држати. СВЕТОЗАР: То је лепо. МАКСИМ: Само што неће тако брзо бити. СВЕТОЗАР: Та и не ваља често.

КУМ: И ја бих волио, да је као ви. СОФИЈА: А ти, Максо? МАКСИМ: Мени пева срећа. СОФИЈА: Ето вас тројица, па ни један није задовољан. Како си ти, секо, с твојим задовољна? МАГА: Мој Ника, истина, каткад псује, али је опет врло добар.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Убио Бог и онога који те је довео на мој врат! Али зна он шта ради, жао му је да ми и један сат, један минут прође у миру без једа. ПЕРСИДА (О, боже, боже!) СУЛТАНА: Шта мумлаш, немаш свога посла?

Убио Бог и онога који те је довео на мој врат! Али зна он шта ради, жао му је да ми и један сат, један минут прође у миру без једа. ПЕРСИДА (О, боже, боже!) СУЛТАНА: Шта мумлаш, немаш свога посла?

СУЛТАНА: Одговараш? Сад ћу се заборавити шта сам, па ћу ти зубе избити, угурсуз један што си ти! СТЕВАН (неповољно): Милостива госпођа... СУЛТАНА (покаже му стакло): Видиш ово?

СРЕТА: Ти не знаш гди си? Дедер, јеси ли навиксовала чизме? СУЛТАНА: Виксовали те пред варошком кућом, псино један, не видиш ти тко сам ја? СРЕТА: Море жено, а видиш ли ти тко сам ја? Оћеш и ти да побесниш као она аспида.

Пело, гледај да се намажу чизме. СУЛТАНА: Мазали те Турпијом, дабогда, и тебе и сав твој род! СРЕТА (извади лагано један каиш иза кревета, па сакрије испод аљине): Пело, јошт јуче је требало да су господину чизме биле уређене.

СУЛТАНА: Пустили те у гроб, орјатине један! Тако се са женом поступа? СРЕТА: Море, Пело, кој ти је враг, знаш ли ти шта говориш и коме то говориш?

(Показује на Персиду и Стевана.) Треба да вратим. ТРИФИЋ: Они добијаду по два пара аљина. СУЛТАНА: И од мене један, нека буде три. Љубезни Трифићу, ја имам осим тога јошт једну велику молбу.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Корак у празној соби. Гласови Под куполом од кости. Дечији су. Секунде дуге као часови. У недреманом оку камере Још један снимак. Помак намере Осмех на лицу твом, у безобрису. (21.

Докажи своју одсутност на начин Да ум се смрзне, а да срце схвати — Зашто од тебе иштем немогуће? Промаја ноћи, један кров без куће, Пехар кукуте, напев као зачин — Пошаљи твоју сенку, да ме прати. (23.

шета у разнобојним хаљинама душе, Сада у оркестру, у трећем реду Осмехом сенчи звукове виоле; Та слика-додир, још један у следу Додира који милују и боле. (12.

је протомајстор љубави, и он мудар У својој одсутности, спојио једном цртом Љубав и смрт; а то су две звезде, један бином У коначном рачуну.

светлост у знаку твог знака; Опрости, мајко, што приземну беду Доводим грешно у присмотру твоју; Знам да сам овде тек један у следу И да ми глас је зуј пчеле у роју, Ал зато слутим да смисао роја Зависи и од заблуделе пчеле — Целине што се

Виновник моје си душе, А тајиш ми твоје мере. Крвав сам испод коже, Ко фитиљ име ми гори: Требам ли ти, сатвори Још један завет, мој Боже.

моћи што га створи, Море од крви и море од меса Празвери која храни метафоре — Клепсидра што се стално преокреће Да један бездан не остане празан, Море се поти у својој лепоти Којој је само ужас саобразан; Растварач звезда и растварач

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

XXИВ 168 ГЛАВА XXВ 173 ГЛАВА XXВИ 178 Ани и Јелени њихов луди отац УФУР Волим те, девојчице, вртирепу један, зунзаро, фолиранткињо једна, док идеш у својој јединој џипси-сукњи и жутој мајици без рукава као да је цео Београд

Сувих ребара — нестало!“ Ништа ти то не знаш, будало једна блесава, шашавице, зунзаро, ћорице ћорава са минус један и по (али, казао је доктор да ће се то с временом поправити!

и они што су звиждали за тобом, и они други што су под руку водили угојене жене, па користили прилику да се очешу за један поглед, говорећи — да, да, свакако га купи! — својој жени која је баш казала да је вече прекрасно, сви они.

Лујике заправо не желе да изгубе ништа од живота, не желе да пропусте ни један једини кадар филма који се врти по улицама, оне су у ствари самоходне, јер у свом несесеру имају све ствари неопходне

Сећам се, у августу 1969. спуштали смо се низводно од Макиша до ушћа Саве у Дунав и она није престајала да везе ни један једини минут, чак ни онда кад јој је савска вода улазила у уста.

О чему је реч? Ја своју жену волим на један сасвим посебан начин, а тебе на други. Она ми је као сестра, на часну реч! Са вама двема — ја сам потпун човек!

Стварно вас не масирам? Видите, једанпут ми је један Пера Алал Му Вера написао у писму да „жестоко нападам свет у коме живим, али да га ипак не напуштам!

се догоди нешто непријатно, мислим кад улетим у неко срање, одлазим до те Нојеве барке, завучем се у кабину и опалим један сан салвадор. После, када се вратим у варош, некако сам сасвим очишћена од свега, на часну реч!

Иста је као и у оно време када сам била девојчица и када сам мислила да на свету постоји само један језик и да се он зове београђански.

Онда узимам огледалце, пред којим се често бријао мој матори, и почнем да се посматрам: — Кретену један кажем сама себи — данас ти је рођендан ... — Па шта онда? — одговарам. — Без везе.

Од бакуте — способност да се ескивирају тешкоће. Дуго времена сам мислила да сам рођена у улици која се зове Један правац. Али, не! Боље да почнем као и остали, са предисторијом свог рођења.

Хоћу да кажем, то је ствар која ме потпуно, али потпуно, излуђује! Замислите само један леп дан у тој Јалти, која је, претпостављам, морско летовалиште и све остало што уз то фура. Скоро ће крај рата.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

(Гола, боса, са венчићем од откоса.) Бол у болу. Шта је опет на помолу? Време лаје. Један проси — други даје. Ко не хаје Склања главу са промаје. Седлај коња! Ноћ на брегу, бије тоња.

Плитке раке. Труо мозак пију свраке. Црне, горке, у осмици три четворке. Где су браћа? Један пије - други плаћа. Ко су газде? Пуца тиква, мој Горазде! дажди, лије. Субота је - јесен гњије. Помрчина.

- Бурад, каце и ведра испремећу момчине. - Угледају празан рам... Цикне један чворугав: Нану ли ти нанину, немаш слику - имаш рам! Зар те није, стоко, срам! — Кундак, шака - дједов крик.

Тумара тмушом нагон бòготворни и дејством Духа тамну мрежу пара, празнину пуни - именице ствара да из њих груне један глагол чворни, пред чијом силом наука се леди, а реч се смрзне, место да залебди. Тумара тмушом нагон бòготворни.

Белино, свиј се, ланено, у трубу, да Први данак обожен трепери. Под палим небом, с црнилом у здели, сиромах један - чему да се бели?

за неки од столова између оних бреза и погледам, из те мале пустоши, преко кафанског крова у београдско небо. Један јаблан ушиљеног мача само што се не забоде у пун месец.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

АЛЕКСА: Шта? Цео свет трчи за модом: девојке, жене, момци, богати, сиромаси, сами филозофи; и ти један оћеш да будеш осим света! То је срамота! МИТА: Мани се срамоте гди крче црева. АЛЕКСА: Па и то може бити по моди.

Тако сам код Гете, — о тај вам пише! Код њега сам један прекрасан ферс нашла: Гех’ ден Wеіберн зарт ентгеген: Ду геwіннѕт ѕіе ауф меін Wорт, Доцх wер раѕцх іѕт унд

ЈЕЛИЦА: Не може нико да украде? АЛЕКСА: А, то се не краде. Ја сам хотео купити један камен за спомен, ал ми рекоше да се скидати не може, нити је ко у стању тамо попети се. ЈЕЛИЦА: То је вирклих млого.

Није ли то трауриг? АЛЕКСА: Всјачески, обаче... ЈЕЛИЦА: Идете ли ви послом у Беч? АЛЕКСА: Чујем да је један пронашо неки особити начин правити интове; рад сам да и видим, ако ми се допадне; иначе је моје претпријатије посетити

АЛЕКСА: Без прекословија. ЈЕЛИЦА: О, молим вас, ија сам била код њега на косту. АЛЕКСА: То је један изрјадни господин. ЈЕЛИЦА: О, фини господин. АЛЕКСА: Наипаче његова супруга.

(Узме парче пите.) МИТА: Дакле, господин барон? АЛЕКСА: Кажи му да ћу абије доћи. На, подај му један дукат трингелта. (Извади кесу с тантузима и пружи му један.) Сад иди. МИТА (у поласку, за себе): да те ђаво носи!

АЛЕКСА: Кажи му да ћу абије доћи. На, подај му један дукат трингелта. (Извади кесу с тантузима и пружи му један.) Сад иди. МИТА (у поласку, за себе): да те ђаво носи! АЛЕКСА: Апропо! Јеси ли ти, море, што јео?

АЛЕКСА: Апропо! Јеси ли ти, море, што јео? МИТА: Богме, ваше сијателство, ја нисам. АЛЕКСА: А оно ево и теби један дукат, кад си ми такови глас донео. МИТА: О, господин барон, бадава ми дајете.

АЛЕКСА: Тја, драги мој, сад ниси у Мадриду. МИТА: О, тамо је живот! Кад ми ваше сијателство даду по један дукат, ја умем Талијанцима показати да сам младог барона Голића служитељ; а овде?

При том име „милостива госпоја бароница“... О, татице, ви не можете ово емфиндовати. Да сте само један дан били у Бечу! МАРКО: А милује ли он тебе? ЈЕЛИЦА: Ја сам њега мојом лепотом тако опчинила као Сикхарда Геновева.

ЈЕЛИЦА: Шнупнтиклу?! МИТА: Што прости кажу „шнуфтихла“. ЈЕЛИЦА: Чујете л’, татице? Један бединтер само! (Гледи свуда.) Овде вирклих није.

Јошт пре хиљаду година, кад су српски цареви владали, био је један сирома војник кога су подсмејателно голим сином називали.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Кућа им била од једног спрата — прича је о њој кружила гором — прозорчић један и двоја врата, а кров покривен буковом кором.

“ Весељак Пијевац! Таквога створа никада није родила гора. Безбрижно живи, доброте пун, лукавства никад ни један трун, сва му је брига рођени кљун. Тај ти у замку упада скоком, готов је зачас, док тренеш оком.

ХРАСТ И ТРН Живели, тако, веома давно, пре триста лета, у доба славно, на крају света један црн трн, свака му част, баш поред пута, а поред њега, уз ноге брега, старина храст.

А за њом, корака лака и дугог репа — сврака. Подаље мало видимо један траг, збуњен, плах, прошао туда неко носећи — голем страх.

У млину тако свакога дана џумбус је неки, одмора нема, ту су ти Триша, мачак и Жућа, све један другом подвалу спрема. Преваре неког, уводу свуку, неког истуку . . .

Громове чујмо, па савез кујмо, нек ђаво носи рат! Док сунца сија и један трачак другови биће псето и мачак. Толико пута рибу ти отех у свом налету грубом, варка те многа и брза нога

Никад га стићи, премда сам вредан, измиче увек — за корак један. ОГЊЕНА ВИЛА У глувој ноћи, у кругу млина, мећава густа повела коло, у пустој шуми повише млина дрвеће цепти,

“ Жућа и Тоша још десет пута шапућу жеље у сутон снен, и десет пута жестока свађа збриса им наде за један трен. „Кад слога буде опет ћу доћи — Огњена вила понови тише.

Прастаре даске крова се црне, памтећи триста и један дим, под стрехом врабац, наравно, ћути и још је безброј дечице с њим.

“ Мачак и Жућа у хладу млина мућкају главом читави дан, од врха главе до краја репа кроје и шију убојни план. Један и други како је бесан, неко ће пасти у шкрипац тесан . . .

Моја баба из Паткова Села од магле ми чарапе оплела. Тишина се ваздан дере на ме, заспао сам од њене галаме. Један кројач у капуту жуту пегла сенке по ауто-путу. Лаган сутон с дрвета пануо и у глежњу ногу угануо.

!) ухваћен је чудан баја због опасна прекршаја, ухваћен је један пуж. „А због чега, да ли знате?“ ви питате. Тај пребрзо друмом вози, саобраћај сав угрози клизећи на једној

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

На Већем има једно двадесет кућа. — Могу ли вечерас прећи тамо? — Свакако. Поштанска лађица биће овде кроз један сат. При повратку она се дотиче Већег острва; можете са њом поћи. Само не знам како ћете се вратити.

Она остаје овде минут или два, колико да измени пошту. Колико је сад? — Пет. — Биће тачно кроз један сат овде. — Мислим да имам и сувише времена да се испнем до врха села.

Жене седе у вратницама; младе над ручним радом. — Добро вече. — Добро вече. Престају да раде један тренутак. Дижу главе са веза. Један старац, између неколико сасвим старих жена, посматра свој повређени палац на нози.

— Добро вече. — Добро вече. Престају да раде један тренутак. Дижу главе са веза. Један старац, између неколико сасвим старих жена, посматра свој повређени палац на нози. — Добро вече.

— О, ја нисам видео, али кажу да је ишао и један аутомобил. — Мора да је био дебео лед? — Седамнаест педаља. — Довиђења дакле. — Довиђења, млади господине.

Жена је имала сукње мокре скоро до колена. Механичар им приђе: — Враћате се у село? Овде је један млади господин који би тамо такође. Можете ли га узети? — Зашто не? Нек дође! Жена ми додаје руку да ускочим са мола.

Муж и жена одлазе по нове џакове. Тада се кроз језерску траву појављује друга барка, црвена. Старац и један млади човек отворенога погледа веслају стојећи. Његов син!

— Да, господине. — Чекај, Хуана. — Како се каже? — Хвала, господине. — Госпођо Марија, тражи вас један господин. Један господин жели да говори са вама. — Колико је велики — чујем да говоре жене са друге стране улице.

— Да, господине. — Чекај, Хуана. — Како се каже? — Хвала, господине. — Госпођо Марија, тражи вас један господин. Један господин жели да говори са вама. — Колико је велики — чујем да говоре жене са друге стране улице. — Одакле долази?

За друго ми је свеједно. — Изврсно, господине. Хоћете ли да вам изнесемо сад један сто, да седнете? — Волео бих да видим острво пре вечере. — Наш дечко вам може показати острво.

Његова екселенција, покојни сенатор, утрошила је неколико милиона. — Срећа је за село да је један напуштени манастир претворен у замак. Сада могу понешто зарадити и ван риболова. — Како не!

Више их апсолутно не разазнајем. Једино што примећујем јесте да један од њих носи нешто велико и као плетено од трске. Видим кроз то комад неба. — Шта је то што носите?

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

А Господ подвикну тада: „О Павле, чапкуне један, Ко те је довео амо, да рајске јабуке млатиш? Силази са воћке доле! Обуј се и натраг иди, Па мајку да слушаш лепо, кад

Ал' над висом, што се диже Парајући магле плаве, Живи један сведок стари Српске снаге, српске славе, Пет векова он стражари, Без одмора и без смене, Пет векова он стражари С ове

Кад се крик ужасни још један пут зачу. 3 „Звао сам те ноћас, седи свештениче, Јер содомски грех ми ум и душу мрачи, — Чуј, над мојом главом црни

веље, Кад се у њих сами уселио јад; Тек што зора сину са истока рана, И запева славуј у сусреће дана, Јунак их је један походио млад.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

На бедеме су сви отишли да виде како расту опсадне куле и небески ратници одлазе један по један бацајући оружје у пепељасте облаке. У кавезу плача остаће да чами смањени образ царскога града.

На бедеме су сви отишли да виде како расту опсадне куле и небески ратници одлазе један по један бацајући оружје у пепељасте облаке. У кавезу плача остаће да чами смањени образ царскога града.

ХИЛАНДАРСКА МОЛИТВА Уочи косовског боја Знам да сваки народ има свој почетак и свој крај, и да почетак није само један, па ни крај не дође само једном, но грех је мој да сумњам у нове почетке после ове пошасти, и да волим патњу

Нећемо се вратити крововима града, на висоравни живимо међ звездама, војске нас неће наћи, ни орлови, исполин један ће сићи међу нас и њу обљубити док ја будем гонио вепрове.

На крају дрвене плоче већ је мрак. Иза отвореног прозора неко ме слуша: пошкропљена трава и сунце и један облак пун крви. Изнад жице видика још један прозор сличан моме отвара се.

Иза отвореног прозора неко ме слуша: пошкропљена трава и сунце и један облак пун крви. Изнад жице видика још један прозор сличан моме отвара се.

Кроз отворен прозор видим спава господар с руком на балчаку. И његово тело је мач један кажем и дижем очи. Горе се бели постељина у којој је спавао бог. Рука се једна спушта на моју главу. Свиће.

и задивљено гледа тог азијског пастира мишица двоструких и коже ко печена земља: ту се препознају два јунака и један другом у загрљај падну, један без главе, други без стомака.

пастира мишица двоструких и коже ко печена земља: ту се препознају два јунака и један другом у загрљај падну, један без главе, други без стомака.

Према томе, од почетка смо у опиту са језиком творца. Слојеви нејасности се слажу један преко другог иако то не значи да изневеравамо првобитни говор природе у стварању; ми само понављамо нејасност која је

Или су коначно и бескрај равноправни потпуно, и без значења. Вечера тајна На столу хлеб и мамац један тамно црвен отпи ову чашу док се о крвништву прича Хлеб је упреден у конац што пролази кроз тела Бићеш

песму теби и тобом похвало српска и удобрење поносимо се твојом лозом и гробом Од природе нема веће заблуде каже један глас притешњен између неба и мора: сав сјај стварања је у њој, и сва супротност богу.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ВИДА: Истина, кад већ помену парастос, баш право да вам кажем, није лепо што је данас само један свештеник служио. Имало је ваљда одакле да се плати, а покојник је толико заслужио?

МИЋА: Покојников је углед то одиста захтевао. САРКА: Срамота од света! Ово је први, седмодневни, парастос, па један свештеник! ГИНА: Јеси ли ти то, пријатељ-Агатоне, тако наредио? АГАТОН: Откуд ја? Ко мене пита?

ТРИФУН: Не знам ни што ће ми. АГАТОН: Па и не треба ти, дабоме! Занимање, то је само један терет за човека. Е, али, брате рођени, кад немаш занимања, не можеш бити старалац. Не можеш, дабоме!

МИЋА (кад му приђе Даница, он устаје на ноге усхићено): Ко би то рекао, у кући пуној туге и жалости један тако ведар и очаравајући поглед! (Служи се.) АГАТОН (Даници која служи остале): А овај, да није ваша тетка болесна?

МИЋА: Али зашто, забога? То би вам био само један тежак издатак. Овде сте становали бесплатно, па тако би и даље становали. Зар то није боље за вас?

све ме се то не тиче, али унижење које сам малочас доживела... АДВОКАТ: Шта је то било? ДАНИЦА: Један од те господе из породице, који вели да је наследник, безочно ми је понудио да останем бесплатно у стану све док се он

Њега ниси могла упамтити. Али откуд данас да ме питаш о тим стварима? ДАНИЦА: Тако, пало ми на памет. Малопре је један од наследника говорио са мном о нашем стану, па мени пала на памет она кућица.

МИЋА САРКА (у мушком кућном шлафроку, на ногама јој огромне мушке папуче; седи на дивану и пушећи цигарету разгледа један албум). МИЋА (долази споља, носи један коферчић): Гле, па ви сте већ ту, прија-Сарка?

МИЋА (долази споља, носи један коферчић): Гле, па ви сте већ ту, прија-Сарка? САРКА: Нисам ја већ ту, него нисам ја ни одлазила одавде.

А тамо је горе Трифун; нашао у трпезарији један стари шпил карата, па сам самцит игра, а дели удвоје. СИМКА: А коју си собу ти узео? МИЋА: Ја? Ону која ми и припада.

АГАТОН: А ми, је л' те, можемо до сутра остати овде у кући? АДВОКАТ: Није ред, али најзад, један дан... АГАТОН: Па јесте. Где да се крећемо и селимо за један дан, а право да вам кажем, била би и срамота од света.

АДВОКАТ: Није ред, али најзад, један дан... АГАТОН: Па јесте. Где да се крећемо и селимо за један дан, а право да вам кажем, била би и срамота од света. АДВОКАТ: Добро, онда, останите до сутра!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Једино се чуо зричак и лавеж паса из долине. Овчари, увијени у јагњеће коже, спавали су по земљи. Само један стражарио је покрај ватре, која је тихо пуцкетала. А и он је дремао.

Осећао се отужан мирис изгњечене папрати и чуло шушкање бубица... Склапао сам очи. Још један дубок удисај и тело као да обамре... Негде је лануо пас.

Али нешто се догађало. Из даљине су допирали дозиви, и онда се изви само један глас: — Е-хе-еј! Исток се помало беласао, сјај звезда гасио, а зорњача блештала металним сјајем. — Е-хе-еј!...

Ја узех ствари. Приђох наново мајци и пољубих јој руку, она мене у један па у други образ. — Сине, молићу се Богу за тебе, да ми те чува — и покри лице рукама. Сестра ми се обисну о врат.

Народ навире са свих страна. Један капетан издавао је строга наређења. Војници са бајонетима свуда око станице... Локомотиве су пиштале, сигнално звоно

— Стани, марво... Заустави! — нареди капетан одсечно војнику на стражи. — Где сте запели? — У команду — усуди се један да одговори. — А где ти је команда? — Ваљево... — Будало једна, па куд си навро за Велес?... Терај то напоље!

— Где бисмо већ сад били, да смо још јутрос кренули! — жали се један. — Друже, не секирај се... и ово спада у рок службе — добаци један дебељко, па се маши своје торбе, одакле извади

— жали се један. — Друже, не секирај се... и ово спада у рок службе — добаци један дебељко, па се маши своје торбе, одакле извади месо и хлеб.

Најзад неко викну да се народ пусти и свет покуља са свих страна, прескачући ограду, гурајући се, вичући, дозивајући један другога. Маса понесе и мене, размакнух лактовима, а онај дебељко налегао на моја леђа, и запео из све снаге.

тако, да се бар и ми мало опружимо. Иако се не познајемо, опходимо се један према другоме као да смо стари пријатељи. Војска нас је изједначила, идемо истоме циљу, боримо се за исту ствар.

— Ала смо се згуснули — добаци неко. — Нема ту „али“ — говорио је један од оних који су сада ушли, настављајући, вероватно, започети разговор.

— А шта ћемо са оним „цвећкама“... зараженим? — пита кроз смех један са риђим брковима. — „Маркираним“? Е, бато, њих бих ставио на расположење регрутима, као покретне нишанске мете.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Путом, што води од железничке станице к општини орловичкој, креће се тромо и уморно један путник. Још из далека, по целој његовој фигури, познаћете да је то нешто необично, а кад вам се приближи, изгледаће

Опет се неки засмејаше, а један довикну: — Бијеш ли ти ђаке? — Бијем неваљалце, а добру децу волим, одговори учитељ и скрену очи на ђака, који му

— Е, па добро нам дош’жо, господине, рече један крупан дежмекаст сељак, прилазећи учитељу и пружајући му руку. Знате ми смо председник, а ово нам је школски одбор.

Учитељ промрмља нешто у себи, што је личило на звук: — А-а-а... За председником се диже један танак сувоњав младић, жутих завијених брчића, зелених очију, над којима је накривљен црн мекан шешир.

Грехота је да она глоби наше село, кад ми и ’нако нисмо тражили два учитеља. Како нам је досад могао један отаљавати !... Е али ревизор летос договори се са пређашњим одбором — а ми смо, знаш, од скора изабрани — па тако...

— Сиротиња смо, господине... Нема се откуд. Дације су велике, подавише нас, продужи један одборник. Чудим се како ћемо и толико спечалити.

— Нека те плаћа, брате, ко те је тражио и поставио, а ми нити смо те тражили нити нам требаш, узвикну један одборник.

Председник прво уписа свога сина и једног синовца, један одборник уписа своје дете и затим чича Стојан стаде да позива једног по једног родитеља унутра.

Уђе један сед старац, погрбљен, безуб, замагљених очију, уведе једног вижљастог заплашеног дечка, који звераше по соби као дивљач

Ево учитељице, видим, па она тражи ђаке... — Носи ти, Вуксане, за то пешкеш твом синовцу, старом кмету, рече један одборник. Он је то запео да просвети наше село, те нам натоварио на врат два учитеља.

— Играте се, децо!... Шта сте се то играли? — Крпигуза, одговори један смелији дечак — Зар не знате лончића? — То је за оне из првог разреда, а ми ’вако... крпигуза, јарца, вина и тако...

Она помилова по глави неке слободније ђачиће; један се измаче испод нене руке и стаде се плашљиво прибијати уз матер. Она се намршти и грубо проговори: — Што бежиш?

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Танка Подунавка Млого дара носи. Три товара дара: Један товар дара Свекру и свекрви, Други товар дара Куму и деверу, Трећи товар дара Осталим сватов’ма. 36.

Кад пред родску кућу дођем, Кад погледам на прозоре: Три прозора три гаврана! Шћах на врата да уљезем Један слеће са прозора И рашири црна крила, Не даде ми да уљезем!

Чувај добро на води бродове, Пази добро кога ноћу возиш, Ноћас ми је одбегла девојка, И однела два дуката златна: Један даће, да је превезете, Други даће, да је не кажете, Трећи даће, да је не љубите. 166.

У руци носи Мараму дуња, У другој носи Мараму грожђа. Сусретоше је Троје момчади, Један јој вели: “Моје су дуње“. Други јој вели: “Моје је грожђе“. А трећи вели: “Моја је Јана“. 172.

196. Вино пије Дојчин Петар, варадински бан, Попио је триста дукат’, све за један дан И још к томе врана коња, златан буздован.

Буд ти попи триста дукат’ све за један дан. Зашто попи врана коња, златан буздован?“ Ал’ беседи Дојчин Петар, варадински бан: “Не карај ме, краљ Матијаш,

Та што беше нељубљена Вол’о би ју ја љубити Но у Стамбол царовати!“ 211. Три се снега под планином беле, Један лањски а други полањски, Под њим Ката сама боса шета, За њом мајка кондурице носи: “Дете, Като, зебу ли ти ноге?

Право пиши момке у солдате! Гђе је један, не уцвили мајке, Гђе су по два, не растави браће, Гђе су по три, узми по једнога!“ То Стеване не слушао мајке!

“ То Стеване не слушао мајке! Гђе је један, расцвилио мајку, Гђе су по два, раставио браћу, Гђе су по три, није ниједнога! 229. Ој, солдати, браћо нерођена!

Беша ти је на мору кована, Ковале је четир’ кујунџије, Један кује, други позлаћује, Тећи меће халке на јабуке, А четврти алем камен драги, Покрај ког се види вечерати У по

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Савршено једноставно! (Јелисавети) Изгледа да не разуме... ЈЕЛИСАВЕТА: Доста је један једини покрет, једна једина реч, један једини детаљ, да он, било где да се налази, уобрази да је у представи!

(Јелисавети) Изгледа да не разуме... ЈЕЛИСАВЕТА: Доста је један једини покрет, једна једина реч, један једини детаљ, да он, било где да се налази, уобрази да је у представи! (Софији) Покушај ти да му објасниш...

ЈЕЛИСАВЕТА: Што његова глупост може да ме одведе до очајања, то је... ВАСИЛИЈЕ: Све је то, господине, од почетка један обичан неспоразум! МАЈЦЕН: Са вама су све неки неспоразуми! Овде је против вас поднета гомила оптужби!

БЛАГОЈЕ: Ишо да чујем вести са фронтова! ГИНА: Видим, пуна ти флаша вести! БЛАГОЈЕ: Оћемо ли, глумац, по један цуг? ВАСИЛИЈЕ: Хвала, не могу по оволикој врућини! А док се не заврши представа, морам да останем сасвим трезан!

ГИНА: Зар ћеш о невино дете крвавити руке? БЛАГОЈЕ: Ништа он не зна! Ништа, ниочему! ДРОБАЦ: Ни један од њих ништа не зна. У почетку. А све што на почетку није знао, на крају зна!

А истовремено сам, нехотице, посматрао шта све један сељак ради са својом шајкачом. Он је ту шајкачу носио на глави; на једној сахрани је шајкачу скинуо с главе, да ода

(Уђе у кућу) ЈЕЛИСАВЕТА: А ја сам мислила да би нам очи ископала за динар! ВАСИЛИЈЕ: Ето, решили смо бар један проблем! Али наша је ситуација толико лоша, да је ни то не мења много набоље! Знаш ли где је Филип?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Судбина ми је стара, а стихови мало нови. Али: или нам живот нешто ново носи, а душа нам значи један степен више, небу, што високо, звездано, мирише, ил нек и нас, и песме, и Итаку, и све, ђаво носи. 1919.

ЗДРАВИЦА Здраво, свете, бледи ко зимски дан у страху. Још је весео народ један у крви, пепелу и праху. Вијај облаке пролетне, румене, питај их за рај. Не треба нам жена кад цвета, ни кад вене.

Не бацамо децу у звездан бескрај. За наша срца ништа није доста. За наша срца ништа не оста. Док један од нас на земљи дише: да ни један врт не замирише. Да живи гробље! Једино лепо, чисто и верно.

За наша срца ништа није доста. За наша срца ништа не оста. Док један од нас на земљи дише: да ни један врт не замирише. Да живи гробље! Једино лепо, чисто и верно. Да живи камен и рушевине! Проклето што цвета у висине.

Али ће из моја оба ока невесела јурнути да грле погледи жудни планински један стрм, или бор, или јелу, или шуму расцветану, или који мрачан грм.

Тад се роди један који вам тело жалио истом жалошћу невесело као дух, он га диже у прах медан, провидан, јутарњи, што без трага цело

Нисмо знали а имали смо чедо у даљини. Рекао сам ти цвет један лак испуниће твоје мисли. Све осмехе који су од бола свисли, сачуваће зрак негде у даљини. О ничег нек те није жао.

ЈА, ТИ, И СВИ САВРЕМЕНИ ПАРОВИ Цео нам је дан дуг, и досадан. До вечери, кад се, кришом, састајемо. Пољубац један, брз, и негледан, доста нам је. Да се свету насмејемо. Да одемо у ноћ, као да смо криви.

За један благи стас, што, први пут, заљуља вишње и трешње, пољупцем, код нас и поскочи, видиком, са ритова и муља. За друштво му

А мир, свуд је мир, кад распнем шта је било и приклоним главу на оно што ме чека; на цео један крај са ког се вино слило и смех, и дивна бестидност, далека.

са великом, католичком, катедралом, чувеном са концерата Баха, са манастирима католичких фратара, међу којима је један, пијариста, био моја школа.

Хор је певао Марсељезу. Пијаристе су издавале два литерарна часописа. Један на мађарском, који се звао Наша застава (Зáсзлонк) и један на латинском, који се звао Омладина (Јувентус).

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

РАЗБИЈЕН КРЧАГ Живео је на Истоку, у древна времена, један човек по имену Агатон. Беше то човек прзница, љут, напрасит, склон пороку гнева.

Тако он, по примеру других, разда имање сиротињи а себи задржи само један крчаг па оде у неку велику, пусту планину, нађе тамо једну пећину и склони се у њу.

Него чуј синко — настави старац — ја ћу ти казати једну причу па је добро упамти и размишљај о њој. Један човек имао је њиву коју је немарно и рђаво радио. Земљу је обузела зубача и коров. А како је он радио?

Дође му један човек па му каже: „Пријатељу, не ваља ти радња. Немој само кресати лишће и сећи стабљику од погане биљке а корен јој

Врућина као у паклу, а осим свега, ракија воња и дави својом смрдљивом атмосфером. Отворише се врата и путник један, младић, уђе у крчму, а за њим улети свеж ноћни ветар.

Из белог платна гледа младо лице, бледо и спокојно. Странац се прво обазре па онда седе за један сто, лагано спусти на њ обе руке у којима држаше струк огромног крина.

И са љубављу, с детињском радозналошћу гледаху у госта и у његов цвет, из чије круне излети ноћни лептир један, и док је лептир праћен погледом свију, летао, кружећи око чађаве лампе — Њега нестаде.

Тако је говорио старац. — Не греши, старче! — рече му један танак, тих гласић који се једва чуо. Те је речи зуцнула мушица.

чува се као свето у данашњим нашим нараштајима: „Давно, врло давно, још одмах после створења света, живео је на земљи један цар.

Баш му не дам!... — И љутито окрете главу од њега. Али пекарева жена, милостива душа, сажали се па му пружи један хлеб. Пекар се срдио и псовао жену. Жена се правдала и пребацивала му да нема срца. — Кајаћеш се ти за то!...

СИРОТИЊСКА КРВ На престолу великог Римског царства седео је у давно време један цар, који беше рђав човек а још гори владалац. Он беше човек прождрљив, грамзив и себичан.

У исто време био је епископ Христове цркве у Риму један старац, који је, пре тога, у посту и молитви провео четрдесет и седам година у некој пустињи.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

“ Буни ме што је исти језик, али помислим да то могу бити два далека народа, једног порекла, братска, иста, који имају један језик, али и не знају један за другог.

али помислим да то могу бити два далека народа, једног порекла, братска, иста, који имају један језик, али и не знају један за другог.

Кога год погледам, украшен орденима и лентама. Ретко ко од сиромашнијих носи један орден или два, иначе је сваки толико начичкан да му се ни одело не види.

и ја сам њих, пре него што се почеше тући, надоват, овог-оног распитивао о заслугама због којих су одликовани. Један ми рече да га је његов министар одликовао за ретке заслуге и пожртвовања према отаџбини, јер је руковао многим

„Право је“, говорило се, „јер је могао све упропастити, али му племенитост и родољубље није дало да то учини.“ Један је одликован што је месец дана био чувар неких државних магацина и магацин није изгорео.

“ Један је одликован што је месец дана био чувар неких државних магацина и магацин није изгорео. Један је опет одликован што је први приметио и констатовао да се реч књига врло интересантно свршује на а, а почиње са к.

куварица је одликована што је за пет година службе у богатој кући украла само неколико сребрних и златних ствари. Један је опет одликован што се после учињеног великог дефицита није убио, по глупом дотадашњем шаблону, већ је дрско

Ево ме! (Ту се лупио у груди, коракнуо један корак напред). Тај је, мислим, добио орден за грађанску кураж. (И право је!

(Ту се лупио у груди, коракнуо један корак напред). Тај је, мислим, добио орден за грађанску кураж. (И право је!) Један чича добио је орден што је остарио и што није умро.

(И право је!) Један чича добио је орден што је остарио и што није умро. Један је одликован што се обогатио за непуно пола године лиферујући држави лоше жито и још вазда других ствари.

Један је одликован што се обогатио за непуно пола године лиферујући држави лоше жито и још вазда других ствари. Један богати наследник одликован је што није упропастио очевину и што је приложио на добротворне цељи пет динара.

Елем, када већ дође до кавге и боја, умеша се полиција, узеше пандури разгонити светину, а један кмет, шта ли је, нареди да се дотера затворен фијакер.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Ветрић пирне, младице се заљуљају лево и десно, па тек почну да клањају, ка' »шутачки светац«... Још један поклон и диван плод пада на земљу и разбија се; веће парче полети низ брдо, где га чекају халапљиве прасеће њушке, а

Са громком лармом противници се сукобише и — ућуташе. Стадоше један против другог и отпочеше се пречати, но ниједан се од тога не уплаши...

О веригама виси велики бакрач, пун млека; око ватре поређани лонци, све један уз други. Ту ти се раширила највећа »мазушка«, па до ње мања, па »пештанци« па већ уз банак мале »чоњице«.

Свуд тихо, само код нас кипи живот и рад.... Испречали се дугачки пурењаци, све један преко другог, те саставили велику рпу кукуруза.

Испречали се дугачки пурењаци, све један преко другог, те саставили велику рпу кукуруза. Један се истурио задњим, дебљим крајем, са преломљеним тепељком, па се наџеџио, ка' ђетић у мајчину крилу; други се

А радници се понамештали око рпе, поседали поребарце, све један пред другог, па левом руком маше се сува корена, шчепају га за риђу кићанку, расцепе му густу одећу на пола и заљуште

На томе се и прође. Почесмо да једемо. Таман донеше чорбу, а из потока загрми пуцањ, један, два, три... Како је ко принео кашику устима, тако и остаде, нит' је ко враћа ни срче.

Преко тога рачуна није се смео утрошити ни један ћутак. »Цензори« су кажњавани најстрожом казном, ако би врата стајала отворена неколико секунада, кад је соба

Нек стекне, синак, па нек тражи онда...« Чим се то рашчуло, исписници почеше да избегавају један другога. Сад беху заједно и Ђокић и Љубиша.

Само да не каже ономе... — Вала, брате, нек чини шта хоће, али мене је стра', — вели један. — Море, кога није? Знаш ли да ми душа оде у пете, док смо пролазили оним ђавољим закопаником.

Ваздух хладан и оштар. Људи се прибијају један уз другог и здрхтавају се. Многи су поспали, па се од хладноће згурили.

— Е, браћо, — поче он да говори лагано, — сад треба осветлати образ. Досади нам крвник! Зар он један да гази толики народ по свом ћефу. Данас ћемо сигурно наићи на њега. Па пазите: за Деспића двеста, а за Маџара — сто!..

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Изволи! ИВКОВИЋ (Даници): Хтео сам да се извиним! Вас опет узнемиравају моји клијенти? ДАНИЦА: Да. Малопре је био један који се, сиромах, жали да га гоните као вука! ИВКОВИЋ: Хе, шта ћете! Такав је наш посао.

Кажи ти мени најпре, како ти стојиш са начелником? ЈЕВРЕМ (трља два кажипрста један о други): Овако!... Јутрос баш идем ја тако чаршијом, а господин начелник спусти тек руку мени на раме, као на пример

ИВКОВИЋ: Признајем да је непријатно, па ипак може бити и занимљиво, јер ко било да победи, из ваше куће иде један посланик у Београд. ДАНИЦА: Да, али он вас грди. ПАВКА: Е, па немој ти сад, и зет грди њега. ИВКОВИЋ: Ја?

СПИРИНИЦА: А знаш шта смо решили ја и Спира? СПИРА: Ама, нисмо решили, него... СПИРИНИЦА: Та пусти ме, човече, један једини пут у животу да кажем што хоћу! СПИРА: Кажи, али реци како је у ствари! СПИРИНИЦА: О, господе боже!

Метнем ја теби, на пример, на кантар један параграф, као меру, па ти додам још и један распис, као цубок, па оде, препелице моја, с оне стране закона!

Метнем ја теби, на пример, на кантар један параграф, као меру, па ти додам још и један распис, као цубок, па оде, препелице моја, с оне стране закона! ЈЕВРЕМ (задовољно се смеје).

” То му дође знаш као мало философски увод, а после му, овде даље, опет на један философски начин кажем: „Јовице, магарчино једна, зар ти смеш да говориш о шпиритусу, кад си лиферовао војсци цркнуто

) СРЕТА: Па јесте, за ову жену! ЈЕВРЕМ: Ух, побогу брате! СРЕТА: Слушај! (Развија и чита један плакатић.) „Содома и Гомора”. ЈЕВРЕМ: А што те црквене речи? СРЕТА: То је само наслов. Слушај! (Чита.

Тако се ту на сто скупи пуно новости и ми почињемо да их месимо. Један дода соли, други бибер, трећи долије мало воде, четврти поспе још мало брашна да буде гушће, па кад се растанемо, а

Буџет, на пример, није у равнотежи према свима грађанима... Док... овај... .један крај... један крај наше отаџбине има и шуму и расадник и стругару и...

Буџет, на пример, није у равнотежи према свима грађанима... Док... овај... .један крај... један крај наше отаџбине има и шуму и расадник и стругару и...

Једни вичу: „Тако је!” — други: „Није!” Па онда једни викну: „Ти си издајник! — а други: „Ти си лопов!” Па онда један посланик опали другоме шамар, и онда се пређе на дневни ред. ЈЕВРЕМ: А како ти изгледа, могу ли? А?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

на мапи Србије буде записано крупнијим писменима, као све варошице у Европи, — да је у том и таквом, дакле, селу живео један од многобројних учитеља и звао се Сретен.

Добио је одмах онога момента довољно материјала за један допис. Само се једанпут окренуо у згради, једним погледом је разгледао и већ му синула у глави једна згодна мисао: да

тачним рачуном нађе и хладне цифре изнеше грозну и ужасну истину да у овој учионици на једног ђака долази двадесет и један и по кубни метар, дакле један метар мање но што сувремена наука у Норвешкој и у свима осталим добро уређеним школским

цифре изнеше грозну и ужасну истину да у овој учионици на једног ђака долази двадесет и један и по кубни метар, дакле један метар мање но што сувремена наука у Норвешкој и у свима осталим добро уређеним школским зградама у Европи прописује и

— Морам одмах учинити један поклич свима мисленим људима! Нећу да будем џелат ове јадне дечице. Савест ми не допушта то!

Унео би сваку новину у школу за коју би год чуо. Не дâ он да га време претекне ни за један корак, а камоли да га прегази оно. Имао је све педагоге у маломе прсту, па те тек залепи каквим цитатом из некога.

Кад тако дође о феријама у Београд, а он иде право са стварима у редакцију да им донесе нове дописе — тако за један пун зембиљ — и да их пита шта је с оним дописима што их је пре послао. Онима у редакцији се смркне кад га виде.

Осећа свет да је крив па бега куд зна, јер од десет послатих дописа тек један и два ако се штампају. Пошто се изларма у редакцији, он се дигне да тражи оне одбегле.

је занатлија и шта значе жуљеви на рукама вредна занатлије, какав су му они украс, каква је, даље, чињеница у друштву један занатлија и који су му све непријатељи.

Седне сам тако у један ћошак па поручи, пијуцка, посматра и студира типове, мисли и осећаје, тежње и разговоре људи из нижих сталежа.

свеске, Шта прича не знам који број у Сибирији, Нова наука о јавној настави или Омладински и народни добротвор, Још један прилог за привредну наставу и још једну књигу после које се опет онако исто трже и стаде зверати као већ двапут што је.

Рекоше нам. Дође нам ’абер за тебе. »Е, што вам сад, веле, долази једна, да простиш, несрећа, једна напаст и гурема, један кијамет у село — веле они за тебе — мани се, веле! Оће да кукате црнога Маринка!« — Е, то ти је, вала!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ЈЕ ЦИЦА 12 СТАРЦИ У ЛЕТО 16 ПЕСМА О БАБИ КОЈА ПЛИВА ПОСРЕД САВЕ 17 ДОГАЂАЈ НА УЛИЦИ 19 У ОПЕРИ 21 У ШКРИПЦУ 23 ЈЕДАН АФРИЧКИ ПОГЛАВИЦА 24 НАЗАДАК 25 ПРИКРИВАЊЕ 26 БРЂАНИ У ТРЦИ ЗА БОЉИМ ЖИВОТОМ 28 ВАТРОГАСЦИ ПОСЛЕ ПОЖАРА 30 ШТА ЈЕ КОМЕ

ЖИВОТОМ 28 ВАТРОГАСЦИ ПОСЛЕ ПОЖАРА 30 ШТА ЈЕ КОМЕ ДОЈАДИЛО 32 ЧУДНОВАТ ДАН 34 КАКО СПАВА ПЛЕМЕ РОГОГУ 39 КАКО СПАВАЈУ ЈЕДАН САТ И ЈЕДАН ИНТЕРНАТ 42 ПОНОЋ 46 ШТА СУ ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГ РАДИЛИ СТАРИ СЛОВЕНИ 49 ЖИТИЈЕ ВЕСЕЛОГ ДИМИТРИЈА 51 БАЛАДА О

ПОСЛЕ ПОЖАРА 30 ШТА ЈЕ КОМЕ ДОЈАДИЛО 32 ЧУДНОВАТ ДАН 34 КАКО СПАВА ПЛЕМЕ РОГОГУ 39 КАКО СПАВАЈУ ЈЕДАН САТ И ЈЕДАН ИНТЕРНАТ 42 ПОНОЋ 46 ШТА СУ ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГ РАДИЛИ СТАРИ СЛОВЕНИ 49 ЖИТИЈЕ ВЕСЕЛОГ ДИМИТРИЈА 51 БАЛАДА О

недељу поподне, кад се све смири, Када под стрехом заспи кавгаџија петао, У такву недељу, док невидљиви ветар пири, један стари професор на улицу ишетао.

У ШКРИПЦУ Један дрипац Упао у шкрипац. Другом јаму копао, Па сам у њу пропао. Ал је шкрипац гадан! Ал је дрипац јадан!

Кад заплаче дрипац, Кад га стегне шкрипац, Знај, то се, кратковек, У њему рађа човек. ЈЕДАН АФРИЧКИ ПОГЛАВИЦА Један афрички поглавица Има панталоне без ногавица.

ЈЕДАН АФРИЧКИ ПОГЛАВИЦА Један афрички поглавица Има панталоне без ногавица. Сви га поданици поштују и трпе, Реч му је важна, тежа од закона.

Поглавица и у сну у руци држи стрелу, А она буба још му мирно шета по челу. КАКО СПАВАЈУ ЈЕДАН САТ И ЈЕДАН ИНТЕРНАТ На Дорћолу, На Дунавском молу, Има један сат, И један интернат.

КАКО СПАВАЈУ ЈЕДАН САТ И ЈЕДАН ИНТЕРНАТ На Дорћолу, На Дунавском молу, Има један сат, И један интернат. Сат мери време између вечери и зоре;

КАКО СПАВАЈУ ЈЕДАН САТ И ЈЕДАН ИНТЕРНАТ На Дорћолу, На Дунавском молу, Има један сат, И један интернат. Сат мери време између вечери и зоре; Дунав, за то време, отиче у Црно море.

КАКО СПАВАЈУ ЈЕДАН САТ И ЈЕДАН ИНТЕРНАТ На Дорћолу, На Дунавском молу, Има један сат, И један интернат. Сат мери време између вечери и зоре; Дунав, за то време, отиче у Црно море.

Месец кроз прозор зраке разлива, Последњи у ноћи Жуња уснива. На Дорћолу, На Дунавском молу, Има један сат, И један интернат.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Биолошка станица у Копенхагену имала је у то време за своја истраживања један мали парни брод »Тор«, опремљен и удешен за обична оцеанографска истраживања у близини морских обала.

за таква испитивања, а док он не буде довршен, једна данска поморска компанија ставила је Шмиту на расположење један свој омањи парни брод »Маргрете«, нешто већи од дотадашњег »Тора«, којим се истраживач кренуо на пут 1913 године.

За то време данска марина је одлучила и предузела шта треба да се један старији, али добар брод, одређен за време рата да диже мине по мору у данским водама, претвори у брод за оцеанографска

Приходи од капитала и пиваре деле се на овај начин: један део иде у фонд за потпомагање пиварских радника, други део припада Глиптотеки у Копенхагену, богатоме музеју за

Шмит је у тој великој научној установи био један од директора у чију су надлежност спадале и субвенције за научна истраживања и мисије; тако је дошло до тога да добије

и одржавају богате збирке најразноврснијих морских организама које је прикупио Шмит на својим океанским крстарењима. Један велики део збирке садржи материјал о кретању јегуљиних ларви и о њеним метаморфозама.

Тој огромној лабораторији придат је 1936 године и један пловни музеј, у који је претворен брод »Дана« са којим је Шмит вршио своја океанска истраживања.

Кад је 1933. године умро, био је ожаљен као један од највећих природњака свога времена. Шмитови радови су довели до могућности да се реконструише роман јегуљиног

Јаје европске јегуље је мало, провидно зрно пречника од прилике један милиметар. Из њега се излеже мала, као стакло провидна ларва, нешто мало лакша од воде, што чини да се она одмах

Она се јавља као огранак северне екваторијалне струје, чији један део тече поред Малих Антила (америчка струја), а други део улази у Караибско Море и продужује даље ка Мексиканском

има у Атлантском Океану разне своје огранке, који теку поред обала Енглеске, Норвешке, Шпицберга, Лабрадора итд. Један огранак образује Канарску Струју, која се дуж обала Марока и Мауретаније враћа у северну екваторијалну струју из које

Запажено је да је лов бакалара, од кога у тој земљи искључиво живи читав један свет, издашнији кад су температуре ниске; помоћу просечне мајске температуре океана на географској ширини Согне-фјорда

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Али ће, драга, друго време доћи, И остаће ми, кад дан један гране, Од те блажене и чедне три ноћи Три разјапљене, ко ноћ црне, ране...

О, што је то што мене веже сада За једну пут, за један облик тела, И што ми душа затрепери цела, И сва немоћна издише и пада, Кад ме се такне једна рука бела!

СЕНТИМЕНТАЛНА ПЕСМА По месецу ти шаљем уздах један, По том у чежњи брату. Нек ти рече, У тужни час кад зимско пада вече, Да сам, ко Азра,* блед, веран, и предан.

И хоћу да оног часа, кад на мене Падну косе твоје и пољубац један, Будем као некад безазлен и чедан, Да први пут познам чар љубљене жене; И да сав у твојој бесконачној моћи.

ДОЛАП Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо, Стоји као спомен из прастарих дана. Његову сам шкрипу као дете чуо. Стара груба справа

Његову сам шкрипу као дете чуо. Стара груба справа давно ми је знана. Један мали вранац окреће га тромо, Малаксао давно од тешкога труда.

То роса, тихо као сен, Пада на лист и цвет, И блага ноћ за један трен Освежи цео свет. И ја осећам у тај сат, Тајанствен, црн, и глух, Док као нежни, вити влат Мој болни дршће

И тада, у мрачној, влажној ноћи тој, За тренутак један, изненада, као Свитац када сине, на мене је пао Кроз спуштени вео благи поглед твој.

Све један по један лагано се скрише, Сад их има доста под покровом сивим; И мени се чини: што година више Имам да у ствари све

Све један по један лагано се скрише, Сад их има доста под покровом сивим; И мени се чини: што година више Имам да у ствари све то мање

ОБИЧНО ПЕСМА Наша је љубав била кратког века, Тренутак један — тек годину дана, И растави нас нагло судба прека, Без уздисаја, без суза, без рана.

И, шеталица, ја се вечно крећем Између света чезнућа и ствари: Један ме гони као крвник стари, А други кришом посипа ме цвећем.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

У њ се осам близанацах у један мах изњихаше из колевке Белонине, и на земљи показаше: Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велингтон и Суворов, Карађорђе,

МУХАДИНОВИЋ ФЕРАТ, зачирски кавазбаша РИЏАЛ ОСМАН ЈЕДНА БАБА Лица која песник није унео у списак: Вук Марковић, један Цуца, један војник, други војник, сват Црногорац, сват Турчин, ђаче, ђаци.

зачирски кавазбаша РИЏАЛ ОСМАН ЈЕДНА БАБА Лица која песник није унео у списак: Вук Марковић, један Цуца, један војник, други војник, сват Црногорац, сват Турчин, ђаче, ђаци.

КОЛО Бог се драги на Србе разљути за њихова смртна сагрешења. Наши цари закон погазише, почеше се крвнички гонити, један другом вадит очи живе; забацише владу и државу, за правило лудост изабраше.

Боже један, три стотине другах, све попада мртво од смијеха! А оџа се чуди шетајући што се ради од толико људих, докле виђе у пушк

Врана врани очи не извади; брат је Турчин свуд један другоме. Него удри докле махат можеш, а не жали ништа на свијету!

Вјеро права, кукавна сирото! Страшно племе, доклен ћеш спавати? Неки један, то је кâ ниједан, нâко да је више мученија. Вражја сила одсвуд оклопила.

ВОЈВОДА БАТРИЋ Турци браћо, — у кам ударило! — што ћемо ви крити у кучине? Земља мала, одсвуд стијешњена, с муком један у њој остат може какве силе пут ње зијевају; за двострукост ни мислит не треба!

Крст је ријеч једна сухопарна, Милош баца у несвијест људе ал' у пјанство неко прећерано. Више ваља дан клањања један но крштења четири године.

издати Србина да га свијет мори пријекором, траг да му се по прсту кажује кâ невјерној кући Бранковића; но сви пали један код другога, пјевајући и Турке бијући, а тројица само претекоше под гомиле мртвијех Тураках — рањене их Турци

— БИЈУ СЕ ДВА КОКОТА КОД СКУПШТИНЕ. КНЕЗ РОГАН Видите ли ова два ђавола! Око шта се они два поклаше, један другом очи покопаше? За њима су тридест кокошаках, могу живјет као два султана да им дáдê некаква несрећа.

У то доба пет Мартиновићах дигоше се један за другијем и за њима три четири друга. Сав их народ гледа кад одоше; а они ти стубе, те уз цркву: на олтар се од

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

А зна када је ноћас дошао. Чуо га је. Само је један пут лупнуо алком, а она, мати, одмах из куће истрчала, сигурно није никако ни спавала, чекајући га.

И зато увек, при избору патроната над црквом, над каквим општим добром, биран је и по један члан из њихове куће, и то не толико због њиховог учешћа и рада, колико због тих поклона и прилога.

Три пута бежала као девојка. Три пута се турчила. Готово један чивлук отишао откупљујући је и доводећи натраг. И после, да се све то сакрије, удали је за једног њиховог слугу, коме

Ретко би отуда овамо прелазио. И што је Софка бивала већа, он је све ређе долазно; у години дана један пут и то обично ноћу. Остане по два и три дана, али никуда из куће не излази.

И тај сан један исти: у великој, раскошној соби, пуној изукрштане разнобојне светлости. Око ње остале собе, такође намештене, окићене

На капији се појави висок, обријане главе Арнаутин. Софка се осмену, јер одмах виде да је то очев гласник, један од оних џамбаса који сваке суботе долазе из Турске овамо, на пазар, и купују коње.

— Ће чекам хан’мо. Ако не можеш данас, сутра, када ти хоћеш. Један, два, три дана, ништа није што ћу ја да чекам. Чекаћу ја! — поче се правдати одлазећи.

Нека гледа да је | од чистог брашна. А ти од оне наше ракије један пангур да наточиш, и да ми донесеш, за мене, јер не могу ову њину „варошанку“ да пијем.

После ручка та кође их је било. Дошла цела родбина, сви, ни један није изостао. И још када се чуло да је од њега послат гласник, долазили су на честитање у вече и дубоко у ноћ су

Али ипак, ипак сада, кад одједном почеше долазити од њега ти гласници, и то не један, већ и трећи, и четврти, она се поплаши, побоја се да је та његова сад нежност сигурно услед болести.

И то је сад терање Магдино у село за Софку био већ један доказ како је заиста отац кућу продао. И због тога дошао да јој јави.

не шип него читав дирек, није гледао ни како му је била колија пала, те он остао го у кошуљи и гаћама, ни како му један опанак остао тамо негде | у дворишту, него, отварајући крила, а од страха не знајући шта да говори, он поче коњу: —

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Њихов сјај је био плав, мутан и чедан, Сјај морем скривене, скупоцене шкољке; Он је дав’о дубок незнан израз један Чежње наших снова и минуле бољке; Он је скрив’о благо успомена чедних, Нежност жутих ружа и кринова смерних.

Ја видим, ти си најлепше јединство Свих мојих снова од њиног постања; На лицу твоме још сија детињство, У очима један сетан зрак сазнања.

цветних круна, А жути месец на небу се јави, У мојој души шум уморних трава И трепет лишћа у дисању ноћи Шире сан један сугестивне моћи, Један сан што се чини да је јава.

на небу се јави, У мојој души шум уморних трава И трепет лишћа у дисању ноћи Шире сан један сугестивне моћи, Један сан што се чини да је јава.

шум уморних трава И трепет лишћа у дисању ноћи Шире сан један сугестивне моћи, Један сан што се чини да је јава. Један сан, који сјај месечев злати, Јавља се, чили, повија онако Како мирис дуне пољанама лако, Како уздах ноћи кандилке

Тада мирише доба раног маја; И као да се, неприметно, просто, На Идеал што је у сећању ост’о Наставља тихо један сан без краја.

А наших срца један исти звук Бележи дражи и времена хук. Јер ми смо давно, верна драга, — је ли? — Искидали конце што нас вежу За

Ја опет живим својим давним добом, Где сија живот безазлен и чедан, Победа нада за тренутак један, И тријумф духа над смрћу и гробом! ИИИ Помирићу се.

Губи се рефлекс велике плејаде, К’о јесени ведре један облак бео; Умире снага, понос душе младе; Знамо још само да је живот цео Илузија дуга сећања и наде.

Ја сам волео, срећан био, знам; Исти је био врућ пролећа дах, Исти је ветар них’о врх од зова И пуно цвећа што на један мах Стресе на земљу. А оно замири Што му пролеће још узима дах, Тужно замири...

И ти опет никад нећеш знати шта си, Ни докле ће бити ове тужне смèне Онога што волиш и мрзиш, ни да си Један фантом света, један облик сèне, Док језива киша постељу ти кваси, Где се најзад лêже, и трули, и вене.

никад нећеш знати шта си, Ни докле ће бити ове тужне смèне Онога што волиш и мрзиш, ни да си Један фантом света, један облик сèне, Док језива киша постељу ти кваси, Где се најзад лêже, и трули, и вене.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Но, шта је сад? Каква је то комедија опет?“ викну војник. Господа, сва једанак освијестише се; сви у један мах „начаша глаголати“. „Станте!“ прекиде их конте, махнув рукама, као орлушина крилима. „Господине ђенерале!

Мичу се грају, нукају се да налазе, али се тај грунак не расипље док се не начме. Један обавија главу чалмом, вјеша дугу пушку о раме, огрће се струком, пуни симсију, креше огњилом — а то све наелак, без

Иако је у Црној Гори обично видјети разнијех појава у ваздуху у један мах, опет је тога часа тако чудно било на небу, да се оно четверо сваког часа устављало и гледало.

погдјекад пушка, па опет настане мртва тишина, да се лијепо чуло како из сировијех клада пошти истиснута влага и како један шарени мачак на кревету преде. Сердареве руњаве груди надимаху се и слијегаху силовито.

Сердареве руњаве груди надимаху се и слијегаху силовито. Више одједном потмуло је јекнуо. У један мах сав унутрашњи јад његов скупи се, зар, уједно, па одуши у снажном уздаху, као што би рањен лав уздахнуо.

“ За њим уђе други, за овијем још двојица, један за другијем, сваки понављајући оне ријечи што их је први изрекао. Вјетар суну кроз отворена врата и пови пламеном, те

Ево је минула година и у њој Божић један, па ево дође и други, мину и Ђурђевдан, наша лијепа слава, а гусле не загуђеше нити се орô поигра нигдје у пламену,

Сунце се помаљаше у ведрини, разасипљући своје зраке по големом сњежном простору. Људи, један за другим, сиђоше низа степенице и уђоше у цркву. То бјеху они Црногорци за које је јутрос Господар ђакона питао.

Сад почеше придолазити и други. Из Катунске нахије, најпрви дођоше Његуши, па: Чевљани, Цуце и Бјелице, Загарчанин један и један Ћеклић.

Из Катунске нахије, најпрви дођоше Његуши, па: Чевљани, Цуце и Бјелице, Загарчанин један и један Ћеклић. Свега десет њих — десет перјаница, тê, између свијех Иван-беговијех бановина, перјанице-бановине, од онда до

Иза њих наврсташе се перјаници. Сви остали помијешани мицаху се по тријему здравећи се и мирбожећи један с другијем. Господар се устави под иконама. „Нека уљегну Приморци!“ рече он. Она гомила уђе.

“ „Па што?“ запиташе многи у један глас, смијући се грохотом гдје пресушише стихови из ђаконових уста. „Па што!“ понови и он.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Могу да буду и шаљиве: „Хоп, цуп, на калуп / Четир’ баке — један зуб! И тај један шупаљ!“ Озбиљне „цупаљке“ могу да буду и праве песмице о животињама.

Могу да буду и шаљиве: „Хоп, цуп, на калуп / Четир’ баке — један зуб! И тај један шупаљ!“ Озбиљне „цупаљке“ могу да буду и праве песмице о животињама.

Ођевен као цвијет. Ођео се као каћун. Окитио се као гора листом. Оправио се као липа у пролеће. Оста један као пањ у лазину. Порастао као конопља. Пун беседе као шипак зрна. Пући ће као неначет кестен (у ватри).

— Бољи је укор мудрога, него хвала лудога. — Тешко луду и у рају. — Што један луд замрси, сто мудријех не могу размрсити. — Чега се мудар стиди, тим се луд поноси.

— Где је браће ту је и дела. — Несложна браћа, пропала кућа. — Искра браћу дијели. — Шапат кућу губи. — Кад један неће, два се не сваде. — Боље на увратницама договарати, него се на сред њиве карати.

— Није грех у јелу, већ у злу делу. — Тко посрће, и падне. — Грех је греху заметак. — Један грех рађа сто греха. — Једна штета сто грехова. — Гријех једнога све село плаћа. — Гријех најмањи зло је највеће.

— И бел коњ једе зоб. — И празилук има белу браду — ама реп му зелен. — Ја ага, ти ага: ко ће коња водати? — Један коноп планину не окружи. — Једно коло из кала, а друго у као. — Јунака нема од глади.

Онда Турчин повиче: „Медет“, а калуђер: „Безакониче један: ко ће ти угодити? Сад иштеш шербета, сад меда“. Варка пред Марка.

За путника добро а за чобанина зло. — Одговорила баба кад је један од путника који су били засјели око ватре, те чобани нијесу могли приступити да се огрију, запитао како је вријеме

Нека кадгођ и женски дан дође! — Рекла је жена мужу, кад је карао и био што се била један дан опила. Неко пољем — неко морем, неко водом — неко гором, неко у гроб — неко у дом!

се како је некаква жена имала сина Милутина и три пасторка, па умијесивши три колача, дала свакоме пасторку по један, говорећи: „Ево вама свакоме по један колач, а ви моме Милутину подајте само по полутину“.

сина Милутина и три пасторка, па умијесивши три колача, дала свакоме пасторку по један, говорећи: „Ево вама свакоме по један колач, а ви моме Милутину подајте само по полутину“. Мини га сабља, мини га пушка!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад стигне мрак, а ја онда завежем на длаци један узао, па останем на њему да преноћим. Али шта ћу сад без ватре! кресиво сам имао, али нема дрва!

Али шта ћу сад без ватре! кресиво сам имао, али нема дрва! У један пут падне ми на ум, да имам у зубуну једну шиваћу иглу, па је извадим, те исцијепам, па навалим ватру и сит се

Кад дође пред двор, питају га слуге, шта ће, а он им каже, да иде премудроме. Онда га узме један слуга, те га уведе у двор, па пружи руку на једно дијете, које бијаше узјало на штап, па трчи по двору.

ИВ. ЕРО И КАДИЈА. Чувао Еро кадијна говеда, па имао и своју једну краву, те ишла с кадијиним говедима. Један пут се догоди, те се пободе кадијна крава с Ерином, па Ерина крава убоде кадијну на мјесто.

туда сад прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују, да се мучи без ашлука: нема за што да купи дувана, нити има чим да плати

ИЛИ ПИЈАН СРБИН И ГЛАДАН ТУРЧИН. Разговарали се Турци у кавани: шта је најгоре на овом свијету. Један вели: Зла жена; други вели: Зла година; трећи вели: Зла ћуд и т. д. Док један повиче из буџака: „Турске ми вјере!

Један вели: Зла жена; други вели: Зла година; трећи вели: Зла ћуд и т. д. Док један повиче из буџака: „Турске ми вјере!

ви не знате ниједан шта је најгоре на овоме свијету, нема ништа горега од пијана Влаа и од гладна Турчина. Један пут ја мртав гладан дођем пред једну Влашку кућу, а Вла пред кућом теше држалицу за будак.

17. Дању клања, а ноћу звијезде броји. 18. Два локвања око пања. 19. Два свијетле, четири стеру, а један мисли да легне. 20. Два дола суподола, међу њима змај лежи, ђе змај лежи, ту трава не расте. 21.

43. Јаше род на нероду, и тражи неникли. 44. Јаше тута на баури. 45. Један прут све поље огради. 46. Једна груда воска цијелом свијету доста. 47. Једна чаша масла свему свијету доста. 48.

Црно мече уз поље тече, ђегођ клече, право рече. 152. Црно цријево из неба виси. 153. Четири брата путем трче, један другог не може да стигне. 154. Четири буле на коњу јашу, једна другу не може да стигне. 155.

” А чоек му рекне: „Бе и Брко је неки; сад ћеш га виђети.” У томе стане хука с једне стране, док се иза брда помоли један брк и у њему триста и шездесет и пет тичијих гнијезда. Мало по мало помоли се и други брк; ето и Брка.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

се своје воље, кољући се ножем својевољним, ономе који се заклао нас ради оставивши све што је у свету, говорећи један другом: „Ко воли свет и што је у свету, непријатељем Божијим назива се, јер свет овај пролази, а онај који чини вољу

Ово је заповест његова да веру имамо у Сина његовог Исуса Христа и да волимо један другога. Ко сачува заповести његове, у њему пребива, и овај у њему.“ (І Јн.

Блажен јеси, добро ће ти бити. Журећи се кроз уска врата и тесним путем који води у живот вечни, (Мт. 7, 13) један другога волећи, један другом покоравајући се, један другом терет носите, (Гал.

Журећи се кроз уска врата и тесним путем који води у живот вечни, (Мт. 7, 13) један другога волећи, један другом покоравајући се, један другом терет носите, (Гал. 6, 2) покоравајте се једномислено свом старешини игуману.

7, 13) један другога волећи, један другом покоравајући се, један другом терет носите, (Гал. 6, 2) покоравајте се једномислено свом старешини игуману.

тако да се одједном на сваком коленопоклоњењу и устајању приносе раније речене молбене речи, али сви уједначено, а не један испред да жури, а други да заостаје, него сви да имају наставника еклисијарха или дневног јереја, који стоји близу

Они који желе да се причесте треба да поју узакоњену службу за причешће и, чинећи један другоме заједничко коленопоклоњење, да дају опроштај, а потом са благонаклоношћу треба се причешћивати животворним

Ако ли их не прима, то нека се изабере један који живи целомудрено и да он буде отац најпре игуману, а потом и свој братији.

Заповедамо да ни један од вас нема другога оца. Ако ли се не нађе тако погодан у вашем чину, онда вам је за оца узети неког од калуђера који

Радосни будите ми и весели, добивши наду да нећете изгубити спасење. Исповедајте се не окривљујући један другога када упаднете у мале срџбе или какве друге распре, а себе истичете као невине и још тражите осуду, као да

Јер много лакше је примити зло него добро, (Пс. 51, З) као што рече неки мудрац. И онима који обедују: Да не дајете један другоме јела никаквог или пића, све до мале капље смешане са вином, него ако се деси да некоме често нешто од овога

место клонулост и сва трпеза извољевала, да не буде оних који не разликују неваспитано и непобожно, који, када пију један другом наздрављају наглашавајући пре пића и отпића.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

МИЛЕ: Нема женске док није карађорђуша! ГОСПАВА: Ша је, да је, мени лако није опслужити наке муштерије! Један тули светло, пали свећу, други тражи да глумим да нећу!

Један тули светло, пали свећу, други тражи да глумим да нећу! Један сипљив, а други ме сколи: јеси л скоро била на контроли?

Могу једном и нешто за своју душу! ИКОНИЈА: Чудо то? ГОСПАВА: Досадило ми стално отварање рупица! А и један векавејац, воскар, има опела, води ме на ручак, у „Венецију”, земунску! Треба и вечерас да се нађемо!

Заборавила сам Анђелку пешкир! (Излази) ЦМИЉА: Да ми је димам неку собицу, собичак, макар најмањи, два са један, па и мање ако треба, ал нек је моје, да накупујем суботом новина, па до понедељка да не откључавам!

ЦМИЉА: Шта знаш, можда би мого неко да га преваспита, лепим, неко ко има разумевања? Знам један такав случај, бекрија, женскарош, а после женидбе светац! Ни дај си Боже онај човек!

месечарки, венци риба, с прага ти почиње цео Банат, и Бачка, дува ветар, оће да преснежи, мирише врућа ракија, а један облак над дудовима кипи! Да ујтру имаш коме добројутро, да имаш с ким у виноград, у кревет, а не овако!

А кад се проба, пиши пропало! ИКОНИЈА: Наћи ћеш ти сто разлога, а не један! АНЂЕЛКО: Донес ти мени једну месечарку! И отворде ми једно лађено пивце! А проводаџиши некој другој будали!

И сине мени да није било онако како сам ја упамтио и причао! Него потпуно друкчије! Будала, један пањ упамтио ко шуму... АНЂЕЛКО: Љута ти ова месечарка, просто ме опржи! ИКОНИЈА: Узми више леба!

АНЂЕЛКО: у фабрици? Да ми и муда оћелаве! МИЛЕ: Могу ја и нешто боље да уредим. Сад је смењен један фракционаш, и то задрти, а знаш ко долази на његово место? Илић, друг Илић, одличан кадар, проверен!

Глете им опасаче, шлемчине, пушчетине, камашне, цокулчине, мањерке, фишеклије, шињеле! Један је, види се, војник, руо војничко, а онај други... еполете му стргане, канда је због нечег ражалован...

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

удовица НАЦА, сестричина Маријина СТОЈНА, чивчика НАЗА, стара Циганка, врачара ЗУЛФА, млада Циганка, с Васкиним очима ЈЕДАН ДЕЧКО ЦИГАНИ, СВИРАЧИ: варошки (с ћеманима) и сеоски (зурлаши, бубњари) ДЕЦА, СЛУГЕ, ПРИЈАТЕЉИ Догађа се у Врању,

(Гледа у »кост« па у Јовчу, нагињући се ближе њему): Један фидан, једно дрвце од свих најубаво, најлепше. ЈОВЧА (постаје узнемирен, натеже боцу, пуши дубље).

а... тамо... а... а. ЈЕДАН ДЕЧАК (навирује у Васкину кућу и виче): Васке море, ево отац ти, деда Јовча! ВАСКА (истрчи, полети оцу; узима га од

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

С ким чловек највише живи и с ким има највеће посла овде на земљи него с подобнима себи људма? А како ћемо један с другим пребивати, ако један другога не познамо?

А како ћемо један с другим пребивати, ако један другога не познамо? Лашње је живити с једним народом којега језик не знамо, (премда и то није малена мука), него

Притом, будући да какви смо год, морамо један с другим живот проводити, како ваља, дакле, да поступамо и да се опходимо да нисмо један другом теготни, досадни и

да какви смо год, морамо један с другим живот проводити, како ваља, дакле, да поступамо и да се опходимо да нисмо један другом теготни, досадни и вредовити?

Дакле, ми не можемо ни један дан у миру, покоју и љубави један с другим живити не презирући, не трпећи и не праштајући један другота погрешке;

Дакле, ми не можемо ни један дан у миру, покоју и љубави један с другим живити не презирући, не трпећи и не праштајући један другота погрешке; обаче, ако би се свак са своје стране

Дакле, ми не можемо ни један дан у миру, покоју и љубави један с другим живити не презирући, не трпећи и не праштајући један другота погрешке; обаче, ако би се свак са своје стране старао за познати своје недостатке и за исправљати се, много

Може један исти човек у једном послу право мислити, а у другом — врло криво; на прилику, Турчин вели да од бога не ваља човек да

Време је живота нашега један минут, једно тренуће ока и једно ништа, а по смрти чека нас вечност. Само последњи родови суде право и без

такове какви су, показује, видећи да је зато људи добровољно не трпе, но да на њу мрзе, она је побегла и сакрила се у један бунар. Зато, ко жели к њој доћи, ваља да свуче са себе сва своја мненија и мудрованија, јер иначе неће бити примљен.

Ето ти срећом, илити мојом несрећом, (како ће се нама[х] видити), чујем једанпут да је Грком дошао један даскал да им учи децу.

мени странствовање из главе извадити и да ја гледам сваки дан какво благовременство да кудгод утечем, намисли јошт један посао са мном. Ствар је била заисто разумно измишљена.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Напомена. Први број значи годину рођења, један крст значи које се године човјек зафратрио, дакле, кад је умро за свијет, а два крста значе годину у којој је збиља

Моћениго, провидур у Задру, Т. Пилотић, капитан у...; Р. Патак, алфијер у..., како свидочи један запис од руке истога фра-Брне, у коме реченоме запису (од године 1502.

Жупникова је у... Бижа је од Турака прико воде два пута... Бија је рањен из пушке од ришћанах... Има један запис од њега: да није никада окусија рибе, ни варене ни печене, ни морске ни ричке, јербо је није мога поднити, што

од њега: да није никада окусија рибе, ни варене ни печене, ни морске ни ричке, јербо је није мога поднити, што је баш један чудан секрет од нарави!...“ „Фра-Јерица (1631, † 1652, †† 1710).

За његово вриме умра је један млади Јерковић у манастиру као дијак, а други Јерковића дитић побига је из манастира, те се само трећи заредија...

Још један примјер пак је доста. Прије њеколико година спорјечка се један Јерковић са њекијем сусједом. Јерковић се нашао прзница,

Још један примјер пак је доста. Прије њеколико година спорјечка се један Јерковић са њекијем сусједом. Јерковић се нашао прзница, те удари сусједа, а овај имао у руци сјекиру, па замахне

То је дује чинио као добар човјек, али томе бјеше и један крупан узрок, није вајде крити. Рекосмо попријед да су Јерковићи маличак прихватљиви, а глад је глад, а људи су људи,

Не ћаше дати прст један његов за које од њих, а прегорјети ћаше све скупа за његову лијепу главу. Планула би кад би и мало што скривиле

Бјеху три печене пастрмке. Затијем извади десетак јаја, један сирац, пријесну погачу, виљушку, нож и чашу. Кушмељ, чешкајући се једнако по глави, биће мислио: „Лако је тако

За њима Кљако и Рдало са двојицом својих момака. Па онда пет Кркотића: Ркалина и Рора са своја три сина. Један за другим сваки назва: „Ваљен Исус!“ и сваки пољуби фратра у руку, па посједаше. — Како, Јуре? Како, Баре?

— одговори онај уздахнувши. Пошто она тројица поједоше рибу, домаћин дохвати с полице један земљани врч, духну у њ и нагло одмахну главом, јер милиони зрнаца прашине излетјеше из њега.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

И зашто у дан ведар Док ћуте наша борја Трепне тек један кедар? И у бонаци мора Вал неки о мраморја Пљусне, кад дође ора?

Ево ме где лебдим у ваздуху сад Тренутак један ван земаљске теже. Мој повратак нови биће опет пад. ТИ ОДЕ ПРЕ СВИХ У спомен Бојане Раичковић рођене Лазовић Ти оде

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Ћутали би и, као да су у завади, клонили се један другога читавог Бадњег дана; разговор би почињали после вечере, њих двојица сами, и слушали један другога све док село

у завади, клонили се један другога читавог Бадњег дана; разговор би почињали после вечере, њих двојица сами, и слушали један другога све док село не букне пуцњавом и вревом петлова.

Забранићу ти да ми на сахрану дођеш и гроб видиш. Ти си... од вечерас, ти си... мртав за мене. Један за другог ми више не постојимо! По муку, једно псето лаје из села. Аћим се стресе. Ја више не постојим.

Зашто се толико плашим неуспеха? Чему сва та рачунања? Ја ти више нисам отац... Ти си од вечерас мртав за мене. Један за другог више не постојимо. Вукашин дрхти. Одрекао ме се... Зар сам толико увредио њега, суровог и снажног?

— Снег! Изгоре кућа! Звоно, деца! Један од близнака заплака и свирала умуче. Тола приђе кориту. Плаче „десни“. „Леви“ као да не дише.

Неће, вељда, пас, бројати. Повероваће брату, душманин, злотвор, изелица! — На, изброј! — испружи руку с теретом. Један другоме изубадаше очи шиљатим, густим погледима. Колико ми је закинуо? пита се Вукашин само радознало. — Изброј!

Осећао сам ја да ми неко зло долази, али нисам мислио да је од њега... — Мени умре један... Леви... А био је крупан, несрећник. Каква би то сила од детета била... Ђорђе заћута.

А био је крупан, несрећник. Каква би то сила од детета била... Ђорђе заћута. Обојица гологлави, гледају се дуго, а и један и други знају шта овога јутра сахрањују. — Молио бих те мало дашчица да му кућицу направим... И још за понешто, знаш..

Такву животињку. А њих Толико има на земљи да ће ускоро и њу почети да једу. Само је њему не да Бог. У мраку један другоме нису видели лице. Испод каце, јурећи се, зацијукаше мишеви. И они слуге на пустош.

Хоћу, као кад зрело грожђе берем. — Сви су му луди у кафани, и ови што су се начичкали око његовог стола, били само један једини човек, кога може газити без размишљања и кајања, као што се гусеница гази.

— Варам ја вас. Пуна кеса је једини бог на земљи. Дукати су његови синови... — Паметно збориш, газда-Ђорђе! — рече један са обешеном главом. — Сви сте ви голокотре! Окламиши, чанколизи... Варошко буњиште. Целу Паланку могу да купим!

Окламиши, чанколизи... Варошко буњиште. Целу Паланку могу да купим! — Ти си сељак! — лупи песницом о сто један у варошком оделу и устаде спреман да се свађа. Ђорђе га није познавао, па мирно рече: — Добро, шта сте ви сви редом?

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Преко читавог неба, сва блистава, као шарени лук, путовала је мала река. Један крај лука дотицао је врх планине, други је нежно зарањао у море, али она сама није припадала ни планини ни мору.

— Гле врага! — јекну Ђаволак. — Где му нестаде реп? Прича о чаробној ружи брзином ветра обигра град. Један за другим, у ниску, трошну кућу улазили су репати и рогати, а излазили оданде без репова и рогова.

У сутон је још само један репати рогоња стајао насред трга, а онда и њега нестаде, али нестаде и руже. Једино се још у коси девојчице осећао њен

Чинило се као да је цела шума чува бришући њене трагове. Један од најупорнијих, ипак, виде како јој шумске звери прилазе и прате је. Можда она и није само чаробница, већ вештица?

— Ко зна шта је у тим причама тачно? — супротстави се један од најстаријих чланова Савета, који се много чега у свом дугом животу наслушао.

— Па, Татагина кућа је пуна деце! — потрча девојчица ка Татагиним вратима. Била су отворена. Је ли један тренутак или је читава вечност прошла док јој се очи нису навикле на промену светла? Девојчица крикну од чуда!

Једнако високи, једнако смеђи, једнако обучени личили су на близанце, али један се стално смешкао, а други намрштено зурио испред себе. — Гле, иду Плачко и Смејачко!

Али један је трчао лако, радосно, други је једва одизао њушку од песка. Као да је нека срећа бити лав! Пустиња је усијана, пуна

Ти дечаци су једнако високи, једнако смеђи, али један се стално мршти, а други не престаје да се смешка. ЈАСЕНОВ ЛИСТ Треперио на грани лист јасена, смејао се и певао:

« Лист јасена подиже поглед увис и постиђено саже главу. Високо горе, на већ оголелој грани, један једини лист зеленио се и певао: — Најзеленији сам, најлепши, нико ми није раван!

ЛОКВИН ЦВЕТ Посвађа се река с брдом, промени ток, али јој један рукавац остаде заробљен у долини. — Сад више ниси река. Заробљеник си!

Било је то у доба када се свет тек стварао, али локва и локвањ још и сад су заједно. ТАШКО ОРАШКО Један за другим долазили су ратови и односили по неког старчевог сина или унука, док није остао сам на салашу, усред широког

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Обе је Јеврему обећао, за доба после смрти, један Турчин, стражар у кули Небојши. Било је то 1815. године када је Јеврем, још не господар, Још само млађи брат будућег

Ту, на раскрсници светлости, Господар Јеврем дуго чека Вука, а нарочито Доситеја: узалуд, јер никада не дођу, ни један ни други.

Још један угао и Господар уставља коња пред малом обућарском радњом С. Гулића, који проширује и продужава све врсте ципела, сјаше

Језа, не од страха, од згранутости. Њему, Господар-Јовану, јесте, један једини пут: у августу 1842, у Жабарима. Ишао је на Вучића и вучићевце а знао да губи.

година, али јесте један почетак), сандук са мртвим Симом терџуманом испустили су на утабано тле, поклопац се померио, нико то није ни

Причињава му се да је, као у причи о Баш-Челику, он један од оних моћних царева који нису људи: цар соколова, или орлова, или змајева.

себе он не памти: у њему јесте одувек био змај, али је одувек био и човек и он никад кије био баш сигуран који је један а који други; они су међу собом мешали и гласове и обличја, а могуће да је ту, у њему, бивао понеко трећи или пети.

ретко, осети задовољство што је нестао пре но што су вођи првог устанка, оболели од власти и од злости, стали да раде један другом о глави, иако је у почетку изгледало да су сложни колико и храбри а изнад свега да су одани један другоме.

стали да раде један другом о глави, иако је у почетку изгледало да су сложни колико и храбри а изнад свега да су одани један другоме.

Има три улаза: један на средини, велики, за кола, и по један мањи, са сваке стране, за пешаке. Капија кије само капија: то је тврђавица, са

Има три улаза: један на средини, велики, за кола, и по један мањи, са сваке стране, за пешаке. Капија кије само капија: то је тврђавица, са окованим дверима, са подрумима и

би, загледан у Кнежев лик од бронзе, могао да га упита да ли је тај уклесани лик владара кога је његово доба промашило један од правих, један од оних које би и Михаило био склон да прихвати, или није? Одговор, вероватно, не би добио.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Гледај сада убавога рада: Бери, носи, час доле час горе; Момци кликћу, а песме се оре: „Живо, живо!“ један другог кори; Живо с' ради, ал' нико с' не мори. Гледни само, после ује сваке, Гледни, брате, оне ноге лаке!

Ал' кад смотри враголана, Повикала сека: „Ој стазице, ој танана, Донес' га менека!“ Викну мома, па ти брже За жбун један зађе, А момак се чисто трже, И чудо га снађе.

А ја пијем, јоште пијем У том ми се срце пара Ћутећи се само играм Љутим врхом од анџара. Ђ. Јакшић XВИИ ЈОШ... Један дим још, једну чашу, Једна песма, једна сека! П' онда збогом, тамбурашу! Збогом, крчмо, за навека! Ћ.

А један цветић што га Најлепши роди мај, Чуо је што сам крио Најтајниј' уздисај. Мирис се тога цвета С уздахом замрси, И цвета

Све су то мила Имена и лепа Којима Србин Своме злату тепа; Ал' ја бих провео Читав један век, Тражећи лепше, Дичније и слађе, Милије име, Што још не чу свет, да њим назовем Мој румени цвет. Ј.

Који је од вас блажени ђога Што ј одн'о морем драгана мога? Ил' није један толико сретан? Пена вас бела све подузела, Сви сте га ваљда трком пренели; Зато сте бесни, коњици бели!

Ал' какав глас?... По тамном крилу неме поноћи, К'о грдан талас један једини Да се по морској ваља пучини; Лагано хуји к'о да умире, Ил' да из црне земље извире. Можда то дуси земљи говоре?

Ал' један израз, једну мисао, Чућеш у борбе страшној ломљави: „Отаџбина је ово Србина!“ Ђ. Јакшић XЛВИИ ПАДАЈТЕ БРАЋО!

К'о црне њихове власи, тако се и желе њине Плетоше у један венац. Под буром детињске страсти, Подобно мајскоме цвећу, они се свијаху дружно, Пијућ' из златне чаше невине љубавне

Моја сузо, када ћеш ми стати? - Никад! А. Шантић ЛXИВ ОБИЧНА ПЕСМА Наша је љубав била кратког века, Тренутак један - тек годину дана. И растави нас нагло судба прека, Без уздисаја, без суза, без рана.

Ми смо једно другом давно све већ дали. Погасимо лампе пира! Као вали, Све је већ протекло, и ничег не оста... Још један дан само хтели би свом снагом! Један, само један!...

Погасимо лампе пира! Као вали, Све је већ протекло, и ничег не оста... Још један дан само хтели би свом снагом! Један, само један!...

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Ко ће вјетар луди зауздати? ко л' пучини забранит кипјети? ко л' границу жељи назначити? У чојка је један храм воздвигнут, зла обитељ туге и жалости; сваки смртни на земљи рођени овом мрачном обитељу влада под које се

О свевишњи творче непостижни! У човјека искра беспредјелног ума твога огледа се св'јетла, ка свод један од твоје палате што с' огледа у пучину нашу; дан ти свјетлост круне показује, ноћ порфире твоје таинствене,

сретњи дух небесни, како мајка устрашена синка што га води њежно милујући док га себи врати и утјеши; на брежуљак један од топаза изидемо и на њем сједемо. „Ето небо куд ћемо лећети!

Мјесто очих да два сунца никну и идеју један вијек смртни да по царству небовлаца прате, не би њини свијетли погледи величества небесне прелести свеколике

“ „Изабрано моје твореније, ти си сунце међу духовима, само теби један је подобан; - рече њему творац свемогући - ја сам један који стварат могу и који сам свемогућством вјенчан;

моје твореније, ти си сунце међу духовима, само теби један је подобан; - рече њему творац свемогући - ја сам један који стварат могу и који сам свемогућством вјенчан; једноме је све покорно мени у просторе и за просторима; да од

“ „Архангеле ума високога, ка дух један довољно се дижеш и чест твоме чиниш створитељу, - могући му творац одговара - ал' простора не знаш значеније:

значеније: простор мраках и простор свјетлости које умом твојим воображаш - да се ц'јела ова два простора у шар један зраках свијетлијех преобрате и правилно слију, и шар овај да се пружи право у најтању што мож постић жицу преко

простора, - овај простор што би ова жица са танчином св'јетлом проникнула у простору оном ужасноме, кога краје ја један постижем, би ти био само једна точка! Ум је само један без границе, сви су други кратковидни уми.

Ум је само један без границе, сви су други кратковидни уми. Чудо ми је - свемогући рече војводама неба свештенога - ђе ми у двор с

којино сам океан воздушни насијао сјајним островима и вјенча их светим магнетизмом те погледом један другог држи? Закони су општега поретка мој аманет а живот природе; да их почну сви мирови рушит, моја би се силна

Висио се у сваки шар престол, како што је наш престол врховни, на престол је у свакоје небо владац био један окруњени.

Попа, Васко - КОРА

јој једну кост Углови стану да кевћу И њима хитнем по једну кост Под стане да завија Хитнем и њему једну кост Један зид стане да лаје И њему хитнем једну кост И други и трећи и четврти зид Стане да лаје Хитнем сваком по једну

НАМА 1 Дижемо руке Улица се у небо пење Обарамо погледе Кровови у земљу силазе Из сваког бола Који не спомињемо По један кестен израсте И остаје тајанствен за нама Из сваке наде Коју гајимо По једна звезда никне И одмиче недостижна пред

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Све табаке дела, од сваког по 500 комада, видео сам онде, несавијене, уредно положене један на други, да би се приступило њиховом сашивању у поједине књиге.

Али када се све то у току времена прикупило, средило, проучило и објавило, увидело се да је Демокритос био један од највећих мислилаца свих времена и отац материјализма.

Године 1934. био сам у Атини, попео се на њену Акрополу и онде доживео један од најјачих утисака свога живота. Зато ми није било тешко да се уживим у онај тренутак када се млади Аристотелес нашао

Предмет моје дисертације био је један од проблема Механике. Зато набавих класно дело Ериста Маха о развитку те науке.

Са Њутном сам намеравао да завршим свој започети спис, па да се вратим свом уобичајеном научничком раду, али ме један неочекивани и страшни догађај спречио у томе.

Ја се присетих: то су, нема сумње, Питагора и његови ученици. Они се сада видим сасвим јасно - пењу, један за другим, узбрдо. Да ме не примете, сакрих се у густ шипраг.

кола, спојите је у мислима са поларном звездом, па пропратите погледом путању те звезде коју бисмо добили кад бисмо један крак огромног једног шестара забили у поларну звезду, а други у ту крајњу звезду небеских кола, па тим шестаром

„Таквом сам лађицом“, рече он полугласно, „пре тридесет година кренуо у Египат“. Један од његових ученика, Глаукос по имену, а најмлађи од свих, примаче се као каква мачка њему „Причај нам, учитељу, о

Он ућута. Ученици упреше поглед на море и уверише се о истинитости речи свога учитеља. „Тако је“, рекоше они један другом, „он је мудрији од Талеса и Анаксимандра!“ После кратког застоја настави Питагора своју причу.

Да би се то извело, довожени су огромни тесанци и обелисци са острва Елефантине, Нилом низ воду, један већи од другог.

томе испитују, али како је сваки од њих хтео да наткрили друге, стадоше да се препиру и умало да се не позавадише док један од њих, Питеас, не успе да их увери све редом да је он више пешачио од свих осталих.

„Па морао би ићи цео дан поред тог зида“, рече један од ученика. „Не, децо“, одговори Питагора, „Морао би ићи данима“. „Данима!“, викнуше сви од реда.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

и радосно до раздраганости, не увиђајући ни најмање да таквом смеју апсолутно нема ни места ни смисла и да је он само један од необоривих доказа мога јако поколебаног душевног здравља.

Разуме се да путујем брзим возом. Јер кад човек путује, треба да путује господски. Уђем, дакле, у један од вагона, сретнем кондуктера, погледам га значајно, то јест просто намигнем, а он пошто схвати, одведе ме до једног

— Потпуно сам свестан — рекох палећи свећу. — Јер, заиста, један посланик треба да путује неузнемиравано, за разлику од нас осталих, зато што путује бесплатно.

— Још нисам завршио. Па суморни студент одиже књигу с колена и том приликом ја приметих да има свега један и по прст на десној руци. — Тај опат Коањар — рече онај први — То је нека фамилија Сирану од Бержерака.

Обојица немирни духови, отмени духовити, генијални, високо над средином у којој проводе један немиран живот и обојица непризнати и несрећни. Утолико... Има, има нешто од Сирана у опату Коањару.

Оног дана кад смо стигли овде, побратим и ја, сећам се, имали смо мало једно разочарење. Један од кумова побојао се био да се не замери родитељима њеним и одустао; али другог кума, професора, који је поштено

Цвикер му беше спао, али он га није тражио, већ је питао мене да ли је понео још један, резервни и да ли знам где му је, пео се на кола и скидао док су му купусаре испадале из џепова.

А даље на хоризонту, над великом плавом планином, један усамљени бео облак, као огромна овца од снега, распадао се постепено ишчезавајући.

Из тих ровова, као из распукнутих гробова, извлачили су се, погурено и један по један, војници мрачна, паћеничка изгледа, у спреми, под строгом приправношћу, и са чутурицама у руци мрзовољно

Из тих ровова, као из распукнутих гробова, извлачили су се, погурено и један по један, војници мрачна, паћеничка изгледа, у спреми, под строгом приправношћу, и са чутурицама у руци мрзовољно одлазили да

будили смену, која је неиспавана, буновна и натмурена излазила лењо из пасивног заклона, наредник је псовао и претио, један поранио авион зујао је из даљине; а тамо преко препречних жица, крстина, непријатељских ровова, укопаних међу шиљасте

као да на њој имам оловну капу која ме притискује и не да ми да мислим. Док сам био у резерви, имао сам један разговор с командантом пука и очекујем велике непријатности. Ја сам, да кажем, против ових излишних, делимичних напада.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Људи воле све своје, па и своје слабости. И своју рањавост, и своју злу срећу, и своје проклетство: и у томе лежи један дио нас. И то наш најприснији, најкрвавији дио. Како бисмо га дакле могли не вољети? На концу, сасвим схватљиво.

ИВ Увијек кад на павиљону преко пута отворе или затворе један прозор, мојом собом прелети миш. И тај ме миш подсјети на једну свјетлосну игру из детињства.

Превише твари, превише крпе, превише дрва, жељеза, пиловине — а мало душе. Један искочио котачић или пребијена опружица тамо гдје је дијете мислило наћи душу!

у дјетињим рукама и једна заробљена зрака божјег сунца били су кадри да дјетету даду илузију да је и само постало један мали господ бог.

им свог ћудљивог миша на лицу, заварава им глад среће својим лепршањем, одбљескује им са свог варавог огледалца један одбљесак вјечности на њихова стара и уморна лица.

Кратко речено, био је то један од оних људи о којима се код нас не каже „покојни“ , него „јадни”: „јадни Франо“ , „јадни наш Франо”.

Побринуо се да кћерки даде некакав одгој, па је послао на три-четири године у један дјевојачки завод који су водиле дувне.

Тек у часовима потребе за јачом аподиктичношћу говориле су обје у један мах, и то готово савршено истовјетан текст. По дворишту иза куће шетале су годинама, снуждено и нераздруживо, двије

Годинама нису дале од себе гласа, годинама се нису раздвојиле ни за сами један корак. Вријеме и промјене и догађаји, па ни ситни, кокошји догађаји који су усплахиривали остало двориште, за њих нису

дана касније, у кругу лучке и морнарске чељади на молу, разговарало о догађају с надвојводом, сјећам се како је један старији морнар узимао у заштиту надвојводино људско достојанство, које је изгледало угрожено и доведено у питање

Салон је био одијељен од благоваонице само танким ошитом, налазио сам се на сам један корак од њих — али и тај један корак за њихову фантазију био је непремостив.

Салон је био одијељен од благоваонице само танким ошитом, налазио сам се на сам један корак од њих — али и тај један корак за њихову фантазију био је непремостив.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Свачије друго туђење он је враћао одсудним презирањем и неком, необичном за сељака, поносном охолошћу; али један такав Станкин поглед, у коме би он могао прочитати оне исте изразе, које чита у погледима већине девојака и момака,

Овце, од страха, јурнуше на ограду и тиме надражише курјаке, те се један од њих залети први и скочи на чатал. У исти мах севну секира према месечини и лупи у курјачку главу, која беше

и сувих законских одредаба и живе душе човекове, која управља тим одредбама по својој ништавној вољи; кад виде како један бистар од природе ум може да влада ученима и неукима — Вујо поче стално да се занима реченим послом.

Сва ова забуна потраја само један тренутак, један миг. Ђурица напреже вољу и, старајући се да изгледа што мирнији, проговори неодлучно: — Можете сад

Сва ова забуна потраја само један тренутак, један миг. Ђурица напреже вољу и, старајући се да изгледа што мирнији, проговори неодлучно: — Можете сад говорити што ви је

Писар седе на клупицу пред кућом, један пандур остаде код Ђурице и Марије, који стајаху пред вратима. Кмет уђе с двојицом пандура у собу да прегледа хаљине и

После краткога тражења кмет изиђе напоље носећи гомилу разних пешкира, међу којима не беху ни два налик један другому. Писар извади из свога капута један нов пешкир и упореди га с онима што кмет донесе. — Није то — рече писар.

Писар извади из свога капута један нов пешкир и упореди га с онима што кмет донесе. — Није то — рече писар. — Ама видим и ја да су сви различни.

То су жене доносиле баби за врачање... Ене де!... — узвикну кмет одједном, издвојивши из оне гомиле један велики фитиљаш, који беше истоветан оному, којим се беше опасао преко паса. — Откуда овај пешкир код тебе?

За један миг Ђурицу везаше пандури конопцем, повадише све ствари из лончине, повезаше их добро па обесише о Ђуричина леђа, а огр

— »Дакле то су оне апсане са улице, а ова моја, то је она на углу, јер само је тај један прозор зазидан више од половине. То знам добро, запазио сам толико пута...

Ђурица се прену. Читава бура осећања пробуди се у њему, и за један миг беше на прозору. Стаде да слуша, угушујући своје рођено дисање, али му у ушима наступи читава свирка од зујања,

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

ЊЕГОВО ПИСМО 375 УЧИТЕЉ И УЧЕНИК 376 ЦАР И ДИЈЕТЕ 377 ТИ ЋЕШ СВИРАТИ 378 ЗНАМ И ЈА КАО БОГ, ДА СМИЈЕМ КАЗАТИ 379 МЕНИ ЈЕДАН, А ТЕБИ ОСТАЛО 380 НЕСРЕТНИКУ СЕ НЕ МОЖЕ ПОМОЋИ 382 И ТО ЋЕ ПРОЋИ 383 ШТО ЗОВЕТЕ МРТВЕ?

384 РЕЧНИК 385 АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА БЕКСТВО ОД СМРТИ У неком селу живљаше један човек, који имађаше сина Петра. Кад му је син дорастао до осамнаесте године, удари помор по целој земљи.

3атим их узме од њих, и каже им да иду сви троје тамо на један брег, „па кад ја махнем руком на вас, а ви онда потрчите, и који први дође до мене — тај ће добити капу, други ће

Петар је непрестано ишао напред, па, идући тако, опази пред собом један велики двор, те се упути право к њему. Кад је дошао до двора, није смео одмах да уђе унутра, него оде у једну врло

пође да потражи где је некад његовог оца кућа била; кад је нашао, дође и до овог места где им је сто стајао, и ту нађе један велики камен положен, па онда помисли у себи: — Боже мој, шта мора бити под овим каменом?

Тако су се ове две надвлачиле читав један сахат. Најпосле ће смрт рећи: — Девојко, нити га ти можеш отети од мене нити га ја од тебе, него хајде да га измеримо

Смрт одмах направи теразије и метне на један крај врх од чизме, а на други крај седне Петар, али врх чизме претегне целог Петра, па се и девојка беше обесила са

Девојка га лепо сахрани, и жалила је много година за њиме. СОЛДАТ И СМРТ Био тако један солдат, па је толико згријешио да кад је умро и дошао пред бога, нити га је бог хтио у рај ни у пакао метнути, него га

Кад то бог чује, пусти га у рај, и тако се солдат докопа раја на силну руку. БЕСМРТНИ СТАРАЦ Тако је био један старац и имао пет синова.

И тако стари остане у рају. НЕМУШТИ ЈЕЗИК У некаква човека био један чобан, који га је много година верно и поштено служио.

Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобанину. И тако три пута пљуну један другоме у уста, па му онда змијињи цар рече: — Сад имаш немушти језик.

А пси одговарају својим језиком: — Дођите, да бисмо се и ми најели. Али међу псима бијаше један матори пас, који само још два зуба имадијаше у глави. Онај мотори пас стане говорити курјацима: — Тамо њима то и то!

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

И притисне очај, сам, без моје воље, Цео један живот, и њиме се креће; Узвик га пролама: ''Неће бити боље, Никад, никад боље, никад бити неће''. И ја жалим себе.

Да ли знате и то да ње нема више? Као уздах бола, као срећа људи, Кратка је и њена историја смрти: Ноћ и један ветар... И њени су врти Умрли, да нико сад их не пробуди.

И ту видим живот сав без туге, И без смрти, живот од љубави: Место ноћи шириле се дýге, Место мрака један обзор плави.

Отвараху очи пуне сјаја, Пуне мисли што дан један живе, Пуне среће свога завичаја, Пуне жеља, да се свему диве. Отвараху очи, црну косу, Што скриваше и груди и

Над земљом је сутон; а свуд по пучини Тишина се дигла да спокојством лечи: И у томе часу мени се учини, Да звук један дође, носи твоје речи. Звала си ме себи.

Јутро ми свако пружа живот цео, А свака поноћ један покров бео. За мртве немам молитве, ни боле. Посматрам, гледам; моје време тече.

Да сећања покрије један облак мира, И будућност моја цела да ми буде хлад На коме ће дан по дан мртав да се збира. Ја сараних све, и љубав,

Ја немам сузе за тај покров бели Кроз који чујем један шапат дуги: “Са својих њива живот смо донели, И знамо где смо, знамо где ће други. Гробови данас добро су понели.

И у оном часу када јуриш наста, Глас један узвикну: 'Милун се не диже!' Сви јураху пољем, ал' брат његов заста, Кроз паклену кишу врати се и стиже Месту где смо

упи; Моја жеђ лепоте, смисао надања, Место старих звезда млада тела купи, Тела млада, нова; Уместо покрова. Један дух предања, део мога бића, Сваку моју мис'о и страст сваку мучи; Дух моје судбине, к'о песма открића, На свакоме

Имали смо душу и крв расе здраве. А сад? Ко смо сада? И где је наш дом? Ено, по кланцима један народ цео Ради слику пакла — кожа је и кост. И корење једе као хлебац бео, А смрт му је радост, добродош'о гост.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Бије ме глас да сам један од највреднијих радника а можда и јесам, уколико је размишљање исто што и рад, пошто сам му посветио све моје будне

Али, уколико се рад схвата као одређено деловање у одређено време према строгим правилима, онда сам ја вероватно један од највећих доколичара. Сваки напор под принудом захтева жртвовање енергије. Никада нисам платио ту цену.

За то има неколико узрока. Као прво, имао сам брата који је био изузетно надарен - један од оних ретких појава људске природе коју биолошка истраживања нису успела да објасне.

Илустрације ради, могу да наведем један или два примера. Међу послугом смо имали и неког разроког момка по имену Мане, чији је посао био да испомаже на имању.

Постоји још један, много важнији разлог за моје касно освешћење. Патио сам од чудне бољке коју је изазивала појава слика, врло често

Када сам боравио у Паризу 1883. године, један угледни француски фабрикант ме је позвао у лов, и ја сам прихватио његов позив.

Неко је предложио да један другоме погађамо тежину и мене су наговорили да први ”станем на вагу“. Едисон ме је свуда опипао и рекао: “Тесла је до

У том тренутку, када је моја ситуација изгледала потпуно безнадежном, јавио ми се један од оних већ доживљених блескова светлости и сплав изнад мене се појавио у мом привиђењу.

Што се тиче апарата, други су ме предупредили а метод је био оригиналан. То се овако догодило. Један од другова са којима сам се играо, дошао је до прибора за пецање, што је изазвало право узбуђење у селу и следећег

Све је било добро док се није појавио један чудан дечак. Био је то син пензионисаног официра аустријске војске. Тај деран је јео живе мајске гундеље и уживао у

Практично сам био прогнан док се нешто друго није десило, што ме је искупило у очима јавности. Један предузимљив, млад трговац основао је ватрогасну бригаду.

Ако се један од поменутих одељака запечати и једном заувек из њега извуче ваздух, а други остави отворен, уследиће стална ротација

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Ја сам донео пет центи и одмах сам их потрошио на један комад пите од шљива, што је у ствари била назови пита. У њој је било мање шљива а више коштица!

и 1866. године. Један старац био је у битци код Асперна у којој је Аустрија потукла Наполеона. Имао је једно високо царско одликовање за

она ми је говорила: “Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију - очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш.

она ми је говорила: “Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију - очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш.

делова ове моје приче, згодно је да поменем сада да је двадесет година после мог открића електричног усаглашавања, један мој студент, мајор Армстронг, открио електрични осцилатор са електронском цеви, што је обећавало да ће изазвати

Нешто раније, слично откриће је направио један мој други студент - Вриленд. Суштина овог открића јако ме подсећа на функционисање гајди и српског гајдаша.

Једном ме позвао својој кући у којој сам затекао неколико његових колега. Један од њих био је и мој пријатељ, прота-песник, а други је био мађарски лутерански свештеник који је веома добро говорио

Судбина ми је, међутим, одредила други ток. Историја Баната забележила је један велики догађај у рано пролеће 1872. године, у пролеће које је дошло иза оног Божића када су се мој отац и моја мајка

Ђаци Панчева придружили се у великом броју процесији, а ја сам био један од њих, поносан што сам имао част да носим једну бакљу.

мог одласка у Праг, мајка ми је већ све спремила за дуг пут, пут од скоро два дана пловидбе Дунавом до Будимпеште и један дан железницом од Будимпеште до Прага. Ствари сам носио у две шарене торбе израђене од лепо обојеног ткања од вуне.

У току разговора пред нама се у даљини указа један велики црквени торањ. Они ми рекоше да је то Карловачка катедрала, а да се поред ње налази и палата његове светости

Тада сам први пут посматрао ово брдо из близине. Један историјски призор смењивао је други и било ми је тешко да их све сложим у ред, упркос несебичне помоћи мојих пријатеља

Ћипико, Иво - Приповетке

Уто двојица младих варошана изненада приступе Загорцима. Приближе се некој женској. Један се од њих уозбиљи: —Хоћеш доћи у мене на радњу? упита је, гледајући је безочно равно у очи.

— настави, прислонивши се опег уза зид. Оним јогунцима завртило. Враг им не да мира, те ће из даљега, измичући, у један глас: —Еј, хоћеш доћи? —Ма'ни се, ђаволе, крштена чељадета! — мирно избаци Загорац.

Тако је прошло неколико дана — један лепши од другога. Било је умора и смеха, уздисања и певања. Цвета се веселила: „Ако овако потраје, биће зараде!

Биж'! Ето иду још два господина, — и окрене се према њима, не слушајући Цвете. Приспије један виши чиновник и за њим неки трговачки путник. Оба црвена и разиграна, сигурно су долазили управо с ручка.

Тада се обојица окретоше и, зачуђени, погледају један другоме равно у очи. Вођа лијепо упита откле су и како се зову, и понука их да му испричају редом оно исто што су и

А кад их жандари предадоше тамничару и овај их затвори у једну ћелију, остадоше дуго један поред другога прислоњени уза зид.

Тако пролазе дани, један за другим, без икаквих промјена. Једнако слушају корачаје чељади што улицом пролази, вику дјечурлије и неразумљиве

се од голих кршева, а њима је у друштву мило и топло: грије их сунце, врео задах чобаница и младићки животи, скупљени један уз други да се заједнички од студени обране.

Кад му назријеше у тмици старачко лице, зачас заборављају своју невољу: гледају један у другога, а не могу да нађу ријечи да изразе своје осјећаје.

— вели им гласом као да их моли. А они драговољно слушају: љубе се: а не говоре већ измјенице дају један другоме све што у души имају и у себи од рођења носе. ...

Она то ради свакога дана, и то јој је један од најмилијих посала: бар није увијек у тмици! —Брзо, па постави трпезу!

се да буде мирна, па, као и обично, свршава по кући поподневне послове, а послије сиђе доље, у двориште, да пошије један омот, како јој бјаше господар наредио.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

увиђамо да културни круг у коме се крећемо и који представља нашу другу природу није ни једино могућ ни природан, него један између више могућих и заснован на конвенцијама колико и сви други.

То ћу стајалиште покушати да заснујем тако што ћу обратити пажњу на један, чини ми се, недовољно осветљен процес у модерној поезији код нас.

И ево још само један пример како се ритмичкомелодијска „искра извија“ из језичкога „камена“ кад се у песми „Само пева тајни пламен“ говорни

У ствари, ја сам овде изложио своје виђење и разумевање путева којима је један вид модерне, савремене поезије кренуо исцрпљујући и реактивирајући дуж целога културног памћења стицана човекова

(1979) СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ Мимогред, у разговору, ономад ме је један добар зналац књижевности и бритак критичар упитао – јесам ли заиста Косовар.

Довољан је још само један корак у христијанизацији паганског супстрата сликовног па да се успостави изричита песничка аналогија између цркве и

Роњте се, роњте, вишњице, Кâ мојој браћи сузице. Роњте се, роњте, вишњице, Кâ мојим сестрам сузице. Као један од општијих утисака, који није лако образлагати, из читања косовске – мислим и косовске и метохијске – лирике износи

Заправо су сви описи културе, и судови који се о њој изричу, у крајњој линији пристрасни. Навешћу један типичан случај кад опис који би требало да буде „научно хладан“ готово спонтано прелази у „врућу“ осуду.

Истина прикривено, она и данас влада једним делом људског понашања. Сем тога, она је на један особен и засад недовољно испитан начин проткала – у симбиози с официјелним хришћанским садржајима – балкански тип

издвојене појединости из дела Станковићевих и Настасијевићевих дају нам, надам се, барем да наслутимо како би изгледао један изнутра сачињен опис балканске културе, који је по правилу неодвојив од конкретнога људског опажања и доживљавања.

века наш изврсни математичар Михаило Петровић тада нову теорију моделовања засновао на односу скупова, од којих један служи као слика на коју се други пресликава, то јест моделује.

И то изазива колективно страховање од опште пагубе. Овај необичан страх одмах баца извесно светло на један други, женски лик, који се појављује у више приповедака.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Старо канабе, две фотеље и неколико простих, трпезаријских столица. Троја врата. у дну, десно и лево и један прозор десно.

Теби твоје не гине. САВКА: Ако је само за три месеца... ЖИВКА: Ни један дан више!... ИВ ПРЕЂАШЊИ, РАКА, АНКА РАКА (гимназиста, улази без књига и без капе, сав подрпан).

ЖИВКА: Ију!... (Шчепа му руку коју је увезао марамом.) Несречниће један, битанго! (Анки.) Донеси воду да се испере. (Анка одлази.) Још каже није се тукô! РАКА (упорно): Нисам!

РАКА: Па није само ја, цео свет. Ено, још се туку на теразијама, а влада је морала да дâ оставку, јер је убијен један радник и тројица рањени. ЖИВКА: Ју, ју, ју! Ето како ће и главу да изгуби једнога дана.

ЖИВКА: Ехе, где си нагао? РАКА: Тамо! ЖИВКА: Ама, зар ти је мало било, окачењаче један? А латински – двојка, а наука хришћанска – двојка, а математика – двојка!

у муву па да улетим у Двор да својим ушима чујем како краљ каже Сими: „Позвао сам вас, господине Симо, да вам понудим један портфељ у кабинету!” А онај мој шмокљан – место да каже: „Хвала, Ваше Величанство!” – сигурно ће почети да муца.

Шта се утрпала између мене и Симе ова удовица! (Броји.) Један, два, три, четири, пет, шест, седам...Глас (броји у себи) кућа... брзо... новац с вечери. (Говори.

Је ли, или није, разумеш ли? ЧЕДА: Ама, чекајте! Дакле, овако сам смислио. Отац да мени изради један зајам код Класне лутрије на привредне циљеве, и то да му буде место мираза. С тим да одужим дугове, а после...

(Клоне, уморна од узбуђења, у столицу.) ЧЕДА: Дакле, кажем, то сам смислио: да отац мени изради из Класне лутрије један зајам од 12000 динара на привредне циљеве; И то да ми буде као мираз.

Ја му лепо кажем: „Ви не можете па не можете да ми дате обећани мираз, е па ево вам сад добра прилика: израдите ми један привредни зајам код Класне лутрије”. Ти привредни зајмови нити се употребљавају на привреду нити се враћају држави.

ИИИ ПРЕЂАШЊИ, ЖИВКА ЖИВКА (долази споља под шеширом а за њом један фотографски шегрт носи преко руке хаљину увијену у бели чаршав): Метни овде! ШЕГРТ (остави хаљину преко столице).

ЧЕДА: Сасвим! ЖИВКА: Не знам само, да л' би лепо стајало да и с десне стране направим један зуб? ЧЕДА: То би лепо било због симетрије. ЖИВКА: Нико ме на телефону није тражио? ЧЕДА: Јесте. Неки др Нинковић.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

И, на самом крају, још само напомена да је у ову књигу, према првобитној замисли, требало да уђе још један рад - о Андрићевој Проклетој авлији. Касније се од тога одустало.

испресецан густом мрежом граница, заправо кореспондира с чињеницом да је Станковић, као ретко који наш писац, уобличио један тип или модел старе варошке културе, затворене колико и строге, са јасно градираном лествицом вредности.

већ сам књижевни склоп приче изискивао да његова судбина служи као помоћна, да је значајна само по улози коју има уз један други лик: њиме, наиме, хаџика Ташана искупљује свој давнашњи грех.

Тако, на пример, у већ помињаној приповеци Они болесни Мита у присуству своја два блиска пријатеља, од којих је један приповедач Миле, чини симболички гест пред својом женом Мариком загризавши у крушку што му је као понуде послала она

А када нешто касније, из дечје љубопитљивости уходећи Томчу, изађе из куће, он нам даје хладан и језовит, али и један од најлепших Станковићевих пејзажа: „Напољу свуда дубока, мртва ноћ. Из чаршије, са чесме пада вода.

временско пребацивање по дубини јунакињиног памћења, Станковић и овде спонтано бира нарочито душевно и телесно стање: један чувствено-чулни грч који је јунакињу држао известан број тренутака.

радње, сама раскрива поглед на сав исприповедани живот главног јунака: „Целог живота, увек, само је радио оно што један човек треба да ради. ” Стога је разумљиво што је она такође графички одељена.

животу приповеда, опет би најбоље учинио ако би поновио прву реченицу: „Целог живота, увек, само је радио оно што један човек треба да ради”. Стога би се она с једнаким правом могла наћи и на крају романа: као сажето поентирање.

Као што почетна формула „био једном један цар” отвара поглед на свет бајке, па у исти мах функционише као део текста и као метатекст.

Постоји један изванредан пример. И он овде неће бити наведен ради поређења са Станковићем, нити да би се правдала његова језичка,

колеба, и колеба се тако да, рецимо, идући од почетка реченице ка њеноме крају запажамо како конгруенција прво узме један правац, да би га нешто касније изгубила заменивши га другим.

То је, наравно, облик преузимања туђег говора, што је иначе један од средишњих поступака у Станковићевом роману; штавише, његова је синтакса добрим делом сложена и замршена зато што је

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Али свако њихово село има један дан у години, кад се по могућству сви скупљају, који је већи и од Ускрса и Бајрама, и кад планинци готово неосетно

Хтео је да задиви свет једним Горанином, да покаже Турцима какав може бити један потур. Расипао новце лакше но што их је задобијао. Давао је сиротињи, гостио пријатеље и дивљу дружину.

— Не знам, ага... — Не, не — збори право. Ако си ти Спаса Чемерикић од Призрен?... Тешко беше један пут и Суљ-капетан во Гора. Резил ће се направеше. Ама ти му го донесе образ на место. Со јунаштина.

Само земи мој прстен. До Сењаник има још лоши људи: нека ти бидне он дерудеџија — зашто па један је Суљ-капетан од Гора, иако је потур, иако јоште међу зубе, може бити, ће му се нађе домузовина... Такец!...

— Скрши врат, протестанту ни један! — полуљутито одговори побожни Чемерикић, па натуче на прст десне руке велики капетанов прстен — за сваки случај...

Кад су све то видели, од јада им пресео и Трг и трговање. Град им се у пакао претворио а по образу блато ошинуло, те један мимо другога појурили горе ка Калудри. Све до својега села нису од бруке смели никоме ништа рећи.

угарка, размахну њима неколико пута да их боље распали, па их гурну у кућну почађалу и суху као пушчани прах сламу, један изнад врата а други са стране.

Изјавиће им жаљење, предаће им леш. А после, после ће воденица опет зачактати, сунце грејати и све друго: један Србин на свету мање — то је обична ствар, дори и за онога аустријскога генерала у граду, за којега причају да је Србин

Не другде но на кули његова стрица арнаут– ски прваци донели другу бесу, тајну а обавезну за све: да ни један Арнаутин не заклони ни једнога Србина, био он сусед, кум или побратим; био он добар као праведник.

Он лагано спусти на под свој штап и убогу торбу, па скиде и чалму. Ја га тад добро загледах. На темену остао само један сребрнасти прамен, пркосно уздигнут увис, као да сведочаше да овај старац има и вољу и крепост једнога Вукашина

Има и велику предио– ницу конопље. И аге и Арнаути бацили су око на његови баштину. Како то да један каурин има своју земљу и да у сво– јој кући не двори аге и субаше и не откупљује прве ноћи сво– јих снаха великим

Мржња, нарасла као неман, бејаше напунила и намрачила ову тешку ноћ. За један жељно очекивани коначан обрачун векова и раса да би се једном знало где је ко и чије је што.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

“ ИЗ КОСМИЧКИХ ПЕСАМА Јана Неруде С брзе реке хтедох донет један вал. Вал захитих, ал’ залуду — Тиху воду донео сам дома У маленом суду.

Знам, не пркоси, — Ал’ свој тако кратак живот У гроб уноси. И тако сам с њим ратовô Читав један сат, Док и свећа не догори, И ја легох спат’. Пропаде ми лепа мисô; Томе нисам крив.

Време са благим мелемом својим Замаже зјâпе ранама твојим. Ал’ ето кресак, дим, Оловно зрнце с њим — И један горак уздисај... Па онда тише, тише, И никад, Никад више — Свему је крај. »Јавор« 1888.

уметник им крати: „Моје слике туђе руке мрзе: Допусти ми да их сам обнажим.“ То говори, један превес снима — Ох, дивоте, ко да се нагледи! Стале очи и краљу и свима.

»Невен« 1890. ЗАЛУТАО АНЂЕО (По француском) Анђелак један мали, ведра и светла чела, Развио крила видећ’ широки простор свуд; Први пут ето рају окренуо је леђа И летео је,

“ Ох, ноћ је била црна, тама је била густа, Ни од куд један зрачак ни путоказни сјај. Тапајућ’ по тој тмини, колеби једној приђе, Отвори трошна врата, униђе уздрхтан: Овде је

умети, — Србија ј’ самосвојна, можда ћеш успети; Упућуј страсне гласе у једног духа склоп, Пробирај слабе клâсе у један јаки сноп.

УЖАС И НЕВОЉА У ЗАГРЕБУ Подземни беси, којим нисмо вични, — Зар бурним, морем поста земља ова? За један тренут више јада створи Нег’ што би могле стотине громова. Има л’ се куда? — Ако имаш крила Жено, што бледиш?

Знамо ми то добро како се раками: „Хрвати су слаби кад остану сами! И глас један српски превари се, кличе: „Тâ хрватска борба Срба се не тиче“.

Али ту је веће био Један венац, много већи, Тако исто уздисајни — Можда га је Српство цело Од уздаха својих сплело.

Душманима својим дасмо Радост нову пљуском сваким; Крстили смо један другог Именима свакојаким. Трзасмо се, чепасмо се Срцем смелим, с вољом драгом; Вијасмо се, цепасмо се — Јер без

Удовица сиротица Један новчић спушта ти’о, А можда је (ко би знао) Последњи јој новац био; Радо ј’ дала мален део...

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице, само још једну реч. ФЕМА: Кест машир, марш! (Истура га.) Безобразник један, опоганио ми лепезу. Сад је морам поклонити Анчици. ЕВИЦА: Ах! ФЕМА: А шта ти ту уздишеш?

(Узме је за руку.) Сад треба да се свега оставиш; на род да заборавиш, и само твоју срећу да гледаш. Сутра ће те један први вилозоф просити. ЕВИЦА: Филозоф! ФЕМА: Дакако.

Шта ти се чини, Анчицкен? АНЧА: Врло лепо, милостива госпоја. (Забележи.) Јошт вам један сат треба. ФЕМА: О, имам, Анчицема, остало мије од покојног два сата. (Извади.

(Забележи.) ФЕМА (ода поносито по соби, све иа огледало гледајући): Анчицкен, шта ми јошт може фалити? АНЧА: Један штехер. ФЕМА: Проклети француски језик, тако ми је забунио главу да сад управо не знам шта је то штекер.

Кревети морају доћи насред собе успоред, и то један за госте, а други за мајсторицу. Ова полица... МИТАР: Доста, имена ти божија, преврћу ми се црева.

Али платићеш ти то. А теби, ниткове, посљедњи пут кажем, ако те јошт један пут затечем ш њоме, ишчупаћу ти сву косу. Слушкиње тражи, а не дирај у кћери ноблеса. (Повуче Евицу за собом и отиде.

Ја сам заиста несрећна мати. САРА: Не старајте се ништа, ово је филозоф. (Ружичићу.) Нас као старе персоне чека по један шољ кафе, ви се међутим унтерхалтујте. ФЕМА: Евицкен, ти остајеш овдендер. Самосендер паметно владајдер.

РУЖИЧИЋ: Троја пада, но Хекуба живи, Да као сова унучад преживи. САРА: Ја имам један леп план; истина, ја сам слаба жена, немам толико разума, толико памети као ви, али сам ваша тетка, мон фрер, а тетке,

Видите, ви сте млади, ја сам мало старија, треба да вас усрећим, да лепо живите, ја имам један врло леп план: да узмете госпоју од Мирич за жену. РУЖИЧИЋ: Хо, хо, хо!

РУЖИЧИЋ: Молчаније јест красњејшаја добродјетељ јуноши. ЈОВАН: Уж’ буђем питат, уж’ буђем питат. (Један на једну, другу на другу страну отиде.) (Завјеса пада.) ДЈЕЈСТВО ИИИ ПОЗОРИЈЕ 1.

САРА: Гледајте ви, то је безобразлук ноблес увредити. Али, молим, мени је тако нешто мучно, не би ли добро било по један шољ кафе, јелте, и вами се проктева? ФЕМА: Коми фо! Жан! Апорт! Јохан, Ханц, Жан! ПОЗОРИЈЕ 2.

ФЕМА (скочи): То је безобразлук! Таки ми се вуци испред очију, јер ћу ти сву косу почупати, нитков један, тко те пита за то? ЈОВАН: Е, лако је вама, јер сте утекли у подрум, али ја сирома!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Неуспела љубави ока и варке уздрхтале У један крај много приснији ме смести Где реч има вредност судбине и подсвести Где су величанствене сенке а ствари мале.

тако потребну против смрти за оне који су сада једно јер свет је подељен људском кожом на два дела а два и два су један кад падне последња ноћ за оне који су се утопили у водама вечитог сна као што умре сунце удну далеких пејзажа закопано

Док смо то сазнали неприметно смо заменили себе. Тако смо стварно претворили у мит, да доцније посумњамо у њега. Али један песник који је дуго стајао испод зида у који је било немогуће посумњати, ваљда због његовог горког укуса и тврдоће,

Везо фина између пепела ока и камена чаролије не препирем се са сличностима, али један је вај, и нема друге смрти осим смрти.

свуда и увек окренути лицем према привиду са звездом уместо ишчупаног срца пред непојатним, када је пред нама само један дан, непомешан, као цвет који се у сну нашем буди.

НИЗВОДНО Док лутам пределима свога склопљеног ока где ни један цвет није узалудан нити измишљен она ми испере глас и смири га, песма без речи пошао сам негде а удаљавам се о

шуми неголи у телу КАП МАСТИЛА Шта све може да стане у капи мастила једно ненаписано сунце једна непотписана птица један ненацртани цвет и још ће остати толико да се напише епитаф: две су звезде заноћиле у чијем срцу у чијој ноћи затим су

твој крвоток Згражавање је свеопште) Још једна слепа реч и песма ће прогледати На месту где се то најмање очекује Још један празан дан И радоваћемо се празнику ПРОВЕТРАВАЊЕ ПЕСМЕ Цео један народ Измишља речи за песму Коју ће се усудити да

ће прогледати На месту где се то најмање очекује Још један празан дан И радоваћемо се празнику ПРОВЕТРАВАЊЕ ПЕСМЕ Цео један народ Измишља речи за песму Коју ће се усудити да напише Један човек после сто година Не бој се речи Није то ништа Ал

дан И радоваћемо се празнику ПРОВЕТРАВАЊЕ ПЕСМЕ Цео један народ Измишља речи за песму Коју ће се усудити да напише Један човек после сто година Не бој се речи Није то ништа Ал ипак пази Не љуби прошлост у руку Певај као да ништа није

се маргина Пева се одозго надоле (О радости брзог перја) Нежност је животињска лењост прождирања За време љубави један лудак ждере дугу И пева, млади чувар зоре, клоаком славуја На низбрдици песничких поређења СУДБИНА ПЕСНИКА Сада је то

најлепша онај који је први запевао повући ће се препуштајући песму другама ја прихватам велику мисао будућих поетика: један несрећан човек не може бити песник ја примам на себе осуду пропевале гомиле: ко не уме да слуша песму слушаће

Краков, Станислав - КРИЛА

Суве војничке усне су нешто шапутале. — Ко говори о смрти? Музика је свирала. Један плави дечко, без ратне спреме, радовао се што пролази кроз град у коме се смеје једно око Светога Сергија, и плачу

Тада би пљачкали и силовали. Редови су ипак остајали мирни, само је и даље звонио одјек оног такта: — Један, два... Али чете позади, оне које су примале сву прашину и запару промарширалих редова пред собом, квариле су

Ко је говорио о вртоглавици провалија? Био је господар ваздуха, а не један од оних који миле доле невидљиви. Можда је и клицао као Скит победоносни, али је мотор урлао струјом ваздуха, и све се

Комбинезон пилотов био је вљен дебелом кожом, те га поглед ниј пробити. Град је растао као из бајке. су један секунд у читаву вечност. Жиц тезале, а лака крилца покретала. Аеро падао и даље, само је сад пад био блажи, клизав.

Жиц тезале, а лака крилца покретала. Аеро падао и даље, само је сад пад био блажи, клизав. Постепено се реп спуштао. Један потрес затресао је поплашен тице од платна и жица. Леђа пилотова се у луку.

Донеће ти срећу. Оба радосно се смеју и мисле на загрљај такве једне куртизанке са златним зубима. Један немарно држани шлем паде, и звекну о камен. — Оде ти глава. Никола. Никола учини презрив покрет уснама.

Било је доста тихо и чуло се хркање поспалих. Један стражар се дуго загледао у џиновску сенку два огромна топа, која су као две дуге претње штрчала врх блиндираног воза.

како се само војници смејали. Солун је спавао у мраку. Из малог прљавог бара избацили су на улицу пијаног Енглеза. Један официр је спавао пред улазом малога хотела, у коме су собарице биле скупље него собе.

Ми смо људи за које то после не постоји... Људи осуђени на смрт... — Донели су нам савезника, горогана, — радовао се један мали. Друга два војника пунила су луле, и гледала у сувог писара Казимира. Плаве маље дрхтале су по мршавој бради.

Поручник Лука корача задовољан. Један кратки прст му је у спљоштеном носу, а друга рука пипа згужване банкноте у џепу. — Тако ја умем...

Под ногама су стабљике пуцкарале н уздисале. Иза кукуруза се као прљаве грбе дилази сеоски кровови. Један бајонет је зазвонио као звекир о челик шлема. Пси су помамно урлали. ”Бомбом и бајонетом...” тако су им наредили.

Из других кућа воде нове заробљенике. Дрхте преплашени. Један плаче и грли колена. Из срушене куће извлаче затрпане. Официру је греда смрскала главу.

Петровић, Растко - АФРИКА

Вуије да су на њему нађене читаве врсте потпуно нестале флоре; то је један од врхова Атлантиде, споне између Африке и Америке.

Прашина. Хотели огромни, тамни, дугачки, са чардацима као у Приштини. Пошта џиновска. На пост–рестант само један телеграм. Стотине и стотине црнаца чекају пред гишејима. Ко их је научио да се дописују?

Брегови банана; гри–гри на све стране. Парк са стазама посутим шкољкицама, седефастим и руменим. Пред главном кафаном један пријатељ са брода обраћа ми пажњу на црнца који показује огромног питона.

Покаткад је то као црно анђеоско крило које пређе испред обала. Један брод нас скоро додирује. Име му је Арханђел. Момци нас са брода ословљавају италијански. Разговарамо са њима.

витки и дугоноги у парче мараме, па онда тесно у беле огртаче, чврсто као мумије, и спавају право као посечена стабла један крај другог. Са њима су жене на асурама, ликова окренутих увис и стегнутих песница. Рекло би се: какав египатски цртеж.

Лет им је најмање од по сто метара. С времена на време проплови између њих покоји снежно бели лист. Један морнар ми каже да је то од цвећа које цвета на обалама, четрдесет до педесет километара одавде.

Гомила црнаца која вуче пус-пус, опкољава нас и намеће своје услуге. Пус-пус су колица на два точка која вуче по један урођеник.

Разумљиво је дакле зашто, кад најпре уђе један од њиних црних тркача да прво избаци мушкарце из полузаспалих кућа, па да онда нас уведе, то нико не схвата чудним ни

Сва је један једини мускул превучен тамном блиставом кожом: нигде опште дуге савршене линије не прекида ни угојеност ни јачи мишић.

Млади човек скаче са постеље и љубазно нам показује пут. Ми мислимо још увек да је то један од наших тркача пус–пуса, и хоћемо да га силом упрегнемо, да не бисмо задоцнили.

Црнац ипак срећом чује нашу препирку. Сумња да се тако што може и догодити, размишља један тренутак, и као да продужава да прети, виче кондуктеру: „Добро, терај на брод, терај на брод!

Они не долазе да виде брод, но се забављају по пучини кружећи један крај другог, као ове птице над нама. Догледима видимо да су широке дрвене степенице, којима се силази до кратких

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

скелеџија ПОРФИРИЈЕ, његов момак ЂЕНАДИЈЕ, СТОЈАН, АНА бегунци БОШКО, Станин син Први, други, трећи ТУРЧИН Један РУДНИЧАНИН Један ГРУЖАНИН Један СЕЉАК Гомила побуњених СЕЉАКА ХАЏИ ПРОДАН ПРВИ АКТ ПРВА СЦЕНА Густа шума у

његов момак ЂЕНАДИЈЕ, СТОЈАН, АНА бегунци БОШКО, Станин син Први, други, трећи ТУРЧИН Један РУДНИЧАНИН Један ГРУЖАНИН Један СЕЉАК Гомила побуњених СЕЉАКА ХАЏИ ПРОДАН ПРВИ АКТ ПРВА СЦЕНА Густа шума у округу смедеревском.

момак ЂЕНАДИЈЕ, СТОЈАН, АНА бегунци БОШКО, Станин син Први, други, трећи ТУРЧИН Један РУДНИЧАНИН Један ГРУЖАНИН Један СЕЉАК Гомила побуњених СЕЉАКА ХАЏИ ПРОДАН ПРВИ АКТ ПРВА СЦЕНА Густа шума у округу смедеревском.

’Ма рашта дође ту? И ко си ти? ИСАК (слеже рамени): Ја не знам. РАДАК: А откуда си? ИСАК (узима шљунак један, па га баца у провалу): Откуда дође? Куд оде овај кâм? Има ли на дну томе видела? Видесте л’ што?

Та то је живот мој! У мраку мрак!... И никад, никад дан! Рођен сам, видим!... Умрећу, знам!... Тхе!... (Један повећи камен, који је готов да се одрони, гурне у дубину, из дубине се чује хука.

(Радак га смешта под један грм) ВУК (скида пљоску и нуди га да пије): Пиј! Јоште пиј!... Та нагни боље, де, Те скупи памет што преостаде,

ће, репом хитро шибајућ, Спржити поља, спалит усеве, Отровним дахом лета кужити, Докле се тако, кугом морена, У један прамен отров-парице Колевка бесна људске несреће Несрећом људском сва не разори... ГЛАВАШ: А сад?

СПАСЕНИЈА: То никад нећу!... Мајко, води ме! ГЛАВАШ: Ни корак један!... Зар не знаш, Спасо, И не сећаш се ноћи страхотне?

СТАНА: Ти ћутиш, Спасо!... Шта је то? Зар хајдук један да те приволи Да срећу своју ногом погазиш? Где ти је кућа, где је колиба, Кад сјајне дворе тако презиреш У којима

Муселим једно, хајдуци друго! Муселим виче: „Ана и сана! Ако и један овуд пребегне, Са својом плаћаш главу његову!

“ Па куд ћу ја?... (Гласно.) Де, што да чиним? У вароши се скела оправља, Један је чамац сасвим потопљен, Ено, Радаче, сам се увери: Из воде кљун му једва назиреш; А други пукнут до половине Три

) ПОРФИРИЈЕ (Радаку на уши): Пази на старца!... Њин је... РАДАК (Јањи): Ту ти је смрт! Корак да ниси један макао! ЈАЊА: О, боже мој! (У себи.) Три су се смрти грозно сложиле: Једно су Турци, хајдуци друго.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

(Над свом овом војском био је заповедник Ејуб-паша, јер је сва ова војска сачињавала један кор). Тако су стајале ствари на тимочкој линији, у половини месеца јула.

У Књажевцу се тај друм дели: један крак иде у северозападном правцу на Зајечар, Неготину па даље низ Дунав, а други окреће јужним правцем и иде тако до

јужним правцем и иде тако до варошице Алексиначке Бање; ту прође кроз бањски кланац, па се опет подели на двоје, један крак окреће југоисточно на Алексинац и Делиград, а други југозападно иде на Параћин, где се свезује са главним

клисури, да у згодном теснацу (кроз који, као што већ споменух пролази друм и иза кога се одмах грана удвоје, те води један на Алексинац а други на Параћин) брани продирање Турака на Алексинац и Параћин.

Сутра дан Турци уђу у варош и поступе с њом по турски. Од Зајечара води један друм најпре y јужном, а после у југо-источном правцу преко Грљана, Планинице, па даље све уз велики (црни) Тимок преко

То је једна могућност И један план, који би могли изабрати Турци. Други план био би овај: да Турци напусте освојене пределе на Тимоку, да оставе

У томе баш попесмо се на један брежуљак и наш кочијаш тек наједанпут викнy пренеражено: »Ао! грдних душмана, богородица их посекла!

Услед ових извешћа разаслате су на разне стране наредбе које су имале све један карактер: да команданти са својим одељењима буду јако на опрезу и да што чешће јављају све што се на њиној страни буде

Кукавни деда Стојане мој! Ти си само један од стотине, од хиљаде оних, који данас овако исто цвиле горко уцвељени, као и ти...

Стрељачки ланци искривудани и повијени стајали су један спрам другога и пушкарали се врло живо. И иза нашега и иза турскога стрељачког ланца виделе су се сабијене колоне, где

Но у томе једна наша колона, (отприлике један батаљон), потпомогнута једном полубатеријом, испаде из једне шумице пред ову коњицу, разви један свој део у стрељачки

колона, (отприлике један батаљон), потпомогнута једном полубатеријом, испаде из једне шумице пред ову коњицу, разви један свој део у стрељачки ланац, а од другога брзо формира четне каре, те ланац пође напред и отвори пуцњаву.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

— Да обиђем, да посетим Твој румени цвет. Да ја видим око цвета Како трепће мај.“ Тако ми је прошаптао Један уздисај. Иди, иди, ја му рекох Слободна је ноћ, Та задржат’ не могу те, Слаба ми је моћ.

Ал’ ја бих провео Читав један век Тражећи лепше, Милије и слађе — Дичније име, Што још не чу свет, Да њим назовем Мој румени цвет.

И преклињô сам љубав Та да ме не куша, Ал’ љубав, очи, срце, Нико не слуша А један цветић, што га Најлепши роди мај, Чуо је што сам крио, Најтајниј’ уздисај.

Побегли су од твог ока, Па с’ обзиру на те... Један часак... једна речца... Па да с’ опет врате, Да опколе, да јурише, Да кидишу на ме, Да разбију моје груди Из

ЛXXИ Питаћеш ме, моје чедô, Кад сам ове песме писô, — Просуо их један часак, Један тренут, једна мисô. Срце ми је лисно дрво, А песме га цветом ресе; Један поглед, један осмеј Увек

ЛXXИ Питаћеш ме, моје чедô, Кад сам ове песме писô, — Просуо их један часак, Један тренут, једна мисô. Срце ми је лисно дрво, А песме га цветом ресе; Један поглед, један осмеј Увек који цветак

Срце ми је лисно дрво, А песме га цветом ресе; Један поглед, један осмеј Увек који цветак стресе. Ја и не знам шта је било У тренутку том — Тек осетим да је нешто

Срце ми је лисно дрво, А песме га цветом ресе; Један поглед, један осмеј Увек који цветак стресе. Ја и не знам шта је било У тренутку том — Тек осетим да је нешто Лакше срцу мом.

ЛXXИИИ У одаји свећа гори Што најбоље зна, Дркће, пламти, нешто гледи — Ко би знао шта? Уздисај се један диже Дубок, хитар, смео, Па угаси ону свећу — — Је л’ баш тако хтео?

Вечност само?! — Е, па шта је! Е, па шта је простор тај!? Испунити кадар га је Један цигли уздисај. XИИИ Као свећа воштаница, Коју је држала Рука малаксала, И гледале очи, Заносном немоћи, На

Исто небо тамо горе, — Истим миром цвет мирише, — Иста земља испод мене, — Само један гробак више. Исте горе, исти лузи, Које гледах тол’ко пути; Ал’ то негда све збораше, А сад — ћути, страшно ћути..

“ Запита ме Боже. А ја му рекох: Ти ми поможе! Болове оне, И јаде големе, Које си ми дао, За часак један Под ноге сам мето, На њих сам стао. Тако се дигох И — до тебе стигох.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Са њима је био и један наредник. Погледао сам га летимично. Мислио сам, проћи ће. Кад они стадоше код извора. А овај наредник, ни пет ни

Наравно. Утом излете пред нас један ордонанс, који нам објасни где је заклон команданта батаљона. Није било далеко. Сјурисмо се код њега.

Нагазих на неку јаму. Један опсова нешто. „Откочите пушке!“ наређивао је поднаредник. Ја сам извукао револвер, као да ћемо сада на јуриш.

„Овем ти предајем дужност, да се ники не приближава“... Читав говор одрже један другоме. — Бугари су вероватно осетили да се у нашим рововима нешто одиграва, те осуше брзо паљбом.

Војници су дохватили ашове да продубе ров. — Па овде, бре, све сам камен! — вели један. Тада ми је тек било јасно. Земља здравица је овде око пола метра дубине, а доле је каменита подлога.

Али... ми смо заћутали, јер нисмо имали муниције. Та ти шина са наше стране била је за његовог командира један доказ више да смо ми побегли... Решили су да изврше пробу. Испалили су један плотун и викали: „уре“. Затим други...

Решили су да изврше пробу. Испалили су један плотун и викали: „уре“. Затим други... Каже, командир је пришао и строго му се обратио: „Ја вам говорим да су ровови

Наређујем вам да одмах кренете ваш вод и поседнете напуштене заклоне.“ И овај грешник крене. Сумњам да се и један читав из тога вода вратио натраг.

Чисто сам се најежио... Подметнуо сам сада ранац под главу и наново легао. У мојој близини налазио се један студент добровољац и чујем где разговара са својим другом. — Јеси ли чуо за змију наочарку? — Чуо сам...

Командант је био наредио да приликом сутрашњег јуриша у сваком воду по један војник има на леђима привезану по једну тробојку, да би нас артиљерци разликовали и видели линију нашег стрељачког

Али се чудим како се онај један уплео као да су га увијали жицом. — А колико је била удаљена та жица од вас? — пита Мишић.

Четници већ пуне пушке и намичу на леђа ранчеве. Из бугарских ровова излете један обузет безумним страхом. Наши припуцаше. Он диже руке увис и паде.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

) сместа осетили и савременици, бар они најбуднији, донео је собом и један крупан негативан резултат, жив и дандањи, као потврду да ни једна победа не иде без губитака, ни једна заиста крупна

Ту, у томе овако издвојеном стиху, један је прелом, и једна међа, и завет. Песници ове Антологије, у своме непосредноме осећању живе вековне аустријске снаге,

(У овој Антологији иступају као песници три владике, три аустријска официра, један калуђер, један свештеник, а сви остали, сем неколицине писаца од имена, чиновници су, највиших и сасвим незнатних

(У овој Антологији иступају као песници три владике, три аустријска официра, један калуђер, један свештеник, а сви остали, сем неколицине писаца од имена, чиновници су, највиших и сасвим незнатних положаја; само

) Између осталих, и ово је један од узрока што их је време тако немилосрдно прегазило. Можда и има неке психолошке дражи живети у противречности између

писци, писали паралелно, и често исте песме у оба језика, већина од њих подједнако непрецизно и непоуздано на оба. Један од језика, као што је познато, био је народни језик српски — простосербски.

“ Само један језик ти писци нису знали: свој рођени. Већ пред Бранков долазак, у осећању кајања, ужурбано ће се освешћивати, па ће

сиротане ситније од њих: — они паралелно пишу на оба језика, незадовољни са оба, не присвојивши, неки међу њима, ни један од два коначно. Шта све то значи?

); да је писање на два језика у неку руку и опрезно обезбеђивање за случај да један од њих потоне... Битно је: већ у овој појави, хтели-нехтели, морамо гледати симптом који казује да се читав двојезички

Од почетка, били су осуђени на смрт. Било би узалудно васкрсавати их данас као живе песничке силе. Само један, или скоро само један између њих остао је неокрњен у својој величини.

Било би узалудно васкрсавати их данас као живе песничке силе. Само један, или скоро само један између њих остао је неокрњен у својој величини.

А Пачић није макар ко у нашој старој поезији, и далеко од тога. Иако један Вуков дописник, а без икакве сумње и Вук сам, имају за њега само презрив осмех и подсмех, његових дванаест песама у

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ОМЕР, слуга Арслан-пашин Први, други, трећи, четврти и пети ЦРНОГОРАЦ Први, други, трећи, четврти и пети СЕРДАР ЈЕДАН РАЊЕН ПЕРЈАНИК ТУРЦИ у табору ЦРНОГОРЦИ НА СТРАЖИ ЦРНОГОРСКЕ ЧЕТЕ СЕРДАРИ, ВОЈВОДЕ И КАПЕТАНИ ИВАН, синчић

Та вест би, велим, тужно радосна Разорила ми црну храмину, У којој један живот несрећан Парастос држи мртвој прошлости; А прошлост ми је сва: Венеција!...

Све што у срцу беше светиње: Жену и децу — браћу, другове... А зар ту жртву не заслужује? Та поглед један ока њезиног Сву крв да плати срца рањеног — И моју, и моје браће крв!... ТРЕЋА ПОЈАВА У двору кнежевоме.

поклања, Да ћу те служит за једно само — Не смем ти никад ни споменути Рањене душе болан уздисај — Пољубац један, поглед, загрљај!... Убиј ме сад!... ЈЕЛИСАВЕТА: Та још си млад. КАП. ЂУРАШКО: Кад тако кажеш — ја ћу живети.

Живео нам дуго са госпођом! СВИ: Живео! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Срце ми зна — Сведок је један бог Да сам о вама само мислио За триест дана моје веридбе.

(Кнез Ђурђе, капетан Ђурашко и многи други одлазе.) ЈЕДАН СТАР СЕРДАР: Та реч је страшна: „прогнати“. Њега прогнати! Хеј, друже стари!

Са митрополитом Данас се јоште морам видети. Он један може ову бујицу, Што се кô силан вихор подиже Због прогнанога старца војводе, Своје ријечи силом чудесном Утишат

РАДОШ: Рану? А ко је рањен, дијете, ко? БОГДАН: Наш један друг — Па ако рану умеш познати, Ево је, старче, па је погледај.

ал’ право да ти кажем, свијетла госпођо!... Дошâ сам господару нешто казат... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Казуј шта је? ВУЈО: Један крајишник чека — кâ имâ би ти нешто рећ... Не жнавам га, ну рукâ бих да је унук покојнога Брацоке — тако га звамо.

Ал’ сад је стар... (Један крајишник улази и ћути.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Што ћутиш?... Говори шта је?... КРАЈИШНИК: Опрости, господару!...

Милоје! Раденко! Катуновићу! С Катуњанима сложно ударај; Знај да слободу своју бранимо! (Један капетан до Ђурашка пада рањен.) КАП. ЂУРАШКО: Зар паде? Осветићу те, — јуриш, Црногорци!

(Са Вујом улази један перјаник сав у ранама.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта је? Шта би? Мој сине рањени! Ал’ што ја питам шта је, како је, Када ми

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Сунце се лагано помаљало иза планинских врхунаца, који још уморно почиваху у прозрачном јутарњем сумраку. Један тренутак — па се све обли у бјеличастој свјетлости! Све трепти, прелива се.

— Јеси ли се уплашио, мали? — Ти се, синко, ништа не бој. Твој је бак стари мејданџија — соколи га један чичица. — Не бојим се ја, вала, ништа! — вели Лујо поуздано.

миришљаве рубине, што остају иза мртваца, просипају пиће по гробовима, прождиру облапорно грдне масне залогаје, режећи један на другога као пси.

Кад се мало, за часак један само, стиша бура, он опет викну: — Помагајте, забасали смо... забасали смо! Помете нас мећава...

Имô је само једну једину кравицу. То му је био сав мâл. У јесен би му сваки живолазнији домаћин односио по један варићак жита и по шаку, двије грâ. Он се селу од своје стране одуживô како је и колико је могô.

Неком неће ваљати!... Ти знаш — Свето Писмо каже: „Једно стадо и један пастир“ — љутио би се поп на покојног Мију. — Ама народ припитује, моја слатка душо, па ја, 'нако знаш, казујем...

Кад све обиђе, умири се мало, уђе у подрум и поче се разговарати с коњем који радосно зарза кад се врата отворише. — један! Како си ми, како си ми, магајце један? Нијеси ти коњ, већ онај вејити, вејити магајац!

— један! Како си ми, како си ми, магајце један? Нијеси ти коњ, већ онај вејити, вејити магајац! — тепа му, и чује се како га милује и лагано удара по сапима.

— издера се на ме. — Јесам, оче прото, јесам! Изнесе каву. Почесмо, ја и он, пити. — Оче прото, ули-де и Стевици један филџан. — Јеси ли ти господар у 'вој кући, или је прото мрачајски?! — диже помамно главу и извјери се.

— Шта није, шта?! Е, е,! — стаде се пакосно кесерити. — Да је ово отров, налио би' Му и десет вилџана, ане један — нек цркне пашче!. . .

Игуман је извадио дозволу и јуче још пред зору наставио котао. Примакао је један ред преко дозволе, али игуман је, па неће на њег' ни свијет ни суд. Тако он, кажу, ради сваке јесени.

Та силесија прође испред нас, док би чојек ударио длан о длан. Голо, јадно, чемерно, бјежи, не осврће се... Један, сирома, ижеднио, лијепо му пјена тргла на уста, сврати се оном точку код горњије' млина да се напије воде, а покојни

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

(1910) МЛАДОСТ Ја знам само хоћу, а не знам шта хоћу, Стотину бих ствари у један мах хтео, Бежао бих у свет, тражио самоћу И, кад бих могао, на небо се пео; Свирао, певао, без реда и везе

Тишина: пролазност И вечност се боре. Све крај мене пада у њихове нити. Ала је ужасно с другим једнак бити! Крик један, пун страсти, зачу се у ноћи. То вран један крикну. Јато за њим грну.

Ала је ужасно с другим једнак бити! Крик један, пун страсти, зачу се у ноћи. То вран један крикну. Јато за њим грну. А он је кликтао, свестан своје моћи, И водио циљу браћу своју црну.

А кад моја рука крадом перо такне, Твој осетим стисак, задршћем без јава, Цео зид се један кô завеса смакне И ја видим само ред смрвљених лава.

Неми. Слуктању предан Он чека гневно удар један, да плане... И плану, прасну. Закрвавише се старе ране. Ја видим дивљу, страсну Крв прадедова.

А кад се поноћ низ падине просу, У сенци вења један цар Балкана, Растурив своју позлаћену косу, Одмарао се од ноћи и дана.

Страх нас један зором кô опело буди, Страх један нас гони с помраченим видом, Страх један нам ноћу мржњом пуни груди: Сестре су под

Страх нас један зором кô опело буди, Страх један нас гони с помраченим видом, Страх један нам ноћу мржњом пуни груди: Сестре су под стидом?

Страх нас један зором кô опело буди, Страх један нас гони с помраченим видом, Страх један нам ноћу мржњом пуни груди: Сестре су под стидом?

Бол нас један зором као труба буди, Болом једним свака налита је чаша, Болом једним кришом плачу наше груди: Где су деца наша? .

Само један пут ће одговора дати: Преко реке крви и мостом лешина Дому своме стижеш, где изгледа мати С неверицом сина.

маја лећи И тај тренутни осмех ће изрећи Суд над некада вољеним животом: Оно што тада звасмо живот цео Беше тек један мали, светли део.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

АНЂА: Свеједно, на шта било, тек мирише. Па добро, кћери, јеси ли размислила озбиљно: шта је један апотекарски помоћник, од чега ћете да живите? МАРИЦА: То немој ти да бринеш. АНЂА: Да ко ће?

(Баци тањир на под.) ЈОСА (долази на задња врата): Овај... Дође малочас један дечко па вели: где је Јоса пандур? А ја велим: ја сам Јоса пандур! А он вели: ево ти ово писмо!

То су оне бање што смрде на покварена јаја. ЖИКА: Јест! ЈЕРОТИЈЕ: Ја мислим, господо, прво и прво, да се напише један распис свима председницима општина. То ћеш ти, господине Милисаве, да напишеш! МИЛИСАВ: Је л' строго?

Откуд се јавно каже да је шпијун? ВИЋА: Он каже, пре, док је крио, није могао ништа да дозна, а сад му сви казују један против другог. ЈЕРОТИЈЕ (Јоси). Где је он? ТАСА: Ево га чека.

ЈЕРОТИЈЕ: Аха, аха...? АЛЕКСА: Вели, од јутрос је стигао један. ЈЕРОТИЈЕ: Од јутрос, дакле. Господо, упамтите од јутрос! АЛЕКСА: Питам газду: како му је име? Газда вели: не зна.

Закон, то је мој кантар. Метнем на кантар твоју молбу, јали тужбу, па са друге стране метнем један параграф. Ако је мало, ја метнем још један; ако је мало и то, ја метнем једну олакшавну околност, па ако нагне језичак

Метнем на кантар твоју молбу, јали тужбу, па са друге стране метнем један параграф. Ако је мало, ја метнем још један; ако је мало и то, ја метнем једну олакшавну околност, па ако нагне језичак на другу страну, ја додам једну отежавну

МИЛИСАВ: Јесте, господине капетане. ЈЕРОТИЈЕ: Дедер, извади га! (Милисав вади из фиоке један протокол.) Заведи! (Милисав умочи перо и очекује.

МИЛИСАВ: Стегло нам се срце, знаш већ како је, и једнако шапћемо и договарамо се. Ја предлажем да понесемо један џак па да уједанпут упаднемо у собу и да му набијемо џак на главу.

ЖИКА: Ништа, ништа, за овај пут ће да те прође. Треба ми, знаш, овде један грађанин који није осуђиван, а како је у овој вароши тешко наћи грађанина који није осуђиван, то још ако и тебе осудим.

ВИЋА (који је дотле разгледао акта): Је л' ви знате зашто сте овде? МИЛАДИН, СПАСА (у један глас): Не знамо, господин-Вићо!

БОКА: То што пише! КАПЕТАН: Слушај, младићу, да ти дам један сасвим родитељски савет. Теби, видиш, за ову твоју кривицу не гине куршум у чело, па признавао ти или не признавао.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Излаз се најчешће тражио у томе да се један глас обележава групом од два или три слова. Тако се познати шуштави консонант у енглеском означава са сх, у француском

Увео је правопис у којем написана реч прецизно одсликава изговорену, по начелу "један глас, једно слово". Екавица и ијекавица Отпор Караџићевој реформи био је врло јак.

Постојао је један језик и један поетски система, којим су усмено изражаване све потребе племенског живота. Током сеоба и настањивања на

Постојао је један језик и један поетски система, којим су усмено изражаване све потребе племенског живота. Током сеоба и настањивања на Балкану,

Свети Сава започиње серију српских биографија причајући о свом оцу Стефану Немањи као о оцу народа и сликајући један патријархалан однос између владара и поданика.

Све су то разлози да се не описује цео Лазарев живот, него само тај један једини подвиг. Хришћански подвиг кнеза Лазара и косовских јунака довољан је за њихово прослављање.

године оценила је појаву збирки српске народне поезије као "један од најзначајнијих књижевних догађаја модерног времена". На основу њених превода настају преводи на друге језике.

У бици су погинула два владара, српски и турски (кнез Лазар Хребељановић и султан Мурат), и један престолонаследник (Јакуб, султанов син), а османлијска најезда на хришћанске земље заустављена је, додуше, привремено,

Махом ју је обликовао један од најчувенијих народних певача Вуковог времена, сведок догађаја гуслар Филип Вишњић. Епизујући реалне јунаке свог

Најзначајнији српски писац 18. в., један од водећих просветитеља средње и југоисточне Европе, превођен још за живота на румунски, Доситеј је зачетник нове

Из устанка је изишао и Сима Милутиновић Сарајлија (1791-1847) један од водећих песника тог доба. У животу немиран дух, луталица, сваштар, радознао али неистрајан, он је оставио иза себе

Из те школе потекао је и један песник трајне вредности, Јован Стерија Поповић (1806-1856). Он се одликовао и у другим жанровима, а посебно у драми.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Скори свећа крају, Данак црној ноћи — Ал’ крај моме вају Никад неће доћи! 1856. ЈОШ... Један дим још, једну чашу, Једна песма, једна сека! П’ онда збогом, тамбурашу! Збогом, крчмо, занавека! 1856.

Григоријем, који је близу Горњака у гори постио, па како је Млава онуда текла са великом хуком, да нису могли речи један другом разумети, то је светитељи прокуну и оно се место данас зове Тишина, јер одонда увек ћути тамо Млава.

1857. ОРАО Близо до неба гора је чарна, Не треба орлу тек један лет, Само да пусти крила немарна — Презрô је давно презрени свет.

По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол! Небо му с’ чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол. Тихо се вије, облаке гони, Презирућ гледа у сунчан зрак...

А осим тебе никог, До само народ свој. Он ће са мачем доћи Кад куцне један час — Отеће стару славу, Добиће нови глас.

То глухо доба, тај црни час — Ал’ какав глас?... По тамном крилу неме поноћи Кô грдан талас један једини Да се по морској ваља пучини; Лагано хуји, кô да умире, Ил’ да из црне земље извире.

Ал’ један израз, једну мисао, Чућеш у борбе страшној ломљави: „Отаџбина је ово Србина!...“ 1875. ЈЕДНОЈ НЕСТАШНОЈ ДЕВОЈЦИ

„Нека дође сто хиљада, А у српским у грудима Један живот нека има, И тај један нека пада, На бајонет нек’ се меће; Ал’ пред четом насилника Срце српског Крајишника

„Нека дође сто хиљада, А у српским у грудима Један живот нека има, И тај један нека пада, На бајонет нек’ се меће; Ал’ пред четом насилника Срце српског Крајишника Задрхтати никад неће!...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Дижи се, Јехова, разгнај зле у бег. Јехова, дођи нам, Јехова. Славни Боже, дођи нам сад. (Један анђео:) О, Давиде, ти ниси тај Ко ће саградит овај дом. Твој некад родиће се син, Владаће тај над светом тад.

где кобних врана лет, Побрали с грана страшни плод што висио, Твој плод, руком што згњечили: крвави плод За један целов мој даће ми га на дар. (ПЕСМА АНЂЕЛА СА ХОРОМ) Рече Бог, кад сване дан, Цвет један биће расцветан.

(ПЕСМА АНЂЕЛА СА ХОРОМ) Рече Бог, кад сване дан, Цвет један биће расцветан. Дивни цвет из твога стабла Испуниће мирис благ, Народе све и цео свет На вјек дахом живота.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

МЛАДЕН И Целог живота, увек, само је радио оно што један човек треба да ради.

које су, пењући се до горњег спрата, разграњујући, ширећи се и мешајући се са лишћем и дрвећем из баште, чиниле један зелени свод који је од куће наниже једноставно, густо, протезао се а саму кућу као половио и чинио да се иначе тамни

Њега и мужа, оца му, заједно у један ред стављала, у старије, веће од себе, као домаћине кућне. Увек кад год би отац што заборавио из дућана да пошље кући

Чак, кад би неки муштерија, какав сељак из удаљеног села, који је у години један пут или два пута долазио у варош, на пазар, па до тада није долазио и није чуо за смрт очеву, па кад би дошао, ушао,

Једанпут је било само што је попустио, смиловао се. Био је то један рођак, једне његове тетке син. Она остала давно удовица. Имала само то мушко.

А он их чује и после, даље, како кришом, из потаје оду у подрум, да ваљда још један бокал наточе и да тамо, далеко од њега, попију, рашћеретају се... Колико пута, усред задовољства, мира, њему преседне.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

, ѕ. в. метиљ). Б. л. је најуниверзалнији апотропајон у биљном царству, и један од најјачих уопште. На њ »не сме никаква нечастива сила« (ЖСС, 326).

У околини Ђевђелије, мајка која има више деце па хоће да дозна које је најсрећније, уочи Ђурђевдана намени у башти по један струк б. л. сваком детету, штуцује их маказама, па чији ујутру највише истера, то дете је најсрећније (СЕЗ, 40, 65).

Тако је у Неродимљу један бор посадио краљ Милутин (СЕЗ, 41, 1927, № 139), други један цар Урош (ібідем); у једном пољу села Ракље (крушевачка

Тако је у Неродимљу један бор посадио краљ Милутин (СЕЗ, 41, 1927, № 139), други један цар Урош (ібідем); у једном пољу села Ракље (крушевачка околина) има б.

Ко год је у бор дирао, зло је прошао. Кад је један Арнаутин секао са бора луч, да би осветлио свој тор, чуо се из б. корена писак, и те ноћи Арнаутину су вуци поклали

Кад је тај бор, у јуну 1932, извалила непогода, сељаци су корен и један део стабла вратили на своје место, а остало дрво резервисали за иконостас у цркви (»Време« од 7. јуна 1932).

Б. је божји цвет; прво се у башти посеје он, па тек онда друго цвеће (Браство, 9—10, 1902, 442). У регистру уз један од најбољих зборника наших обичаја (Обичаји српског народа из среза хомољског, 19. књ.

и 19, 22 ид). — Б. је такође цвет који изазива или одржава љубав и то је један од разлога што се девојке и младе жене њиме ките и носе га уза се (упор.

Девојка је пасла јелене, па је претерала стадо преко неке воде, а сама није могла прећи. Онда је један јелен својим роговима пребаци на другу обалу, и где је девојка пала, ту је никла б. Од те б.

Код Шида (у Срему) спомиње се један известан б., на коме има највише вила (ібід., 122). Б. се радо употребљује за запис (в. т.

се радо употребљује за запис (в. т.), и у том случају табуиран је (СЕЗ, 16, 151). У Јошаници и данас (1913) постоји један огромни, врло стари брест, под којим је био запис.

ново насеље, изабрали су и нов запис, а овај брест продали су неколиким људима, али га нико није могао пресећи »Један је крешући гране пресекао секиром ногу и једва остао жив; други је пао главачке и угрувао се, а трећи сломио руку још

Ћипико, Иво - Пауци

— Десет круна и шест пара Војкану Вујићу, — јави се један од двојице дућанских момака, поредавши продану робу на дућански банак. —Војкану? Хм! — опази господар, дигавши главу.

Васо крену главом на два варошана, што се нађоше у дућану, да потпишу „задужницу”. Један од двојице пружи перо Војкану да „постави криж” потписаше.

Пламен им обасја смежурене, временом постарјеле образе, отпуштених, чупавих, просијеђелих бркова. Уозбиљише се, у један глас упитају болесника: — Нико, остављаш ли све твоје Ради?

зајеца и с натегом хтједе да се окрене на другу страну, али, види се, снага га издаје —Нико, брате, — поновише јаче у један глас, остављаш ли све твоје Ради, своме братучеду, сину Илијину?

— упита писар. —Колико питате? — обрати се Петар к њима. —Колико је право! — одговорише сви троје у један глас. Петар са стола узе кесу и извади из ње неколико банака, размота их и броји. Ево десет десетица! — вели.

Два дана стајала је у букви сакривена и, док се пружила згода мени и једноме моме другу, поједосмо је, с малим, сву у један дан! Прешавши драгу, ступише у кршевити пропланак.

— насмија се Раде. — Сада се по нашу крсти... —А ја ћу по њихову, — прекиде сестра. — Један је бог! Али ти им, Раде, реци добру ријеч, твоје ће боље упалити!

—Куд ћеш с цуром? — пита, накреман вином. —Пусти људе да мирно чаршијом иду! — одговори један од Радивојевих другова, а Радивој не рече ни ријечи, већ лактом гурне Петра устрану.

Раде их прикупља и гони ка улазу. Волови слијежу се да уђу на ниска врата, а један, понајвиши, лијепо се пригну, закрене главом и провуче се, не дотакавши се роговима кућнога прага.

и није никоме од стида казивала што јој се догоди са свекром. —Ко ће то вјеровати? — вели један од комшија. —Што не би вјеровао? — јави се један времешан човјек. — Нађе се свега код људи: и добра и зла!

—Ко ће то вјеровати? — вели један од комшија. —Што не би вјеровао? — јави се један времешан човјек. — Нађе се свега код људи: и добра и зла! Па било је и досада, ако и ријетко, тога код нас...

—Па кад знаш, причај да те слушам! —жури Павао. —Де ти, први си почео ... . —Та знамо на којој сте, — вели један од комшија, радознао да чује још једном. —Биће оно са маћухом? —Ха, ха, са маћухом, а дакако! — једва дочека Павле.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Наспрам задњег треперења западне светлости видео сам само њихове сенке. Један је био плећат и висок. Сенку оног другог, скврчену, кривоногу и грбаву и сувише сам добро знао.

Он је тада некуда био отишао у потрази за хра— ном. Један обесни деран међу њима сетио се згодне ујдурме. Разлупали су око пећине птичија јаја, покидали птићима главе и њихова

„Где је тај видар“, питао је Лауш. „Знам, отишао је да лечи меропашку гамад, док се један витез распада од ране коју је задобио у боју са непријатељем.“ Тако је рекао: меропашка гамад.

Тако: савлада. Додаде да је дошао у задњем тренутку. Да је закаснио само један дан, било би већ касно. Лауш га погледа прекорно, па ипак далеко попустљивије него што га је малочас гледао и упита га

Када размишљам сад о свему томе, далеко ми је лакше да нађем одговор на питање: како се десило да један тако трезвен човек упадне у Јевђенијеву плитку ступицу.

Макарије Прохор ми јутрос рече како је наумио да изведе још један подвиг. Ископаће, каже, гроб, бацити на дно нарамак глоговог трња и затим лећи у њега. Провешће ту седам ноћи.

„Зато ти ово и говорим“, рекао сам. „Пући ће брука. Причаће се како један монах у Вратимљу истерује ђаволе из свог тела глоговим бодљама.“ Прохор је побеснео.

Да ли је то зато што им моја жртва није потребна? Данас ми је један себарски клипан пришао, дрско ме погледао право у очи и рекао: „Ако стварно уживаш у трњу, дођи мојој кући, ја имам

Чини ми се да сам спазила један његов брз поглед којим је прелетео преко мојих груди и кукова. Ко зна, можда је помислио да га, прерушен у женско

Ако имамо живот по Духу, следимо Духа! Не тежимо за таштом славом. Не изазивајмо један другога! Не завидимо један другоме!

Ако имамо живот по Духу, следимо Духа! Не тежимо за таштом славом. Не изазивајмо један другога! Не завидимо један другоме! Браћо, ако и упадне ко у какав прекршај, таквога ви духовни исправљате у духу благости!

И пази на самога себе да и ти не будеш искушан! Носите бремена један другога, те ћете тако испунити закон Христов. Ако ко мисли да је нешто иако није ништа, сам себе вара.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

ВРЛИНА 190 МАСКЕНБАЛ НА РУДНИКУ 193 ТЕЛЕГРАМИ 196 [МИЛАНУ САВИЋУ] 198 ИЗ БЕЛЕЖНИКА 200 ЈЕДАН МОНОЛОГ МЛАДОГ СЛЕПЧЕВИЋА 205 (СТАРО, СРЕЋНО ДОБА...

1885. [НА СЛИЦИ ТИЈАНИНОЈ] Живот је људски што и дим, Безбројне слике лете с њим За један дан, за један час, Па као и њих нестаје нас.

1885. [НА СЛИЦИ ТИЈАНИНОЈ] Живот је људски што и дим, Безбројне слике лете с њим За један дан, за један час, Па као и њих нестаје нас.

А господ подвикну тада: ,О Павле, чапкуне један, Ко те је довео амо, да рајске јабуке млатиш? Силази са воћке доле! Обуј се и натраг иди, Па мајку да слушаш лепо кад

калифског трона, На ужас Азије целе и древног Вавилона, Потомке Омајида на гозби поклати дао, Од страшног његовог ножа један је умаћи знао.

Ал' над висом штô се диже Парајући магле плаве, Живи један сведок стари Српске снаге, српске славе. Пет векова он стражари, Без одмора и без смене, Пет векова он стражари С ове

звони мој слаби и празан глас; Прошлост је протекла моја кô бурна планинска река, А с њоме радости моје кô рајски један час, Кô звук, изгубљен давно.

Из мрака, из неба, земље, извиру чудесне приче, Гласова све јаче бива и ваздух чисто ври... Један се церека лудо, а један очајно кличе, Као духови зли. Но ја их разумем лепо.

Из мрака, из неба, земље, извиру чудесне приче, Гласова све јаче бива и ваздух чисто ври... Један се церека лудо, а један очајно кличе, Као духови зли. Но ја их разумем лепо. То нису нечисте сени, Но моје немирне душе неопевани јад.

1888. ЈЕДАН МОНОЛОГ МЛАДОГ СЛЕПЧЕВИЋА „...Кратка смо вида“ Кошутић Подне је. Млади Слепчевић седи у својој соби и баш се озбиљно

Како су се дохватили за чупаве своје косе! Па како ли изгребани један другог бурно носе! Проговара први песник: „Заслужујем боље место, Ја сам певô о слободи и страдао за њу често.

1889. СРБИН У РАЈУ Умре један Србин, не зна се од чега, Али Господ прими у насеља њега, И рече му Господ: „О љубазни сине!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

У ФАНАРУ 49 XІІ НА ОБАЛАМА БОСФОРА, ТЕШКОЋЕ КАЛЕНДАРСКЕ РЕФОРМЕ 52 XИИИ НОВИ КАЛЕНДАР ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА 55 XИВ ЈЕДАН ДРАМАТИЧАН ДОГАЂАЈ, ОПРОШТАЈ СА ЦАРИГРАДОМ 59 XВ ДОЖИВЉАЈИ ЈЕДНОГ СТАРОГ РУКОПИСА, ХИЉАДУГОДИШЊИ ОТСЕК ИСТОРИЈЕ

ПРВИ ДАН 152 XXВИИ СВЕТО ПИСМО И ПРИРОДНЕ НАУКЕ 159 ХХВИИИ КОТРЉАЊЕ ГРУДЕ СНЕГА, СЛИКА ЖИВОТА 163 XXИX ЈЕДАН СТАРИ АМФИТЕАТАР, ЖИВОТ ЗВЕЗДА, СУДБИНА ЗЕМЉЕ 167 XXX ПРОЈЕКАТ ВОЗА ЗА САОБРАЋАЈ СА МЕСЕЦОМ 172 XXXИ ВОЖЊА НА

У претсобљу мог кабинета на Универзитету стоји, покривен слојем прашине, један велики орман, препун таквих популарних астрономских дела; не бих желео да тог дебељка власторучно кљукам храном, па ма

овог духовног царства, а сада бих само хтео да са достојним признањем напоменем два нарочита украса моје собе за рад. Један од њих је огромна већ јако омекшана наслоњача, у којој се може двоструко утонути: у њу саму, и у своје мисли.

је основна замисао модерне теорије релативитета, која, као што је то Минковски први замислио, време и простор стапа у један четвородимензионални континуум.

Њена оба крила отворена широм, и побожни свет излази из храма. Тако видимо и један део његове унутрашњости: зидове од алабастра и олтар од злата. И кров храма, од кедрова дрвета, позлаћен је.

На један километар од нас, горе уз обалу реке, поносно се уздиже, над замагљеном вароши, царска палата са својим висећим баштама

Векови су пролазили један за другим. На врелом тлу Вавилона одигравали су се догађаји светског значаја; ту је и македонски освајач света

Тај први посао чисто је научна ствар; и сам Кеплер, један од највећих астронома свих времена, бавио се наиме и израчунао хороскоп славноме војсковођи Валенштајну.

Они су их сматрали за божанства и сваком од њих посветили по један дан да би то бесконачно понављали. Тим су створили наш беспрекидни низ седмица, недеља.

Ако их сагледамо како долазе, ми их проживимо пре но што стигну, а тим стварни доживљај губи своју непосредност. Један изненада искрсли посао наше Академије наука довео ме је у земљу Јелина.

Кад сам касно ујутро повукао завесу са прозора мог компартимана за спавање, обавестио ме један аутобус, који је јурио друмом, а носио натпис „Маратон“, да се налазим на класичном земљишту.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Тридесет година после француског издања школски надзорник Аврам Мразовић (1756–1826) (иначе један од првих Срба, по речима Д.

Априла, 1876. ОРАО ЂУРА ЈАКШИЋ Влизо до неба је гора чарна, Не треба орлу тек један лет Само да пусти крила немарна – Презро је – давно презрени – свет.

По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол! Небо му с' чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол… Тихо се вије, облаке гони, Презирућ гледа у сунчев зрак… Стреловит, после на земљу рони И крвљу капа земаљски

Погле тамо колико их – Сваки мрву вуче, Један другом с пута сврће, Нико се не туче. Та радња је мраву мила Па ма како тешка била, Лењо дете нек се стиди Када вредна

Суботићево књижевно дело стоји на размеђи класицизма и романтизма; један је од првих поборника Вукове реформе који је у народној књижевности налазио инспирацију за стварање.

гимназијски учитељ цртања у Крагујевцу, Београду и Јагодини, због болести прелази у Државну штампарију у Београду. Један од набољих писаца романтизма, Јакшић пише поезију, приповетке (четири збирке) и драме. Умро је у Београду.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

унук Ташанин ДИМИТРИЈЕ, момак код Ташане ЈОВАН, нови момак код Ташане КОСТА РИСТА ИИИ МОМАК } кафански момци ЈЕДАН ОД ТРГОВАЦА СЕЉАК-ЧИВЧИЈА ТАШАНА, богата удовица КАТА, мати Ташанина МАРА, унука Ташанина НАЗА, вођ чочека СТАНА,

На зидовима обешено оружје: јатагани, пушке, пиштољи, разни бичеви и камџије. У дну, један до другога, два широка, покретна прозора, кроз која се излази на балкон, и кроз која се види цело двориште патосано

Ох, дедо! (Прилази прозору): И то није један дан, месец и година, већ цео век никако не смем прозор да отворим да се не би завеса више помакла, већ да исто онако

ТАШАНА (умирена, љуби му руку): Ох, хвала, дедо! МИРОН (навлачећи епитрахиљ, један крај меће Ташани на приклоњену главу): Тако, наслони, одмори главу, чело.

КАФЕЏИЈА (покаже Сароша): Агу да слушате. САРОШ Нисам ја ага. (Кости и Ристи): Један до Назе, други до Решид-бега. Чујем, код њега је весеље, тамо су и остали бегови.

Деде, бре, чочеци! Свирка: »Тешко оро«. Чочеци играју. Наза баца јелек. Испред изваљених бегова игра по један чочек. У страни Цигани мушкарци свирају »Тешко оро«; чочеци их прате дахирама. Бегови чочецима лепе меџидије по челима.

СВИ Јест, хаџи-Ристо! ЈЕДАН ОД ТРГОВАЦА Јутрос отварам дућан, а оно куче турско, Мехмед бег, што му се месо натраг кроз чакшире види и што му

Овамо, Ташано, отров овај пиј! ТАШАНА (се одупире да узме отров). Из даљине се чују пушке и халабука. Улази један братственик. БРАТСТВЕНИК Младене, побеже нам Сарош. Бегови га опколили и на коњима одјурили с њим.

Ох, опет ми нестао, опет ми неко попушио. Та, јуче напуних џеп. АРСЕНИЈЕ Ама, ти, дедо, ти док један чибук напуниш, сав дуван проспеш. И зато ти толико пута кажем да узмемо кесу дуванску, па за појасом нека ти стоји.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

једном не посвађаше износећи доказе за и против мајстор Костиних професионалних и физичких својстава и преимућстава. Један ће тад узети да умири. „Мора се признати да је човек напредовао и све тешкоће, као што се ваља, постепено савлађивао.

Риста врло добро учи, али је избила код њега једна дивља напраситост у нарави и један пркос без граница. Сека почела да поболева; оздрави, поправи се, па опет зенемогне.

Брука у кући, брука пред паланком. Ристана очи не суши, а мајстор Коста црн и сув као мрав. Сети се онда један од свирача да опроба Срећку глас. Певао је Срећко, као да је само тај позив чекао, ваљда десет песама.

Риста је писао сестри дугачко писмо; као узгред јој је јавио да ће их посетити један његов друг из Будима, столар са самосталном радњом, који путује послом.

„Децу желиш, Ристана?” — „Три мајке умиру у мени.” Мајстор Коста је предао радњу, издао један део куће и увукао се са Срећком у крило. Неколико месеца нису знали шта је с Ристом.

Жена и деца су код њега, нашао се и за жену неки рад, живеће се. Мајстор Коста изда још један мали стан и сабије се у крајичак куће.

Као што су становали, тако су на крајичку некадашњег живота почели да живе један мали нездрав живот. Срећко сад и кува. А мајстор Коста узео да ради повртњак иза куће.

ГОСПА НОЛА Гробница Лазарићевих, иако нису сувише давно изумрли, то је данас један испроваљиван подрум пун корова и крша од цигли, гранита и оградних мотака.

Први од тројице, доктор Мирко, један од најугледнијих грађана варошице, ео га тамо под оним густим бршљаном, са женом и сином, и без потомака.

— Штета што јој Бог не даде да неком буде рођена мајка. — Ту стаде ударати земља по сандуку, и један од оних крај ивице гроба рече гласно и узбуђено: — Мати је то била, света мати!

због Јулице, описивали су тај цвикер: огроман, страшан и кад виси и љуља се, и кад се усади на крупан нос госпа Ноли. Један ђаволски шегрт, причало се, везао таљигашком коњу оквир од старих наочари, и претстављао: госпа Нола.

Због оца, она се много савлађивала у понашању и речи. Уздигоше се тако у њој један разум и једно достојанство, који су били прави украс.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Сам стоикер, који тако лепо нпр. о гневу говори, псује у својој кући боље него и један лађар, и све оне пороке у већој мери показује него што је код соседа свога примечавао.

— Не бојте се, љубезни читатељи, сад ми баш паде један стари рукопис од времена Мусе Кесеџије. Истина, више од полак су га мољци и мишеви изгризли, али шта маримо ми зато,

Но великоможна судбина, која често даје човеку оно што не би желио, друго је с њоме закључила. Један млади господичић, којега је отац зној млого људи у свој сандук исцедио, желећи путешествијем себе облагообразити, дође

То други. Но Роману, који за љубов ништа није хотео знати, видећу да је један од његови непријатеља унутра утекао, представи се замок Влајков бити, гди се погано легло укоренило, кујући против

Но будући да у ово време устајати код њи није обикновено, премда је сунце јасно сијало, опет један по један поред музике тихо поспи, и не запитавши шта се напољу ради.

Но будући да у ово време устајати код њи није обикновено, премда је сунце јасно сијало, опет један по један поред музике тихо поспи, и не запитавши шта се напољу ради.

Служитељи се нађу у чуду, јер Роман прети капије пробити и унутра ући. Зато један од њи, који је служећи остарио, превару измисли.

Ја сам срећан био, те јој се ово дело допало, и моја уста почела су ме већ сврбити мислећи да ћу (нека Венус зна) бар један пољубац као награду за мој труд добити.

га у ропство, најужаснију буру искусе, лађа им се потопи баш кад су близу неког острова били, сви се подаве, само један Светомир таласом на брег избачен буде.

— Али шта то помаже толико трпање и лупање? Мени је комшиница моја обећала један пољубац ако у овај, као што она каже, леп роман и љубов, која је у роману круна и венац, принесем, а за један моје

обећала један пољубац ако у овај, као што она каже, леп роман и љубов, која је у роману круна и венац, принесем, а за један моје комшинице пољубац ја би се разрешио и више што учинити неголи само навести оно што сви, откад је романа постало,

закте да се Роман завери, и почем ово торжество прође, она за дужност себи припише у овом магновенију као при прстењу један му пољубац дати.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

сазвежђе личе Имаћу чиме да испуним ноћи Ако се жив и здрав кући вратим ХИЛАНДАР Црна мајко Тројеручице Пружи ми један длан Да се у чаробном мору окупам Пружи ми други длан Да се слатког наједем камења И трећи длан ми пружи Да у гнезду

крвљу бојовника Поље као ниједно Над њим небо Под њим небо ВЕЧЕРА НА КОСОВУ ПОЉУ Сви седе провидни за столом И виде један другоме звезду у срцу Венцоносац им ломи и дели Њихову златну прошлост И они је једу Сипа им у путире белих

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Уосталом, време од рођења до женидбе и јесте један период (са много потпериода) у историји човековој. Онако, отприлике, као што у историји Срба време од досељења на

Онако, отприлике, као што у историји Срба време од досељења на Балканско полуострво до пропасти царства на Косову чини један велики период са много потпериода.

Међутим, мени је познат један од тих сукоба његове узвишене уметности са застарелим погледима друштва. Он је седео код једног кројача, који му је за

приликом је кројач, без обзира на то што ће доћи у сукоб са узвишеном уметношћу, тако испребијао лабуда како може само један човек застарелих погледа учинити.

Други један велики човек, из обазривости да му се не штампају писма после смрти, завршавао их је увек фразом: „Молим да ми по прочи

године. Претпостављајући да сам у школу пошао у седмој години, то сам, по њима, четири разреда основне школе и један разред гимназије свршио у дванаестој години, што значи да сам се родио 1866. године. Да спор реши, г.

Целу забуну у том погледу начинило је то што ме се оба поменута града одричу и ни један не признаје да сам се у њему родио, већ ме потура ономе другоме.

Знам да је један мој рођак заборавио своје презиме кад је напунио двадесету годину и кад се окружна команда нешто о њему распитивала.

Ту је мене родила и стрпала ме у један трезор, где ме је затим пронашла комисија кад је пребројавала државну готовину и увела и мене у биланс, на страни

Доцније сам сазнао да је мој отац био један од напреднијих људи, те ужасно мрзео онај остатак варварског обичаја — давање мираза уз девојку.

Још сам један тако пријатан сусрет имао. Упознао сам се са једном необично лепом и интересантном младом госпом и из дужег разговора

се код човека јављају први инстинкти које затим ни живот, ни васпитање, ни образовање не могу сузбити нити уништити. Један од најосновнијих је сујета, која је утолико уочљивија што се јавља напоредо са оном простосрдачном искреношћу, која је

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Једнога дана јави нам се један пешак: – Помлати нас њихова артиљерија и остаде нам жалба што не можемо да се наплатимо њиховој пешадији.

И једнога дана, септембра месеца, као да се земља проломи. Ама на један мах. На простору од једнога километра падао је челик праисконским бесом, уз грмљавину, ријући сваку стопу земље.

— проговори неко. — Нареди да се потпоручник Војин донесе одмах овде! Од треска једне гранате прибисмо се несвесно један уз другог. — Луко, скрени пажњу командиру четврте батерије да се на левој ивици шуме види кретање пешадије.

Ту-у-у, ту-у, свира телефон и телефониста ја вља да је рањен командант првога дивизиона. Један од оних спроводника прича да је шрапнел ударио изнад самог топа и побио сву послугу.

А где је ударило? — запита командант војника. — Баш уз нас... — Откуд на њему крв? — Један је погинуо, а има и рањених... — А да ниси ти, бре, рањен? — Нисам... — Откуда ти крв на руци?

Сретосмо наше сеизе са коњима. Пред нама сукну пламен из земље, затутња, ми се повисмо по коњима. Скретосмо у један шљивик. Шрапнел нас сустиже, цикну над главом језиво. Један се сломата са коња. Прескочисмо неке ограде.

Скретосмо у један шљивик. Шрапнел нас сустиже, цикну над главом језиво. Један се сломата са коња. Прескочисмо неке ограде. Артиљерија заошијава са свих страна. Налетесмо на неке пешаке.

Прескочисмо неке ограде. Артиљерија заошијава са свих страна. Налетесмо на неке пешаке. Јурили смо путићем један за другим, и улетесмо у село, у које су замицале и батерије... Као да чујемо врисак жена и деце.

— чујем где непознати говори. Окретох се. — Где ћете, побогу, људи?... Ево их Немци на раскрсници села — говорио је један наш сељак, старац. — Где, где? — упита запрепашћено командир. — Прођоше малопре. Један ескадрон.

— Где, где? — упита запрепашћено командир. — Прођоше малопре. Један ескадрон. Застали су на раскрсници. У порти црквеној ложе ватру. Нешто ме смлати!... Сад не можемо ни напред ни назад.

Па бар да сам на коњу!... Командир се окрете, и рече шапатом: — На прстима, један за другим, уз ограду. Напред је ишао сељак, за њим командир, онда ја, а иза мене ордонанси, са пушком на готовс.

Опет задрхтах и обузе ме луд страх да што пре умакнем одавде. Уверили смо се. Доста је. — Да опалим шапну један ордонанс командиру. — Пст! — учини кратко командир. — Назад! — и пођосмо натраг. Ишли смо ћутећи.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

”И пловићемо дуго овако; видиш ли!“ И тако увек река носи један леш И душа би могла, али зар би имала снаге да га напусти...! ... На високој планини бор зелен.

Хтела је већ да прође, да нађе убавог младића, Да га пољуби на уста, када шевар угледа. У шевара три су листа: један црвен, један плав, Један од злата.

У шевара три су листа: један црвен, један плав, Један од злата. Шевар се на све стране поклања, Један лист вели: пољуби; други вели: загризи; Трећи најзад:

У шевара три су листа: један црвен, један плав, Један од злата. Шевар се на све стране поклања, Један лист вели: пољуби; други вели: загризи; Трећи најзад: поједи.

У шевара три су листа: један црвен, један плав, Један од злата. Шевар се на све стране поклања, Један лист вели: пољуби; други вели: загризи; Трећи најзад: поједи. Девојче потрча да их узбере.

Ја сам јак као мост. Неко плаче у мени. Један, два, три; један, два, три. Неко плаче у мени ко свештеник у цркви. Мали Пера краде јабуке па ипак добро пролази, Мали

Ја сам јак као мост. Неко плаче у мени. Један, два, три; један, два, три. Неко плаче у мени ко свештеник у цркви. Мали Пера краде јабуке па ипак добро пролази, Мали Стева је врло

тихо и мирно За ову ноћ златну, У сапогама сребрним, У кафтанима: За кејове париске, Или за ма шта било; За један осмех девојачки Радо бих дао живот свој.

пођу У зеленкастим одећама, у црвенкастим чакширама, За плавкастим ралима, за шареним воловима по Бескрајним пољима. Један ће нови живот почети једним новим балетом оштећених снага!

Пролетња посмртна листа Са утехом као да би подносили И овај пакао, Кад би за њим долазио ма један гори. Неизвесношћу, сумњом, досадом сам звао Страх ништавила крајњег Што ме мори.

Збогом. У 111/2 опело, црква св. Марка! Са утехом као да би подносили И овај пакао, Кад би за њим долазио ма један гори; Неизвесношћу, сумњом, досадом сам звао Страх ништавила крајњег Кад ме мори.

СВЕ У ГАЛОП У галоп, у галоп, у галоп, Моји перунски коњи, Хоп! У галоп, у галоп: Носимо један симбол и један бол У галоп. Носимо.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Рибар однесе зрно бисера, а један дечак узе бачену шкољку, очисти је од песка и принесе уху. Је ли то што је чуо био шум таласа?

Људи су јатимице хрлили да га виде, али су само један дечак и један песник знали да то у излогу, у ствари бљешти једна чежња.

Људи су јатимице хрлили да га виде, али су само један дечак и један песник знали да то у излогу, у ствари бљешти једна чежња.

— Без сунца не би било ни сунцокрета! — рече главати поглавица златног племена, док су се сунцокрети, као један, окретали ка истоку: сунце се баш рађало излазећи из реке.

— Сунце је један окрутни убица! — пуж је дубоко жалио траве и цвеће, лептире и сунцокрете: нису имали где да побегну, где да се склоне.

Био је то мали, тако мали сунцокрет да у почетку нико и не обрати пажњу на њега. — Нека га, приучиће се! — рече један од суседа, а сунцокретова мама од стида саже главу. Другачији, некако чудан био је најмлађи син.

— Као патуљак-сунцокрет! — исправи га један од браће, а мама се трже. Не памти се да је икада неки сунцокрет одбио да следи сунце!

— рече неко и насмеја се, презриво. Али, када се Ведран окрену ка месту одакле је глас долазио — виде само један жбун, а на жбуну очице, црне као трњинице, трепћу ка дечаку радознало и прекорно. »Којешта!« — помисли дечак.

Шапућу с њим брезе и травке, над његовим сном бди купина, поверава му кестен тајну Месечева Цвета. Један једини пут у веку цвета тај Цвет, и то само у часу кад рог месеца дотакне врх Сребрне Горе.

Тако радостан и дође до првих кућа у селу кад га угледа један од суседа и зајаука: — Склањајте децу, људи! Ђаво се у Дрвосечу преобукао.

Узалуд је ишао од села до села, од града до града, док га један старац не упита: — Шта ће ти Незнанац у црном огртачу с црном капуљачом на глави? Шта то од њега хоћеш?

О КАПЉИЦИ И ЦВЕТУ У часу када се дан од ноћи дели, заједно са Сунцем, роди се једна Капљица и један Цвет. Радознала је била Капљица, румен и зачуђен Цвет. Како и не би?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Сад, шта ћу? ТОМА (плане): Па убиј! Зар за њих, Цигане, јоште мука? Па ја, у турско време, по десет од њих да на један куршум нанижем, па још тада око да ми не мрдне, а камо ли сада... АРСА Ех, немој то! Прошло је то време.

СТОЈАН (занесено): Све прежалих! И оца, матер, кућу! Хајде! Коњи чекају. Један за мене, други за тебе! И где видимо, тамо ћемо, (љубоморно) само ја и ти! Нико више! КОШТАНА Стојане!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Негда у таке ноћи, када отка Помрлом грању зима покров ледан, Ова је соба била кô врт један, Гдје је поток текла срећа кротка: Као и сада, пред иконом сјаји Кандила свјетлост. Из иконостаса Сух бршљан вири.

Све је исто, старо... Само, као прије, Не чује се хитри точак да удара; Кô бол један што се у дну душе крије, Остављена ћути воденица стара...

Док овдје гори, више њена гроба, Трепти и кружи боно, свако доба, Сам један црни лептир — моја туга. 1911. ЈЕСЕНИ МОЈА... Јесени моја, поздрављам те!...

Мило цвијеће отуда ми маше, Његове чисте и свилене чаше Слатким напитком препуњене стоје. Један вијенац од њега ћу свити, И с молитвом га на гроб положити Свог мртвог љета и младости своје. 1918.

Ја знам, ништа више за ме немаш тамо, Али једну жељу испуни ми само: Под гранама твојим о дај ми гроб један. 1913. БАЛАДА ''Кажи ми, дете, што си се покрио Земљом и травом? Зар ти хладно није?'' ''Не, мати.

Испред воденице, што наслања на њу Своје рачве сиве један орах свео, Божи је и зове млинар, и на пању Са дечаком седи, сав од млива бео.

Вече на раздрљене њихове груди И голе руке и лице врано, Све кречом поштрапано, Просипа црвене руже своје... И један облак, пун топле крви, Над њима, гори, лебди високо. И кроза њ једно сјајно и будно Гледа их око...

Само, ја те молим, одсад лупај боље, Јер оглухнух, брате, на обадва уха. 1910. УГЉАРИ Све један по један, уморан и бедан, Излазе из гротла, у прљавој раси, Што су за њих дуги у подземљу часи Откали од праха угља.

Само, ја те молим, одсад лупај боље, Јер оглухнух, брате, на обадва уха. 1910. УГЉАРИ Све један по један, уморан и бедан, Излазе из гротла, у прљавој раси, Што су за њих дуги у подземљу часи Откали од праха угља...

Одјекују врси — Пролеће пјева. Но док господ бдије И на свом топлом срцу земљу стиска, Ја видим како један црв се вије — Гмиже и пузи и полако гриска, Овдје по долу и ту по врхунцу, Травке и цвијет и корјења ниска —

Уза ме, топла, ти се приби јаче, И мени бјеше кô да нас у лету Анђео један златним крилом таче. 1911. ЈУТРО Плави дим избија с камених острва; По једрима пада зоре ватра прва.

Гле! откад пахуља снега На лесковоме листу? Није. То бони лептир један у сан се свео А цео Бео Ко бела свила, Само по рубу лепа му дрхти дуга.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Плануо је један устанак, други, трећи, низ устанака; заподенуло се дуготрајно хајдучко и ускочко војевање; настале су заједно са

Огромним, највећим делом наша народна епика у ствари је један бескрајни револуционарни поклич за борбу против насиља, против ропства, против нечовештва.

У песмама свих циклуса одјекује један исти непомирљиви, бескомпромисни, борбени зов на жртве, на погибију ради бољег, праведнијег, достојнијег живота.

којим је праћено проглашење српске патријаршије: у доба турске владавине поменуто проклетство могло се сматрати као један од узрока пропасти домаће државе. Урош је постао владар после Душанове смрти, 1355.

У њима се налази и један од елемената косовске легенде, тј. да ће српска држава пропасти по божјој вољи. Лазар је, одиста, био у Душановој

„Са Босанцима је дошао, како изгледа, и један одред Хрвата под баном Иванишем Палижном. Од српских феудалаца који су помогли Лазара најважнији је био Вук

Бој се догоди на месту које се зове Косово, и би овако. Војни људи су наступали један против другога са својим заставама.

земаљског царства настало је у свом првобитном облику још у родовском друштву, пре много хиљада година, кад је рат био један од основних видова привреде.

Откуда та противречност? Прво, њу је изазвала околност да је одлуку о поразу донео један бог. Ако у том погледу упоредимо нашу косовску епопеју са Илијадом, уочићемо следеће: овде су богови пропаст Троје

У истом, ХУ веку помиње се и један одређени издајник: Пробисцио. Њега у XВИ веку заувек замењује Вук Бранковић. Зашто је баш Вук добио то срамно име, и

Тако Милутин и извештава Милицу: Погибе ти осам Југовића, ђе брат брата издати не шћеде — докле гође један тецијаше. Још остаде Бошко Југовићу, крсташ му се по Косову вија, још разгони Турке на буљуке.

И један и други покушавали су да оснаже државу, али то им није пошло за руком. Они су били у потчињеном положају не само према

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

ВЕЧЕ МА ШТА МИ РЕЧЕ 4 ДР 5 ТЕЛЕФОНИЈАДА 6 СМЕШНА ПРАШУМА 7 ОВО ЈЕ ПЕСМА О КРАЉУ 8 ЗАМИСЛИТЕ ЗЕМЉУ СРБИЈУ 9 БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ПЕТАР 10 ЦИПЕЛЕ 12 БИЛА ДЕВОЈКА МАРА 13 БЕГУНЦИ ОД КУЋЕ 15 ПЕРТЛА СЕ НАМРТВО ВЕЗАЛА 16 ИЗА ПРВОГ УГЛА 17 А МАЗЕ

ЈЕ ВРЕМЕ ЧУДА 27 ДОСАДНО МИ ЈЕ 28 ЛУДИ ВИШЕ НЕ ЖИВЕ У БРИЗИ 30 У САМОЋИ 31 ПУЋИ ЋУ ОД СМЕЈАЛИЦЕ 32 БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ВУК 33 ГЛАВА МИ У ТОРБИ 35 КО ДВЕ ПТИЦЕ 36 ГЛАВА МИ У ТОРБИ 38 ЈЕДАНПУТ У ПАРИЗУ 40 НЕКА СТИСКА 42 ЧОБАНИН САМ У

НИШТА То каза Па га смаза ТЕЛЕФОНИЈАДА На широком царском друму Што пресеца прашуму Срели су се Бели слон И један црни телефон ХАЛО Рече бели слон ХАЛО Рече телефон КО ЈЕ Пита бели слон КО ЈЕ Пита телефон И тако у

никако да промаши Кад Вукола иде да лови Он је заиста дивљачан Иначе је доста забаван Чак и привлачан БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ПЕТАР Био једном један Петар Шнајдер молер и тапетар Секретар за јужни ветар Носио је увек метар Уза се Мерио

иде да лови Он је заиста дивљачан Иначе је доста забаван Чак и привлачан БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ПЕТАР Био једном један Петар Шнајдер молер и тапетар Секретар за јужни ветар Носио је увек метар Уза се Мерио је авионе Бомбоне и

води кера Ловац дупло звера Звери за то време Умиру од треме ЈЕДНА ОВЦА СИВА Једна овца сива У базену плива Један храбри слон Трчи маратон Један пољски цвет Игра рукомет Једно птиче голо Воли ватерполо Један љути рис

за то време Умиру од треме ЈЕДНА ОВЦА СИВА Једна овца сива У базену плива Један храбри слон Трчи маратон Један пољски цвет Игра рукомет Једно птиче голо Воли ватерполо Један љути рис Обожава клис Један жути нар Пао у

базену плива Један храбри слон Трчи маратон Један пољски цвет Игра рукомет Једно птиче голо Воли ватерполо Један љути рис Обожава клис Један жути нар Пао у бунар ГАЈИТЕ ПАТКЕ Док звезде сјаје Патка носи јаје Док ветар

Трчи маратон Један пољски цвет Игра рукомет Једно птиче голо Воли ватерполо Један љути рис Обожава клис Један жути нар Пао у бунар ГАЈИТЕ ПАТКЕ Док звезде сјаје Патка носи јаје Док ветар дува Патка јаје чува Кад излеже

Као пензионисани навигатор Греје се уз радијатор И то ми је нека кућа јака Без прамена дима из оџака БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ВУК Био једном један вук И био је збиља добар Миран као мртви мук Питом као неки собар За то нико није знао

Греје се уз радијатор И то ми је нека кућа јака Без прамена дима из оџака БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ВУК Био једном један вук И био је збиља добар Миран као мртви мук Питом као неки собар За то нико није знао Мислили су да је зао

— ради Као булдожер Ил тигар млади А када не ради — она се хлади На јастуку се хлади У мом јастуку има чичак Један сан мали Један сничак Чим трепавице око свуче Сан се у моју главу увуче Почне да лети по мојој глави Па час се

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

одговор, али однекле одозго, као с неба, и истог тренутка низ глатко стабло витке букве на ивици заравањка спузну исти један такав дјечак. — Охо, мајсторски се спушташ! — похвали га дјечак дошљак.

са школског прага љутито зурио за њима, гониоци се брзо изгубише у лиснату љескару дерући се колико је ко више могао. Један преплашен зец искочи испод ниска жбуна и јурну некуд удесно. Стриц се нададе за њим. — Ето га тамо! Држ, не дај!

А зар је лако наћи такву хајдучку дружину? Једнога дана за Стрицем у логор доскита и један незван гост, који ни по чему није спадао у ово одметничко друштво четвртошколаца.

— Дјечаци! — поче Јованче. — Ми се морамо заклети да нећемо ником казати гдје се налази наш логор, да један другог нећемо издати и да ћемо један другог свуда бранити и помагати. Тако су радиле све хајдучке чете и дружине.

— Ми се морамо заклети да нећемо ником казати гдје се налази наш логор, да један другог нећемо издати и да ћемо један другог свуда бранити и помагати. Тако су радиле све хајдучке чете и дружине. — Има то и у пјесми, ја сам читао!

хајдука, који је смјело пркосио свакој сили и неправди, ови недорасли дјечаци, истински узбуђени, зарекоше се да ће један другом бити вјерни и да се мећу њима неће наћи издајник, који ће учитељу батинашу одати гдје се крију мали одметници.

“ — Ол рајт! — повика Ник Булибрик. — То ће бити добро. — То, то! — прихватише и остали. Већ послије један сат над вратима шумске колибе био је прикуцан поклопац од кутије за ципеле на коме је стајао натпис од крупних

— Па зар већ нисам рекао да је она! — наљути се Стриц. — Она главом! — Ма која она, слоне један? — Луња, човјече! Ко ће други бити него Луња. Јованче се уозбиљи. — Е, онда смо пропали, открила је логор.

— Шта ја знам куда ћу. Идем, кад ме ту не воле. — Шта не воле! Ко не воли! — повика Вањка Широки. — Стриче, магарче један, ожалостио си дјевојчицу, ено је — оде богзна куда. — Хе, а што она ту прича — набурено отегну Стриц.

Ала би то била прича! Луња поново баци један брз поглед на учитеља. Сад јој се више није чинио као планина. Каква планина!

Луња поново баци један брз поглед на учитеља. Сад јој се више није чинио као планина. Каква планина! Па то је само један злоћуд мамуран чича, од ракије пропао, вјечито кисео и љут. Гле га како завирује иза ормара, тражи прут.

Отвор у пећину лагано се ширио. Сваки час би, сад један, сад онај други, клекнуо на кољена и повирио унутра. Из пећине је ударала хладноћа, пријетио загонетан мрак.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

А ја, худи, врло сам слаб и маловрстан И дубина је у мени неразума, Кроштоно сам исто један лежак, И нерадин и лужица; зато и не умим Нити могу тебе хвалити онако, Како би се ваљало.

И то се разлико сеје: каква је кому његова ћуд, тако и сије. Један сије у своје тело, други пак сије у своју душу. ХВАТАЊЕ СЕНКЕ Било ли, или ништа не било, привиђено, пак нестало

ктели чинити друг другу, и полако пак полако свој закон, недеље, велике годове, свечане дне и пост, за плећи стаљати; један другом све уз нос ходити, сиромаш не пазити, старијега и свештенике не почитовати, за цркве не хатати, оцу и матери

И кажем вам, да се није никад тако лепо могао одети ни Соломон у свој својој слави и тафри, како један од тих цветова што се одене.

ФИНИК »Финици проналикују јуначком окрету на бранику; одољивању и надбијању...« Кроме свију, један је финик надвисио дрвета својим узрастом: Лист му је сврха бео, а гране управе од сред стабла једнако му до

Пише се да глас Господа Бога ломи кедрове; један је тај штап од корена Јесеова непревијат. ПЕСМА ПОСЛЕДЊЕГ ПРОРОКА И ти, Јордане, реко, уједно са мном зборећи

И један уписа у својој цедуљи да је вино од свега понајснажније, јер оно свакога човека може с ногу свалити и најпаметнијега из

Пак тако су там-овам трчали на коњи по ветру онако оружато, дор су се спотицали и потурали бусајући један на другога.

И сви јој се поклонише. После тога пак им цар да узму рече сваки по камен у руку, а и сам диже један камен, и рече војски: »Ово је глава нашега праоца, вала нам је початити, што смо и учинили, ама кроштоно је он

А није од саме воде. И тога су све чекали онде док опазе да се њиха вода. И тада су хитали који ће пређе ући, и по један би се излечио ако би какова на њему болесчина била. А други пак чекају оно доби док се пак сама вода зањиха.

Та она земља бијаше се усмрдила од, многих лешина људских! У један мах обгледајући где је слабији град до трист хиљада што их паде мртвих!

Земљу ону сву од њих запусти, а њих растури: што пороби, по свих краљевина римских по тридесет их за један талир продаваше. Те с тога добине, све своје господство већ и владу изгубише.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Обојица се задубила у посао па раде. Калфа Коте звиждуће нешто, а шегрт Поте се занео у посао, па се у један мах заборави, па запева, онако као за себе: Синоћке те, леле, видо’, Зоне, где се премењуваш...

И не један паша — него неколико њих! Замфир је био сила: могао је човека и са самих вешала скинути, само кад хоће и кад потруди

У авлији неколико кошева, пећ за хлеб, штале за коње и велика шупа, а у шупи двоја обична кола, па чак и један „пајтон“, истина старога фазона, налик на оне фараонове „колеснице“ из библијских слика, које су с њим заједно пропале

Све се ту сјури, и домаћи и из комшилука, па настане један слободан разговор, чује се кикот, цичање, узвици: „Мука те изела!

Кад понекад уђе у кујну да запали чибук, ослови их обично: „Ела, керко Мадо, тури си један, ама убав, мерџанатеш у лулу ми! ’Ајде, па ће ти поиграм у свадбу! Хахаха!

једне кицошке плитке ципеле с високим штиклама, а у свакој штикли био је, још кад се ципела градила, вешто намештен по један прапорац. Па кад Мане заигра и заплете и залупа ногама, звече они пусти прапорци и силно дирају у срце све играчице.

ГЛАВА ТРЕЋА Она је помало и наставак главе друге. У њој је гаље испричан један моралан удар који је задесио Мана — заједно с последицама његовим.

Пред кућом пуно шимшира, а међу шимшировим дрвећем један велики стари шимшир, који чак и хлада даје. Нико не памти да је икад мањи и тањи био; и сам дед Манчин причао је да се

— Осем кућице, Мане је имао и нешто земље: неколико њива и један већи виноград, ради грожђа и вина, и други, много мањи, ради теферича, јер је био на ванредно лепом месту, имао

а по потпису се није знао ни могао управљати, јер је на свршетку овог пакосног написа као потпис стајало само: „Један веран син наше свете православне цркве“.

Налази да је то најлепша женска и да просто не може без ње; она је само за њега створена, а он за њу! И један дотицај коленима испод стола, и једно „ти“, које му она први пут изрекне, привуку га и притегну силно њој, као најјачи

— рече и испи опет једну чашицу мастике, па додаде: — Ако искаш, Јевдо, ете, све да ти га зберем један дан на куп у амам, та да гледаш и сеириш и бираш, ете, за твојега Манчу, па да ти, како и мен’, дође жал и криво што