Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Заправо, тек стицањем имена дете добија статус људске јединке и постаје легитимни (али још не и пуноправни) члан друштва.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
друштвеној целини; романтичари истичу оно што је најособеније и најексцентричније у личности, проглашујући право јединке да живи на своју руку и за свој рачун.
Најчешћа тема у његовим приповеткама, то је борба између јединке, која хоће да живи својим животом, по својој глави и по своме срцу, и породице, која хоће све да потчини себи и утера
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Тада нам се људске јединке, са теретом својих душа, крећу кроз празне, пусте просторе, као у књигама Достојевског. А под старост, опет прогледамо
То ће бити болно, то ће бити жалосно, али, на концу, то је само нестанак једне јединке, и ништа више. То је, најзад, и сасвим природно. Све друго и даље траје.
Она је такве изузетне јединке издвајала из свих других разреда и подјела, превладавала свако друго обиљежје, правила индиферентном сваку другу
него себе сама, лудо сам понекад држао да је стално присуство смрти у нама прћија слабих, знамен незнатности људске јединке. Какве ли наивности! Смрт је тачно нашег стаса и узраста: што је већи човјек, већа је и смрт у њему.
Бајат ће опет о неуништивости живота и трудити се да смрт јединке утопи у бесмртност врсте. А мало затим, истурит ће на сунце свој носић и човјек-умјетник.
осмијех и ведар поглед знак инфантилне психе, неозбиљности, недораслости за драматске видове живота — обиљежје људске јединке ситнога зуба. Увијек сам жалио што и у мојој земљи тако много туште чела и набиру оне кврге и чворуге и чомрде.
Чинило ми се да је глухоћа за благодарност најизразитије обиљежје људски неразвијене јединке, или још млада и неистанчана друштва.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Споредно, је ли биће свесно или неразумно. Убијају се подједнако међу собом. За њихове творце јединке су завршни чланови бескрајнога низа и сматрају их као непотребно труње и прашину.
Око планета облећу ројеви сићушних светова, који се сударају и гасе. Али Васиона остаје. Исто се тако и јединке на земљи уништавају, али је живот вечан...