Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
цвећа тога, Не мучи ми јадна срца мога, Врни злато менека назада, О донес' га само, стазо, сада, Само сада, само једареда Да га јоште моје око згледа, Боже, једном још је амо стави, Па ме онда, ако оћеш, смлави.
Отворена у њи уста, Ма запела речца пуста, Нагла к срцу крвца врела Па се тамо сва следела. Јоште она једареда Са врлети доле гледа, Али сада ману стену, Па управо к њима крену; Већ је близу, сад још ближе, Већ до мртве ето