Употреба речи једна у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ђура Јакшић ПРОЗА Садржај УСПОМЕНЕ 2 СИРОТА БАНАЋАНКА 12 ЈЕДНА НОЋ 41 КОМАДИЋ ШВАЈЦАРСКОГ СИРА 57 МОЈА ЉУБАВ 62 БЕЛА КУЋИЦА 65 ПРОЗА УСПОМЕНЕ ДРУГУ ЈОВИ ЈОВАНОВИЋУ ГОДИНА 1849.

А, међутим, опет изгледаше као једна једина породица којој је кућни старешина преминуо: нико никога није вређао, ни млађи старијега, ни старији млађег, сви

Ја се још неколицине тих шкица сећам. Међу осталима беше једна о паду Сентомаша: Беше ноћ. Пламен је по небу лизао. Није се видело звезда ни месеца.

Гомилице народа што бежаше, виђаху се као сенке у даљној даљини. Само једна четица јуначких синова, огрнута у кабанице и опаклије, са гаравим пушкама у руци, даваше отпора маџарским легијунима.

врисак у једној кућици која је десно од моста на самој обали стајала; са тавана, с дететом у наручју, викаше за помоћ једна жена: — Упомоћ! Упомоћ! Људи, помагајте! Ено се руши већ! Људи, вода!

Хтео је красти. Сиромах! Можда је и гладан био?... Одмах до њега лежаше једна стара бака. Боже мој! Боже мој! Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој

— Шта тебе боли, дете моје? Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе?

Леп је то месец, тај мај!... И гробље је у њему лепше: на сваком гробу цвета по једна ружа, а босиљак својим тужним мирисом мирише.

После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста. Дође време жетви. Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад тако њино свршимо,

Ја га донде нисам виђала, али једна жена, бојажљиво шапћући, рече у себи: „Баш је то господин комораш...“ Сад сам знала ко је: човек који је за време

То беху банке од незнатне вредности (две-три петице), неколико сексера и једна форинта... То беше све благо за које је своју поштену крв пролио!... Ужасна времена, где се дијамант за крпу продаје!..

1874. ЈЕДНА НОЋ ПРИПОВЕТКА ИЗ КАЛУЂЕРСКОГ ЖИВОТА Око пет сати поподне стигао сам у Криви Вир; то је село у подножју саме Честоброд

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Наравоученије „Не држи се с ким се ниси кадар почупати”, вели једна стара пословица. На кога се највише људи туже него на комшије и на пријатеље!

„Чувај гуске кад их лисица исповеда и кад им курјак проповеда”, вели једна инглеска пословица. Ми смо таки у овој нашој кожи да и сами себи не ваља сасвим да верујемо.

Онда једна од старијих и искуснијих лисица, придосетивши се њејзином лукавству, одговори: „Док си ти реп свој имала, ниси нас на

Видиш ти памети? Хоће једна лисица млоге да превари.” Наравоученије По свој прилици већ су се људи били почели одавно варати, будући да је Езоп

Лисица је томе весма негодовала, но шта ће једна парама толикима? Онда ућути, а како негде упази парче меса у шкрипцу, довеуе ту мајмуна и каже му да је она нашла то

„Доста већ, — одговори лисица и по кожи се познајеш да си од старине”. Наравоученије Ваља знати да је крокодил једна страшна звер која живи у води и на суву. По виду подобан је гуштеру, али је ужасно велик.

Човек није као курјак за самоћу од бога створен. Једна рука без друге зло стоји, а без прстију обадве јошт горе. Благополучије општества состоји се у једнодушном свакога

60 Две жабе Две жабе обитаваху наблизо у комшилуку, једна при путу у плиткој, а друга подаље у дугој бари. Ова често совјетоваше ону другу да се премести к њојзи,

и 30 к., зашто се то мучно трпи. Наше жене за сваку новину што у цркви једна другој кажу, само по грошић ако ставе у кутију, биће сила новаца.

Он добро зна да његова изрјадства и превосходителства такова су и толика да једна малена слабост његовој слави и храбрости, које су свету добро познате, ни најмањега уштрба неће нанети.

93 Медвед и пчеле Медвед дође к једној кошници, и почне полагано вадити сате меда и јести. Пчела га једна боцне у губицу, а он се расрди, дигне кошницу и тресне њом о земљу.

Овде се то може учинити без сваког чудотворенија, правим јестественим начином. Ево, браћо моја, јошт једна ствар, не знам је ли чуда или сијасета достојна: међу исти просвештени народи има људи који сав живот свој с књигами

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

претворен у жабу боже прости макар претворен у дрво зелено припев јој улеће облачан ветар у маглу топлих бара једна звезда прастара ту целу пометњу ствара јој стани реци немој гле птицу како се обара у сунцем обрубљен пламен у главу

у пут у малом паклу запањених свећа на његовом гробу је мрак припев јој хладан улеће ветар у маглу топлих бара једна звезда прастара ту целу пометњу ствара из овог мирисног неба гле птицу како се обара у сунцем обрубљен пламен у

А замисли бурдељ с фотељама од плиша пун бачених флаша конзерви и пива на прозору је нацртана киша у наручју дуге једна бреза плива и с мутним капима зноја у маховини под пазухом нежном мишицом заклонивши лице прекрштајући ногу

Где год да отворим овај речник: риба! Од албалука до шарана и штуке, једна за другом, гргеч, деверика, ко у посне дане, петак или среду, пливају рибе, по азбучном реду!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Зато, велим, нема цркве ни уредбе без мирске власти, а ни мирске без духовне; треба једна другу да поткрепљава, ако су раде да обе власти постојане буду.

Ако ли једна над другом неко преимућство тражи, то су обе код простог народа слабе, и или касно или скоро обе пропале.

) Тако су и кнез Никола Грбовић и Илија Бирчанин у својим кнежинама уредили. Опет видинска војска пође на Београд, једна удари на Пожаревац, а друга на Ћупри-Паланку. Узму Ћуприју где је био Тосун-ага предводитељ.

и вина на наш Божић, и наша војска, играјући и певајући, запали оне колебе од трске поред касарне, и из те ватре пукне једна пушка и убије некога Алексицу из Јошеве.

Најпосле запитам ја њи̓: „Је ли Јаков ваш ортак?” Кажу да јесте. „Добро”, одговорим ја, „ја сам јаков!” (јер то је једна кућа била, нисмо ништа у кућевним стварима одвојили, и он је мене свуда, а ја њега заступао), и рекнем повелително:

априла), а његове две лађе уза Саву Немачком до Брчкога, а једна му се лађа са пртљагом потопила. Сад кад она моја два Турчина из Шапца послата дођу у Лешницу, у војску, скоче на њи̓

У Савамали бејаше око 50-60 турски̓ кућа и једна џамија; а кад се Турци не смедоше у оне куће уставити, но сви побегоше и у Варош-капију уђоше, онда ја и поп Лука с

Пуст сокак, блато до колена; идући у бирцауз по мраку кожу̓ се сав до колена укаља, диго̓ га у руке; спаде једна чизма, узе̓ је под пазух; спаде и друга и једна чарапа, све то покупи̓ из блата, једва ноге ишчупавам.

бирцауз по мраку кожу̓ се сав до колена укаља, диго̓ га у руке; спаде једна чизма, узе̓ је под пазух; спаде и друга и једна чарапа, све то покупи̓ из блата, једва ноге ишчупавам. Чини ми се да нигде онакога смолнатога блата као у Араду нема.

Чујем гди много пушака и плотуна пуца. Док једанпут окрете се глас од пушака уз Уб. Познам да једна војска бега, али је наша, али турска.

на, пресеку Турке, и доста и̓ побију, и стриц Јаков доведе два везирова имраора, једна кола и два коња. И био се неко време на Врачару, пак дође опет Шапцу, а Милоје остане у шанцу, у Циганској Бари како

Био је један краљ — вели — и војевао, и многе земље поузимао, и дошао до једне земље, слушај добро, којом једна краљица влада.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

По зиду слике Максимилијанове: једна, како га ухватили; друга, како је у тамници и поп му нешто чита; трећа, како гледа слику своје жене; четврта, како су

То су вам два отресна, ваљана и вредна момка. Имају сестру — да је није шале у свој капетанији. Марица Павићева једна је по једна девојка и по лепоти и по вредноћи.

Имају сестру — да је није шале у свој капетанији. Марица Павићева једна је по једна девојка и по лепоти и по вредноћи.

Ама да рекнеш да је што шушнуло... ништа! Иде он опет најлак насипом, иде... Док ти њему спаде с леве ноге једна пранга. Он је узе у руку па пође мало брже. Кад на читав пушкомет зацрни се нешто малено као клупко...

Неки гости почињу већ увиђати да је доста и зову друге да се иде. Давид нуди да се попије бар још по једна за срећна пута — онако с ногу. Поп Перо опет наздрави тако жестоко здравицу да вирауни већ промукоше вичући: »зооорт!

Ђуко и Пајо одоше. Остали гости одавно се већ разишли. Газда дрема у једном крају за столом. Само шкиљи још једна лампа. Напољу звижди ветар, и сићани прећавац засипље у прозоре. Негде далеко чује се песма пијаних људи.

Сватови се развеселили, па граде триста лакрдија; игра се, пева се, учинила се само једна граја. Ту је и Среја с ћеманетом.

ето није ми још платио ни она кола врљика што му ономад дотерах. — Неће ти ни платити. И ја сам му дотерао, знаш, једна кола још пре тебе, па — ту! — Поган човек!

Јамачно га не знате? Видите, била је у селу Јасиковцу, чак горе негде око Ивице или Букова, једна велика и јака задруга, која је од вајкада још носила име Пупавци.

»Јуф! Ено оног лудака још ту! Ено ували се!...« Пупавац с тешком муком изгамбуља из рупе. Остаде му једна ципела на дну углибљена. Онако мокар, босоног и мртав од тешког умора догамбуља којекако до свог стана.

— Јо мене, шта је попу данас! — зачуди се једна жена машући проноском. — Куд ће по оваком времену? Кад би да прође поред школе, угледа га учитељ Грујица па каогод да

Свуд сам, богами, тражио, па нигде! — 'Оди амо! — рече капетан па устаде и уведе Симицу у канцеларију; отвори једна врата од друге собе, где сеђаше за столом један дежурни практикант, дугачак, као притка, па му рече: »Деде, ћате, узми

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Неки историци тврде да је ту била епископија, и то једна од оних осам што их је засновао краљ Милутин Немањић. Данас је то село велико и ушорено.

Живели су сложно. То не беше село ни општина, то је била једна кућа. Ако је весеље, весеље је свију њиx: ако је жалост, и она је општа. Били су сви узовници.

Звао се Суља. Презиме нити му је ко тад знао нити данас зна. Али је од Црнобараца добио надимак којим је обележена једна његова страст.

Али је од Црнобараца добио надимак којим је обележена једна његова страст. Страсно је волео крушке, као медвед; нека једна стоји на дрвету, ако је не може оборити, он ће је гледати и пљуцкати. Зато га Црнобарци прозваше „Крушка”.

Из младости добри другови, па су то остали и под старост као домаћини у домовима својим. Као што им куће гледаху једна у другу, тако се и ове старешине никад не раздвајаху. Обе куће пуне народа и берићета.

Два момка а једна девојка! Баш није право!... Морао се ту неки враг излећи!... Било у колу, било да из кола иду, Станко, и Лазар су уз

– Је ли и Станко знао за те паре? – Јесте. – Је ли твој бабо знао да Станко зна? – Јесте. Наше су куће као једна. Ништа од њихових укућана није скривено. – Ех, ето видиш! — рече Крушка и упиљи у Лазара... Лазар се поче досећати.

ништа!... Као велим, он се са Лазаром пази, Иван се пази са Алексом... зар је ту што чудно кад је то као једна кућа?!... Али не лези ђаволе!... Мој ти се Станко нешто прикрада... нешто хвата дрва на се и осврће се да га...

Мртав уморан и ознојен спусти се под један храст... Није могао више мрднути... Једна сунчана зрака пала му на руку и он је осећао како пече, али не маче руку иако му је било несносно...

Нека му бог да живота и здравља... Господе!... Ти му буди пријатељ!... Ти му буди разговор!... И погледа на небо. Једна звезда прелете преко плавог неба, па се чак тамо негде угаси... Она прошапута: — За грм, друже!...

Кључаоница кљоцну и врата се отворише. Станко корачи унутра. Насред воденице горела је ватра. Крај ватре једна поњавица и мало сена — то је била постеља воденичарева. Крај мучњака стојао је човек, сав бео од паспаља.

Станко даде ватру... Пушка пуче, а Турчин с копа као пун џак... Наста забуна. Турци јурнуше напред... Једна... друга... трећа... пукоше... зачу се харамбашин глас: — Јуриш!

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Док блиснуше небеса у часу, И шум чудан прође по самоћи, Мирис липа долином се расу: Једна душа мину посред ноћи...

Шýме у страху свом од мрака: „Бог је помало све што зâри; И светлости је једна зрака Мера и цена свију ствари!... Све је што живи на дну тмине С проклетством немим на свет пало — Све што не

ЗВЕЗДЕ Кад небо засја прво вече, Чу се глас звезде с видокруга: — Ја сјам за срећне, једна рече. — А ја за бедне, каже друга. — Ја краљевима, збори трећа. — Ја херојима. — А ја робљу. — Ја заљубљеним!

БОР Голем и мрачан, невесело, Стоји, безимен као травка; У њему хучи горско врело, И ноћу преспи једна чавка. Усамљен вечно, страшна грмен, У први сунчев тренут сјања, Низ озарену баци стрмен Црни сен свога очајања.

Пролазе кроз њу сјајне вреже, И један црни рефрен злоћи; Јејина једна ту сад леже Новог и страшног цара ноћи. Стоји под сунцем које дажди Тврђава усред поља нага.

И у мени самом колико је мене? Колико?... Све ћути. Ах! то је ужасно. ЉУБАВ Је ли ово љубав, или болна једна Потреба да љубим? Ова жеља плава, Је ли жеља срца моћнога и чедна? Или напор душе која малаксава?

Чујем у дну душе глас некакав сетно, Кô глас у дубини ноћи. То је само Једна мутна жеља прошла неосетно, Ко би знао за чим, ко би знао камо.

како то боли рећи једно збогом! И колика рана отвори се тајна, Кад и за толиком нашом сузом многом, Опет падне једна суза опроштајна. Напред! Али куда, и камо, и зашто? И зар увек исто, и све тако вечно?

И обамре снага, и занеми вера, Док жеђ тамног срца постаје све већа; Тад видиш да често, колико и срећа, Вреди једна топла и лепа химера.

ИЗМИРЕЊЕ И када те живот болно разочара, И када престану и жеље, и снови: Оно што нам врати једна суза стара, Вреди један живот незнани и нови.

од смрти, без уза За све око себе — сад нови пут сија: Кад познамо чари покајничких суза, Тад постане љубав једна религија.

Као у дворани огледалâ, и ти Сад у свакој мисли боравиш по једна. И цела исткана из сунчаних нити, Као крупно једро стојиш, недогледна. Хоћеш ли остати или проћи?

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Неће те нико ујести! — Знам да неће! Момак који га је пратио отвори једна врата. Мене би стид. — Изволи! — рече Јоца. — Хајде ти напред! Он уђе. Уђох и ја.

Тада — али с муком и болом се сећам ових тешких успомена — тада мога оца здрпи једна ужасна грозница. Он паде у кревет, залепи негде везикатор и — умре!

Сутра ће, мислим. Ја скочих: — Шта? Сутра већ! — Сутра, богу хвала! Сад наступи једна велика пауза у којој не знам шта је ко мислио, а ја сам само гледао Ђорђа како га она с тетком води колима, како он

Силај ишаран златом, за њега заденута једна харбија с дршком од слонове кости, и један ножић са сребрним цагријама и с дршком од слонове кости.

Око њега разбацане столице; две или три претурене. По поду лежи тисућу карата, разгажене и неразгажене цигаре, једна разбијена кавена шоља, и испод једне карте вири дукат. Застор на столу свучен с једне стране скоро до половине.

На среди таванице обешена лампа чкиљила је, једва пробацујући зраке кроз већ сасвим црно стакло. Насред среде стајаше једна дрвена столица, са сламњим седиштем и сломљеном и тако живописно испруженом ногом као да хоће да се фотографише.

Па ипак је он ишчекиваше. Има у човека једна жица, лажљива као случај, па ипак је зову „предосећање”. Ко год игра на лутрији, тај при сваком вучењу има предосећање

И друга једна постарија жена иза ње — и без тога не иде! И најзад и детенце ототањи. Они брзо пређоше преко моста и склонише се у

— Гле, гле ти њега! — рече Благоје. — Због таке ситнице плаче! Па шта мије то? Једна нога! Е, хеј! Све ће то опет... он умало не рече „нарасти”, али се опет устави: — Све ће то опет..

Каква је то кућа, старинска задруга — читава војска! Дођи само увече, а да ти се надају, па ће те пресрести једна снаха на самом путу, с лучем у руци.

Али се ниједна не обесели томе гласу. Смејаше се, истина, али им смех не иде од срца. — Није она за нашу кућу! — Једна намигуша! — Море то, ал' мазница, да те бог сачува! — Све би нас завадила! Матија је Ђенадић човек сасвим стар.

Онда обриса очи и уђе у народ. Сви поустајаше. — Имао бих нешто да проговорим са старијим људима — рече поп. Жене, једна по једна, њега у руку па као гуске једна за другом на капију. И млађи свијет оде. Иконија сама оста у соби с дјететом.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Истина, подсмевају им се Темишварци да су им варошке краве појеле тротоар, али то је само једна пакост, јер тротоара заиста никада није ни било.

Дању газе по води комшијска дечурлија и кваси турове, а и ноћу је једна лепота слушати жабе кад почну да певају. Поједине певаче већ познаје сав комшилук по гласу.

Не знаш ко је дебљи, поп или попадија. И једна и друга попадија изгледа мала, широка а темељна као она фигура на господин-нотарошевом столу, у којој господин нотарош

мала, широка а темељна као она фигура на господин-нотарошевом столу, у којој господин нотарош држи трафику, а то је једна женска прилика шира нег дужа, па се горња половина дигне, а у доњој стоји дуван, и увек је влажан.

Па кернштрудла лепо нарасла, па мекана к’о душа. Гледај само како је одскочила к’о федери у канабету! Једна лепота! Боже, боже, чисто бих сама однела, само да је видим какво ће лице да направи кад је види!

— Баш добро те се сетисте и наканисте, а ми, бога ми, скоро задремали. — Бештија једна — мисли у себи госпоја Перса, — мора она свуд свој нос да забоде!

А омладина, фрајла Јула и фрајла Меланија, само се цмачу и смеше једна на другу. Шта се разговарају, то ће сам бог знати, шапћу па се зацене од смеја, наслоне се једна на другу, па се

Шта се разговарају, то ће сам бог знати, шапћу па се зацене од смеја, наслоне се једна на другу, па се њихају и смеју тако, док их мамице не опомену да то није лепо!

— Докле? Докле му опет не дођу лутке! Ту човек не уме да буде доста паметан, — вели попадија. — Једна мука и невоља, а нема му лека! И доиста, ко га није поправљао и дотеривао, па ништа!

— Збогом, збогом! — вели једна другој. — Лаку ноћ! Пријатно спавање! — Ама канда ћемо ноћас имати мало кишице; видите ли како нам се спрема од Бачке?

учен човек, — умро је, бог да му душу прости, више од пића него од науке, — а паори су га звали шлајбер, каз’ти писар, једна древна пијаница, али је зачудо лепо умео да састави све то и да напише, а, бога ми, и наплаћивао се.

Многи очеви, а нарочито маме већ су правиле неке комбинације, али су маме ђаволски криле једна од друге, показујући се све крајње равнодушне. Напослетку дође и тај дан, стиже и нови учитељ.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

МАСЕ 36 XВИ МАРКО 37 XВИИ 38 XВИИИ ЛУДИ СТЕВАН 40 XИX ДЕДА ВЕСА 42 XX 43 XXИ 45 БОЖЈИ ЉУДИ И ЗАДУШНИЦА Једна пада у зиму, друга у лето, пред летњег св. Николу.

Подигнута на диреке с кујном и собом. Доцније дозидана једна овећа, дугачка соба са дрвеном софром, у коју би, кад пада киша а парастос је, подушје некоме, имали где да се склоне

У то време била пребегла из Турске једна просјакиња, неко улаво1, младо девојче. Звала се Вејка. Од зулума померила памећу.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Јаков Игњатовић ДВЕ ПРИПОВЕТКЕ Садржај ЈЕДНА ЖЕНИДБА 2 ПИТА ХИЉАДУ ФОРИНАТА 66 ДВЕ ПРИПОВЕТКЕ ЈЕДНА ЖЕНИДБА И Љуба Чекмеџија био је у варошици О.

КЊИЖЕВНОСТИ Јаков Игњатовић ДВЕ ПРИПОВЕТКЕ Садржај ЈЕДНА ЖЕНИДБА 2 ПИТА ХИЉАДУ ФОРИНАТА 66 ДВЕ ПРИПОВЕТКЕ ЈЕДНА ЖЕНИДБА И Љуба Чекмеџија био је у варошици О. момак на гласу.

— Како изволевате. Љуба опет кочијаши. Настао је већ сумрак. Љуба јако тера. Сестре шапућу, смеју се, једна другу испиткује шта је Љуба говорио. Љуба прислушкује, али се не осврће. Замоле га да ако не тера.

ВИ Љуба опет имаде две партије пред очима, и то обадве добре. Једна је у селу П., богата паора кћи, а друга кћи имућна опанчара у вароши Б. Татијана Скорићева у П.

У вароши Г. има Љуба једног негдашњег друга, који има две сестре, једна је лепша а друга умиљатија. Свака има по две хиљаде форнити. Лепа се зове Јулка., а умиљата Милка.

Шушнуо му је чика-Гавра да у вароши М. живи једна удовица, зјело богата, а држи под своје једну девојку, коју је дала лепо васпитати, и даће је за трговца.

Знам сваки ликер, само кад ми до носа дође! Опет окрену други разговор, кад наједанпут фрајла отвори једна врата и нуди их да уђу у другу собу. Сви уђу.

ће толико покућство у његовој соби стати, јер у великој кући, где му је гвожђарница, осим дућана има само две собе: једна гледа у дућан, а друга је преко кујне — мала, гледа у авлију, па ако уђе клавир, неће се моћи више ниједан кревет

Но, мани се сад тога, па да идемо овамо гдегод ближе. — Куда? — Знам два места. Једна у Ц., а друга у Ш. У Ц. једна стара удовица, госпођа Калајићка, има јединицу кћер Варвару, тако око триест година,

Но, мани се сад тога, па да идемо овамо гдегод ближе. — Куда? — Знам два места. Једна у Ц., а друга у Ш. У Ц. једна стара удовица, госпођа Калајићка, има јединицу кћер Варвару, тако око триест година, премда има сплеткаша који кажу да

триест и четири — остаје ми три; три — четири — пет — шест — десет . . . сума: једна хиљада четрдесет форинти и тридесет крајцара.“ Чекмеџијић се чеше по глави, па се опет мисли.

— Мица и Алка, обе су од добре куће, ишле су заједно У школу, па су биле добре другарице. Што год једна или друга понесе у школу, парче пите или погаче, подели једна с другом.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

за двадесет и четири сат а, могу да прегазе до Ваљева, само њихови улани, живи били па видели, чувени су њихови улани. Једна парада и крај.

од неког задовољства што држи у рукама последњу новост, гура се лактовима, очепљује и пробија, нервозна и промукла једна мршава новинарска маска, пијаних очију, па млатара рукама, утишава да би се чула и понавља стоти пут једно исто.

А и жене се дале у рекогносцирање подрума: испитују им фортификациску моћ и нуде једна другој гостопримство: — Дођите молим вас; молим вас дођите.

у једном дрском наступу, стала подизати главу, па осети како га та гомила све више и чудно дражи и како га спопаде једна сасвим луда жеља: да као луд скочи и попне се на један од оних сандука онде, испред неког дућана, па да сву ону

и мутних мисли што су ово после подне у најживљем врењу узнемирене маште куљале једна за другом па се тако упућивале саме неким незнаним путевима.

Два рата и једна побуна, ти тек што данусмо душом, ево ни ране ми нису још суве, а, врага, шта се понова спрема. И онај бле сави свет

Тај грозни метеж, нечувене, одлучне и највеће страсти, тај најпакленији пакао који је икад једна станица доживела да види, тај ужасни, зверски елан, сав у језивој страсти: дочепати се што пре команде, испунити

Цело је небо било узбуђено. А у свем овом поднебљу видела се и осећала једна чудна, непојмљива снага која се буди, прикупља, подрхтава и грчи, зверска и као немогућа нека снага што се тренутно

не знам баш сигурно Али знам ово: да сам у свом животу често сретао многе људе чија ме је бистра и свежа разборитост, једна дивна јасноћа интелигенције просто зграњавала; људе који су увек знали шта хоће и код којих ме је нарочито чудио онај

Али брзе, сметене мисли навреше једна за другом и све се збрка очајно у глави Христићевој: и оне дужности и бриге и онај страх, па се усред оног мучног

и све се збрка очајно у глави Христићевој: и оне дужности и бриге и онај страх, па се усред оног мучног хаоса појави једна једина слика, дражесна фигура његове жене и драге и слатке успомене краткотрајног уживања са њом.

Кућа — била је његова једина, болна и рајска мисао. И једна безумна радост заврисну у самој његовој крви од те помисли.

Африка

Што више пловимо крај њих, склоп распореда овог острвља све је чаробнији. Сада је то једна бескрајна ривијера, чији најближи део има, усред овог зеленила, час жуто, златног, час дубоког до плавила, велики

Варош је једна од најстаријих африканско–европских вароши; неке су куће још из XВИИИ века. Простране, на више спратова, патиниране

било, овако осенчена зеленилом, овако скривена по падинама, обојена земљом из које је изашла, и временом, ово би била једна од најлепших приморских вароши.

Шума је овде једна компактна маса која се брани од свакога приступа, као грудима. Стазице, као тамни ходници, одводе кроз то зеленило у

Затим смо опет, или усред мрачних шума, или усред пуклих пољана загушених травом. Али изнад свега једна огромна светковина осветљења, небесности, месечине која јури небом. Хотел, туш, ледена пића.

Вуије и ја силазимо на обалу пуну пирога, чамаца растовареног воћа. Пролази недалеко једна петролејска шалупа пуна црнаца. Ова је толико пуна света да се чини као да се само није сасвим утопила.

“ Једна од њих цичи у одушевљењу другој: „мадаме, мадаме, мој муж је мажискил а ја сам пароксизам; а не, мадаме, ви, напротив,

Они прелазе са гране на грану распињући се каткад као паучина. То је једна сасвим обична врста малих мајмуна званих „речни“.

Расе које живе у овом крају сматране су с правом за најлепше расе света; једна од њих носи још од старине име Аполона.

Толико је његово недовршено вознесење гласом било једна стварност у овој ноћи. Искрцасмо се под саму ивицу шуме. Ваздух је, иако без сунца што бије у теме, још увек топао, а

То су четири дивне маске од тешког дрвета, жуте и црне. Можда најлепше маске типа „бауле“, које сам икада видео. Једна од њих продужава се у две фигуре, чији су сексови, мушки и женски, увијени у крпице.

Хране се искључиво инсектима који иду на стоку. Одмах по подне појављује се једна кошута и иде право к нама на својим витким ногама.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Е, е, е, кала!... Тим, тим, тим!... Поштен човек! Кала, кала. (Погледи у Јуцу.) Душо Јуцо, иди у твоја соба, имам једна мала шпекулација. ЈУЦА (одлази). ПОЗОРИЈЕ 3. КИР ЈАЊА и ПЕТАР ЈАЊА: Ту ти писму дао кир Диму? ПЕТАР: А?

Апаге, шкиљи, у кујну, ту ти теби месту! (Ухвати је за руку, пак је истера напоље и забрави како једна тако друга врата.) Проклето Ева, оћи да превари свога муж! (Отвори Фала Богу опет сандук.) Мои красни живот!

МИШИЋ: Наћи ће кир Јања, знам ја, само ако оће. ЈАЊА: Да ми дјавол носи ако имам једна крајцара у моју кућу! МИШИЋ: Та ви ваљда ме нећете празна отпустити.

МИШИЋ: Та ви ваљда ме нећете празна отпустити. ЈАЊА: Немам, господине, немам једна крајцара засад. МИШИЋ: Е, фала богу, кад немате сад, биће други пут. Ја могу други пут доћи. ЈАЊА: Што, други пут?

Што ми не кажиш, да ти пишам у новину? Какво елинско мудрост! Кад чуи Грку у Мореа, оћи да ти дигни у штатуа, како једна Питија. Ех, славно Греција! Једно зрно како си нађи од твога дух, тећи ето памет.

Господар нотариус, ви сте паметно муж што сте ми једна лепа шпекулација казали. Ви мора бити да сте Грк. МИШИЋ (смеши се): То може лако бити. ЈАЊА: Е, што сум казао?

Кад проћим преко Атина, да вас пишим у вивлиотека; и кад си вратим из Америка, да вам донесим једна лула, турска, лепа, и за моја Јуца шешир. ЈУЦА: Не знам ја кад се вратите, него ви мени сад да купите.

ЈАЊА: Оћиш да си свађиш сос мене? ПЕТАР: Шта велиш? ЈАЊА: Убио ти мати божија, сос једна проклештина на моја глава! (Виче што год може.) Што ћиш ти код мене? ПЕТАР: Та шта вичете тако, нисам ја глув!

ЈАЊА: (Хунсвутско посла!) Ја имам моја једна шпекулација. МИШИЋ: О, изволите ви, ја вас нећу узнемиравати. ЈАЊА: (Нећи да ти чуе, проклету веру!

МИШИЋ: Болест у оваковим случајевма не екскузира. ЈАЊА (узме га на страну): Оћите да ми пустите, да добиети једна лепа јабука од мене? МИШИЋ: Не смем, кир Јања. ЈАЊА: Да вам дам пет форинта. МИШИЋ: Оставите се ви тога.

ЈАЊА (дуго га гледи): Господин нотариус, усред моја невоља имам ћеф да пишим једна хисторију. МИШИЋ: Какву историју? ЈАЊА: Како је српско глава преварила греческо мудрост. ПОЗОРИЈЕ 6.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Он је имао свега једну наслоњачу, а за Гарсулија донета је једна обична столица. Гарсули се попео до Енгелсхофена, сав црвен, у боји која се мењала од црвенила рака до модрине ћурана.

У тај део Команде улазило се из малог, зазиданог, дворишта, иза цркве, где је још стајала једна стара батерија, која се није употребљавала.

Да нису играли звонара у затвору?“ Последње речи Гарсулијеве изазваше грохотан смех писара и официра, а биле су једна, јако скарадна, алузија на игру, која је у то доба била уобичајена, и међу официрима, у аустријском затвору.

Они су били формирани у колону, заогрнути својим црвеним, сербским, гуњевима. Издалека, чинили су се једна права, црвена, линија.

Иза њега, варош, утврђења, бедеми, ровови пуни воде, и жаба, црквени торњеви, топови, све се било као скаменило. Ни једна врана није прелетела, преко Темишвара, док је Гарсули одмотавао писмено.

Они то још нису знали, тог пролећа, и будили су се у Темишвару, као што су се будили некад у Србији, као једна породица. Надали су се да ће живети у истом месту и били су ужаснути, при помисли, да их разместе по разним пуковима.

На зиду у тој соби, над постељом, висила је свега једна икона, Марија, насликана како је, на глобусу, згазила змију, ногом.

Венчање је свршено тек што се младенци беху видели. Варвара је била удата, уз мираз чувени; Катинку су пратила само једна кола намештаја, која је сенатор послао у Петроварадин, са нешто прстења и минђуша, преосталих од њене матере.

Зар је требало да се појави једна наказа, као тај Гарсули, па да га сети да је она постојала, да је са њим живела, да није никаква утвара?

Уосталом, она је мало говорила мужу, само га је гледала. Једна наказа, тај Гарсули, требао је дакле да дође, да га сети те жене која му се сад, у сећању, чинила тако лепа и добра.

Махалчани су ту кућу звали: Трифунови двори! Иза те куће била је преостала једна, каменита, чатрња, у којој више није било воде, а која је била зазидана сад и служила Трифуну за тефериџ у башти.

Нису биле црвене више ни његове утегнуте, хусарске, чакшире. А ни одеране чизме нису више биле жуте. Ни једна се жена, више, није окретала, у Темишвару, за тим официром, па ни служавке.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Зар туђа душа није често за нас потпуна загонетка? Зар није човек за човека једна од тајни у коју се може најтеже продрети? Идеје и побуде људских група често се отимају прецизној студији и проучавању.

Углавном: уколико су две етничке групе које су на истом профилу више удаљене једна од друге, утолико су јасније разлике њихових психичких особина.

Метода индиректног проматрања није потпуно одвојена од методе директног проматрања. Оне се махом не могу једна од друге одвојити.

на Балкану; многи су се досељеници надали, да ће се повратити у своју земљу, једном ослобођену од турске управе. Једна струја заједничког осећања и мишљења утврђивала се на обема обалама Саве и Дунава.

Али је за то потребан један период мира, једна ера демократизације, у којој треба просветити народне слојеве, нарочито у Бугарској.

Његова је мера непомућена, поуздање безгранично. Поред овог јаког идеализма има и једна традиционална црта, једна од битних црта народне душе.

Његова је мера непомућена, поуздање безгранично. Поред овог јаког идеализма има и једна традиционална црта, једна од битних црта народне душе. Динарски човек гори од жеље да освети „Косово“ (Косовску битку 1389. год.

Старо шумадијско становништво се населило по пропланцима и крчевинама. Насеља су била изолована, далеко једна од других.

Кућа су далеко једна од друге и превлађује разбијени тип села. Кућа је доскора била дрвена, шиндром, даском или сламом покривена (на

Села, растурена по пропланцима, била су удаљена једна од других и малобројна. Становништво се занимало нарочито сточарством, највише свињарством, радије него земљорадњом и

Најзад, област динарских брђана је била подељена, више него и једна друга, политичким и административним границама и државе у чији су састав улазили каткад су успевале да измене неке

Местимице, у пропланцима између четинарских шума, наилази се на куће скоро увек дрвене, које су јако удаљене једна од друге. Свака кућа је опкољена дрвеним зградама.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Поред кола промиче ред старих врба. Кола, значи, путују крај неке ријеке. — Сад ћеш ти мени у воду, свињо једна! — гунђа чича и опет се окреће. Свиња џак само се стресе као да се уплашио, али ништа не одговара.

на своме врату имаш толико тешких крађа, крупних лоповлука, грдних подвала и масних превара да то једва може стати у једна добра кола. Још сам те мале гријехе оставио код куће да магарету које нас вози не буде превише тешко.

На томе столу, кроз дуги низ година, било је попијено толико ракије да би се од ње могла начинити једна добра киша за читаву државу, окретати чичин млин читав мјесец дана, и још би преостало таман толико да се окупа једна

једна добра киша за читаву државу, окретати чичин млин читав мјесец дана, и још би преостало таман толико да се окупа једна стара свиња са шеснаесторо шарених прасића. За тим столом заиста је било тешко саставити неки потпуно тријезан оглас.

Рђа једна пољска, пење се на џак баш уз моја леђа. Ух, ух, како то голица, како то шкакљи, просто бих скочио до неба!

— Охо-хо, мијау! — протегну се он колико је више могао, а тога истог тренутка пролетје преко неба једна звијезда падалица тако да се мишу учинило да је истегнути мачак загребао шапом само небо.

гадно изболе пчеле, па му је у глави још увек зујало и бучало као да у њој брује најмање двије кошнице пчела и меље једна воденица.

Могу ти само толико рећи да је Мачак лав јуче растјерао читав један вашар и опустио цијели град. Спасла се само једна бува која се сакрила у његов чупави реп.

Јурио сам га, јурио све до краја свијета и кроз једна врата на граници истјерао сам га сасвим из свијета и залупио врата. — Жив жив! — питали су врапци.

Двије лопте муњевито су се превртале и летјеле једна преко друге, све док жута лопта не одскочи далеко у страну, претвори се у Жућу и, колико су је ноге носиле, стругну

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

око себе црну игру одигра ПОСЛЕ ИГРЕ Најзад се руке ухвате за трбух Да трбух од смеха не пукне Кад тамо трбуха нема Једна се рука једва подигне Да хладан зној с чела обрише Ни чела нема Друга се рука маши за срце Да срце из груди не

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

ЗАПИС О ПАРАДНОЈ АЖДАЈИ На дан Првога маја у Београд је допутовала једна аждаја из пасивног краја. Никоме ништа није рекла, пошто је била сеоског порекла.

Луда ала, пуна таме, хтеде да се уда за ме. Али сам одолео, јер сам другу волео. БАБА РОГА Има једна пећина строга у којој живи Баба Рога. А ја сам, ваљда разумете, једно веома храбро дете.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

И АГЕНТ (прилази женском сточићу са писање, на коме је једна фиока извучена и предмети у њој испретурани): Иначе, ништа друго; само то? РИНА: Да, само то!

Имате ли млађе у кући? РИНА: Имамо девојку, али у њу не сумњам, то је једна честита старица већ толико година код нас.

Тај рукопис мирно почива у фиоци мога стола, под кључем, али... овога часа ме обузе једна слутња: неће ли се моја жена, у моме одсуству, по служити истим методом којим сам се ја послужио према њој: провалити

НОВАКОВИЋ (љуби је): Како си ти пажљива и одлучна! РИНА: Него! Зар да дозволим једна ситница да ми мути срећу? НОВАКОВИЋ (устајући, грли је): Хвала ти, ти ме просто претрпаваш доказима о твојој љубави.

Довде ми је дошло; не желим ни да мислим на све то. АНТА: Добро, пређимо, дакле, преко тога! Али има једна ствар преко које не можемо прећи, а то је: шта сте ви урадили када сте остали удовица? РИНА: Удала сам се.

АНТА: Па ипак, погрешили сте. Ето, баш знам један случај са неком Саветом Томић. То је једна честита, али сирота жена. Ради тако по кућама и издржава се.

АНТА: Опет! Казао сам ти да сам на ту реч осетљив. СПАСОЈЕ: Хтео сам, знаш, само да изложим све последице. Али има једна која је тежа од свих. То је господин Бурић. Шта ће тек рећи на све то господин Ђурић? НОВАКОВИЋ: Но!

изабран је и за ванредног професора универзитета, јер, господине, то није дело само обичне научне вредности, већ је то једна научна револуција у области хидротехнике по новим методама рада које су у њему изнесене.

СПАСОЈЕ: Али, душо моја, морамо је трпети, То је најпре моја сестра, од тетке додуше, али тек сестра, а затим то је једна врло богата уседелица. ВУКИЦА: Па? Јесам ли јој ја крива? Што се није удала кад је требала?

СПАСОЈЕ: Кућа! ЂУРИЋ: Тако је! И сад замислите „Илирију” као кућу, јер то је једна организација, заснована на широким основама, и сад дође неко и каже: дајте ми моју греду.

Зар за вас то значи рушење друштва и друштвеног поретка? Зар једна перверзна жена, један лажан пријатељ, један разбојник на катедри универзитета, један отимач туђе имовине и један

СПАСОЈЕ: К мени? ИИ АГЕНТ: По сазнању, овога тренутка налази се у вашој кући једна особа за којом се на све стране престонице трага.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Наслоних чело на прозорско окно и затворих очи. То ми је била једна од навика из детињства кад не бих знао шта да почнем.

Таква једна четрнаестогодишња балавица није за нешто боље! - рекох себи и скупих колена под браду. Штоф панталона био је загрејан

Било је чудно мислити да ћемо једнога дана гледати Земљу са Месеца. Једна светла метална лопта насупрот другој и ти на једној од њих, или између њих, мали као мрав, а ипак јачи од било чега.

- Колико још има? - долете једна цедуљица, а Саша Албрехт показа све прсте једне руке, а на другој сави два. Погледах на свој сат, али тај као и увек

То није било једноставно: Бароница и сетерка вукле су једна другу час лево, час десно; затим је Бароница одговарала о стању оног нечег под Мимикиним вратом, саветовала дечаке да

То је била једна од њених особина против којих се борила јер је хтела да буде добар активиста, али је мимо њене вољу из ње излетало да

Затим су, косимице секући трг и лепршајући својим белим капама, прошле опатице и не осврћући се. Међу њима била је једна млада, али још нико од гимназиста није успео да је заустави и разговара с њом дуже од два минута.

” итд. Гласови су им били пискави и неодређени, а кроз стаклена врата видело се како једна према другој нагињу своје златокосе главе. Читава та кућа, са баштом пуном младих биљки, деловала је чисто и свеже.

Хтео сам да их понесемо, али Рашида је била одлучно против. - Рођени су да живе слободни и нека живе! - рекла је, а једна јој се бора уцртала између обрва. Упитах је шта је са јежом, али се она намршти још јаче.

Љермонтов ме је обарао на известан начин, али сам због нечега стално понављао дечју песмицу о Барабанчику. Била је то једна од песмица с којима се може ићи до сто један и назад, и ја нисам ни приметио да сам стигао до Погаче, јер је то чворна

Пред месаром је био читав чопор жена с корпама у рукама, али ни једна од њих није била моја мајка. Пођох ка пекари. Није ни тамо била.

Рашида је и даље ћутала. - И ти још не знаш какав дан? - откравила се на крају, затим рекла да је то једна значајна годишњица. Двонедељница, у ствари.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Лако му је кад је пуна кућа. Главна кућа му је била на један кат. Његов стан имао је четири собе. Једна соба за посету, „физиту“.

Даље на десној страни на дувару две велике слике. Једна је господара Софре, друга госпође Соке. Господар Софра насликан у свој величини и дужини, у потпуно парадном оделу, у

— А како је са оружјем? — Једна пушка, два пиштоља и наџак. — Добро је. Сад је све у реду. Само нека се из први’ кола премести све што онде не треба

Код Чамче, опет, смешећи се лице, над главом „вопијушчег” носа једна грдна брадавица, из које извирује, виси, једна јака дугачка длака, као у пурана. Лако ће их познати.

Код Чамче, опет, смешећи се лице, над главом „вопијушчег” носа једна грдна брадавица, из које извирује, виси, једна јака дугачка длака, као у пурана. Лако ће их познати. Од никуд се не одзива.

— Па зар овде још мислиш да ће бити лопова? — Има још једна банда, чуо си за Јанотича? — Зар је и он у овој околини?

Мисле се, питају за цену, добра је, профита доста. Дозволе Чамчи продавати. Већ је први дан једна кола продао, сутрадан друга. Цена не може бити боља.

Господичне, кад се Шамика шеће, отварају жалузине, или потајно извирују. Тако први дан једна фрајла, чувши да иде Шамика, брзо прозору, па у хитости, да се не би задоцнила, разбила је главом прозор.

— Тај коњ је мој и недавно су ми га украли, богзна од кога си опет ти украо. Но праштам ти. Ето још једна форинта на пут! — рече Пера. — Па сад се одма’ чисти, јер ако те још видим, штранга ти не фали.

Но јако сам се истрошио, јер је пут скуп, а и овде је велика скупоћа: једна зрела крушка, што код нас тек октобра зре, сребрн цванцик.

У ћошку је једна мала трибина, на коју се пење малим лествама. Ту је већ и банда, или оркестар. Једне хегеде, по нужди и „прим” и

Ту је већ и банда, или оркестар. Једне хегеде, по нужди и „прим” и „контра”, један „Флüглхорн”, један „пиццоло”, једна „бастромпета” и, за комплетирање, једна звиждаљка. Четири човека и пет инструмената.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Капље кроз трску, капље, и, мада је густа тмина, види како једна жаба скаче, све ближе и ближе. Испрекидан лавеж паса и испрекидан пој петлова, још од поноћи, али далек.

Дунавом је могао догледати врло далеко, дуж обала, од којих је једна била жута и висока, под небом, а друга разливена у поплавама и травуљинама, у дубини.

негде у близини, ни тај лавеж паса који је свуд исти, ни те ватре од којих засузе очи, загарави лице и угреје се једна страна, док друга прозебе.

После, када се појави Месец, постала је читава једна страна земље светла и, под мрачним брегом, читава непрегледна пољана видна.

У свађи с братом, који се био населио у Земун, а решио да се купи једна велика кућа у Будим граду, он је желео да извуче седам стотина дуката и да се одсели у Русију.

Русија му се чињаше као једна велика, непрегледна, зелена пољана, по којој ће јахати. Деца му побољеваху – млађа је имала неке чиреве – а он цео

Кад се пред свим тим ућути? Је ли и онда као да пролазимо безумно... без смисла... је ли могуће да је све то једна бездана празнина?

Па како је умрла једна, узимајући куван пепео са сирћетом, да не би рађала више, јер их је већ имала шесторо. Па како се ноћу јавља сад,

опет дознао је од ње: да је против повраћања жучи одличан лек зејтин са куваним шећером и да у Београду, преко, има једна бабица, Туркиња, што справља неку ракију која се пије у врућем купатилу, месечно једанпут, па о рађању не може бити ни

Осећала је колико је уплашен и нерешљив, али и то да само једна ситница још треба, па да се, са те на изглед мирне, површине стрмоглаве у ту мутну реку, урликом и силом.

Осећао је већ како му прилази. Брат, тај брат који му се већ три недеље чинио само једна хрпа одора, плетеница, чоха и перја, у даљини, као да и није више био жив.

А и тај муж, који је сад беше оставио, и живот са њим, чинио јој се као једна дубока несрећа, у којој се она узалуд трудила да некуд оде.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

¹¹ Једна од најлепших басми које се користе у љубавном гатању јесте она забележена у Херцеговини: „Кад је млад мјесец, ухвати дј

⁵² Постоји једна класа обредних радњи усмерених ка добијању жељеног мушког детета, које врше родитељи женске деце са жељом да на

Наиме, у Зети се верује да не ваља ударити трудницу преслицом, јер ће родити женско дете. Постоји још једна занимљива забрана везана за пол будућег детета.

). Једна од најраспрострањенијих табуисаних делатности труднице јесте — крађа. Занимљиво је и значајно, такође, да је и последиц

Зато је лако објашњиво да се обреди којима једна култура одговара на овако важан догађај и којима покушава да регулише његов ток и повољан исход не могу произвољно

Дешава се, и то не баш ретко, једна загонетна појава: с крштењем се чека и преко месец дана од рођења детета. Никола Беговић, поп из Лике, пише: „Срби

Тако су, на пример, две Црногорке, пријатељице, које су истог дана родиле (једна кћер а друга сина), дале деци ове надимке: Златија и Мрко (заштитна имена) да би их сачувале од вештица, урока и злих

литератури они нису одређени као систем, као посебна класа табуа који важе само до истека прве године дечјег живота. Једна од најпознатијих и најраспрострањенијих магијских забрана које се односе на дете до годину дана, јесте забрана,

То кравајче дете начне са три стране па онда дете, кравајчић и све кућне кашике ставе у џак. Једна особа с тим џаком зађе три пута око куће.

Потом се дете метне унутра да седи. Њега чува једна жена која ту седи а мати изиђе напоље, ’опколи’ кућу па уђе унутра. Улазећи она пита ону жену што седи: ’какво вариш?

¹⁹ У исту сврху оглашавања полне зрелости девојке, у Мачви користе друга средства. „У кући где има једна удавача, она сама направи лутку, лепо је обуче и обеси у прозор с улице; ако има две девојке, онда се истакну две

Девет браће с Мартом сестром, на Марти је једна парта . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . пуче парта, оде Марта.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

За људе које алкохол производи у што не може ни једна срећа, које његови каравани однесу до таквих сувати где се путник више не досећа суморне станице одакле крете ни да

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Сами смо против свих. ГЛУВАРЕЊЕ ОГЛАС И Тражи се један свет, прекјуче ишчезао. Тражи се једна половна недеља без вести о несрећама и ратовима.

Сви они се траже. В Тражи се један џемпер. Вуна му је острижена са херцеговачких оваца. Прела је једна сељанка са Пељешца. Плела једна девојка из Београда, која је одавно удата. С временом је примио боју лондонске магле.

В Тражи се један џемпер. Вуна му је острижена са херцеговачких оваца. Прела је једна сељанка са Пељешца. Плела једна девојка из Београда, која је одавно удата. С временом је примио боју лондонске магле.

Шта да радим? Молим госпођу Циганку да ми врати бар изгубљене мирисе. Џемпер може да задржи. ВИ Тражи се једна реч. Тражи се она реч што ми је већ данима наврх језика, а никако да је изговорим и, можда, напишем.

Заборавио сам да вам кажем — једна стара госпођа била је комуниста, друга — реакција. И када је наш солидно наоружани, самоходни рођак казао: »Здраво,

Детектор се слуша кроз слушалице на ушима.) У то време живела је испод нашег стана једна девојка. Звала се Јелена. Ни она није отишла на дочек нове 1951.

и голубарником на дну; сећам се двеју младих сенки у тамном прозорском стаклу како у потпуној тишини играју приљубљене једна уз другу, поред уснуле баке са главом на креденцу, на Чубури, у Београду, у Србији, у Југославији, на Балкану, у

Погледи нам се сусретоше изнад оних битанги у првом реду партера (непрестано су се гађали куглицама од хартије, стока једна!) и њене очи напунише се сузама. Обоје смо осећали да нам је то последњи сусрет.

Ништа од свега тога! Само две обичне реке које се уливају једна у другу, баш као у најблесавијим писменим задацима о Београду!

Данас деца имају толико ствари за игру! Читава једна индустрија труди се да их снабде предметима помоћу којих ће избећи досаду.

Читава једна индустрија труди се да их снабде предметима помоћу којих ће избећи досаду. Играти се шуге — то вам је једна веома стара игра у којој дете које нема среће јури другу децу покушавајући да их додирне.

Остаје само шуга, једна од најнесрећнијих и најпоетичнијих игара које су улепшавале наше ране године на планети Земљи.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Опћински главари враћаху се зловољни. Конте Пијеро започе: — Чусте ли безобразника? Корпо де дио, да се једна солдатина смије понашати онако према мене, а и према вас!? То није хвала!

Од Црногорака није само пажњу привлачила, него просто очи плијенила једна од оних двију дјевојака, стасита, прсата, огрнута црном струком, с једном руком за појасом, с другом спуштеном низ

Људи мучаху. Гдјекоја би од жена под бременом хукнула. Једна старија шапну: „Куку, ево омркосмо, прије но што стигосмо на Крстац! А ево ће и божје вријеме на ови час ударит’!

А у суду је, веле, једна мјера за Латине, а друга за наше! Ето, кнеже, на што се туже! Кнез не рече ништа, као да се зарекао бјеше да ће их

— запита дјед. — Тако! — рече Јанко и на лицу показа тобоже велико изненађење. — Ја мним не би ни једна пошла за њега! — дода њеко. — Е, да! — прихвати Милица. — Ти то кажеш! А онамо све се грабе око њега.

Па прионуше сви својски, без ријечи. Тада се Јанку одгонетну једна загонетка. Дотле се чудио како силни пламен не запали сламни кров, али тада видје да је горе пробушен отвор, који се

— А шта је онда гувернадур? — Кâ највећи главар. У њега је једна пола печата државнога, а друга је половина код владике, па кад се састану и саставе...

Пуро му објасни: — То је једна од онијех стотину и шесдесет што је цар Велики Петар послао владици Данилу, послије боја на Цареву Лâзу.

Још само једна има у нашем племену. Ову је својом руком дао овоме Мргуду владика Сава, послије онога великога боја на Кчеву, ђе је

Женске се збише у гомилу, одвојено од мушкараца. Било их је и средовјечнијех. Од тијех задржа пажњу Јанкову једна ониска, необично широка и пуна. Бјеше још бјелолика великих повијенијех обрва, са изразом њежности и сјете.

Збиља је Мргуд нестрпљиво упредао бркове гледајући Јанка. Овоме од тијех повјеренијех ствари као да једна бјеше најпреча, те запита Крцуна: — Тај Саво, то је брат владичин? — Јест. — А човјек је од књиге? — Како не.

— Попвдопуло — исправи Крцун. — Виђи ђавола ђетињег! Сутрадан предвоји Мармон своју силну војску; једна се половина спусти под Нови, друга пође на нас у брда.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

дечјој књижевности добија један могући смисао. Таква дела нас наводе на помисао да је дечја књижевност једна могућност књижевног израза, једна духовна пустоловина која се није случај но догодила у нашем, модерном времену.

Таква дела нас наводе на помисао да је дечја књижевност једна могућност књижевног израза, једна духовна пустоловина која се није случај но догодила у нашем, модерном времену.

могу укључити у бајке, или и у фантастичне приче: тако би се сачувала света целовитост Књижевности, која је, знамо, једна и недељива...

Дете у одраслима препознало је децу око себе; и једна и друга одвећ дуго су била запостављена. Историја човечанства је историја ратова што их воде одрасли.

Тако се, око детета и у вези с дететом, почела развијати једна књижевна техника, која је, крајем ХИX века, доживела размах и извесно потврђивање.

Касније ми се учинило да се таквим претеривањима упрошћава једна сложена чињеница, и да се проблем детета као читаоца не може решити његовим одлучним елиминисањем.

(Једна од најслабијих песама коју сам написао, Проглас дечје републике, најрадије је прештампавана и тумачена деци, ваљда зато

Дечја песма је једна од ретких уметничких творевина које не задају главобоље владајућим порецима. Незлобива и безопасна, она је и код њих

Васпитавању у ужем смислу песма не може служити... Начела педагогије су једна, поезије друга. Ако се, остварени понаособ, њихови резултати у неким тачкама могу додиривати, препоручљиво је, и за

у неким тачкама могу додиривати, препоручљиво је, и за поезију и за педагогију, да своје тежње остварују независно једна од друге. Исто тако, није потребно распиривати нетрпељивост између једног и другог приступа детету.

Неке од њихових песама деца су прихватила и заволела; то је лепо; али, то је једна од оних чињеница којима се ништа не доказује.

Плави зец мог драгог пријатеља Душана Радовића (1920—1984) једна је од узбудљивијих епизода српске поезије за децу. Три сам земље прелазио, и три горе прегазио, и три

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ШЕРБУЛИЋ: Охо! ЛЕПРШИЋ: Та једна реч „охо заслужује да се у новине стави; а тешко сваком, на кога почну новине викати.

О, мој Гавриловићу, куће падају и дижу се, а народност живи. ГАВРИЛОВИЋ: Да сте видили како је једна мати за сином плакала, и опет једна жена за мужем. ЗЕЛЕНИЋКА: Ха, ха, ха! А плачу ли кад им иначе ко погине или умре?

ГАВРИЛОВИЋ: Да сте видили како је једна мати за сином плакала, и опет једна жена за мужем. ЗЕЛЕНИЋКА: Ха, ха, ха! А плачу ли кад им иначе ко погине или умре? Видите: жена...

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Београд, јануара 1914. ЈОВАН СКЕРЛИЋ ПОЧЕТАК НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Једна од главних одлика српскохрватске књижевности јесте што не представља једноставну целину, што њу сачињавају оделите

образованих племића и богатих трговаца, стајала је ван народног живота и чинила утисак једне велике стаклене баште. Једна тако извештачена и сталешка књижевност није имала услова за сталан опстанак и непрекидно усавршавање, ни у самом крају

почело се и код православних Срба бавити далматинском књижевношћу, али само у облику специјалних научних истраживања. Једна ствар је ван свакога спора: далматинска књижевност није ни по чему утицала на стварање нове српске књижевности у XВИИИ

«) Ни једна од локалних књижевности наших новога времена, ни далматинска, ни босанска, ни славонска, као ни стара средњовековна,

господари« и »почтенородни мајстори«, радни, трезвени, са мало задовољни, штедљиви, економски организовани, постају једна политичка сила.

крајевима: у Млецима, Скадру, у манастиру Милешеву, Горажду, код Мркшине цркве у садашњем ужичком округу; само једна, и то врло кратко време, радила је у Београду.

Из Беча су их исто тако стално одбијали, под изговором да је једна таква штампарија »непотребна и сувишна« поред језуитске ћириловске штампарије у Трнави. 1751.

Умро је 19. децембра 1711. године. О Ђорђу Бранковићу се створила цела једна поетичка легенда код угарских Срба. Он је постао трагични заточник народне мисли и мученик за српску народну ствар,

Ова најстарија штампана историја српског народа за дуго време сматрала се као једна од најважнијих ствари раније српске историографије, и као таква често је прештампавана, превођена и навођена.

То је један од првих превода из француске књижевности, прва чисто белетристична књига у српској књижевности, и једна од најранијих појава новога филозофскога духа у српској књижевности.

ОД њега је остао један пригодан патриотски спев, једна прерађена драма у стиховима, једна збирка преведених поучних причица и приличан број пригодних и побожних песама,

ОД њега је остао један пригодан патриотски спев, једна прерађена драма у стиховима, једна збирка преведених поучних причица и приличан број пригодних и побожних песама, оригиналних и преведених.

Милићевић, Вук - Беспуће

Његов воз пројури и стаде одједном; из њега куљну мноштво свијета и, пролазећи поред њега, ишчезаваше кроз једна врата. Он се попе у кола и стајаше на прозору.

Он је удисао свјежи ваздух полумрачних шума, губио се погледом у крошњама које су улазиле једна у другу и приближавале дебела, остарјела, храпава стабла.

и мала гвоздена пећ са излизаним стријелцем; растурене фотографије по зидовима и нејасне у тами; и патриотске слике и једна незграпна икона са зарђалим кандилом испред ње, које није било одавно припаљивано.

чекајући да се разгори ватра, уз лојану свијећу, задјевену у чашу са кукурузом, док се из неког мрачног кута не појави једна трудна жена, обучена на брзу руку, која им свари каву.

Сиротиња је била јача. Мати га није чула, кад, пред подне, стадоше његова кола пред кућом. Само што се помоли једна уплакана баба, нека његова рођака, повезана црним рупцем, и поздрави га.

времена сједи она тако непомична и нијема, не осјећајући свој живот, већ само несрећу у себи, запрепашћена и сатрта једна мати. Он је примакао једну столицу и сио поред ћутећи. И туга материна прелазила је и на њега.

његових очију, стотина мисли проструји његовим мозгом, мисли полусане, уморне, сакате, чудовишта која се слијевају једна у друго, једна грозна мјешавина светиње и гнусобе, пуна понижења и одвратности.

стотина мисли проструји његовим мозгом, мисли полусане, уморне, сакате, чудовишта која се слијевају једна у друго, једна грозна мјешавина светиње и гнусобе, пуна понижења и одвратности.

И кад је она долазила, затитрала би она чама која је пунила ову зграду и губила се: у кући се осјећала једна младост која живи и једро срце које бије. Да се што не љутите на мене?

нешто траже, и ломљењем прстију и којим дрхтајем и трзајем свога тијела, и уснама које су подрхтавале и упијале се једна у другу. И у њој се збивало нешто.

жене бацале погледе, осмјехе, загледале једне другима хаљине и огледале се у излозима; средином улице пролажаше једна гомила зидарских радника пуних креча по одијелу и по изобличеним, рђавим шеширима, враћајући се са посла тешким и

окретали се точкови на двоколним таљигама, прљавим и слупаним од дасака, пунима смећа и ђубрета, из кога је вирила једна прљава лопата; таљиге вукао један крупан, стар и лијен коњ, с обореним очима као да дријема и са амом који му

Сремац, Стеван - ПРОЗА

ту је наш Јован био малерозан; дошао је на свет две године после очеве смрти, и на тај начин даје се разумети зашто је једна рубрика у »протоколу крешчајемих« празна остала, а у крштеници стајало за име оца: »невједом« — јер је мали Јоца дошао

Купи само дивит и туце хартије па остави у тој и тој механи, и то му је онда једна његова канцеларија. Ту је дочекивао сељаке.

— О, за мене добра моја Кати; она мене прави кнедле, мени не треба тве жене. Доста једна! — Не треба ваша жена. — Али мени треба твоја, Швабо. Али Шваба се није љутио.

— У шта играмо, Швабо? — пита га Јова. — Са једна кафа! — вели Шваба. — Е па плати, Швабо, кафу, па узми једне старе карте, па се учи са твојом Швабицом, госпоја

једну а други на другу страну осврћу се један за другим и гледа један другоме прасе, као оно наше госпоје што морају једна за другом да се осврну и да једна другој види шешир, и уопште све од главе до пете како јој стоји.

се један за другим и гледа један другоме прасе, као оно наше госпоје што морају једна за другом да се осврну и да једна другој види шешир, и уопште све од главе до пете како јој стоји.

у отечеству нашем, да се сада поштари могу сматрати међу прве синове ове земље, а то што си ти мој пријатељ, то је једна радост моја велика, прико«.

— вели Јова. — Е, баш ми је криво, прико, што не могу сад да ти докажем, прангијо једна, колико сам ти пријатељ! А да имам, ја би’ ти показао шта је све у стању један добар пријатељ за свога пријатеља да

Она је главни јемац, а ти си, прико, само једна гола формалност, да нас има три потписника. — Е, баш ти фала! — Фала, госпо’н-Пајо, а ми ћемо већ, што кажу, умети

А Јова Ватрица није био само човек шалџија. Што је он умео да ошури печеницу — мани се! МАКСИМ ЈЕДНА ТРОГЛАВА СИЛУЕТА ИЗ НАШИХ ДАНА ГЛАВА ПРВА Максим у селу и у механи. Био је леп мајски дан.

А било је, бога ми, и крајње време да већ заврши, јер је један од запитаних ђака, побрајајући све користи које једна сиромашна кућа има од јарца, извалио и такву једну корист која се никако не може овде верно навести, мада писац не

наречјем а Клéмпо — чувени гуслар, који је опевао неколико партијских митинга и гунгулâ, — он их је уз гусле гудио. Једна тако бурска песма, сећам се, почиње се овако: У хиљаду и осмој стотини, Деведесет деветој години, Књигу пише

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Из далеке покрајине Ја сам амо дошô, Ко б' за момком из туђине Јадовати пошô?“ Тако момак овде жали, Једна мома тужна Стоји мору на обали, Стоји као сужња, Стоји млада, сузе лије, А све оне јадне, Па бијело лице крије,

Нос' ме, стазо, доле, доле!“ Закликтао од милоте. Доле га је стаза снела, О да дивна овде чуда! Једна мома стоји бела Кâно снега млада груда: „Ој девојко, злато чисто!

А са горе крај потока Стазица се дала, Једна мома милоока Ту је рубље прала. Ал' кад смотри враголана, Повикала сека: „Ој стазице, ој танана, Донес' га

(1844, на Ускрс) ЖЕЉА Кад сам лудо дете био Жеља ми је била: Кад би Боже уделио Мени једна крила, Кад би Бога дао око Мене тако јасно Да по свету нашироко Све је видим ласно; А да видим де највише

(1846, 6. јун) ЈАДИ ИЗНЕНАДА Липа стоји насред двора, Сунце сјаје одозгора, А под липом једна дева Везе млада па попева: „Итро, итро, игло моја!

Мома везла — готова је, Тура везак па устаје, Гледа брду, двором шета, Ал' одозго једна чета — „Боже, Боже, страшна чуда!

! Тако стаја срца веселога, Ал' ето ти чуда још једнога: Преко луке право ка менека Једна красна упутила с' сека, Ао виле, ви, пребеле виле, Ви јој богме не би друге биле, Ао Боже, чуј што зборим сада,

очи, Али ништа, само точи, Кака чаша така срећа, Дајде ону, та је већа, Још и у ту винца ледна, Мени треба јоште једна — Браћо мила, здраво, здраво!

“ Шаре с' оре, горице се пуше, Да се боље турске главе суше. Тамо, брате, ено сунце седа, Једна љуба на војна изгледа, И ево га, на ножу му, побре, До две турске, до две главе добре, Она преда њ: „Здраво, мили

Па доватим Пегу за вођице, И полетим доле ка земљице, Ту се спустим крај Дунава ледна, Поред једна уљаника гледна. Ала красно челе зузукаше! Познам да сам код матице наше, Уставим се, ко ту кликтат неће?

и растури, Осим једне, тој се сад пожури, — Грдна, брате, беше стена ова, А у њојзи грдна рупетина, А у рупи једна грдна сова, А у сове грдна главетина, Та док би је бумбар облетио, Би се богме доста промучио.

Тек главате што нестаде куге, Али учас ето тице друге, Једна — друга — баш читаво јато, Али јато, брате, умиљато, Све славуји са Дрине и Саве, Са Неретве воде и Мораве, И са

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Дјед поучно дигне прст. — Према једном сату, брате Саво, ти си једна обична бена. — Да шта сам него бена. Код Бабића се пече ракија, а ја овде код тебе џаба тупим зубе — искрено признаје

То „гледање у сат“ за мог је дједа била једна исто тако тајанствена и помало натприродна умјешност као и гатање у длан.

је сат у крило као да се одмара, загледао се некуд у даљину и обрадовано протепао: — А, знао сам ја да је он жив, рђа једна. Жив и здрав. — Ко то, дједе? — Мој побро. Да је он мртав, и његов би сат умро. Па да, тако ти је то.

— Раде, стари поштени домаћине, а знаш ли ти уопће шта је то коњ, то ти мени реци, џеко једна? — Пази га! Па шта ћу друго и знати ако нећу то. Коњ је Раде Ћопић, то си и сам казао.

— Аха, утече ли, је ли! — побједоносно кличе старац. — Препао се грабаља, а, лоло једна. Самарџија ме чврсто пригрли, не да ми да се растужим и каже соколећи ме: — Утеко лопов, па да. Нека, нека.

без престанка бруји и зузуће, па све изазива и буди ону скривену бубу у теби, тер и она почиње да зуји, проклетница једна, лоповска Зука Зукић: — Зу-зу-зу-зу, Миља сама код говеда ...човјек јој у војсци, а свекар на косидби ...

— разочарано се вајкао дјед. — Греота једна — несмјело се јавну Сава. — Греота и срамота. Не дај боже да још чује онај хоџа из Поткалиња, туђа вјера, не би се

Ни будала нема баш напретек, али се за нашег сусједа сваке године нађе по једна. — Сретан човјек, па ето ти кажу за њега у селу — има џабног посленика по читаво љето. Намиришу га бене на сто конака.

— Ехе, јесте, богами, још прије него смо се из Лике доселили, уназад четрдесет година, била је у Манитој Драги једна Маријана, хајдучки јатак. Да то не буде та?

Знале су се газдинске оранице, гајеви, коњи и волови. Свак је умио набројати шта једна угледна кућа има и шта се у селу рачуна њезино. Мање се знало о другом, невидљивом дијелу нечијег богатства.

— Ено га сад. — А бојим се и Тринаесте бригаде, тамо ми је кум командант. Невоља једна, па ето ти. Сељачак се опет печално загледа у широка Вачкоњина леђа пред собом и потихо ми се пожали: — Бојим се,

Командант зове придошлицу за сто и објашњава му на једној грубој скици: — Видиш, једна јача бомбашка група мора ти се пробити у медресу да ликвидира тешке митраљезе.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ХУСО: Јесу ли бар биле чему? СУЉО: А какве и да нађеш, него половне? Женске за војну употребу! Једна допола оћелавила, у другој има деведесет ока, најмање, трећа рамље, четврта прирамљује, пета без пола зуба, шеста

Вама све мирише на дињу пуну пчела! Женско ти се дими у глави! „Хиљаду и једна ноћ”, је л? Шехерезада? Бисер у пупку? Много ти читаш и фантазираш!

Надам се да сам био довољно јасан! ХАСАНАГИНИЦА: Није баш свршено. Има још једна ситница. Седи да чујеш. Хоћу да то рашчистимо одмах.

ЈУСУФ: Ко би га знао! Ево ти га! ХАСАНАГА: Е, дуго ли га је задржо, свиња једна! Гледа да га се што пре отараси! Ти седи, и не излази! Ако оће у четри ока, нек каже!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

И тако ја, ти, оне, сви ми, неосетно зближисмо се и постадосмо једна кућа. Ако твоја мати што добро умеси, она доноси нама.

Да ли то беше страх од смрти? Не знам. Само се сећам да сам дрхтао као прут од неког страшног осећања. У том се једна жена диже и пође вратима погурено. — Што не седиш, Стано? — упиташе те.

У том поче она да се превија и грчи. Уста јој се изгубише у грлу, врат увуче... Сви скочисмо око ње. Једна баба ми приђе и благо рече: — Изиђи сине, да не гледаш. — А што? — Па не ваља се. Млад си. Изиђох. Она издахну.

— Јес’, јес’! — повикаше оне, — знамо чак и какве су! Њене су ките везане црвеном врпцом и у свакој има по једна лала. — А ваше? — Е, ти то не треба да знаш. Него хајде пробуди тету. — Добро, добро.

Кад се све искупише, дођоше њих неколико у собу, код мене, те пробудише матер. Једна донесе воде, друга јој намести шамију, трећа је поли и убриса пешкиром.

Запламтелих образа, погнуте главе, пружи једну руку и узе киту. — А чекај...! — повиче једна старија жена и поче је пецкати: — То ли ти свако вече, кад се враћаш с њиве кући, пролазиш онамо, а? — Ама, тето!

И, напослетку, да ћемо из мојих уста да „зобамо“ зрно, али тако да једна половина зрна остане у мојим, а друга у њеним устима...

Шта ти не раде! Облаче се у мушка одела, плаше једна другу, ваљају се по трави у сенкама од дрвећа по башти. А Нушка им коловођа.

Гледаш: око чисто, снага права и у сваком покрету кипти и пролева се здравље. Имали су четири сина и три кћери. Једна удата, друга умрла а трећа још дете. Као што рекох, дошао св. Арханђел, а они славе.

па чак је и мене пољубила у образ, кад јој приђох... До ње моја баба, па друге старке, све једна до друге. Па чича Тома, у жутим од шајка чакширама, с благим очима, белим, мало као поднадулим лицем, гласом облим и

— Море, пуштајте их! Ко ће с њима да изађе на крај! — повичу остали. Отварају им врата, оне се нећкају. Гурају једна другу која ће прва. Док, а увек она, снашка Паса, жена чича-Масина, прва не уђе, па за њом остале.

Више главе му, у чинији пуној брашна, горела је једна велика свећа, са још пуно око ње малих свећа запаљених од оних што су дошли.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

На улици нема света, само што по снегу шета једна мома. Одело је снежно, бело, на брежне јој пало груди, снег од једа чисто студи; узалуд му Месечина светло чело живо

Нада мном се звезде роје, намигују зраком бледом, згледају се чудним гледом, једна другу пита редом: »Од куд овде ово двоје?

« Па познавши с бледа лика незнанога познаника опет једна другу пита: Да л' да приме из дубина хладне земље врелог сина? — Ил' то можда, нису звезде?

Ал' уместо лишћа вела једна се је ружа свела, па је пала, па се расцветала посред срца мога врела; ал' од те ће руже мене врело срце да увене.

Трепетљике звеком звече уз тамбурин ударај, по пољани буде цвеће уз мирисан уздисај. А на сваком цветку паја једна мала чиста кап, је л' то магла уздисаја, што се слегла у ту кап?

збиља: куц, куц, куц! Ја нехотице дахнух: улази! Отворише се врата нечујно, нечујно ступи једна бела сенка — не, није сенка, мртвац; мисли л' зар грозовито откровеније то сва чуда своја ређат преда мном, погибије,

светлим очи тамне ужгу сунце ми у груди'; па кад махом сунце зађе, а с очију мрежа сађе, у облаку мојих јада једна ми је паведрина: знадем како и ти страда, будалино Саведрина!

ИИ На стрмом прагу горскога кланца откуд се види звоник самостанца, једна је була млађана стала: ил' је од пута свог малаксала, или су свети ступови бели меко срдашце були занели?

Ал' осим здравља твога и среће, још има нешто дужност да ти рече: була једна млада пред вратих чека, уточишта моли и конака мека, дозволи оче, оче допусти, хришћанска милост да је у двор

У развалинама живе душе није, тек једна гуја у њима се крије, паклена гуја, хладна, саможивна, немилост живи испод развалина, јер ко сиктање те ледене

Док се тако крсти була, у том часу у цркви малој на иконостасу икона се једна стреса у оквиру, икона Ђурђа, свеца намастиру, стреса се слика у тресу све јачем, светитељ Ђурђе замахује

објављен личе светога ми сна, међ женама ти једна делијо, из ових руку не пуштам те ја!” Колико беше милостив му вик, толико страшан говорников лик: с постоља, мислиш,

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

156 ЈЕДНА ГОБЕЛА У КАО А ДРУГА ИЗ КАЛА 158 НЕ УЗАЈМЉУЈ ЗЛА, ЈЕР ЋЕ ТИ СЕ ВРАТИТИ 160 НОВАЦ ДУШОГУБАЦ 163 СВЕТИ САВА И ЂАВО 164 ДЈ

дивова, па натакли два чоека те их пеку уз ватру, једног са једне а другог са друге стране ватре, а на ватри стоји једна оранија велика, пуна исјеченијех људи.

Чим царевић уђе у собу, отму му се очи гледати ђевојку, како је врло лијепа. У исто вријеме смотри да иде једна велика змија низ дувар, тако се пружила да јој је глава више главе ђевојчине била близу, па се издигне и уједанпут

Пред њим је била једна чесма, на златном чунку извирала, и тако саљева се пред њим у једно корито златно. Близу њега стоји једна маштрава

Близу њега стоји једна маштрава украшена драгијем камењем. Чоек би хтио да воде пије, ама не може да дохвати. Кад царевић све то види, он се

Путујући овако за дуго дође у једну варош, како уђе гледа тамо амо, док наједанпут повиче једна ђевојка с чардака: — Е, царевићу, одјаш' коња па ходи у авлију!

Царевић узме перо те пође. Путујући опет по свијету дође у другу велику варош и идући кроз варош повиче опет једна ђевојка са чардака: — Е ти, царевићу, одјаши коња па ходи у авлију!

јунаштво тако поштујеш, ја ћу ти истину да кажем ђе је моје јунаштво, — па онда стане казивати: — Далеко одавдје има једна висока планина, у оној планини једна лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној је тици моје јунаштво, ама се

да кажем ђе је моје јунаштво, — па онда стане казивати: — Далеко одавдје има једна висока планина, у оној планини једна лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној је тици моје јунаштво, ама се она лисица не да лако ухватити: она се

па онда стане казивати: — Далеко одавдје има једна висока планина, у оној планини једна лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној је тици моје јунаштво, ама се она лисица не да лако ухватити: она се може претворити у разне начине.

Потом ходајући дуго по планини, не нађе ништа, па се онда врати у ону рекавицу, кад тамо, али у рекавици једна баба. Царев син јој назове бога: — Помози бог, бако! А баба му прихвати: — Бог ти помогао, синко!

Чак у другоме царству код царева града има једно језеро, у оном језеру има једна аждаја, а у аждаји вепар, а у вепру зец, а у зецу голуб, а у голубу врабац, у ономе је врапцу моја снага.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Не можеш, ето, на сваку страну. Опет онај мој љут, па куд ћу пре. Да ми је ко, да ми помогне, него она једна, ето, девојка, не зна ни она сирота шта ће. Ју, да идем, плаче ми дете! (Устане.) Па велиш, ето, да бацим?

“ МАКСИМ: Доста, куме Мито, доста, код мене је друга фела од жене, а фела од зли жена има толико, колико грозница: једна је ладна, друга с ватром, трећа нема ни зиму ни ватру, не знаш шта је.

„Оштрија“ — дођи овој мојој, пак ће ти пресести и оштрина и љутина. НИКОЛА: Ако ћеш управо, твоја је једна жена, која се може сваком допасти. МАКСИМ: На пример.

КУМ: Гризелда, куме, а не Грезилда. МАКСИМ: Свеједно, жена — жена; не ваља ни једна. Ако буде као та Грез... Гризелда, онда ћу признати да је добра жена. КУМ: Ја мислим да ће пробу издржати.

МАКСИМ: Ако одржи, онда ћу је пустити, нека чини што год хоће, а ја ћу само добовати, да се нашла једна добра жена. Али ако не одржи пробу, држ’те се од мене. НИКОЛА: Та богме, ако ти почнеш на њу ху, бу!

СВЕТОЗАР: Душа ваља, белила је доста потрошено, а тако и руменила и боје за косу. Једна је тако навукла обрве, да ми се учинило, да је на театру. МАКСИМ: А која није накићена као у комендији?

МАКСИМ: Кажем ја, да не може ни једна добити награду. Ето, која је мека, не ваља, која је љута, не ваља; која троши, не ваља; која штеди, не ваља; која се

МАКСИМ: Каква је у среду, таква је и у четвртак. Од паприке не бива босиљак. СВЕТОЗАР: И опет, кажем вам, нашла се једна, која је достојна награде. МАКСИМ: Па која је, да видимо и то чудо. (Светозар пружи руку на Софију.) МАКСИМ: Сока?

Злу жену могли су и дотерати у чувство. НИКОЛА: Срета каишем. КУМ: Да видим како би Срета с мојом прошо. МАКСИМ: Једна се жена на свету поправила, па дигле, видиш, ларму. СОФИЈА: Али муж ниједан.

ДЈЕЈСТВО ПРВО ПОЗОРИЈЕ 1. (ВЕЛИКА ОТВОРЕНА ДВОРАНА, КОЈА НА УЛИЦУ ИЗГЛЕДА. ИЗНУТРА ВИДЕ СЕ ЈЕДНА ВРАТА ОД СОБЕ, ИЗ КОЈЕ ИСАЈЛО ИЗЛАЗИ.) ИСАЈЛО: Е, де, де! Сад и тај покор на моју главу.

МАНОЈЛО: А шта се бринете, г. доктор, зар се само једна ствар изгубила на свету? Ја видим, ви и без разума говорите, па добро.

ШАЉИВАЦ: Ја ћу вам соопштити, али молим, да се даље не чује. ДОКТОР: О томе можете бити уверени. ШАЉИВАЦ: Дакле, једна фамилија, која науке и људе учене љуби, притјажава једну чашу златну и драгим камењем искићену.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

„Зашто, дакле, толико против нас пишете?“ Овако ме, фрајлице, једна ваша другарица запитала, и оно што сам њојзи одговорио, мислим да је нужно свима обзнанити.

Зар нећу и ја доживити да престане једанпут орјатлук овај? Свака је госпођа у својој кући, само сам ја једна на овом свету несрећна. ПОЗОРИЈЕ 4. ТРИФИЋ, ПРЕЂАШНЕ СУЛТАНА: Морам цркнути, другојаче није! (Окрене се на страну.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

виде више Но мрљу јутра, шару на тапету, Прочитаће у рукопису кише Читаву повест о будућем лету: За усуд сваког листа једна црта Сведочи облик: семантика капи Садржи облик будућега врта Ил празног неба што блиста и вапи.

То падина је, махом ветровита, Где девојчица једна босонога Без седла јаше кротког једнорога И певуши му значења скровита, А напев зујањем злате ројеви Пчела што биле

је намера Да пошаљем сигнал кроз статику сметњи И кажем: ипак мирно почивајте; Није ово подне оно што нас спаја, Него једна повест која дуго траје, А вас усијава до црнога сјаја, Па подневно ово сунце црно бива Унутрашњем оку путника

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

XXВ 173 ГЛАВА XXВИ 178 Ани и Јелени њихов луди отац УФУР Волим те, девојчице, вртирепу један, зунзаро, фолиранткињо једна, док идеш у својој јединој џипси-сукњи и жутој мајици без рукава као да је цео Београд твој, и лижеш сладолед од

и цитрона-мешано, па застајеш покрај прескупих ствари које никада нећеш имати, које ти нико никада неће купити, будало једна блесава, а не знаш куда ћеш, него базаш, онако без везе, за свој грош, још неухваћена, још ничија, док на сваком ћошку

Оћете ли од бута или од бубрежњака? Сувих ребара — нестало!“ Ништа ти то не знаш, будало једна блесава, шашавице, зунзаро, ћорице ћорава са минус један и по (али, казао је доктор да ће се то с временом поправити!

“ Читава ствар, наравно, дешава се у понедељак. Е па, малу Анчи, која је једна изразита лујика, сусретао сам на најразличитијим местима, а највише на мом ћошку и у самопослузи где купујем ружицу,

Молим? Осећам се некако свечано, како да вам кажем... Као да сам и ја једна од ваших! Најгоре је што ме нико познат из школе неће видети како седим са вама и изигравам зверку!

Стари Фокнер је сила једна и, кад год отворим ту фиоку да узмем хартију и стандрчем какву глупост у машину, стари Фокнер ме тако пресече погледом

„Ниси, него ја!“ рече други велики вук. И тако, реч по реч, ту ти се они помакљају: падне једна тучњава у огромним количинама, док је зец спавао са свом оном винчугом у себи, и не сањајући да се било шта збива осим

Много фина ствар, кад се оно балетани подигну на прстиће,. а трикојчићи им затегнути око дупенцета! Лепота једна!“ Било како било, увале нас тако матором у руке, а он се понаша као да су му дали да држи боцу бутан-гаса, која само

И тако, када једна Београђанкица, после свих мука, најзад успе да стекне свој дом, децу и мачку и таман кад мало одахне и седне да пије

И то ће бити једна од највећих заблуда њиховог безвезног живота, оћу да кажем. Јер, ако се неко стварно разликује од других, мислим, ако

Једноставно, постојала је једна ствар у коју сте могли бити савршено сигурни на овом превртљивом свету: када се пробудите, не бисте се смели заклети

У четири и петнаест појавише се најзад и задихане овце. — Како је овде романтично! — процвркута једна месечарка у бунди од синтетичког астрагана. Чудо једно што је свет навикао на шаблоне.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Заиграла луда карта: двапут Олга - трипут Марта. Не множи се него дели. Са Урала снег се бели. У три круга једна тачка. Уврх Сунца лежи Бачка.

Да смех тај ме мимоиђе, Љубовиђо Љубовиђе. Куд погледам - све сановник: о језама лебди стење а реч једна звоно, звоник, Љубовиђа, жуборење. Повезујем крај са крајем и вишњама пуним зделе.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

АЛЕКСА: Охо, Мита! Какав тебе ветар овамо дотера? МИТА: Зар ти не знаш да је пријатељство два тјела и једна душа. АЛЕКСА: Право! И ти ниси сирома што се голи речи тиче. МИТА: Кад би ми могле што помоћи!

ЈЕЛИЦА: Ах, како је лепо, ја вам не могу доста исказати, верујте, не могу: како је била једна принцеса, ах сирота, како је за својим љубезним швермовала! МАРКО: А шта је то швермовала?

АЛЕКСА: Дивне лепоте. ЈЕЛИЦА: А, лепа баш тако није, јер су је богиње поквариле. АЛЕКСА: Да! То је једна шкода; иначе се у свему може нарећи једна изрјадна госпоја.

АЛЕКСА: Да! То је једна шкода; иначе се у свему може нарећи једна изрјадна госпоја. ЈЕЛИЦА: Ја би се усудила с једним писмом вас бешверовати за мој гујтар.

Верујте ми, господин барон, врло ми се ретко овакове визите пригађају. АЛЕКСА: Вјерујем; за вас је једна шкода што сте из Беча изишли. Ваш заиста њежни состав мора велики уштерб терпити. Шта је страна, шта је даљна земља?

АЛЕКСА: О, молим, они и не могу љубов благородно чувствовати. ЈЕЛИЦА: Натирлих. Овде што сам читала како је једна принцеса једног хелда љубила, то је била љубов. АЛЕКСА: Всјачески!

10. ЈЕЛИЦА (носи на служавнику вина и на тањиру пите), ПРЕЂАШЊИ МИТА: (Ах, канда те је бог научио!) ЈЕЛИЦА: Једна ми је слушкиња у кујни, друга лежи, штумадла ми је побегла; зато морам сама служити; но ја то вирклих радо чиним.

АЛЕКСА: Како, господине? МАРКО: Ништа, ништа; фала вам. Једна девојка јавила ми се. АЛЕКСА: О, молим, немојте јој веровати. МАРКО: Она ми се заклињала да је преварена.

МАРКО: Е, видио ћурку, пак хтео да јој пришије магарца. ЈЕЛИЦА: Зацело, татице; има једна машина на којој се иде. МАРКО: Но, комедије; и то да чујем!

“ МАРКО: А шта је било с галијама? МИТА: Пропале, наравна ствар. И наша једна, коју је господин купио да нас довезе и натраг одвезе, отишла је у дим. Имао је штете до једно по милиона талира.

Имао је штете до једно по милиона талира. МАРКО: По милиона талира! МИТА: Ви знате шта једна галија коштује. При том друге потребе, баронове ствари, архива итд., пак ето ти по милиона, ако није и више што. 3.

(Пође, но удари на Јелицу.) 5. ЈЕЛИЦА, мало затим МАРИЈА, ПРЕЂАШЊИ ЈЕЛИЦА: Господин барон, једна девојка пита за Алексу Никића. АЛЕКСА: Пак шта се то мене тиче? ЈЕЛИЦА: Каже да сте ви. АЛЕКСА: То је лепо.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

На вису расте чаробно просо, уза њ се дјечак на небо вере, док једна коза, погледај биједе, стабљику проса безбрижно једе. Бездана ево ко поноћ сушта. Доље се јунак у корпи спушта.

ПРВОМ СНИЈЕГУ Из магле, сиве и бијеле, први се снијежак роји, под стрехом ћути врабац, поспано пахуље броји: Једна, још једна ... триста ... хиљаду — поплава права! Кад би све биле перје! Доста ... баш ми се спава ...“ . . . . .

Из магле, сиве и бијеле, први се снијежак роји, под стрехом ћути врабац, поспано пахуље броји: Једна, још једна ... триста ... хиљаду — поплава права! Кад би све биле перје! Доста ... баш ми се спава ...“ . . . . . . . . . . .

Страдала многа штука и мрена, младица једна, четири клена. Около њиве ћуте у тами, зрело се класје поспано њише, заспао мачак, спава и Жућа у млину старом

Он труби громко: „Ујкице, знај, гладан сам јако, ручак ми дај! Доста ће бити пола вагона и поврх свега једна бомбона.“ У малој бари крокодил дрема, оклопник стари, нарави грубе.

ФЕРИЈЕ Држ-понеси, увис капу баци, сад су наша сва свјетска пространства, готова је још једна година, добили смо школска свједочанства. Збогом школо, збогом гимназијо, луд је био и ко те учио!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Село је мало и сиромашно али ћете са гостионицом бити задовољни. Разуме се, на острву такође једна од кућа се зове хаза де хуеспедес и тамо ће вам удесити и за спавање.

— Мора да је био дебео лед? — Седамнаест педаља. — Довиђења дакле. — Довиђења, млади господине. Једна девојка која ради филе на ђерђеву врло је лепа. Цела породица је у вратима куће код које се секу двоје степеница.

— Четрдесет и два дана. Младићи су одржавали пролаз кроз језеро, таман колико да се провуче једна барка. Требало је дан и ноћ одржавати га. Не би иначе било хлеба. Риба је већ била под ледом.

— Волите много децу? — Деца су сатисфакција живота. — Нисам вас добро чуо. — Кажем, да су деца једна сатисфакција. Живот не би вредео без њих. — Сигурно. Је ли на овом острву ловиште?

Деца претрчавају између њих На једној кући пише: хаза де хуеспедес. Ова је двоспратна и пред њом једна клупа и више столица. Неколико младих људи стоје и разговарају.

— Али дотле, док то не дође, једна земља не може допустити да је друге угњаве, једино што чека да дође време правога мира. — Сигурно...

И са колико разлога! Али отаџбина од њега не тражи да убија, већ да је воли. — Отаџбина је једна велика лепа ствар. — Ја мислим да је љубав за отџбину, као љубав било за шта, још много већа и лепша ствар.

Један прозор се отвара на острву: — Јесте ли ви? — Ми смо, дођите. Долазе троје; две женске прилике, од којих једна свакако девојчица, и с њима неки деран. Утапају се у помрчину испод мојих ногу где су већ људи и чамац.

— Сигурно, само да објасните и ту своју идеју свету сви морате наћи присталице и ове би у ствари биле једна нова секта. Можда ће се на некој идеји наћи заиста цео свет и почети заједнички веровати у њу...

Ове лете широким круговима, као у заносу, изнад пропланка. Једна је чудна, сасвим црвена, обојена ко зна чим. Пошто се једина разликује од осталих изгледа као умножена.

Врло ће се обрадовати, видећете. — Хајдемо онда! Пођосмо са мола, али је једна нова личност прилазила. — Куда то, стари вођо? — А, Армандо, ти! Господин хоће да обиђе мога Пипа.

— Јесте ли ви саме девојке, или има и мушких међ вама? — С нама су и два моја брата, — одговара једна насмејано. С њене стране је све сасвим црно. Не видим је. — Добро вече, господине, — каже дубоки, младићски глас.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

ЗВЕЗДА Ноћ је ведра, блага, Бледи месец сја, У милини тоне Васиона сва. И звездице миле Расипају зрак... Само једна трепну, Па је покри мрак. Чија беше звезда? Бог једини зна! Спокојна је, мирна, Васиона сва.

Одлетеле тице у далеке земље — Само једна јоште путу се не спрема: Лагана јој крилца поломили људи, А без крила збора о полету нема!

Међ жбунастим гранчицама, под копреном њина хлада, Мала једна тица живи од старина, од вајкада. Она пева целе ноћи, она пева целог дана, Не плаши се од кобаца, нити бежи од сељана.

Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној празнини стократно одјекне. ПРАВЕДНИК Умре једна бедна жена, И за њоме оста син, Сва утеха слатка њена, Нежан као бели крин.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Све што си видео на Балкану беху само привид-лађе на мркој пучини прапочетка. ПОЧЕТАК ПЕСМЕ Једна је жена прешла са мном реку по магли и месечини, прешла је уз мене реку а ја не знам ко је она. У брда смо пошли.

И његово тело је мач један кажем и дижем очи. Горе се бели постељина у којој је спавао бог. Рука се једна спушта на моју главу. Свиће. Треба да уредим постељу. Радујем се веома.

Стајаше над тим извором човек блед и у црној ризи. Црноризац, дакле. И једна птица, тиха, свесна да је неко посматра одозго, изнад нас, са гране. Мислио сам да сам залутао, но за пут сам знао.

Читаоци стоје пред отвореном књигом. Долази једна ноћ која ће бити страшнија од претходне. Захтевају да им се одлучно каже ко, ко то лупа у врата, за кога се праве ови

избавитељ пречицом води до новог ропства и Вавилона Сава на ломачи Ко је то са мном на Врачару био спаљен једна сен на крсту док сам горео васколик Мноштво је чуло глас и видело: Младенац и Реч срећу се у облику новорођења Штит

ли она што се огласи изнутра као водоскок или друга што споља обилази око стуба Нађу се речи са разних страна једна према другој и гледају се бело патња од речи постаје чулна Осећај светости је само наличје осећања ништавности свега.

ногу нуди раскош и ропство и управља своја клешта право у лице испод оних понора што их човек сања отвара се још једна провалија сиви амбис знања кажем ти то пре но што падне киша иди па се трезни ти кажеш да си бегунац Београда

на мене из ината склоништа увек имају слабу тачку као и привиђења што те море апокалипса се лечи лепотама каже једна жена у довратку што те чека у простору не баш јавном нек те не плаши дубока тама ту почиње препород и светлуцање

*** И први пут се видело да жене мру једна за другом као старе муње гасила се лица лепа на постељи на ливади на тавану и у цвећу на почетку шуме нису се више

улазимо у главну дворану довде је могла нечија рука да нас води престо од глине таванице нема између четири зида једна птица лута онда наизглед неумесно на столицу седа и чини покрете својим кљуном ћутање се више пробити не да

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ДАНИЦА: Ја не знам збиља шта да радим? МИЋА: Будите спокојни. Једна тако лепушкаста девојчица не треба да се једи. ДАНИЦА: Није, него ваљда равнодушно да гледам све ово шта се дешава.

Осушила ми се уста у соби. АГАТОН: Па јес', окваси их мало! САРКА: Ју, право да вам кажем, баш је то уживање једна соба са балконом. Седим тако на балкону па се осећам, право да вам кажем, као да сам рођена на балкону.

АДВОКАТ: Зар је наћи стан тако тешка брига? ДАНИЦА: Не то, али...Теткини приходи, једна скромна пензија, нису толики да могу покривати и кирију и одржавање куће.

А мени је доста једна реч, више ми и не треба. Што кажу, реци: „Оче наш” па ми је то доста да те отерам на робију. На основу једне једине

АГАТОН: Па тако некако, увек ми се нађеш под руком. Да почнемо, дакле, од Сарке. Шта њој треба: једна гуша, једна душа! САРКА: Немој ти мени мерити ни по гуши ни по души, него што је право.

АГАТОН: Па тако некако, увек ми се нађеш под руком. Да почнемо, дакле, од Сарке. Шта њој треба: једна гуша, једна душа! САРКА: Немој ти мени мерити ни по гуши ни по души, него што је право.

ВИДА: Еј, тешко нама шта смо дочекали! ПРОКА: 'Ајдемо, Гино! Нећу ваљда да чекам да ме таква једна незаконита женска избацује. ГИНА: 'Ајде да скупимо ствари. (Полазећи за Проком.

СВИ: Нећемо да идемо! АГАТОН (у забуни је): Нисам, брате, измислио, него то је једна велика тајна па не могу, не смем да вам ја кажем. СВИ: Кажи! АГАТОН: Никад вам то не бих поверио, али... О брате...

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Сели смо за доручак. Сви смо били усиљено равнодушни и, чинило ми се, била је потребна само једна реч, па да се проспе бујица суза и нежности.

— Где сте запели? — У команду — усуди се један да одговори. — А где ти је команда? — Ваљево... — Будало једна, па куд си навро за Велес?... Терај то напоље! — нареди војнику. — Кад буде време, јавиће се. Шта је?...

Закорачих. Угледах једнога наредника како постројава војнике. Мало даље једна група носила је сламу... Један је трчао некуда.

Онда се нареди да војници скину капе. Из даљине се зачу дрхтав глас: — Благословен Бог наш всегда ниње и присно... Једна звезда прелете преко мрачног неба, остављајући за собом траг, па се и он истопи, а околне звезде као да синуше јаче.

У почетку смо се осећали нелагодно, а потом смо навикли, уверавајући себе да је и прашина једна од ратних невоља, која се мора подносити. Да се коњи не би много умарали, послуга је ишла пешице поред топова.

Хоћете да ми упропастите коње — и командант се обрати рудном возару строгим гласом: — Онда ћу тебе, бубо једна, да упрегнем. Некада су ове замерке биле на своме месту.

— Замисли... — Па тек наједном: — Рудни, терај дешњака, животињо једна, шта дремаш! Ах, морам да га шкартирам... Овај, шта хтедох... а — ја! Јеси ли замислио?...

Пред зору наиђе нека магла и захладне. Сељанке и деца истрчавају на пут. — Пожурите, децо, пожурите — виче једна стара жена. — Бог вас благословио! Око подне угледасмо варошицу Уб.

Још је мало у висинама трептао мутан одблесак, онда се облаци уметнуше и црни застор поче да се развлачи. Једна муња свитну, па одмах потмуло загрме. Топови су трештали... Срца су дрхтала, а и земља под нама као да је стењала...

У другога једна рука подавијена испод груди, а друга обухватила, вероватно у самртним мукама, струк траве, где је и беличаста главица

Сигурно га је и тај дигао у пролазу, док није доспео у руке Јанкуљу. Пуче пушка у близини, још једна, затим све брже, онда се расу брза паљба негде испред батерије, а и позади... Застали смо збуњени и преплашени.

Танасије се провуче између точкова и седе на лафет. — Марш, животињо једна — викну Живојин поднаредник — зар сада на узбрдицу нађе да седнеш? — Па клецају му колена, поднаредниче!

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Беше то проста сеоска кућа са једном великом собом и »кућом«, а према великој соби беше преграђена једна мања, коју су укућани звали оџаклија, и ако у њој не беше оџака.

је Љубица и већ уредила у њој свој скромни намештај : ногаре са новом сеоском постељом — шареницама и губером; сто, једна плетена столица, ковчег са рубинама, на прозору беле платнене завесе; на дувару обешена цела гардероба и покривена

А за мене што велиш, госпођо, — грешиш се много: ја сам ти једна пука простачина и не знам ти за политику баш ни мало.

Наша... школска... а то ти је кâ да речеш моја, господинова и госпођина. Нас смо троје ту... као... — Као једна породица, допуни га учитељ. — Тако, братићу, тако.. хвала је Господу Богу, који је благословио наш састанак...

У раду проведоше још цео час. Веља пусти децу, па се кроз простран ходник упути са гостима у свој стан. Дочека их једна слабуњава, ситна плавуша, поздрави се врло усрдно, па одмах оде к столу, на коме стајаше послужавник са водом и

— Стој... Ходи код бате... Љубица познаде ћатин глас, па плану својом одважном, плаховитом срџбом. — Ха, пијанице једна, ти ли си то ? Марш с пута... дрекну она, па гурну пијана Богосава из све снаге.

Љубицом облада зебња ; стаде је нешто гушити у грудима; она осећа да се овога часа извршује једна нечувена неправда, једно неоправдано насиље над слабим човеком, који је без икакве заштите, коме ништа друго не

Нема шта ни да једе, а ја не могу више да дајем... Нема више никакве зараде. Ове цене да те Бог сачува: данас једна, сутра — друга. Још да није ових кожа, не би се имало шта јести.

Кад отпоче рад, прибра се мало и врати јој се обична њена смелост. Само јој једна мисао о том дође у главу: ваљда ће се и сад умети извући... како је до сад!..

Она се намршти, видевши га таква, што се не измаче оку његову, па одмах узе да јој објасни целу ствар. — Смрдибуба једна !... Он се нашао да се брине о моралу и светињи школској!...

и Љубица весело прижељкују у топлој соби, шапућући једно другому о љубави и срећи, а у то време дојурише сокаком једна кола и зауставише се далеко од школских вратница. Изиђе из њих једна слабуњава, суха жена у варошком оделу, отвори.

Изиђе из њих једна слабуњава, суха жена у варошком оделу, отвори. лагано и опрезно школске вратнице, прође брзо преко дворишта и уђе у

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Град градила бјела вила Ни на небо, ни на земљи, Но на грану од облака; На град гради троје врата: Једна врата сва од злата, Друга врата од бисера, Трећа врата од шкерлета.

“ 10. Саздаде се бела црква, Ни на небо, ни на земљу, На сред небо под небеса. На цркву су до три врата: Једна врата само од злата, Друга врата од истока, Трећа врата од запада. У њој поју три анђела, Они поју рајску песму.

Ето ти свекра свекрвом, Ето ти осам ђевера, Ето ти осам јетрва, Ето ти једна за’вица.“ А она Јову говори: “Што ми је свекар свекрвом, То ми је старо нејако; Што су ми осам ђевера, То су ми

Што су ми осам ђевера, То су ми вјетри по гори; Што су ми осам јетрва, То су ми зв’језде по небу; Што ми је једна за’вица, То ми је мајка у мајке; Тешко си мене без тебе! Кад није тебе код мене!“ ПОЧАШНИЦЕ (ЗДРАВИЦЕ) 87.

“ — “Болан Јово, не боли те с мене, Већ те боли с трију дјевојака, Које су ти зарукавље везле; Једна везла, двије тебе клеле: “Колико је на рукаву грана, Тол’ко било на Јовану рана!

Кад си била ти то наумила Чему ме си Богом братимила?“ Два су друма, једна је планина: Кудје пође гиздава дјевојка, Она гора зелена вехњаше; Којом пође они туђин јунак, Она гора суха

“ 176. Три су јеле според расле На ведрој - ведрој ноћи На јасној месечини. Питале су једна другу, Шта би која најволела. Најстарија говорила: “Ја би’ чоју најволела“.

“ — “Појди збогом, мој невољен соколе!“ Прид тобом је једно поље ширина, Иза поља једна гора зелена, И у гори бунар вода студена, У бунару једна груда снежана; Узми груду, те ју метни у недра, Како

“ Прид тобом је једно поље ширина, Иза поља једна гора зелена, И у гори бунар вода студена, У бунару једна груда снежана; Узми груду, те ју метни у недра, Како копне она груда у недра, Онако копне моје срде за тобом.“ 179.

ти се понијела, Из врха ју злато сипље, А из грана ситан бисер, Лишће ју је жути дукат, Под њу седе три девојке: Једна беше расплетена, Друга беше саплетена, Трећа беше нељубљена.

“ Ал’ говори момче нежењено: “Ид’ одатле, једна отровнице! Кад си свога брата отровала, Отроваћеш и мене јунака.“ 224.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Савршено једноставно! (Јелисавети) Изгледа да не разуме... ЈЕЛИСАВЕТА: Доста је један једини покрет, једна једина реч, један једини детаљ, да он, било где да се налази, уобрази да је у представи!

Све што зна да им каже, то је не знам! А дајде ти њега мени на вртаљ сата, па ће му мало бити једна уста! Не зна престојнику, ни агентима не зна, ни есесу не зна! А да видиш како код мене зна!

СОФИЈА: Јако позориште! Три даске преко два бурета! ВАСИЛИЈЕ: Мислиш да је то мало? СОФИЈА: Теби би и једна хоклица била доста! ВАСИЛИЈЕ: Не знаш ти шта би све могло да стане на једну хоклицу!

Краул и бетерфлај! БЛАГОЈЕ: То нећеш доживети! ГИНА: Крпа остаје крпа! Ниси ти ништа друго, до једна обична крпа, жедна ракије! И та твоја цвећка од глумице! Моћи ће да те привија! Да те привија на своје живе ране!

Замало да заборавим да вам кажем! Оног Дропца, батинаша, нашли обешеног! Обесио се на Татинцу, о неку крушку! Једна велика јерибасма, рађа по вагон! Обесио се оном жилом, којом је тукао! А у руци му нашли видову траву! Не чују...

Црњански, Милош - Лирика Итаке

ПРВА ЈЕЗА Деси се: да се зачудим, кад ме изненада растуже: кишица плаха, ил једна смеђа дечија глава у коју се загледам дуже.

Све ми се чини због тебе је јесен и чим заспим у лудој ће страсти и болу из твојих цветова млечних једна кап у јесен да кане. Нада мном ће у лишћу свелом уди твоји засијати, мртви, мраморни, вечни.

Само у сну, ко Месец бледа и тако ко он невесела, по свету блуди. Гондола једна ћутке је скрије у бездане воде Венеције, саму, уморну, разочарану, на карневалу.

По једна љубав, јутро, у туђини, душу нам увија, све тешње, бескрајним миром плавих мора, из којих црвене зрна корала, као, из

духу оболелом, и, крај Месеца, и овде, звезда заблиста, видим да је, у раном умирању, моја, и туђа, младост, горка и једна иста. И, место своје судбе, са ужасима новим, сусрећем давни живот, болан, и прозрачан.

Ту, ту бих, у овом животу, да ме облије слап свих дивота чулних, као пад мирисног млека. А, чини ми се, једна једина, таква, блиста кап, над песком пустиња, и тла, над земљом, далека. Заиста, зрак сам само?

За време рата, ограниченом броју читалаца Савременика, у Загребу, те су песме остале само једна литерарна епизода. После рата, у Београду, оне су одјекнуле као бомба.

Једва су га спасли наши наполичари и моја добра, мала, нежна, баба Јула. Сестре мога оца нису биле срећне: једна је умрла млада, а друга је била несрећно удата, у Загајце, за богатог трговца, Мунћана.

мог оца, мој отац је био толико пун дугова, и толико осиромашио, да нису имали ни толико новаца колико је онда стајала једна колевка. Мати ме је повијала у једном кориту у ком је хлеб месила.

У тој песми, у првој строфи, полази на пучину једна лађа. У другој строфи диже се бура. У трећој плове на пучини само олупине брода. Данас ми се чини да би то било доста.

) Учио сам и сликарство, приватно, код једног професора. Моја слика уљана, Једна мртвачка лубања, била је на изложби школа. Од мојих другова остала су ми само имена.

да уђем у Академију ратне морнарице, а кад нисам успео, и кад сам чуо да се и на Ријеци те године први пут отвара једна експортна академија, уписао сам се у њу. Не питајући ујака.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Сунце, међутим, зађе па понесе и онај златни сноп зрака, а мушице распустише своје коло и разиђоше се. Једна мушица долете и стаде облетати око старчеве главе па му час улети у уво, час у око, или га пецне у образ, у врат, час

Ти мислиш да је зло што је и нас Бог створио. То може казати само охол и горд човек и једна незналица као ти што си. Ми вам, додуше, понекад правимо штете.

СИРОЧЕ драмска слика ЛИЦА Сироче Радник Господин Госпођа у црнини Позорница: Једна улица у неком великом граду. Зима. Снег веје и дува ветар. Сироче: Зима... сва дркћем...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

је опет одликован што је први приметио и констатовао да се реч књига врло интересантно свршује на а, а почиње са к. Једна куварица је одликована што је за пет година службе у богатој кући украла само неколико сребрних и златних ствари.

— Нова књига: „Доживљаји једног старца без ордена!“ — Још је вазда било таквих књижица. Чак је и једна меана истакла фирму: „Код чуда од човека“, а на великој табли насликан човек без одликовања.

— рекох. — То су закони, управо рећи, класични. Ни једна земља, верујте, не троши на подизање привреде колико наша земља.

Она је, опет, молила да је Скупштина огласи за десет година млађу него што је. Једна је, опет, поднела молбу да Народно представништво донесе меродавну одлуку да је у браку са својим мужем родила двоје

У том пријатном и важном разговору прекиде нас момак, који уђе у министрову канцеларију и јави да једна чиновничка депутација жели пред господина министра.

Многи листови препуњени депешама и изјавама оданих грађана. Све су те изјаве и честитке налик једна на другу, готово рећи разлика је само у именима и потписима. Ево једне: „Председнику Министарског савета, Господину...

Докле је то дошло, видеће се из овог догађаја. Једног дана ишао сам на станицу где стаје једна страна лађа. Приспе лађа и почеше излазити путници.

— Јест, изгубићеш друго око, — плану говорник — па нека оба изгубиш. Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар. То је срамота! Мислиш ли на добро и срећу своје деце?

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Павле отвори вратнице, те уђосмо у авлију, а тамо већ у велико комишају. Пред нас истрчаше снаје ча-Маркове, једна са лучем, друга прихвата коња а трећа, ваљад', ради параде.... — Добро вече!...

— Тако ви је то код нас адет. Наместише нам, тако, уз ватру, троношце са јастуцима. Једна сна стоји иза мене, а друга иза свекра, па нам потурају столице, а ми се, као аге, спуштамо...

Сад тек отпоче мутљава и тумарање. Њих двојица одраше овцу за тренут, почистише је и дадоше женама на транџирање. Једна узе да чисти црева за чорбу, друга сече бутке и плећке за кромпир, трећа ребра за купус, планинка стоји уз бакрач и

Нагне, брате мој, једна крњу бардачину, а другом руком држ' конђу, па истресај док душа хоће... напије се, брате мој, тако, па муцни првој до

а ова ти њој: хм! те у наоколо, док се једној није досадило, те подвикне: »шта муцате, брате мој, бардак овамо!« Једна викне: није у мене, друга, трећа, све тако.

Залудан Дуле, па почне да се туња око они стаклића нође. Погледа, стоји једна пол' окењача, пуна ракије — тако му се учинило — жути се, к'о варбана шљивовица.

То беше давно жељена лозинка за младеж. Девојке се шћућурише једна уз другу, к'о стока, кад осети у близини гладне курјаке. Настаде нема тишина међ' млађим светом.

Па 'ајде, што је гњече и ломе, но је после бацају на чисту, окомишану гомилу. Где ли им је памет?... Једна по једна ћушка се у средину, ал' ниједна није рада да буде с краја.

Па 'ајде, што је гњече и ломе, но је после бацају на чисту, окомишану гомилу. Где ли им је памет?... Једна по једна ћушка се у средину, ал' ниједна није рада да буде с краја.

На другом слогу реч се прекиде, к'о кад би на неког, изненада, сручио пуну видрицу хладне воде... Једна је рука већ залутала... — Куку — куку — ку!.... не дирај се, ђаво те одн'о!... шапуће друга. — Цмок!...

— Ја. — Ево је, до мене. — Ћути црна, ако Бога знаш, шапће Миленија и ћушка се напред. У том је обухвати једна снажна рука, она претрну, ал' се одмах прибра. — Иди сад, молим те, к'о брата! — Само да ти нешто кажем.

Грло му се суши, а он не сме ни да се накашље, боли га једна страна, он не сме ни да мрдне — јер је страшна поноћ... Ал’ веселим комишиоцима, сакупљеним у великом броју,

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

за поклањање добрим ђацима; па је онда, братац мој, пред лудима у кафани казао: да је господин министар просвете једна обична професорска стеница, и још, брате мој, свађао се са женом пред ђацима, па се жена пред децом пљескала где је

чекај да проговоримо кô људи! СЕКУЛИЋ: О чему да проговоримо? ЈЕВРЕМ: Па добро, како то може да буде: једна пенџета и једни 'ерцлови пет стотина динара? Да кажеш да је мање...

му дође знаш као мало философски увод, а после му, овде даље, опет на један философски начин кажем: „Јовице, магарчино једна, зар ти смеш да говориш о шпиритусу, кад си лиферовао војсци цркнуто место?

МЛАДЕН: Јес', ал' одјутрос сам гласао за госпођицу, а сад за тебе, газда. ЈЕВРЕМ (згранут): Какву госпођицу, марво једна? МЛАДЕН (показује на Ивковићева врата): Па... за онога... ЈЕВРЕМ (хоће да га шчепа за гушу): За кога, бре?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Само се једанпут окренуо у згради, једним погледом је разгледао и већ му синула у глави једна згодна мисао: да повуче паралелу између норвешких школских зграда и ове зграде у којој он сад стоји, а у којој ће

! Ти лажеш! — Не лажем те, бога ми, господине, а што да те лажем? Не лажем ни ћату, што је једна, рећи, власт, а што тебе да лажем?! — Ама тако ти части, ниси писмен? — Хехе! — смеје се глупо фамулус.

— Ти, ти, да! — Ја сам вамулус у овој школи одвајкада. Је л’ ти реко’, господине, чим дође у село?! — Море, ти си једна бирокрачина, видим ја. Писмен си ти, видим ја, него признај! — Ама нијесам писмен, очију ми, господине!

Па тако и с тобом. Рекоше нам. Дође нам ’абер за тебе. »Е, што вам сад, веле, долази једна, да простиш, несрећа, једна напаст и гурема, један кијамет у село — веле они за тебе — мани се, веле!

Па тако и с тобом. Рекоше нам. Дође нам ’абер за тебе. »Е, што вам сад, веле, долази једна, да простиш, несрећа, једна напаст и гурема, један кијамет у село — веле они за тебе — мани се, веле! Оће да кукате црнога Маринка!

А има још и других слика. Једна баш врло жалостива. То је слика: сахрањивање и васкрс ловца, у неколико момената насликана.

И још једна, опет жалосна слика, како стрељају мексиканског цара Максимилијана, а он гледа у медаљон и вели: О, јадна моја Шарлота!

А тамо опет иза келнераја, око огњишта за кафу, поизлепљивано мноштво шарених корица од свакојаког цигар-папира, да је једна лепота и милина било погледати! Одмах иза тога стоји ексерима закуцана једна повећа црна мушема.

Одмах иза тога стоји ексерима закуцана једна повећа црна мушема. На њој су кредом побележена имена свију добрих испијача и рђавих платиша.

Они су лепо живели и слагали се. Она је имала утицаја на њ, иако још нису били венчани, него су, као што оно једна стара наша песма вели: »живели супружески ал’ невјенчано.

њему посвећена; то јест, само ће о њему говорити, пошто је он одмах после Срете, главнога јунака, а уз Мићу »Официра«, једна од најглавнијих личности у овој приповеци.

— Саг, саг! Одма’. Побрзо, Ташула, за господина једна тазе вода! — Ужурбаше се обојица, и Ташула и ћир Ђорђе. Овај сам узе послужавник с чашицом ракије и чашом воде и

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ПЕСМА О БАБИ КОЈА ПЛИВА ПОСРЕД САВЕ Гледам, гледам, не верујем својим очима: Једна баба у марами насред Саве скочила. Ја се питам: вид очињи да ли вара ме? Ено жене, насред Саве, ено мараме!

КАКО СПАВА ПЛЕМЕ РОГОГУ Пред зору, у савани, шта се може видети Испод зеленог месеца што као луч гори? — једна црвена птица између стабала лети, Можда је то сунце које жури зори...

Хрче ли? Ох, не! Најотменији у селу, Он спава нечујно, као јагње, и тише ... Једна велика буба мили му, ено, по челу; Он за њу не хаје; ко риба у води дише!

Пред зору, у савани, шта се може видети Испод зеленог месеца, што као лист гори? — Једна црвена птица полагано кроз гране лети, Можда је то сунце које корача ка зори.

КОРЊАЧА И ЗЕЦ Иде једна корњача Огромних беоњача, Црног, тешког оклопа; Споро, тужно корача, Као после покопа. Куда ли ће? У Беч? Мец?

Ал чини ми се да знам шта му је: Заљубљен је, тако ми Бога, Иако ни сам не знам у кога! Јер има негде једна мачка, Светла и добра ко играчка, Са очима ко два маслачка, Ах, тако ломна, и слабачка, Чиста ко љубав прва, ђачка...

Јер има негде једна мачка... БАЛАДА О ОДБЕГЛОМ МАЧОРУ Децо, тужан сам да би ми срце могло пући: Седам је година један мачор

Бару си нацртао, ал прсти још те сврбе: Знак да ту фале једна или две жалосне врбе. Врбе не мораш цртати: оне и саме могу да Дођу, у пролеће, са ветром, ко зна откуда ...

Кад се човек сретне с јабуком, ту се Догоди нешто крепко и поштено. КАКО СЕ НАПАЈА ДРВО У сваком дрвету — тврди једна новија сага — Ради мотор од двеста коњских снага, Па зато, кад ветар зањише гране снене, Дрво личи на ауто који се

ИЗГУБЉЕНА НА КАЛЕНИЋА ПИЈАЦИ Поподне, на пијаци, у клоаци Леже остаци и отпаци; Међ њима, тугујући без јаука, И једна румена, крупна јабука... Чмава, изгубив сваку наду У непознатом, бездушном граду...

А могао је Од руке до руке Стићи до Добоја Ил до Бањалуке. У срећна, лепа Времена она Могла се купити Једна бомбона. У каквој малој Невољи, муци, Знао је да се Нађе при руци. А овде, авај! Судбино клета!

Путнички воз БЛВ 13 већ је стигао до Сталаћа. Оријент-експрес јечи кроз хладно јесење поље; Једна локомотива ко звезда излеће из Бихаћа. — Врпоље! Врпоље! Ко нема карту — напоље!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

) 74 XИX. Азорска острва и њихова околина 75 XX. Шта се радило и сазнало у околини Азорских острва 80 XXИ. Једна занимљивост у близини плодишта јегуља 87 РОМАН ЈЕГУЉЕ ПРВИ ОДЕЉАК: ВЕКОВНА ПРИРОДНА ЗАГОНЕТКА И.

Оно је било тако провидно, да се у чашици воде, у коју је стављено неколико десетина таквих животињица, није ни једна могла видети.

Данска влада наручила је за тај циљ нарочити брод, удешен и опремљен за таква испитивања, а док он не буде довршен, једна данска поморска компанија ставила је Шмиту на расположење један свој омањи парни брод »Маргрете«, нешто већи од

Године 1920. једна моћна данска поморска компанија ставила је Шмиту на расположење свој брод од 550 тона, који је носио име »Дана«, а

За то време није уловљена ни једна јегуља, ни млада, ни одрасла, али је похватано милионима њених ларви, које су се из једне одређене океанске области

Године 1933, после смрти Шмита, који је умро као директор фондације, из ове се издвојила једна засебна установа која носи назив »морско-биолошка лабораторија« и данас је смештена у једноме старом замку поред

сукобљава са хладном, настаје, услед нагле промене температуре воде, пропаст сићушних организама у маси, јер се и једна и друга струја одликују нарочитим својим планктоном, који тражи нарочиту температуру као свој животни услов.

Ту постоји једна котлина, са свих страна окружена бреговима, која се поступно спушта према северозападној страни острва и на којој су

Ту се онда могу видети како се преплећу и преврћу једна преко друге, час узлетајући на површину воде, час спуштајући се у дубину гротла.

Прошлога лета 1938. године уловљена је таква једна јегуља у близини Београда и била изложена на рибарској изложби у просторијама београдског сајма.

Крљушти су врло ситне и неправилне; свака је од њих састављена из неколико зона што опкољавају једна другу. По броју тих зона природњаци распознају старост јегуље.

Јегуље се око њега окупљају и узнемирене ту чекају погодну ноћ, пливајући и преплетајући се једна око друге ту у месту.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ПОКОЈНИЦИМА 47 СОНЕТИ 49 МУТНА ИМПРЕСИЈА 52 ЖЕЉА 54 ПОВРШНИ УТИСЦИ 58 ЈЕДНОЈ ПОКОЈНИЦИ 61 СТАРОСТ 63 ОБИЧНО ПЕСМА 66 ЈЕДНА ЖЕЉА 68 ПРЕЛАЗНО ПОКОЛЕЊЕ 70 У КВРГАМА 72 ТУГА 74 МИСАО 76 ОСВИТ 78 СУМОРНИ ДАНИ 80 ТРИ

Сад нам је љубав отмена и чедна, Ко месечином прожета. Мирише Ко цвет сасушен, успомена једна, У књизи што се већ не чита више. О дај ми, драга, да на крило твоје Положим главу уморну, да сада Слушам.

сада За једну пут, за један облик тела, И што ми душа затрепери цела, И сва немоћна издише и пада, Кад ме се такне једна рука бела!

сад полако тече ово време, Постасмо тако туђи једно другом, И гледамо се у ћутању дугом Тупо, ко сито дете шећерлеме. ЈЕДНА ЖЕЉА Ја бих у ноћима страшног искушења Кад дамари бију ко чекићи прави, Кад се она што се никада не мења, Вечна стара

Удар у мени неће наћи Искру што таму обасјава; Као по тужној глухој даћи, У мојој души све сад спава. И нигде једна успомена да се ко призрак у њој јави, Ниједна некад драга жена, Ниједна рана што крвави, — А помрчина мирно пада На

На оморини људи, звери И биле, све се мртво чини. — Јасика једна тек трепери, Јасика танка у висини. Трепери само, о јасико!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

МЕДОВИЋ, кадија СКЕНДЕР-АГА МУСТАЈ-КАДИЈА АРСЛАН-АГА МУХАДИНОВИЋ ФЕРАТ, зачирски кавазбаша РИЏАЛ ОСМАН ЈЕДНА БАБА Лица која песник није унео у списак: Вук Марковић, један Цуца, један војник, други војник, сват Црногорац, сват

Скендербег је срца Обилића, ал' умрије тужним изгнаником. А ја што ћу, али са киме ћу? Мало руках, малена и снага, једна сламка међу вихорове, сирак тужни без нигђе никога...

ОБРАД Виђесте ли чудо и знамење кâ се двије муње прекрстише? Једна сину од Кома к Ловћену, друга сину од Скадра к Осгрогу, крст од огња жива направише. Ох, диван ли бјеше погледати!

Ми играсмо у колу с гостима, ређасмо се наоколо вином, докле пушка извише Пиштета¹ пуче једна, и човјек покличе: „Ко је витез, ко је добри јунак! Поведе се робље црногорско!

“ Покличи се оној наругасмо: какво робље сасред Горе Црне! Пјан, рекосмо, па мисли да поје. Докле двије једна иза друге: цик! цик! опет, издушит не даше; и кликује човјек као пријед. Оно није без некакве муке!

КНЕЗ БАЈКО Сад ми паде на ум она прича кад онога из јаме вадише: пô му лица црно, пô бијело. ОБРАД Улеће ми једна муха у нос, штета ће ме нечесова наћи.

Крсту служиш, а Милошем живиш! Крст је ријеч једна сухопарна, Милош баца у несвијест људе ал' у пјанство неко прећерано.

Узду глодат — да се ломе зуби! Небо нема без грома цијену. У фукаре очи од сплачине. Пучина је стока једна грдна — добре душе, кад јој ребра пучу. Тешко земљи куда прође војска!

ВОЈВОДА ДРАШКО Бјеху, брате, да те Бог сачува! Мало бољи него у Турчина. Бјеше једна кућа превелика у којој се грађаху бродови; ту хиљаде бјеху невољниках, сви у љута гвожђа попутани, те грађаху

Док се једна подиже завјеса, трећи дио од куће отвори. Боже драги, ту да видиш чуда! Ту измиље некаквога пука, то ни у сан никад

Ево има шест-седам годинах кâ доходи једна пророчица међу нама. Из Бара се каже. Дава траве и нешто лијечи, и записе нечесове гради да човјека пушка не убије.

Што је човјек, а мора бит човјек! Тварца једна те је земља вара, а за њега, види, није земља. Је ли јавје од сна смућеније?

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

живот, изобилан, увучен и пун раскоши, са лепим женама и раскошним оделима, а још раскошнијим јелима и слаткишима. Једна фурунџиница, која би само за њихову кућу пекла, могла је од њих да се издржава, толико се месило и пекло.

Тако исто колико би пута гледала и оне кћери Ташка самарџије, више њихне куће, у истој улици. Има их четири. Све једна другу сустигле.

И тада већ зна да је настало, ухватило је оно нено „двогубо“, када осећа: како није она сама, једна Софка, већ као да је од две Софке. Једна Софка је сама она, а друга Софка је изван ње, ту, око ње.

је настало, ухватило је оно нено „двогубо“, када осећа: како није она сама, једна Софка, већ као да је од две Софке. Једна Софка је сама она, а друга Софка је изван ње, ту, око ње.

И све, као да им је баба Симка била све и сва, отац, мати, њој су се обраћале, тужиле једна на другу. По која тек вриштећи отуда истрчи. — Тето, мори, Види ове! Не може од њих да се прође!

Не могу више да издрже лежање, топлоту. Почеше опет по курнама, око чепова, и тамо по плочама изваљујући се једна другој у крило, да се пљускају.

А песма, звук тасова све јачи, све бешњи. Док једна, а то баш она која се тужила како је стрина Паса уједа, витка, црнпураста и бежећи од другарица, које су је јуриле,

Онда су поново други, суви пешкир узимале, једна другу молиле да је обрише где она сама не може, по леђима или ма где.

И све док су пролазиле чаршијом, прелазиле онај мост, увијене, погнуте и кријући се једна уз другу, ишле су мирно. Чим се изгубише из вида чаршији, опет почеше да се погуркују и обазиру.

весеља и ора, ослободивши га се, као да га и нема, тако су поред њега истрчавале, витлале се, не бојећи се више ни једна да ли јој се нису случајно шалваре смакле и бедра, половине јој се виде више него што треба, и да јој није јелек и

Нистаро, ни младо, жена, снаја, стрина, ујна или какав род. Само се знало за мушко и за женско, и онда једна мешавина: стискање, штипање, јурење око куће и кркљање.

Црне јој очи ушле, нос јој се извукао и утанчао, а слепоочњаче јој се изоштриле и као пришле, стисле се једна другој, само | јој уста још онако танка, влажна и свежа. Иде полако.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Свих погледа ти си једна светла жижа, Свих жеља мета варљива и сјајна; Ипак, ниси једном но другоме ближа, И остајеш чиста и тиха, к’о тајна.

неће; Кад уздаха дугих подигне се плима, Кад ти око ташта задовољства прозре, У души твојој кад застуди зима, Једна ће мис’о у теби да дозре, Велика, тужна мис’о, моје драго: Да треба да нам све буде свеједно, Да нам је овде још

Ноћ не диже крило, И неће више дићи га над нама! Сребрнаст покров простором се влачи, Чудан и моћан. Једна црна јама... Ту ће нам ући жеља и страст свака! Сетно се небо облацима мрачи. Лудост, весеље! Рака! рака! рака!

задовољством што ми разбија чаму; Ту јадне креатуре измишља машта слаба, А јавна жена каква представља прву даму. Једна отужна боја немара преко ствари Ствара се. Све ми сада личи на једно исто.

и боља и гора Но свет сазнања; и њу не сме знати Лик нашег дана, наших мисли мора; А дуг је пут, да их њиме прати Једна ноћ само. ИИ — Вратимо се. — Зора!... ЧЕСТИ ТРЕНУЦИ Бледо јутро. Непроспаване ноћи.

И мисао једна захвата у мени Корена све више: једно уверење Да је то најбоље, док сунце румени, Док нас бура бије о рапаво стење.

Нека топла суза и задњи пут кане На то мирно место заборава трајна, Где је могла, скромно, једанпут да стане Цела једна младост узбуђена, сјајна.

црним друштвом, као танак влâт На ветру, задрхти слутња што се крије, Монотоно, кобно, к’о домаћи сат У зиду, док једна опомена бије. Слућеног гласника савести још нема.

Љубав је слабост, а ја сам кротила И дивље звери и сав људски сој. У мени се једна жеља оваплòтила: Не да ме воле — то је малотрајно — Но да ме се боје — то је ипак сјајно; Јер не влада светом љубав

Главна лица: један п е с н и к, једна ж е н а. — Ах, каква срећа! И ви сте на балу. — Случајно, Госпо... Не збијате шалу? — Шта вам пада на ум!

Кад видимо јадну вредност свију ствари, Кад су нам сви људи немили и криви, А срушени вере старински олтари, — Једна лепа нежност још у нама живи: Нежност према земљи и родноме крају Чијим нам је дахом дух некада плењен, Где и сада

Само једна љубав не чили у пари Пролазности; само једна се не мења; Само своја земља не лежи у бари Досаде; и поред свију искуш

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Невјеста једна, те згодна, одигла десно стегно и на њ наслонила торбицу, набрала обрве, па премеће нешто по торбици; јадница, кусур

“ али још јаче но пријед тако да се сви насмијаше. На те његове ријечи, отисну се из гомиле двоје момчади, једна дјевојка и невјеста једна, те изиђоше кроз капију; остали шљедоваше њихову примјеру; од њиховијех корака стаде топот

На те његове ријечи, отисну се из гомиле двоје момчади, једна дјевојка и невјеста једна, те изиђоше кроз капију; остали шљедоваше њихову примјеру; од њиховијех корака стаде топот по дрвеноме мосту, а

“ „Ма видите, није он прости солдат!“ рече Радоје, показујућ јаку Јанову, на којој блисташе по једна звјездица са сваке стране. Заокупише га питањима.

У давно доба, једна велика душа, преко умјетникâ, то исто камење, сложи у велељепно здање: храм Матере Божије и манастир на Кипурији.

Еле, бијаше то једна од онијех појава, о којима на први поглед и на први мах, зачмеш неко опсежно иако нејасно појимање.

колико би три пута крочио про ње и, готово, празна, јер од покујства не бјеше до ниски кревет у нуглу, трпезица једна уз дувар (на њој крчаг за воду и леђан), и столица једна дрвена са три ноге и наслонцем; више главе икона

јер од покујства не бјеше до ниски кревет у нуглу, трпезица једна уз дувар (на њој крчаг за воду и леђан), и столица једна дрвена са три ноге и наслонцем; више главе икона богородичина; за вратијем о клинцима неколико аљина.

У тај мах уђоше у дворану три човјека и једна жена. Најпрви иђаше старац неки, дебео, обриванијех бркова; за њим поп латински, носећи под пазухом гомилу књига; за

На те ријечи, у томе часу свечаноме, прионуше им душе једна уз другу. Лица им се раскрутише, очи сјевнуше, весели осмијак заигра им око младичастијех усана.

по авлији читава јата и крда паунова, фараунака, чуднијех некијех кокошију и интуша, па бијелијех зечева, вижлади, једна чиста свиња и једна лисица. Не ћаше бити краја чуђењу дјеце, да их Павле не поведе.

јата и крда паунова, фараунака, чуднијех некијех кокошију и интуша, па бијелијех зечева, вижлади, једна чиста свиња и једна лисица. Не ћаше бити краја чуђењу дјеце, да их Павле не поведе.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Код свих пословица пада у очи економија речи: са што мање речи што више рећи. Ретке су пословице овакве дужине: „Једна коза окози двоје јарића, па од једнога кожа доспе на бубањ, а од другога на јеванђеље“; или „Међеду су уши извукли док

По томе су питалице једна врста наших народних епиграма. ИВ КАЗИВАЊА А) ПРОЗНА А) ВЕРОВАЊА Има казивања којима је првобитно порекло у

Зна шта је цар вечерао. И камен би рјечма подигао. И оца би за новце продао. Једва му кожа кости држи. Једна глава, хиљаду језика. Једне капи поштене крви нема у себи. Једном руком даје, а двјема узима.

Једна глава, хиљаду језика. Једне капи поштене крви нема у себи. Једном руком даје, а двјема узима. Једна му нога другој добра не мисли. Једну ногу би изио, а на другу ’одио. Како је лијепа одсијева од ње сунце.

— Што је више брдо, то је дубља доља. — Зло с добрим сусједује. — Добру коњу сто мана, а рђаву (само) једна. — Што је добро, на око и зло иде. — Пре буде од добра зло, него од зла добро. — Ни злу теци, ни добру остави.

— Добро се не позна, док се не изгуби. — Доброме хату сто мана ваља, а рђавоме једна не ваља. — Онај ми је брат који ми је добру рад. — Добро се дрво на пола цепа.

— Кам из руке а ријеч из уста. — Испуштену реч не стиже. — Што прође преко девет зуба, оде преко девет брда. — Једна ријеч, сто ријечи. — Тко пуно говори, мало му се чује. — Не вјеруј ономе који се много куне.

— Добра је намишљена, ну је боља размишљена. — Боља ј е размишљена, него смишљена. — Боља је једна размишљена него стотина учињенијех. — Порани мишљу, а покасни ријечју: нећеш се покајати. — Испеци, пак реци.

— Не дај умље за безумље. — Мука учи памети. — Шупљу главу ветар носи. О НАУЦИ — Наука је једна мука, а одука двије. — Учећи другога и сами себе учимо. — Без муке нема науке. — Пример је најбољи учитељ.

— Тко тражи пуно пријатеља, находи мало. — Држ’ се нова пута и стара пријатеља. О ДРУШТВУ — Једна ласта не чини пролеће. — Сам човек никуд пристао. — Сама рука мртвој друга. — Човјек је сам као дуб посјечен.

— Тко посрће, и падне. — Грех је греху заметак. — Један грех рађа сто греха. — Једна штета сто грехова. — Гријех једнога све село плаћа. — Гријех најмањи зло је највеће.

— Смрт је ближа него кошуља. — Смрт је варалица. — Ко се у бари удави, оном друго море не треба. — Једна (је) смрт, а сто узрока. — Живи кадгод, а мртвац никад. — Мука живети, а жао умрети. — Свакоме злу смрт је лек.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

120 38. ДИВЉАН. 122 39. У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ. 124 40. ЦАР ДУКЉАН. 125 41. ЂЕВОЈКА, УДОВИЦА И ПУШТЕНИЦА. 126 42. ЈЕДНА ГОБЕЛА У КАО А ДРУГА ИЗ КАЛА. 127 43. СОЛОМУНА ПРОКЛЕЛА МАТИ. 128 44. ЛАЖ ЗА ОПКЛАДУ. 129 45. КРАЉ И ЧОБАНИН. 131 46.

Кад будем преко мора, онда ми некако пукне једна упрта на торби, те се сва проја проспе у море. Кад пређем преко мора, у том стигне и ноћ, а ја онда сјашем с челца, па

21. Два се брата преко плота за браде вуку. 22. Два ступца у небо ударају. 23. Двије горе упоредо расту; једна цвати, а не роди; друга роди, а не цвати. 24. Двије чавчице напоредо стоје, а једна друге не види. 25.

23. Двије горе упоредо расту; једна цвати, а не роди; друга роди, а не цвати. 24. Двије чавчице напоредо стоје, а једна друге не види. 25. Девет баба по леду се плаза. 26. Док се отац роди, син по кући оди. 27.

43. Јаше род на нероду, и тражи неникли. 44. Јаше тута на баури. 45. Један прут све поље огради. 46. Једна груда воска цијелом свијету доста. 47. Једна чаша масла свему свијету доста. 48.

44. Јаше тута на баури. 45. Један прут све поље огради. 46. Једна груда воска цијелом свијету доста. 47. Једна чаша масла свему свијету доста. 48.

У пете нишани, у нос згађа. 138. У соби напето, у кући раздрто. 139. У шта је срце пртено. 140. У шта су два грла, једна шија. 141. Цар вечера, буздован му игра. 142. Царевић воду пије, копље му се врти. 143.

153. Четири брата путем трче, један другог не може да стигне. 154. Четири буле на коњу јашу, једна другу не може да стигне. 155. Четири ножице, а два опанка. 156. Чуча чучи, бјега бјежи; скочи чуча, те увати бјегу.

(Дјевојка цара надмудрила), 41. (Ђевојка, удовица и пуштеница), 42. (Једна | гобела у као а друга из кала), 44. (Лаж за опкладу), 45. (Краљ и чобанин), 46. (Ко умије, њему двије), 47.

(За што у људи није табан раван?), 32. (Пепељуга), 37. (Зла жена), 41. (Ђевојка, удовица и пуштеница), 42. (Једна гобела у као а друга из кала), 43. (Соломуна проклела мати), 44. (Лаж за опкладу) и 48.

да их она наштампа, а она их предала некоме да их поправи, пак тако остало и до данас, само је од њих наштампана једна у ІИИ. ч. Љетописа за годину 1846 „Сыхь царевь и три лабуда.

В. С. К. 1. МЕЂЕДОВИЋ. У некакоме селу пођу жене у планину да траже дивљега броћа, и тако врљајући по планини једна од њих зађе и дође пред једну пећину из које изиђе међед те је ухвати и одведе унутра; и онђе живећи с њоме, жена

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И потом се чита једна глава тетрајеванђеља. Ако ли буде немогуће, онда преполови. И потом почиње служба јутрења. Отпевавши после

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

СКИТНИЦА: Има да покисну. Много света, једва сам прошо довде. Него ово ме занима. Да л вам је некад свраћала једна висока, отресита, крупна, коса црна ко зифт? Зове се Вука, Вукосава. Пречанка. ЦМИЉА: Не би баш могла да се сетим.

Сад баш кажем овој вашој, за шанком. Да л вам је свраћала једна, зове се Вукосава, очи црне, пунђа, метар и осамдесет? Висока, крупна, коса црна ко зифт.

ИКОНИЈА: Где рече цревца, да л би ти нешто да можда презалогајиш? АНЂЕЛКО: А шта кажеш за једна јаја, са сланином? ИКОНИЈА: Јаја имам одлична, и то сељачка! Спремиде, Цмиљо!

Не могу да вас огреју ни топлане, ни церова дрва, ни угаљ, ни овнујске коже! А како то неког и једна лула може? Ствари, ствари, благо... обично ђубре! На човека се брецате, а и мраву треба скинути капу!

СТАВРА: Сада ме копка шта ли ће бити с Милетом! Био је нешто много агилан! А они су једна те иста фракција! ИКОНИЈА: Мали је Миле да буде фракција! Цмиљо! Где ли се само завукла...

Кажи ми макар да знаш како ми је! СТАВРА: Нама је свима жао... ЦМИЉА: Шта жао, проституткиња једна! Ја тебе, мацо, никада не би флашом! ИКОНИЈА: Што може да ти уради поштена, то ти курва никад не би урадила!

ТАНАСКО: Можеш ти на себе да натовариш и иљаду, и триста иљада рана, ал која ти вајда кад те ни једна не боли? ПРОСЈАК (спусти се на земљу): Моја жртва испала залудна, моја доброта на зло окренула!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ГЛАСОВИ ПРИЈАТЕЉА Аферим, пријатељу! Аферим, пријатељ-Јовча! Отворе се часком врата на кујни, једна снаха у нанулама са свећом оде горе у Јовчину собу, отвори је, запали још свећа и враћа се у кујну; друга свећа, с

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Дам се мало помало у мисли; једна идеја и мисал почне разбуђивати, подстрекавати и на памет доводити друге. Колико сам обладан био мојом будаластом

На левој страни виде се брда и холмићи, покривени с виногради и воћњаци. С десне стране потока пружила се једна веселовидна долина, сва покривена и украшена с ливадами пуним злака и цвећа селнога, која се протегла до близу

Што си ти? Балавче једно. Пак [х]оћеш да бог с тобом чудо чини. Но, једна за стотину, или да једеш као и други људи, или — пут за уши.

Сви изиђемо на брег и срадујемо се један другом о благополучном избављенију, како да смо једна једина фамилија. Ко би могао описати ону чувствителну срца радост матера к чадам својим!

Другда се поизређају по сто једна за другима, | да се не виде од пра[ха]; који су год онда у колеси, пуне им се не само очи, уши и [х]аљине пра[х]ом,

Реч је овде о двема женами, о којима никада не могу помислити да чувствително моје о њима не соболезнује срце. Једна је Јованка, кћи чиче Лазе.

То знам да би му Бачванин нама[х] опсовао кесу. Из Меца пође с нами у друштво једна госпођа адвокаткиња, која у целом свом животу ништа не пије, то јест што се пије, ни воде, а совершено здрава и

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Така је света лоза Јерковића у Зврљеву, која је, до данас, дала манастиру В. двадесет и пет фратара. Има једна књига у којој су животописи свију фра-Јерковића до половине овога вијека, њих двадесет тројице.

— Сад ми изуј чизме и метни ми кладу под ноге! Та-ко! Е, сад запали свићу! У свакој католичкој кући налази се по једна воштаница, освећена на Сретење (на Канделору), а чува се у кући, за употребу самртницима.

Онакијех нема у Зврљеву! Повише су од голубова, а оштријех и дугачкијех крила. Сад, гле! гле! гле! једна слети у воду, па изнесе њешто што јој се копрца у кљуну! Изнесе рибу! Ено и друге кљуцају и лове рибу! Тице лове рибу!!

— Шта је оно? Је ли оно каква тица? — запита возара шапатом. — Оно је једна велика звирка... — вели један. — Која ће те изисти, ако се не будеш чувâ! — дода други.

А није лако чувати гуске, брајко! Прије свега, триба свакој да надинеш име, јер ти ни једна јутром неће изаћи док је не зовнеш по имену.

бјеше ограђена ниским зидом, при дну кога бијаше камени коломат за сједење; при једној стијени приграђена бијаше једна пећ за хљеб; насред пода бијаху два гвоздена пријеклада, гдје је горјела ватра.

тога изашао би Бакоња и обрнуо би другим лактом тријема, противнијем правцем од кујине, те би закуцао и ушао кроз једна врата између ризнице и гвардијанових соба. Ту је била књижница, а у исто вријеме и „скула“.

— Јево дви књиге, једна суду а друга ликару. Даклен, који може припливати, па да нађе добра коња прико воде, ћа да оде у вас трк у град?

Па има још једна новост. Један фра-Теткин брат довео је синчића, и остаће као ђак. Све те новости учинише дубок утисак на Бакоњу, а

— Шта је?... Ко то виче тако?... Шта се ти дереш, еј? — запита Вртиреп. — Носи те враг, магарчино једна! — вели Брне. — Шта ревеш? Одлази магарчино! — Баш вам фала, гвардијане, што назвасте брата правим именом!

Па онда и сва снага бјеше му чудновато скројена. Труп му бјеше сувише кратак према ногама, а једна му се нога савила као гудало, али није храмао.

Бакоња, намрштен, ста распремати собу. Једна неугодна мисао изазва другу. Доиста му Бујас намјешта замке! А онај гадни Мачак, откад нестрпљиво очекује да се

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Гле у стаклу: сунце! Жута мрљо, Под којом сам се жего, чистио и прљо! (На некој падини сад у житу, ражи — Једна сама булка моје око тражи.) Слобода је усамљеност, ал не лечи. О тежи је мук од тешких речи.

НА ДРУМУ Са рушевине мога стиха Која се слути из свог праха Зачу се реч тек једна тиха Испрекидана ко од страха. Насмешен (ал и препун страве) Окрећем слух и бечим зене: Да ли то беше звук сред

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Понекад, обично после вечере, зове ме Аћим у своју собу. Кад би неко кроз прозор гледао, могао би само да. види: једна према другој клате се две браде. И ништа више.

Тај небрат који ме се сети само кад ми паре тражи... Злотвори моји, једна чекате кад ће Тола смрзнутог да ме стовари пред кућу, а ја никоме не требам, ни вама!

тога заборављеног и никад неизговореног тепања, с уживањем и поносом гледајући у своје крупне дојке које су бежале једна од друге и надимале кошуљу. Сетила се, засмејала и прошаптала: „Мој брадоња.

Симки хитро промакоше сећања на то давно вече и једна изговори: — Не требају ми. Он трже главу, ухвати је косим погледом, па касније промрмља у браду: — Они се смеју,

у белом диму снега и ветра Мијат једна умирује угојене вранце што, њиштећи, туку копитама у санке, а јутро се наставља мислима последњих несаница.

Лаке и хитре, сенке налећу једна на другу, измичу и опет налећу гонећи се по изрибаном дашчаном поду и резбаријама храстове таванице.

Триста... Имање у Прерову можеш да купиш за триста... За школовање сам ти дао више од пет стотина... Много, Вукашине. Једна нас мајка родила и сад овако. Ти знаш, на свету ближег од тебе немам. Ионако ће све твоје бити. Твоја ће деца...

у топлој постељи и миришљавој влази Симкиних недара и бутина, целе ноћи грчила се једна нада и једна недоумица: можда ће се Бог смиловати њему.

у топлој постељи и миришљавој влази Симкиних недара и бутина, целе ноћи грчила се једна нада и једна недоумица: можда ће се Бог смиловати њему.

Да му је изродила деду, не би се његов живот у ово мучење претворио. Не би постојала ова ноћ, ни оне раније, све црње једна од друге. Аћим се не би двоумио да ли да напише тестамент.

— Ико, све истерај напоље. Кафеџија једна дочека: — Фајронт, господо! Опрошћавајте, господо, и сада знате за кога треба да гласате.

Поседају и ћуте. Река иде и односи: некад звезде, а некад облаке. У зору, једна по једна устане и одлази у село. Лука не излази из воденице док и последња не утоне у густу шуму топола.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Девојчица је била тако слаба да није имала снаге ни да устане ни да заплаче. Тек пред ноћ сажали се једна старица, подиже малу и однесе је својој кући, изненађена сјајем који је избијао из њених очију.

травама дететове красте, хранила га и одевала како је најбоље умела, али дете није расло, ни говорило, ни ходало. Једна од суседа посаветова старицу да девојчицу врати тамо где је и нађена, али старица одречно одмахну главом.

Девојчица је расла, из часа у час постајала све лепша, али јој преко усана не пређе ни једна једина реч. Само су јој златасте очи јаче блистале. Старица уздахну: »Ко ће је хранити кад ја умрем?

Наједном, једна од њих слете јој на раме и рече: — Ја сам твој врабац! — Не говори глупости — девојчица одречно одмахну главом.

Прозори њене куће прекривени су леденим цвећем. Ко зна има ли унутра иког живог? Једна девојчица се присети: узе врућу лепињицу и прислони је уз Татагино окно.

Све му се вртело у глави од њихових ситних гласова. — Шта тражиш? — замрси му се једна од њих у косу. »Баш да јој не кажем!

Ко би рекао да су траве тако високе? Тако брбљиве! Дечак претворен у капљицу виде како се травке нагињу једна ка другој и шапућу: — Баш је будала овај дечак!

будеш ли седео и плакао, заиста нећеш! — Из воде је искакало малено јато риба, и смејало му се. Затим се једна риба издвоји, доплива до дечака и рече: — Пењи ми се на леђа! Једном си ти мени помогао вративши ме у воду.

Високо, више, још више, до трећег неба, до седмог! Упоредо с њим пењала се још једна звезда, а дубоко доле треперио пустињски песак крадући сјај месеца. — Погледај како блиста!

Обе су исте боје и величине, али једна искри од радости, док друга плачно жмирка. Дечаци из Улице кестенова тада подижу поглед ка небу, узвикујући: — Гле

— рече суседа слева. — Укради рибарима морскога рака! Можда ће од његова меса мали ојачати? — предложи једна од најмудријих галебица, али суседа с врха стене рече да би ту једино могло помоћи месо морске корњаче.

— Таквог јајета није било, нити ће бити! — узвикну једна ласта, а месец склизну у дубину да га види, и задивљено прошапута: — Гле какво је!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

баш нарочито јако, јер су Турци и слабе нишанџије и слабо наоружани: бомбе су праштале, истина у размацима, али ипак једна за другом (није то још ни 1915, ни 1941, ни 1944.

Грдио би га, строг, онда опомињао, благ, па га отпуштао, уз дар. Он је знао да је и то једна од малих игри великог Кнеза.

Радње које су ту, сложиле су се, једна уз другу, без икаквог реда, и потребне и заборављене. А онда, кад се пређе угао Седмог јула и стигне до Улице цара

УЛИЦА ЗМАЈА ОД НОЋАЈА На углу Улице Змаја од Хоћаја и Улице Седмог јула две су куће, једна до друге: једна је стара а друга прастара.

УЛИЦА ЗМАЈА ОД НОЋАЈА На углу Улице Змаја од Хоћаја и Улице Седмог јула две су куће, једна до друге: једна је стара а друга прастара.

нешто што тек долази, што ће доћи, гомила се, тмасто и нелагодно, у далеким просторима, и смешно зуји, као опомена, а једна се глиста, дебела и пресечена напола, мигољи и гмиже, суманута, натраг у густину земље, а у Стојану, исто из неких

У тој унутрашњој навали једна се жеља, сва обла и потпуно необуздана, издвајала: све ће бити добро ако сад, свом силином, замахне песницом у то

Као да први пут удише ваздух, дечак је викнуо и тај узвик се брзо истрошио под пролећним облацима. Само му је једна овца, тврдоглаво, лизала сузе док је дечак, смлаћен тим чудом које се збивало у њему, заривао шаке у њено руно.

Ипак, док је тонуо у танану маглу, опоменуо се: откуд му смелост да поверује да ће преживети овај дан? Једна истина му је била под кожом, светлуцава, нека удара тај силник, можда је то Хасанпаша који ће ослепети, јесте, бесни

Могло би се помислити да су се ове две личности у Риги, тако несагласне, често сукобљавале. Али, нису: попустљиве једна према другој биле су, чак, склоне и да, повремено, препусте једна другој првенство.

Али, нису: попустљиве једна према другој биле су, чак, склоне и да, повремено, препусте једна другој првенство. Тако је Рига Велестинац знао да читаве месеце проводи у учењу и читању, као што је Рига од Фере знао

ни у договарању са оном правдом, све недостижнијом: у њој је било бар две Љубице од којих је свака имала свој глас. Једна се јављала са даном, одмах спремна да се одриче од себе и да се, све дубљом добротом, супротставља Милошевој злости;

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

160 ЛXXВ ЖЕЉА 162 ЛXXВИ ЈЕДНА ЖЕЉА 166 ЛXXВИИ ОРХИДЕЈА 168 ЛXXВИИИ ЈЕСЕН 170 ЛXXИX ГОСПОЂИЦИ... 171 ЛXXX ЈЕДНА СУЗА 172 ЛXXXИ ПРЕТПРАЗНИЧКО

160 ЛXXВ ЖЕЉА 162 ЛXXВИ ЈЕДНА ЖЕЉА 166 ЛXXВИИ ОРХИДЕЈА 168 ЛXXВИИИ ЈЕСЕН 170 ЛXXИX ГОСПОЂИЦИ... 171 ЛXXX ЈЕДНА СУЗА 172 ЛXXXИ ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ 174 ЛXXXИИ ПОСЛИЈЕ МНОГО ГОДИНА 181 ЛXXXИИИ БИЛА ЈЕДНОМ РУЖА ЈЕДНА...

171 ЛXXX ЈЕДНА СУЗА 172 ЛXXXИ ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ 174 ЛXXXИИ ПОСЛИЈЕ МНОГО ГОДИНА 181 ЛXXXИИИ БИЛА ЈЕДНОМ РУЖА ЈЕДНА...

280 ЦXЛВИИ ЈЕДНА ИНТИМНА ИСТОРИЈА 281 ЦXЛВИИИ 2 282 ЦXЛИX НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА 283 ЦЛ ЗАВЕТ 285 ЦЛИ НОЋНА СВИРКА 288 ЦЛИИ ИЗ ЈЕДНЕ

315 ЦЛXИИ СВЕТКОВИНА 318 ЦЛXИИИ УНУТРАШЊИ ДИАЛОГ 321 ЦЛXИВ „ПУЧИНА ЈЕ СТОКА ЈЕДНА ГРДЊА“ 325 ЦЛXВ РОДОЉУБИВА ПЕСМА 326 ЦЛXВИ ВЕРУЈТЕ ПРВО!

И снивај само! Биће мање суза И више св'јетлих и спокојних ноћи... Свикни на одмор под теретом уза! Истина једна и сама ће доћи! Зови се Љубав!

А са горе, крај потока, Стазица се дала; Једна мома милоока Ту је рубље прала. Ал' кад смотри враголана, Повикала сека: „Ој стазице, ој танана, Донес' га менека!

Ђ. Јакшић XВИИ ЈОШ... Један дим још, једну чашу, Једна песма, једна сека! П' онда збогом, тамбурашу! Збогом, крчмо, за навека! Ћ. Јакшић XВИИИ Љубим ли те...

Ђ. Јакшић XВИИ ЈОШ... Један дим још, једну чашу, Једна песма, једна сека! П' онда збогом, тамбурашу! Збогом, крчмо, за навека! Ћ. Јакшић XВИИИ Љубим ли те...

Тако тићи загрљени прелетају свет: Бела једна голубица сусрете им лет. Дивна беше, сјајна беше, рајски беше цвет, Превари се соко сиви, чаром обузет.

моји лепи дани Увело је цвеће, одбег'о ме мај; А на души оста, к'о скрхана биљка, Ил' ко тужан мирис увела босиљка, Једна тешка рана, тежак уздисај. XЛ ИИ ПОНОЋ Поноћ је, У црном плашту нема богиња.

То су ватре догласнице, Пружајућ' се из даљних еона, у поворци оној дугој, Досветљујућ' једна другој, Струјом која напред лети, Тежећ само једној мети.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

ова жица са танчином св'јетлом проникнула у простору оном ужасноме, кога краје ја један постижем, би ти био само једна точка! Ум је само један без границе, сви су други кратковидни уми.

вјетровах, те у санте иду и комате по простору немирнијех пољах не просипљу толико стријелах ка дв'је војске једна против друге, не казују толико полома ка у борби што небесној видиш изломјена штита и оружја.

Шар је овај доста поголеми једна маса црна и плачевна, состав ноћи и вјечног ридања; дв'је стихије у њем су ужасне, разљућене највишом крајношћу -

рад наказе веће оставио, тако данас лишавам Адама с бунтовнијем својим легионом блаженога жилишта спомена, да ни једна најмања частица у душе им од њег' не остане, ка да небо нијесу гледали.

Попа, Васко - КОРА

сваког бола Који не спомињемо По један кестен израсте И остаје тајанствен за нама Из сваке наде Коју гајимо По једна звезда никне И одмиче недостижна пред нама Чујеш ли метак Који нам око главе облеће Чујеш ли метак Који нам пољубац

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Он се загледа онамо као да нешто ишчекује; и његови ученици упреше свој поглед онамо. Из мора се уздиже још једна јасна звезда. „Погледајте онамо!“ рече Питагора.

Мала једна лађица са белим једрима исплови полагано из кротонске луке. Питагора је пропрати погледом. Она узе правац ка југоистоку

При томе морају њене ивице стојати управо једна на другој, тако да основа храма буде тачан правоугаоник, а основа пирамиде тачан квадрат.

Изненађен оваквим поступком свога госта, Грилус се намргоди, али једна мисао, брза као муња, одагна облак са његовог чела.

Грилус приступи куповини робе, и убрзо беше једна од тих корпи дупке напуњена свежим зељем и најлепшим воћем. Са задовољством посматраше Грилус ту набавку.

Кад стигоше пред Демокритово имање, један овећи врт који се спуштао према мору и мала једна кућица, нађоше онде баштенска врата закључана. Они закуцаше - нико се не одазва. Закуцаше још једанпут.

Ту саопшти ово своје стручно мишљење: „Код Антикире расте лековита једна биљка; њен корен, раздробљен и метнут у нос, изазива јако кијање, па тим освежава и лечи сваки изнемогли или оболели

Јесте, то је он био. Гледајући око себе, постаде му то јасно. Његово родно место, Стагира, беше бедна једна паланка у Македонији.

Платон није овде“. „Шта велиш? Није овде. - Па где је?“ „Недавно доплови овамо краљевска једна лађа са три реда весала и одвезе нашег Платона на Сицилију“. Аристотелес зину, Никија причаше даље.

Еудоксос је, са његових 26 хомоцентричних сфера, смештених једна у другу, решио тај задатак са много оштроумности“. „Знам“, рече Аристотелес, поносан на свог учитеља.

„Бићу ти, учитељу, од срца благодаран на таквом очинском савету“. „Кад се оно на Делосу разбукта кужна једна болест, потражише Делијци савета код пророчанства, а оно им одговори ово: „Удвостручите свој коцкасти жртвеник!

Круг, то је једна идеја“. „Како да то разумем?“ „Ја сам ти малочас растумачио да стварима, опаженим нашим чулима, не припада истинска

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

док се они размештаху и не обзирући се на нашу нервозну збуњеност и љутњу, врата рапаво зашкрипише па се отворише и једна дебела, раскопчана, знојава и бубуљичава људина, у поабаном оделу паланачког занатлије, уђе без поздрава н извињавања,

Ми појурисмо колима, зверајући на све стране, кад се једна врата нагло отворише и на степеницама указа, са пуно ружа на левој страни груди, она, у путничком шеширићу од сламе,

Једном речи, ми смо били једно осећање, једна душа, једна мисао. Живот наш имао је да буде вечита песма и ми непрекидно пијани од среће.

Једном речи, ми смо били једно осећање, једна душа, једна мисао. Живот наш имао је да буде вечита песма и ми непрекидно пијани од среће.

Па жене, побратиме! И твој глас надалеко стиже. А ја сам се бар нешто држао. Баш пре неки дан рече ми једна: Ништа не би било интересантије него описати све промене које су се у вама извршиле од доласка овамо.

— Господине, сад, ваљда, Вујановац? — обратих се некоме што је гледао кроз прозор у ходнику. — Једна постаја, али брзи не стаје, па Вујановац. — Хвала.

Јест, ваљао је некад овај ђида, одужио се, али га задеси једна само несрећа: не умре на време. Па се онда наже и шапуташе ми промуклим гласом на уво: Само пази ово што ћу ти рећи:

Па лепо, сами кажите: ко је сигуран у жену за време окупације? Ајд' реците сами. У свакој кући официр, је л' те? Једна кућа, брате. Стâри поспе, деца поспе, а негде је и без деце, нема говора. Ту ти је једини Господ Бог сведок.

Уосталом, како му да Бог. Има једна ствар само: њему овамо више места нема, он овамо више нема шта да тражи. И само зато јавно ово причам, што знам да

Једно предвече спрема се командант за варош и чекају га жута заплењена кола на путу, кад му приђе једна постарија сељанка. — Добар вече, господине. — Бог ти помог'о. Које добро, снаја? — Никако добро, господине. Зло.

Исте оне године у марту, за време великог затишја, београдско Ново гробље беше једна особито драга и привлачна тачка оном заосталом, неборачком али куражном становништву Београда, који је и често и

Па је она војска одступала кроз кршеве, полумртва једна војска сва у ритама, што се напрезала, пентрала, стењала, цркавала и претварала у стрвине.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Послије дуљег времена, ово је први сунчани дан. А то није свеједно. То је можда једна од малобројних ствари које нису свеједно.

Ми дјеца говорили смо да је у њима убијен живац. Међy осталим дјечјим играма, била је једна која нас је нарочито загријевала: на уговорени знак или ријеч, сви бисмо се разбјежали да се што прије дохватимо по

То мало стакалце у дјетињим рукама и једна заробљена зрака божјег сунца били су кадри да дјетету даду илузију да је и само постало један мали господ бог.

(И тај мал дел мисерере је једна од ријечи које су онда у мојој нутрини одјекивале, а и данас одјекују, големим митским одјеком.

Дједов мудро-династички еугенетски рачун био је једна од користи тог посла. Друга је била глас ширине и демократичности који је тиме задобивао.

Начас морадох склопити вјеђе, кад се окренуо према мени. Али и тај часак био је довољан да ми измакне једна карика у слиједу метаморфоза, и баш она најбитнија; преда мном је већ стајао, готов и промитарен, ноћни човјек.

дисања од погнутог положаја, узастопно шириле и сужавале; и у том ширењу и сужавању била је као нека пријетња и једна мала језа.

Доиста, као да су на свијет гледале и свијет доживљавале само једним паром очију. Држим да никада једна од њих није помислила или осјетила нешто што у исти мах није осјетила или помислила и друга: и човјек се у чуду

Када је говорила једна, јасно се осјећало, и већ подразумијевало, да тим изражава мишљење обију. Зато су говориле наизмјенично, и отприлике у

Ето, једна таква ствар као што је морска болест, ако је само довољно јака, кадра је да надвлада и династичке обзире, и дворску

присно и непосредно пољуља и угрози онај биједни суд у коме живи тај дух, та идеја, та вјера, као што то може да учини једна вулгарна морска болест или једна јача зубобоља.

онај биједни суд у коме живи тај дух, та идеја, та вјера, као што то може да учини једна вулгарна морска болест или једна јача зубобоља.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Јок, не може! — одсече кнез. Међу момцима наста гуркање и шаптање. До Ђуричина уха долете само једна реч: »јаловица«, али он одмах разумеде њено значење и позна глас онога, који је рече.

Са њима беше и Станка. Чим поче да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, па почеше оне обичне приче о вампирима и вештицама, које се у то време најрадије причају.

Међутим Ђурица је и даље живео онако, како је од оца навикао. Имања, може се рећи, и не имађаше. Једна кућица са даном орања око ње и једна њива у планини — беше му све наслеђе од оца.

Имања, може се рећи, и не имађаше. Једна кућица са даном орања око ње и једна њива у планини — беше му све наслеђе од оца.

Беше толико претоварен овим неочекиваним и тешким ударцима, да је већ занемео сав, и душом и телом. Само му беше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не види!...

— Море чуће за њега сва Србија, ја ти кажем. ... А на великом студенцу сабрале се девојке, па ћеретају и причају једна другој новости, за које се знало. Међу њима беше и Станка.

— Чусте ли за Ђурицу? — рече једна. — Ја, болан; он баш оде у хајдуке. — Шта кажеш? — викну Станка, тргнувши руку испод млаза. — Зар писи чула?

Прави горски цар!... Он се не боји звера ни вампира, а ови наши овуда гори су од жена... Једна брука, па то ти је!... Што не знадох, барем, док беше овде, да га разгледам боље... Али не мари: видећу га ма где...

— У торби су вам нагарављени пешкири и једна крпа с истуцаним угљеном — рече Вујо. — А сад полазите, и нек вам је добра срећа! Ђурица се трже, као из дуга сна.

Да му је само неколико капи хладне бистре воде!... Наједаред, севну му као муња, једна мисао кроз главу, која беше гора од отрова.

Одатле му падоше у очи неколико раденика у једној страни, и он познаде да је то њива Марка Радоњића, а једна од оних женских морала је бити Станка. »Ево згоде — помисли ОН — до мрака ће морати макар једном доћи на извор, па...

Тамо му прегледаше рану, и, видевши да је лако рањен у раме, Пантовац опсова страшно, па подвикну: — Бабетино једна! Надао дреку као да му црева испадају !... — Сваки на своју страну! — викну Ђурица. — Само брзо!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

ГРАДИТИ КУЋУ, ПА НЕ ХТИО 219 ЗВАЛИ МАГАРЦА НА СВАДБУ 220 САСТАНАК МАЧАКА И МИША 221 КРАВА И ВО 222 ЛАЖ ЗА ОПКЛАДУ 223 ЈЕДНА ГОБЕЛА У КАО, А ДРУГА ИЗ КАЛА 226 ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА 228 КРАЉ И ЧОБАНИН 231 КО ЈЕ ЧОВЈЕКУ НАЈВЕЋИ

Старац му одговори: — Та је земља тамо на истоку, и у тој земљи живи само једна девојка, и она има дванаест џинова што јој земљу чувају.

Кад је ујутру свануло, уђе у башту једна врло лепа девојка и почне да бере цвеће. Петар је гледао у девојку, а кад је ова поред њега прошла, он онда скине капу

И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже зашто се смејао. ЧУДОТВОРНИ ПРСТЕН Била једна удовица са једнијем малијем синчићем. Није имала нигдје ништа осим једне мале кућице и једне башче.

Цару би жао кћери, кан̓ ти кад му је једна, па поврати младића и даде му тражен прстен. Тада га змија посестрима испрати до онога мјеста гдје су се први пут

Тада цар поче обећавати велико благо ко му кћер прозна, а то чу једна стара баџа-вјештица — па од града до града, од врата до врата, док је нађе и позна, па се одмах врати цару и погоди се

У царском сарају била је једна робиња, која је из ашчинице у харем носила јело те ти се он с њоме добро упозна и побратими.

А он јој одговори: — Е, где сам ја добио, онде не може свак добити. У тој и тој планини има једна баба, па има дванаест коња, за јаслама, да не знаш који је од кога лепши.

Али ко хоће да добије од бабе коња, ваља да служи у ње три дана: у бабе има једна кобила и ждребе, па ту кобилу и ждребе ваља чувати три ноћи, и ко за три ноћи сачува кобилу и ждребе, баба му да коња

Кад прође те собе, онда га сестра одведе у једну собу у којој је ђевојка једна сједила за златнијем ђерђефом и златном жицом везла.

Потом ходајући дуго по планини, не нађе ништа, па се онда врати у ону рекавицу, кад тамо, али у рекавици једна баба. Царев син јој назове бога: — Помози бог, бако! А баба му прихвати: — Бог ти помогао, синко!

Чак у другоме царству код царева града има једно језеро, у оном језеру има једна аждаја, а у аждаји вепар, а у вепру зец, а у зецу голуб, а у голубу врабац, у ономе је врапцу моја снага.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Прилази ми једна земља снова, С белим небом и црним очима; Прилази ми шум лепих ветрова: Мирис туге видик ми отима. Мртви људи и мртве

И утону. Али одмах потом, У тој земљи, где цветаху врти И лепота с вечитим животом, Појави се први облик смрти. Једна дева хтеде да одмара Своје тело; једва да су гране, Дан и небо, кад косу отвара, Видели јој лепоте незнане.

4 Имао сам и ја своју младост, Сад је гледам и осећам да су Стари дани били једна радост, Једна љубав коју живот расу.

4 Имао сам и ја своју младост, Сад је гледам и осећам да су Стари дани били једна радост, Једна љубав коју живот расу.

ПО ГРОБОВИМА Ја немам сузе за оне младиће Што су остали кланцима и пољем; Све друг до друга као једно биће, К'о једна жртва нараштају бољем.

Ја мислим дуго на подземне стазе Које подиже једна рука вешта, Велика авет, монархија стара; Које подиже Беч и блудна Пешта. Два црна гнезда белога владара.

1912. НОВИ ДАНИ Једна стара радост! Скупили се мали, Сви ситни и ниски, подигнути злобом, Пред страхом што иде, нагло, као вали Једне моћне

а дан црвен тече. И пропада видик нараштаја штура У радостан одмор, у мирисно вече. Једна стара радост! Добро труну мали, Сви ситни и ниски једним пустим гробом, Ал' страх даље иде, нагло, као вали Једне

Сваки сат се види као пожар кућа И духове слава плени и отима. Једна стара радост! Зора новог дана! То сједињен народ гледа сунце смело.

1913. ПЕТ ПЕСАМА Једна песма стара, од мога рођења, Иде кроз крв моју, кроз ноћ и кроз зоре; Моја песма бола, који се не мења, Уз године брзе

ноћ и кроз зоре; Моја песма бола, који се не мења, Уз године брзе и часове споре, Преко смеха, плача, Корача, корача. Једна суза лепа, као осмех бајке, Као цвет од сребра у заспалој коси; Моја суза тешка, као сандук мајке, Као младост коју

заспалој коси; Моја суза тешка, као сандук мајке, Као младост коју крст до крста носи, Из умрлог јада У дубину пада. Једна снага снова, из дугих шапата, Из очију, звезда и говора струне; Моја снага среће, која ми је дата Као накит бола, као

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

” Људи су имали обичај да причају смешне приче о мени. Имао сам две старе тетке избораних лица, једна од њих је имала два зуба, која су стрчала као слоновске кљове, које је она забадала у моје образе кад год би ме

Школовање сам наставио у Вишој реалној гимназији у Карловцу у Хрватској, где је живела једна од мојих тетака. Она је била отмена дама, Жена једног пуковника, ветерана, учесника многих битака.

То би било исто као када би се једна константна привлачна сила као што је гравитација преобратила у ротациону. То је перпетуум мобиле, немогућа идеја.

У то време знао сам напамет целе књиге, од речи до речи. Једна од њих је била и Гетеов (Јохан Wолфганг Гоетхе) Фауст.

Одједном, једна лопта је премашила све границе, нарастајући до огромне величине, све док није порасла велика као кућа и сјурила се у

првом случају, звук је био јак у телефону, у другом је он нестао, као што се и очекивало две антене су неутрализовале једна другу али су се статичке сметње јављале у оба случаја и морао сам да развијем специјалне превентивне мере, базиране на

Таква једна машина која се одржава у ваздуху и креће искључиво на принципу реакције, а замишљена је да се њоме управља било механич

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

друге заморне игре, а тек онда смо приступали вежбању у пастирској вештини која нам је била потребна, нарочито ноћу. Једна од вештина било је сигналисање и дојављивање кроз земљу. Сваки дечко имао је брицу, нож са дугом дрвеном дршком.

У једној је било моје рубље, а у другој храна, једна печена гуска и велики бео хлеб. Једино одело које сам имао, носио сам на себи, а сестре су ме убеђивале да је модерно

се постиђен када сам приметио топло саучешће путника на броду, на ову дирљиву сцену мог растанка од оца и мајке. Једна већа група старијих дечака пришла ми је и понудила помоћ да се на броду снађем; били су то ђаци славне Карловачке

- Ах, моје дете - узвикну једна старица која ме је чула - не криви их, они су то урадили само из несташлука. А ово искуство вредеће ти много више од

јурили су брзо у свим правцима по заливу; многобројни бродови за превоз путника били су пуни људи и изгледало је да једна група жури на једну страну џиновске метрополе, док друга са истом журбом хита да се пребаци на другу страну обале.

На вратима Касл Гардена седела је једна старица и продавала колаче и шећерлеме. За око ми је запао један комад пите са шљивама као што би то запало и сваком

У том моменту осетио сам да ме једна снажна рука зграбила за крагну и када сам се окренуо и погледао горе, видео сам крупног полицајца са батином у руци и

Изгледало је да су но души исте као моји амерички пријатељи који су ми платили пут од Беча до Прага. Једна од мазги ми је задавала доста посла.

Када је већ ностало јасно да је тражење посла безнадежно, пала ми је на памет једна нова идеја. Уместо да се крећем мање-више без циља, да бих се угрејао и изближе упознао са приликама у великом граду,

златног делавера и на величанствене успехе које су оне виделе преда мном, па сам се питао да ли је ова сељачина Браун једна од тих “Дивних прилика?” Пошто сам се уверио да он није нипошто то, одлучио сам да побегнем с његове фарме.

Када се сунце већ високо подигло, зауставио сам се на ивици шуме на обронцима брежуљка. Испод мене била је једна ливада и гледајући је, пали су ми на памет стихови песника Његоша!

Али о томе касније. Већ приликом првих мојих посета библиотеци Куперове уније, пала ми је у очи једна велика слика која је била тамо окачена. Испод ње је био натпис ”Пионири напретка” а представљала је групу великих људи.

Ћипико, Иво - Приповетке

Маслине родиле; испоредале се једна до друге и више и ниже. Обле су и једре, мрке, смеђе и тамнозелене; густице, рекао би сад ће из њих уље да процури.

— понови стари, и, замишљен, рече с очитим увјерењем: Знај, и нас си убио! У тренутку свом тројицом завлада једна мисао.

Пред њом се отвара нови свијет, о којем није нигда ни сањала, но свеједно је била узбуђена. Једна стална мисао одмах на поласку заметнула јој се у глави и прати је цијелим путем: воља да се подаде друтоме животу,

дође ишчекивани дан: укрцаше се у силан брод с осталим свијетом, у који се бјаше уселила, како се њој чинило, цијела једна варош. На мору наступише дани и ноћи у стрепњи и свакојаким слутњама.

онда наједном као сјети се: Заборавила сам вам понудити чашу млијека, — говори ми, па не чекајући одговора, пође кроз једна вратанца у свој одјелит стан, што по изгледу негда бијаше сигурно манастирска капела, да узме чашу.

—Исусе мој, милосрђе! — повика обоје језиво, са сузама на очима. И бану једна сусједа у кућу, па друга, трећа; питају проштење, љубе се и мире с њима...

— одговара Илија и мрко гледа преда се. —Што се не потурчи кад бегенише тема женама?... —А мени додија и једна моја! — насмеја се Тома. —Као и кукавица, брате: снесе јаје у туђе гнијездо, па други да хране... .

И те вечери пред децом стајала је једна кашика докона, испусна, а кад најмлађи наједанпут сневесели се и запита за мајку, престадоше јести, и деца се расркаше

Нешто јако, величанствено, примитивна смеша са углађеним љупким и складним детаљима. Једна хармонија боја, облика, ствари, у музичкој тишини. Потпун мир у којем се души тражи изражаја.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Ту не помаже позивање на добру вољу, него једино довођење до свести разлика које нам показују да једна иста или слична конвенција може да има и има две различите функције, тј.

да заснујем тако што ћу обратити пажњу на један, чини ми се, недовољно осветљен процес у модерној поезији код нас. Једна линија књижевне еволуције у српској поезији XX века могла би да се означи као све потпуније одбацивање наслеђених

Ви ћете се, за тренутак, свакако сетити како је руски песник Осип Мандељштам опевао пчеле, и сетићете се да једна његова песма почиње првом и завршава се другом од ових двеју строфа: Узми на радост са мојих дланова Малчице сунца

А непосредну потврду да исправно мислимо даће, нешто касније, једна друга песма, за коју се може веровати да је потпунија варијанта од ове: тамо су све појединости чистије изведене,

Нема сумње да би црква као трмка била још једна изредна песничка аналогија, развијена метафора, али у српској поезији она већ постоји.

Најзад, да мимогред поменем још само удео који је овде имала опет једна специфично балканска, по културној улози „везивна“ народносна група – цинцарска.

Несумњиво, има књижевних текстова у којима, на штету уметничке целине, претеже једна функција. Али систематска проучавања која узимају у обзир само једну или две функције искривљавају слику о књижевном

То није могло да далекосежније не утиче на каснији напредак културе, и нарочито на књижевност. Постоји још једна често занемаривана и важна чињеница.

хипотаксичких конструкција, али је за то потребна већа умешност, као и дисциплина истанчанијег мишљења и писања. Једна друга промена још је значајнија.

Она, уосталом, није обична, него је једна од најбољих лирских песама на српскоме језику, са складном композицијом, ритмомелодијски чисто изведена у симетричноме

Тако поред песме „Краљ и бан код кола“, за коју је означено да потиче из Горњег приморја, постоји још једна која је такође из Горњег приморја и такође садржи варирани сликовни образац о девојци обученој у сунце, месец и звезде.

Постоји, да најзад и то поменемо, још једна песма у чија се четири почетна стиха појављује жена капиџија. Вук ју је као љубавну објавио у петој књизи под насловом

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Па не иде, али, право да ти кажем, не би ти ни та једна класа много помогла. Не може једна класа да ти исплати дугове. ЧЕДА: Што ви мени једнако те дугове натичете на нос?

ЖИВКА: Па не иде, али, право да ти кажем, не би ти ни та једна класа много помогла. Не може једна класа да ти исплати дугове. ЧЕДА: Што ви мени једнако те дугове натичете на нос?

РАКА: А нисам ти ни казао! Ево га иде отац! ЖИВКА: Иде? Па што не говориш, марво једна, него брбљаш којешта. (Збуни се.) Децо, децо, немојте да ми сметате. Ви станите иза мене.

ШЕГРТ (оде.) ДАРА: Где си, бога ти, носила ту нову хаљину? ЖИВКА: Фотографисала сам се; дванаест кабинет и једна велика за излог. А била сам и код зубног лекара. Је ли ме тражио ко? ЧЕДА: Донете су визиткарте.

ЧЕДА: Тако! Е, сад разумем! ЖИВКА: Па нема ту, брате, шта да се буниш. Ево, размисли сам, шта си ти и ко си ти: једна обична вуцибатина... ЧЕДА (увређен): Госпођо министарка!...

УЧИТЕЉИЦА: Пфуј! ЖИВКА: Марш, стоко једна! Зар је за тебе васпитање! И ја још сирота хоћу да научи енглески да би се могао играти са децом енглеског конзула, а

Ето ти, је л' разумеш сад? ДАРА: Како?!... А зашто? ЖИВКА: Зато што се јавила једна врло лепа прилика за тебе. ДАРА: Каква прилика, побогу, мајка?!. ЖИВКА: Одлична. Човек од реда, као што ти и приличи.

НИНКОВИЋ: Потребно је већ на првоме, најскоријем журу, било код ове или оне даме, да постанете предмет разговора. Да једна дама, рецимо, дискретно шапне оној до себе: „Ко би то рекао за госпођу Живку?” – „Шта, забога?” – да запита друга дама.

РАКА: Е, не би ме разумео. А после, не бих ја, него ја њему сасвим учтиво кажем: „Куш, свињо једна!” А он мени опет: „Олрајт!” Е, нисам онда могао више да се уздржим, него га хакнем по носу и опсујем и ја њему оца.

ЖИВКА: Ко? ВАСА: Фамилија! ДАРА: Ја ћу да се склоним! (Оде.) ВАСА (отвара задња врата): Уђите! (Улази једна читава галерија разних комичних типова, обучених старовремски.

ДАЦА (плане и скочи): Положила си ти све испите на свету, бештијо једна! СОЈА (скочи такође и унесе јој се у лице): Може бити, али матуру нисам полагала. ДАЦА: Ју, ју, ју, пустите ме!...

КАЛЕНИЋ: Годину дана. Уха, за годину дана се и крупније погрешке заборављају, а камоли таква једна ситница. Пиши, ујка-Васо: да се заборави! ЖИВКА: А ти, Јово? Ти одлежа робију, а?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Уобличаване једна иза друге, оне су ваљда и зато постале сличније него што би иначе биле. Уједначен је угао посматрања, аналитички

Има још једна појединост коју посебно треба поменути, будући да о њој у самој студији није ништа речено. Милош Црњански је имао

Касније се од тога одустало. Једно због обима, и друго због намере да после ове прве уследи још једна, слична књига. У Београду, 1988. Н. П.

8Цела једна драма дешава се гестуално између Мите и Марике, али су ти гестови - иначе са симболичким набојем - строго ограничени

Из вршка екстазе, из емотивног и телесног грча њеног отвара се још једна приповедна раван, отвара се нов временски угао из ког ће се, према замисли, даље приповедати: „Снага би јој горела,

Али одмах примећујемо и нешто друго, а наиме да је у свим тим крупним променама била и једна стална: постепено је прво једну па онда другу етапу Софкиног сећања помицао на сам почетак, тако да је напослетку

34 Приповедање даље тече углавном једнолико. Али има још једна, при томе заиста ситна појединост, која свеједно завређује пажњу.

Има, сем тога, још једна важна околност која је могла знатно утицати на тумачење језика, стила и композиције Станковићеве Нечисте крви колико и

И не узима видљивог учешћа ни у једноме делу радње. Остала је бар још једна могућност: да се реченица дадне у јунакињино име и као њен говор.

74 Последња реченица садржи две појединости на којима се ваља задржати, а чини нам се да није само једна, него су обе настале укрштањем управног и неуправнога говора.

чак и у само композиционо језгро романа положен образац старе свадбе, што је и разумљиво ако је предмет романа заправо једна удаја.

Разуме се, не само што слика људи који целу боговетну ноћ немо седе потиче из дубоког, из дечјег сећања (неми су људи једна од типичних стилизација дечјег сећања), него отуда потиче и страх да ће се кућа изгубити, некоме „продати”.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

онај ђаковички бекташ што је на самрти поделио својих последњих триста гроша текији, џамији и Дечанима: „пред Богом једна је вера права — ваљда ће која од ове три помоћи мени грешном пијаницу!...

Па позва старога слугу Ћерима: — Али знаш, мој Ћериме, да ми је сега срце ћумур? Још једна жишка — пепел ће се учини!... Затим му пружи фишек и прстен с руке, па се страховито намршти: — Турчин сам, шућур!...

За све време трајања дугога увода зашто се изгубило царство, глас му је био једна језива тужбалица док се војске не сударише: он тада подиже главу и обори очи на Хамзу крај оџака, који га побожно

Она мушки приђе и назва Арнаутима Бога. Мајка. Али и једна чудна жена, чија је цела појава јасно говорила: „Чујте и видите — нећете ми се наслађивати!..

из Солуна... Но куд си све, учини ми и последњу услугу — нареди једна кола да пренесем сина... А–а, јуначе, немој се омрзнути!..

Од ових чудних речи домаћин сасвим претрну, а Арнаути се сасвим збунише. Не бејаху они навикли досле да се једна Српкиња овако држи, нити овако тврдо срце покаже. Али такође ти људи не беху навикли ни на једно друго изне– нађење.

жене, готово истоветкиње и тек данас, због овога догађаја праве посестриме, одмицаху уз побрђе све се више удаљујући једна од друге ка својим селима. Но са осетном разликом у ставу н чврстини лаганога корачања.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

ДОЛАЗИ ДО ЧИСТОТЕ 327 КАМАТНИК 329 САВЕТ ЈЕДНОМ ПОЕТИ 331 РЕЧНИК 332 ДРУГА ПЕВАНИЈА И ОТКИДЕ СЕ Једна мисô, као муња, Тако брза, тако сјајна, Откиде ми с’ исред душе И постаде души тајна.

“ Иста звезда, звезда свача — Име јој је тад’ зорњача. Дакле то је једна звезда! Па канда јој и глас чујем: „Досветљавам тја до гроба, А горе вас дочекујем“. »Невен« 1881.

још кад је гледам са гледишта гробна), И шта је порфир, та румена чоја На којој се ни крв не познаје твоја, Јер је једна боја; И шта је скиптар, ма над пȍлом света, И онда кад му ни мравак не смета?

га спрам месеца: Учини ми с’ кô да видим Месечара, сонанбила, Који боле срца свога Месечини поверава, На једаред једна мисô Пролети ми као жуња: Божи, бежи — јер ти знадеш Опасно је сонанбил’ма Кад их когод несмислено По имену њином

ІІ У срцу ми једна речца Од детињства мога, Та је речца рајски лепа, Та је речца: слога. „Та се речца отрцала“ — Веле неки стари;

Само каткад тек пробију Грки уздисаји. ИX Ој, потоци нашег рода, Свима вам је једно врело Свуд где тече једна крвца То је мени једно тело. Једне су нам крајње наде, Једне су нам жеље битне.

Што је било охладнело Опет се загрева, Што је било пренаглило Враћа с’ са крајева. Застава се у вис диже, Али једна само На њој пише: „Српство пада, Ал’ ми га не дамо!

Две се руке руковале У топлоти виших зрака, — Једна рука женска, нежна, Друга рука мушка, јака. Ал’ кроз руку женску, нежну Црногорска крвца бије, — Мушка, јака рука

»Јавор« 1886. ЧУДНОВАТО! „Пéсницом удри, брате, Ударај макар куда,“ Рекла ми једна луда. „Јер где год видиш кога, Сви су ти на зло брзи, Свакò те братски мрзи.

Где год људи лете срећи Ту је срце десно крило. А сад руке... шта ћу њима? — Радом, трудом оне сјаје — Једна нека доста прима, Друга нека доста даје. А сад плећа...

баш да ниси по себи дивна, Дивна би била по твојем дару, И ја да нисам почео теби, Морô бих певат’ твоме ајвару. Једна ти мана — за сиротана, Кечиго драга, много си скупа; Скупо ј’ и оно винце достојно Ком’ се „подоба“ да те окупа.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Токајер је тако био красан, ја га нисам скоро пила; пак опет кафа, шећера сувише. Ту сам и Финеску повела, о бештија једна, и она се баш добро частила, пак најпосле заспала под асталом. Вичем ја: Финеска, Финеска,...

Верујте ви мени, мадам, у Паризу неће бити такове. Имате ли вољу удати је? ФЕМА: То је моја једна жеља; али, знате, да ми је какав ноблес!

) да, да, ја ћу бити на десној страни. САРА: То ће бити шармант, то ће бити коми фо... А гле, моја Финеска, о бештија једна, да се само не изгуби; ја је морам ићи тражити.

Каква сам ти ја мајсторица, ваљда ти чиним опанке? АНЧА (загледа се у њу). ФЕМА: Добро ме гледај, глупоглавко једна, шта налазиш мајсторско код мене? Јесам ли обучена као фиршкиња? АНЧА: Па како оћете да вас зовем?

Псује ме и грди што радим, него каже да се накитим, па да седим. МИТАР: О, слута једна, а је л’ она седила док ти је отац био жив?

ЕВИЦА: Ја не смем од ује. ФЕМА: Од ује, уја тебе рани? Сад ћу ти зубе избити, безобразнице једна, чрез тебе сам морала уста покварити. Али платићеш ти то.

Неће она мене срамотити. Неће мидер, неће цвет у руци, да шта ћеш, плуг? Крмачо једна, чекај, научићу ја тебе; ако си нобл, моја си, ако ниси, а ти бестрага. САРА: Сиперб, сиперб.

Ко те воспита на моду? Ваљда што си служила? Срам те буди! Обајгоро једна, лепу си ми чест учинила, и целој фамилији.

САРА: Е биен! МИТАР: Бре, ако узмем тољагу, сад ћу ти дати сепр лепр, те ћеш се крстити. Крмачо једна, обезобразила си се као вашка! САРА: Фидон! Овај је гори грубијан него први.

МИТАР: Да видим, смем ли ја. ФЕМА: Само је дирни. МИТАР: Само приступи, па ћу ти обадве ноге пребити, несрећо једна. (Отиде.) ФЕМА: Погани паорски род, никад ме неће бог од њега курталисати. САРА: То је велико грубијанство!

ФЕМА (метне мараму на нос): Ух, опет ми дошао, да ми смради нос. МИТАР: Шта се замотаваш, погани једна! Ја ти смрдим, а како ти је било кад си коже газила? — Зар ти није муж доста новаца оставио, него и ствари да залажеш?

Један има криве ноге, мора да иј заклони с панталонима; ајде, то је мода. Једна стоји као петачка, раширена и неотесана, мора своју масу мало да утегне, пак даје начинити мидер, то је сад мода; и

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

кад уђох у њен мрак и не изађох из те шуме што је зеленим чељустима појела своје стазе и изгубила се у себи постоји једна топла обала брег зеленила и једна беатрича али су три чељусти три маказе три ножа да волео бих повратак ишао сам

те шуме што је зеленим чељустима појела своје стазе и изгубила се у себи постоји једна топла обала брег зеленила и једна беатрича али су три чељусти три маказе три ножа да волео бих повратак ишао сам испред себе по исплаканом путу и песак

лута под дивљим небом где те песма оставила самог на врху Ловћена с челом пуним сунца, тамо где не постоји време, где једна светлост жута негде у висини чува отисак твога лица. Човече тајно феникс је једина истинска птица.

ИИИ Ноћ то су звезде. Из моје заспале главе излеће птица. Између две горке дубине једна птица. И рт добре наде. О мртав да сам. Ал не помажу клетве. Смрт своју у глави носим ја путник без пртљага и лица.

Под земљом ће се наставити трајање започето. О све што прође вечност једна бива. XИИИ КРАЈ ПУТОВАЊА О све што прође вечност једна бива. Сен која беше дрво траје.

О све што прође вечност једна бива. XИИИ КРАЈ ПУТОВАЊА О све што прође вечност једна бива. Сен која беше дрво траје. Буди Испод свога имена које буди Рука са цветовима крв што себе окива.

Љубави моја мртва а ипак жива О све што прође вечност једна бива И нема мене ал има љубави моје. ПОСВЕТА ЕЛЕГИЈА Гласнице предгорја какву птицу под срцем носиш?

Тај сан је смели силазак под тле где слепе птице певају у тами. У свакој има једна шума. Гле што више говоримо све смо више сами.

Смртоносан је живот, ал смрти одолева. Једна страшна болест по мени ће се звати. Много смо патили. И, ево, сад пева Припитомљени пакао. Нек срце не оклева.

Зар песма? Завера против срца то је! Пакао је паклен јер није правилно распоређен, јер има једна реч коју не можеш укротити, коју не можеш ни издати, реч сувише будна за наше благо срце.

другачије распоређене У шуми неголи у телу КАП МАСТИЛА Шта све може да стане у капи мастила једно ненаписано сунце једна непотписана птица један ненацртани цвет и још ће остати толико да се напише епитаф: две су звезде заноћиле у чијем

речи тек да се кажу додирну се И испаре у непознато значење Које с њима никакве везе нема Јер у глави постоји једна једина реч А песма се пише само зато Да та реч не би морала да се каже Тако речи једна другу уче Тако речи једна другу

Краков, Станислав - КРИЛА

Среле су поглед официра на коњу, и једна са подшишаном црном косом баци му брз пољубац. Мали ађутант на коњу је срећан, и враћа пољубац целом шаком.

— Шта то значи, господо? То је скандал, скандал... Официри су поскакали. Једна столица је пала. Суви потпоручник Мија зграбио је шареног ”Метаксу”. — Безобразлук. Не дају ти ни да пијеш...

Потом на небу тишина. По селу се црнеле порушене куће. Неко је износио побијену децу. Једна раскинута лешина лежала је крај разривене јаме на пољани.

Васиљ, са прљавом брадом довео је кћер официру у први сумрак. Баш када је једна дебела жена у дворишту музла козу, Васиљ је скрстио руке на појасу, поклонио се, и молио да му војници са бачија овце

Полегали су на ивици кукуруза. Чекају знак са стене. Земља је влажна. Пуна росе. Вилице ударају све јаче једна о другу. — Нагло су ме пробудили... Хладно је... Правда се себи.

Само се једна огромна леђа, нарасла од ранца, одигла од земље. Леже непомично. Жене у кошуљама беже кроз воћњаке. На кметовој кући

Преко гребена су већ промицала погнута војничка леђа, нанизана једна иза других. Казимир је избацивао са крвљу из плућа неке свете борце будућих побуна... за човечанство.

Црна линија гребена је све ближа. Већ је скоро ту пред њима. Опет сан вуче за отежале капке. Тела иду једна за другима и клате се равномерним тактом. Сс... Ритам је пресечен. Колона се уставила.

Па све замуче. И већ се групица хтеде раскинути кад се чу храпави глас: — Бранко, чутурицу! Једна црна прилика пружила је нешто. Замириса ракија. Чу се како клокоће течност кроз засушено грло.

— Брза паљба... бомбе... Све се запали, све закркља. Бео дим од бомби се као завеса диже пред заклонима. Једна, па друга ракетла шикну увис остављајући за собом црвену, усијану стазу. Још неколико сјајних пруга се вину у зрак.

У полутами шуме, кроз чије се проломе међ грањем опажали светли комади пробуђеног неба, мицале се прилике, и једна другој тајанствено шапутале: — Нападају... коморџије кажу да је јуче и Соровић пао...

Батерије, које се браниле картечом, бајонетом су освајане, и падале једна за другом. Само се један будни део држи чврсто и упорно. Ватрени обруч се стеже око њих све више.

Петровић, Растко - АФРИКА

Што више пловимо крај њих, склоп распореда овог острвља све је чаробнији. Сада је то једна бескрајна ривијера, чији најближи део има, усред овог зеленила, час жуто, златног, час дубоког до плавила, велики

Варош је једна од најстаријих африканско–европских вароши; неке су куће још из XВИИИ века. Простране, на више спратова, патиниране

било, овако осенчена зеленилом, овако скривена по падинама, обојена земљом из које је изашла, и временом, ово би била једна од најлепших приморских вароши.

Шума је овде једна компактна маса која се брани од свакога приступа, као грудима. Стазице, као тамни ходници, одводе кроз то зеленило у

Затим смо опет, или усред мрачних шума, или усред пуклих пољана загушених травом. Али изнад свега једна огромна светковина осветљења, небесности, месечине која јури небом. Хотел, туш, ледена пића.

Вуије и ја силазимо на обалу пуну пирога, чамаца растовареног воћа. Пролази недалеко једна петролејска шалупа пуна црнаца. Ова је толико пуна света да се чини као да се само није сасвим утопила.

“ Једна од њих цичи у одушевљењу другој: „мадаме, мадаме, мој муж је мажискил а ја сам пароксизам; а не, мадаме, ви, напротив,

Они прелазе са гране на грану распињући се каткад као паучина. То је једна сасвим обична врста малих мајмуна званих „речни“.

Расе које живе у овом крају сматране су с правом за најлепше расе света; једна од њих носи још од старине име Аполона.

Толико је његово недовршено вознесење гласом било једна стварност у овој ноћи. Искрцасмо се под саму ивицу шуме. Ваздух је, иако без сунца што бије у теме, још увек топао, а

То су четири дивне маске од тешког дрвета, жуте и црне. Можда најлепше маске типа „бауле“, које сам икада видео. Једна од њих продужава се у две фигуре, чији су сексови, мушки и женски, увијени у крпице.

Хране се искључиво инсектима који иду на стоку. Одмах по подне појављује се једна кошута и иде право к нама на својим витким ногама.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

надмоћнији разбили је и растројили, па онда окренули незаштићеној Јагодини, заузели је, ту се разделили у две колоне, једна би се упутила у Крагујевац, где су арсенали, оружнице и управо сви извори наше војене спреме, а друга цариградским

То је једна могућност И један план, који би могли изабрати Турци. Други план био би овај: да Турци напусте освојене пределе на

Истина, код Тешице подигнути су још у мирно доба за време логоровања неки шанчеви, али то је само једна линија и кад би она била пробијена, Турци не би даље наишли ни на каква утврђена, ако се не би на брзу руку у време

Но у томе једна наша колона, (отприлике један батаљон), потпомогнута једном полубатеријом, испаде из једне шумице пред ову коњицу,

Пауза није дуго трајала, наскоро се зачу правилна плотунска пуцњава са одмереним темпом. То једна страна одступа, а друга је гони плотунском ватром. Ко одступа?

Око десет часова заметну це борба и на центру: Турци почеше с буимирскога виса да бацају гранате у сам Алексинац. Једна, друга, трећа... Ђенерал Черњајев ходао је зловољан и узбуђен по своме кабинету. Ја сам му читао телеграм мајора Ј.

Шуматовачки вис, са северо-источне стране полако се нагиба и отприлике на 300 метара од шанца опет га пресеца једна омања дољача, иза које се одмах уздиже шумовита коса која се зове шуматовачка коса и која доминира шуматовачким шанцем.

И тако, рујевачка коса, шуматовачки вис и шуматовачка коса могу се сматрати као једна коса, пресечена дољачама на два места, пред шуматовачким шанцем и иза шуматовачког шанца.

За овим батаљонима, расутим у стрелце, ишла је једна наша батерија, а за овом још један батаљон у четним колонама, као потпора стрелаца и заштита батерије.

Али сад наста тренутак неописане забуне. Одједном у шуми на коси припуцаше пушке. Једна, друга, трећа, четврта, а затим се осу читав плотун.

Сиђемо преко потока на пут, где беше намештена једна наша батерија, те је кроз пропланак тукла у шумовиту косу, где су це збили Турци.

»Мало руку, малена и снага Једна сламка међу вијорови.« Па после свију напора и скупих жртава робови опет да остану робови, а Србија сломљена, разорена.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Побегли су од твог ока, Па с’ обзиру на те... Један часак... једна речца... Па да с’ опет врате, Да опколе, да јурише, Да кидишу на ме, Да разбију моје груди Из пакости саме; Где

ЛXXИ Питаћеш ме, моје чедô, Кад сам ове песме писô, — Просуо их један часак, Један тренут, једна мисô. Срце ми је лисно дрво, А песме га цветом ресе; Један поглед, један осмеј Увек који цветак стресе.

И ја гинем срцем живим, И ја гинем непрестано — Ја за тобом гинем злато, Злато моје — закопано! Сваком сјаје једна звезда Кроз тамнину горких јада, Сваког теши ова звезда — А зар за ме нема нада!?

читаво гробље на срце се слеже, — Срце не подлеже; Хај, читаво гробље у њега је стало — И још нешто мало: Јоште једна плоча, — јоште једна стена, У њој урезаних некол’ко имена, — С њима с’ певô, плакô, ништа им не скриви, — А сад су

се слеже, — Срце не подлеже; Хај, читаво гробље у њега је стало — И још нешто мало: Јоште једна плоча, — јоште једна стена, У њој урезаних некол’ко имена, — С њима с’ певô, плакô, ништа им не скриви, — А сад су ти мртви, — макар да

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Направи се гужва. Командант батаљона одреди мене да успоставим ред. Морао сам и револвер да потржем. Наиђе тада и једна група артиљераца, носећи неке дењкове на леђима. Знаш...

“ Одвезао сам бомбу и откопчао револвер. Зи-у! Зи-у! — звижде куршуми. То се још и могло поднети. Али једна наша батерија испред које смо стајали, искида нам нерве. Трупкамо у месту. Нестрпљиви смо.

уз огромне губитке они су нама прокрчили пут. Није то само једна планина. Сплет планина. Као да их је неко ваљао, мешао и наједном зауставио, па се планине испеле на грбину једна

Сплет планина. Као да их је неко ваљао, мешао и наједном зауставио, па се планине испеле на грбину једна другој. Кад се човек испење на ту висину, има утисак као да осећа близину неба.

— Ево како је било — рече Предраг. Пред нама се налазио непријатељски положај, тако-звана Каменита Коса. Била је то једна мала узвишица, као неки степеник, на чијем су се бедему налазили бугарски ровови.

Зачух кад неко шапну: „Ево, овде је.“ „Јеси ли ти, Влајко?“ — и једна се прилика спусти поред мене. — Ко си ти? „Ја сам капетан Петровић, командир треће чете.“ — А, јесте ли прешли?

Тога дана баш објављено је да ће једна руска пешачка бригада проћи кроз Водену. Препоручено је да сви официри, осим оних који имају температуру, изиђу у

Сада не види добро на једно око, а од потреса прсла му и једна бубна опна. Дира га једнога дана Лука: — Ти ћеш овде да нас „малеришеш“. Као да привлачиш гранате, сунце ти детиње.

— Читао сам негде — додаје Живадин — заборавио сам где, да је целокупна људска историја једна гробница, један маузолеј срушених култура и њихових хероја.

— Ај, до врага! Наравно, не можеш да чујеш да сам се оженио и стекао кућу, већ само тако нешто. — Једна мазга баш тада диже главу и поче да њаче. — Удри је, сунце јој њено! — Викну Коста и сав се нарогуши.

На кревету је лежала једна мачка! При светлости, и од лупе врата, мачка се протегли и умиљато изви на леђа. У једном углу била је прислоњена

Терен смо извидели... У висини њихових ровова налази се једна огромна стена, и иза ње је постављен тај мерзер. Решили смо да једне ноћи извршимо препад ножевима и бомбама.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

и савременици, бар они најбуднији, донео је собом и један крупан негативан резултат, жив и дандањи, као потврду да ни једна победа не иде без губитака, ни једна заиста крупна без заиста тешких.

је собом и један крупан негативан резултат, жив и дандањи, као потврду да ни једна победа не иде без губитака, ни једна заиста крупна без заиста тешких.

Ту, у томе овако издвојеном стиху, један је прелом, и једна међа, и завет. Песници ове Антологије, у своме непосредноме осећању живе вековне аустријске снаге, у своме респекту

само једном једином језичком доменом, — ако се чак ваљано завлада и њоме, — и да је свакоме правом писцу и та једна потпуно довољна, а до те мере да она сама може богато издовољити и најдужи живот, до дна исцрпсти и најрадније

чувају и никога не штеде а све прљају и искривљују, цветају кроз читав XИX век; боље их је и не знати, јер често лажу: једна од њих, срочена у мрачној редакцији Српског народа, овако је, године 1873, каљала једнога од песника ове Антологије,

Најзад, још је једна околност у вези са грађанским песништвом важна; она се не сме мимоићи ни у овако збијеном упозоравању пред читање ове

Уви мени несрећној! Гди су цари моји? Гди војводе преславне са храбрими воји? Једна чада у Турској, а посвуда друга стењут љуто, жалосно, — ах, прегорка туга!

Мати плаче бедна: „Тужна, јадна ћерко, ти с' остала једна К'о тиква за семе. Ах! доцне ће бити, Нећу, ћерко, зета очима видити.“ А ко ће ме, мајко, јадну запросити?

И у какву кућу, несрећница, дођох! (Кукавице сиња! Ти се нађе једна Да те узме онај кој' те није вредан!) Код мога мираза и толиког блага, Узех рђу на врат и великог врага.

Предмет сваки на ме зјаје, Једна страст ме другој даје. Душа клоне, серце пишти, И ја не смем казат гди ме тишти. Иштем, просим свуд забави, Да ми

Желио бих да ти могу сваки дан Учинити мали дарак бар један, Јер си сребра, злата вредна, Серцу моме ти си једна Утеха.

Је ли Трајановог моста та цељ? Ах, освета једна, Декевалу пропаст породи ово дело. Ужасни рате, тебе су змије одојиле јетке, С тебе црног Трајан помрачи свој славе

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

— Та само једна кап — Витезова ће купит хиљаду Да својом крвљу плати порезу Што од Венеције иште Бајазит... ДРУГА ПОЈАВА У врту

А данас браћа... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Ми нисмо браћа, — подла неверо! У нама није једна крв! СТАНИША: И није! Син рођени ја сам Иван-бега, Ти копиле часа ћудљивога.

Одмах сам рекâ неће добра бит!... П’ онда и јучер на ноћ, веле пастири, да је једна звијезда пала?... Чија ли ће бит?... Жље, господару, жље!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Па то ли дође мени причати, Гатке?

Сан! У Венецији свакад је дан... Пуштај ме! Идем!... Ко, старче? Ја?.. Твоја те кћи прогонила!... (Јелисавета на једна врата, кнез Ђурђе, владика и остали на друга врата излазе.) ВУЈО: Буди бог с нама!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Снијежне лепирице укрштају се у лету, ломе се једна о другу и шуште у тананом и меком шуму поврх њихових глава, а њих троје, старац напријед, крава за њим, за кравом

Све пусто, суморно, тешко. Само негдје у пчелињаку брује потмуло и уједначено пчеле, и тек каткад по једна, по двије прозује покрај нас, па их нестане иза дрвених, укочених стаја, које нас као хладно, презриво, зачуђено

Воли тебе твој прото, магајцино једна стара! А зељова! — раздера се и стаде љутито, злобно шкрипати зуб'ма. — Њега је прото опремио, да носи у пакô старом

Мићан му додаде пуну чашу. — Знаш што је, Мићане, ако још само кап... Знаш што је кап? Кажем ти, ако још само једна кап кане — слободно мореш цијелу пинту пролити: не ваља! Управ ти је сад под мјеру: десет гради.

— Истина, оче Сопронија, то се чини чојеку жалостивно, али то је једна жалобитна приповјест, кô једно, што вели Симеун, историческо збитије, — разлаже онај у мраку.

— уздахну дубоко Симеун и пружи руку да прими чашу. — Па то је, болан Симеуне, кô једна историја! — узвикну отац Сопронија меко и као мало зачуђено, па изврну чашу наискап.

— узвикну отац Сопронија меко и као мало зачуђено, па изврну чашу наискап. — Тако је, тако, оче Сопронија: управо кô једна, што рекô ти, историја, кô једно историческо збитије, што кажу наше свете, православне књиге — потврди Симеун, испи

Слуга сам препокорна!... Ама, каква је ово кућа ђе се ни Бог не прима? Судац: једна! Давид: Шути, марво једна! То је лако рећи. Ето и ја велим.

Слуга сам препокорна!... Ама, каква је ово кућа ђе се ни Бог не прима? Судац: једна! Давид: Шути, марво једна! То је лако рећи. Ето и ја велим. Ама, то није у најмању руку у реду, да рече један, рећемо каз'ти, царски службеник.

У који ти мислиш суд да би требало или?“ „Најприје 'ајде доље у 'нај наш, мали сељачки суд, будало једна будаласта! Како би тражио суда преко суда? Знаш ли ти, болан, да би се замјерио царској господи?

— Од свега мала и имаћа остаде ми још један прасац, добар, дебô прасац, али зијанћараст и несрећа једна! Потра курузе, поједе тикве и мисираче, све поједе и пождра, да опростите, кô какав шикуција.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Разлоге знадем... Ћути, душо, ћути. (1915) МИСАО НАС ЈЕДНА РАНОМ ЗОРОМ БУДИ СИНГИДУНУМ Ноћас сам те снио, престонице бела, Китњасту и младу у сутону.

(1916) БЕЗ ДОМОВИНЕ Мисао нас једна раном зором буди, Мисао нас једна целог дана прати, Мисао нам једна ноћу тишти груди: Да ли отац пати?

(1916) БЕЗ ДОМОВИНЕ Мисао нас једна раном зором буди, Мисао нас једна целог дана прати, Мисао нам једна ноћу тишти груди: Да ли отац пати?

(1916) БЕЗ ДОМОВИНЕ Мисао нас једна раном зором буди, Мисао нас једна целог дана прати, Мисао нам једна ноћу тишти груди: Да ли отац пати?

Брига једна зором кô џелат нас буди, Брига једна вас дан у стопу нас прати, Брига једна сву ноћ нагриза нам груди: Је ли жива

Брига једна зором кô џелат нас буди, Брига једна вас дан у стопу нас прати, Брига једна сву ноћ нагриза нам груди: Је ли жива мати?

Брига једна зором кô џелат нас буди, Брига једна вас дан у стопу нас прати, Брига једна сву ноћ нагриза нам груди: Је ли жива мати?

Жудња једна зором у освит нас буди, Жудња једна вас дан у срцу скривена, Жудња једна ноћу сажиже нам груди: Шта ли ради жена?

Жудња једна зором у освит нас буди, Жудња једна вас дан у срцу скривена, Жудња једна ноћу сажиже нам груди: Шта ли ради жена?

Жудња једна зором у освит нас буди, Жудња једна вас дан у срцу скривена, Жудња једна ноћу сажиже нам груди: Шта ли ради жена?

И ништа нећу од живота овог Но милостивог неког Христа новог, Да исплачем се у његове скуте. XXВИИ Завршила се једна тиха драма, Ветар је цвеће разнео пољаном, Шинула бура над нежношћу саном, Ти не знаш шта се одиграло с нама.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

” јер си ти, брате, за полић ракије кадар да иструћаш сваку државну тајну. А то не ваља. Једна обична жена па крије своје тајне, а једна држава па да није кадра сакрити своје. И то због једног полића ракије.

А то не ваља. Једна обична жена па крије своје тајне, а једна држава па да није кадра сакрити своје. И то због једног полића ракије.

Пођем ја по наредби господин-Вићиној прво да обићем све гостионице... ВИЋА: Па свега је једна у целој вароши. ЈЕРОТИЈЕ: Ама, не прекидај га!

ВИЋА: Па свега је једна у целој вароши. ЈЕРОТИЈЕ: Ама, не прекидај га! АЛЕКСА: Јест, како је свега једна гостионица у вароши, то прво одем у њу, односно у Европу.

ЈЕРОТИЈЕ (шета узбуђено говорећи сам са собом). АНЂА (и за њом Марица долазе носећи једна качкет, а друга пиштољ): Ама, кажи, човече, шта ће ти пиштољ?

МИЛИСАВ: Причам господин-Жики како се капетан јутрос препао. ВИЋА: Кукавица! Ето, молим вас, људи, пала му у руке једна крупна ствар, могли би најмање петнаест њих да ухапсимо, а он не сме. А где је он, бога вам?

Ама, чим теби паде на памет закон, господине Вићо, знао сам ја да ће ту нешто наопако изаћи. ВИЋА: То је срамота, да једна госпођица, ћерка нашег старешине... КАПЕТАН (наставља): Изгрди тог истог старешину. ВИЋА: То је друго.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

и паралеле из Светог писма, и тиме нарацију обогатио реториком, спајајући тако житије и похвалу, што ће остати као једна од битних особина српске биографске књижевности.

Створио је широку приповедачку реку и јарким бојама сликао време, људе и њихове односе. То је једна динамична фрескослика Србије 13. века. Његово дело је први српски роман.

песничка енциклопедија у којој су обухваћене све песничке форме и сви видови црногорске стварности и историје, једна од оних изузетних песничких творевина у које као да се слегло свеукупно искуство појединих народа.

Раздобље започето тим делима доноси пуну победу романтизма као стилског правца. Док је претходно био само једна од књижевних струја с доста примеса класицизма, почевши од Б.

Његова је лирика повремено херметична, али је зато и једна од најдубљих уопште у српској поезији. Има у њој и мистичког заноса и изворног религиозног надахнућа.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Неста Миле, неста ћева! Ава точи, Ана служи, Ал’ за Милом срце тужи! 1856. СТАЗЕ Две преда мном стазе стоје: Једна с цвећем, друга с трњем; Гвоздене су ноге моје — Идем трњу да се врнем.

1856. ЈОШ... Један дим још, једну чашу, Једна песма, једна сека! П’ онда збогом, тамбурашу! Збогом, крчмо, занавека! 1856.

1856. ЈОШ... Један дим још, једну чашу, Једна песма, једна сека! П’ онда збогом, тамбурашу! Збогом, крчмо, занавека! 1856.

лепи дани — Увело је цвеће, одбегô ме мај; А на души оста, кô скрхана биљка, Ил’ кô тужан мирис увелог босиљка, Једна тешка рана, тежак уздисај. На Липару 1866. ПОНОЋ ...Поноћ је.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Кућа је била тамо, у дну. Висока, на два спрата. Са капије видела би се само њена једна страна, и горњи бој који, окренут наниже, окречен, белео се, док од доњег спрата само се видели диреци трема и тамо

Ломила се по кујни, огњишту, рафу, судовима. Навек једна страна кујне била у мраку, те је целог дана тамо горела свећа, да би се могло да ради.

Откад умро отац, све готово сестре материне, тетке му, ту су спавале, седеле, а и доцније увек по једна или две. Не толико да матер и њих теше, колико да помажу при готовљењу јела, спремању за на гробље.

Не што им се долази, што воле да седе, да увек по једна ноћива као да их чува; већ што треба, што је ред. Што морају сада да се ту код њих »нађу«, помогну штогод, послушају...

да и даље стоји на капији, више бабе, матере, да гледа како сунце све више пада, како улицу дужином напола осветљава. Једна цела половина улице, где је и њихова кућа, у хладу, сенци, док друга сва у сунцу.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

лијек од метиља, он им је казао: кад полипшу све овце до једне, онда ону пошљедњу треба обнијети око тора, па више ни једна неће липсати осим ње«, Вук, Рјечн., ѕ. в. метиљ). Б. л.

Б. л. сади се чим се чује да голуб дупљаш виче: »клилук« (СЕЗ, 32, 10). Он се сеје преко Беле недеље, »макар само једна леја« (СЕЗ, 14, 32; 19, 33). Не сеје се у »расипан« месец (СЕЗ, 19, 11).

РЈА. БРЕКИЊА Елѕбеербаум (ѕорбуѕ торміналіѕ). Брекиња, брека, брекуља (Шулек). О постанку б. каже једна наша народна песма ово. Девојка је пасла јелене, па је претерала стадо преко неке воде, а сама није могла прећи.

»Мајум« стоји ту за време целог маја (ЗНЖОЈС, 18, 77). У селу Бјелобучју (котар тешањски) има једна буква, поред које се увек зауставља спровод: свештеник чита опело, а један из спровода на букви уреже крст, тако да на

Шулек, Рад, 39, 15. »Црни« г. (цратаегуѕ нігра и прунуѕ ѕпіноѕа). Речју »г.« обележава се у овом чланку и једна и друга врста г., јер се за њих везују иста веровања.

Теј од д. пију жене које немају менструацију (ЗНЖОЈС, 11, 263). Неки, међутим, мисле да од свих трава »једна јединцата« д. није лек баш ни од чега (ЗНЖОЈС, б, 129). ДИВИЗМА Кöнигскерзе (вербаѕцум).

ГНЧ, 41, 219 ид), и да »ђаво« често није ништа друго него душа покојника (о. с., 223 идд). Још једна интересантна жртва забележена је код босанских мухамеданаца: они бацају љуске од ј.

, »јер ће иначе бити града« (іб., 146). Једна врста јабуке зове се петровача. У околини Смедерева забележен је етион због чега се ј.

, ѕ. в. јабучица; А. Николић, Срп. нар. прип., стр. 186; СЕЗ, 13, 348; ЗНЖОЈС, 19, 195). Постоји и једна врста ј. која се зове адамчица. и она је постала од ј. коју је Ева дала Адаму.

, 148). Док жена има кудеље за предиво не сме јој прела ‹= преслица› остати без к., него, чим се једна потроши, мора се друга намотати: ако прела преноћи гола, биће сви њезини оне године голи (ЗНЖОЈС, 7, 148).

К. колач (од кога се једна половина закопа у њиву приликом орања) утук је против града: њиме се махне три пута према градобитном облаку, и нареди

О томе се прича и једна етиолошка скаска. Из крви која је пала на земљу из Божјег малог прста, изникла је лоза, и због тога се њен род узима

Ћипико, Иво - Пауци

Лани, угрејан вином и забреклом момачком снагом, упаде му у колу у око једна хришћанка, коју тада бијаше први пут видио, али је по чувењу познаваше.

Морал треба да царује нада свим и свугдје... — Морал? — прекида га Илијин одвјетник. — Једна лијепа ријеч! —Морал, дакако, мој драги докторе, — потврди сазда Јово и посегне за новинама. — Чујте, молим вас ....

— потврдише други. И требају пријечнице и клинови за учврстити носила ... . —Дакако да треба! ... —Али има још једна, — опази старјешина. —Требаће наложити велику ватру око мртваца, да омекша...

И Радину наду, понос и весеље однесе једна ведра ноћ и прољетним сунцем обасјани дан. Али Раде не клоне; одмах настајних дана поче преоравати наново земљу да је

Тако цијеле сате отворених очију гледају обоје у тмину, а осјећају да их једна брига бије. Пред зору Раде не диже се, као обично, да од старе узме старијега сина к себи у кревет, да с њиме

И овакове — помисли — раскућују наше сељачке... И колико наших треба да пропадне да се подигне једна од ових големих? Да, уз оваку кућу треба газда нових земаља...

Пролази се. Браво! Ових дана походило нас је једно талијанско друштво... Једна женска... не лоша за наша мјеста... —Ола, Пиеро, дођи симо! — повика дебели трговац.

— А ча ћемо?... Ми свакога прво намиримо, а нам ча остане ... И пођоше задовољни и весели што им је једна брига мање на глави.

Уз окречене, већ запрљане зидове стајаху ту упоредо једна до друге три постеље. На једној повећој лежао је немоћни старац.

Пратио је у својој души тај пјев, а у памети једна за другом ређаху се свакојаке мисли, с којима је болно и слатко чувствовао.

— Није, господине, били смо око границе. А и не зна се право чије је. Служи се и једно и друго село, ка једна је шума, — бране се оптужени, брат и сестра обоје млади, збуњени и застиђени, који никада досада на суду били нису.

у њему се одазивају гласови пунога дана; ослушкује и гледа у сјенке облака што се, гоњене од вјетра, пољем нагањају; а једна голема сјенка, даље, усред поља, застрла је земљу и не миче се.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Видело се да му се грло осушило. Била је то таква лепотица, једно тако згодно створење, таква једна реткост да је човек морао веровати како је Дадара у ствари опколио са својим људима неко вилинско коло о којем је

слично као и њихов учитељ, као кад би казали: ватра је врућа, или: вода је мокра, са таквом комоцијом као да је то једна од оних простих истина које су свима уочљиве. Богдан је глуп. Тако почињу и тако се завршавају разговори о мени.

џомбастим излоканим путевима и онда тај дан због кога се све то подносило: две гомиле на смрт препаднутих људи кидишу једна на другу, исуканих мачева, подигнутих секира, завитланих топуза.

џукац, шугав и пун бува, дремљив и мрзовољан, такође слаб према кокошијим јајима, али и према пилићима, укратко једна штеточина и божија напаст.

То су се судариле две крвожедне гомиле, решене да једна другу истребе. Морам затим да напрежем слух не бих ли чуо све, па и кад замре бука и продужи се у тихо стењање и

Трудим се да не мислим ни о чему, прогањам једну за другом наметљиве слике што ми упорно промичу кроз главу. Једна ипак остаје толико отпорна на мој труд да морам пристати да је домислим до краја. Наравно, Прохор, ко би други.

Била је то, веле, једна ужасна збрка и безглаво јурцање по магли, једно сулудо тумарање и кркљанац, да ту никаква памет ништа није знала.

Непрестано ми је у ушима зујао онај уњкави глас, али ми никако није успевало да се сетим његовог лица. Била је ту једна мрка мрља из које су се помаљали час нос, час очи, час чело, час брада, час уста са крњецима зуба, али целине није

Повика да ће се срушити кубе и да ће нас све побити. Ветар је завијао, урликао, небо је горело од муња које су једна за другом пламтеле на западу. Поче и грмљавина. Гром удари негде у Осоју, онда други скреса крај Мијове луке на Морави.

Тачно тако — чудовишта. Јер његове тестије нису обичне, безазлене посуде за воду. Једна се на нас доброћудно осмехује, друга режи шиљатим зубима, трећа вам шеретски намигује, четврта лаје.

за печење ракије, покушавајући да одгонетнем како ће, куда ће, истећи из ове паклене гужве бокатих лончина таква једна рајска текућина.

Најзад сам му рекао: „Доротеју, ако из овог твог дрекала потече једна једина кап ракије, носићу те као коњ на овим мојим грбавим леђима од зоре до подне куда год ти хтеднеш.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

10 ЉУБАВ 11 ЉЕЉО 13 ЉУБИЧИЦА 14 ДУХ ПРОШЛОСТИ 15 СЛУТЊА 16 НА ДРИНИ 18 ЈЕДНА НОЋ 19 ЖРТВА 21 ТИБУЛО 22 ПРОЛЕЋЕ 23 НА ВЕСЕЉУ 25 САН 30 НЕБЕСНИ

Одлетеле тице у далеке земље Само једна јоште путу се не спрема: Лагана јој крилца поломили људи, А без крила збора о полету нема!

1881. ЗВЕЗДА Ноћ је ведра, блага, Бледи месец сја, У милини тоне Васиона сва. И звездице миле Расипају зрак... Само једна трепну, Па је покри мрак. Чија беше звезда? Бог једини зна! Спокојна је, мирна, Васиона сва. 1881. ЗВОНИТЕ, ЗВУЦИ...

1882. ЈЕДНА НОЋ На трошној клупи, близу старог зида, Где бурјан расте; и предео пуст Пред мутним оком губи се из вида, Сањиви

Међ жбунастим гранчицама, под копреном њина хлада. Мала једна тица живи од старина, од вајкада. Она пева целе ноћи, она пева целог дана, Не плаши се од кобаца, кити бежи од сељана.

У коме има сјајних двора, Болница једна, болних тма, И фармацента и доктора, И поред тога - гробља два. У коме има госпођица (Салона наших прави крас!

И Арес с осмехом стоји. Божица стидно се трже, И груди заклони брже. Ал' чиста капљица једна из груди матере младе Кô светла, јутарња роса на травну земљицу паде, И јасно затрепта тамо.

О древни Северов граде! И ти си мумија једна, тело без духа свог, По теби павит се шири и гнусна змија се краде, И гавран суморно гракће с каменог врха твог.

За весеље такво и за љубав њину, Сам начелник пристô да представља свињу. Једна лепа госла, али доста стара, Набавила руво од једног жандара.

Него ту се друштво забринуло цело: Да ли сељак има просјачко одело? Једна мудра глава реши збрку целу: Та нек дође сељак у своме оделу.

Он се у томе извежбô толико, Да га под сунцем не надмаша нико. 2. По теби реке беласкају хладне, (Једна се од њих Чемерница зове) По њима лети, када сумрак падне, Брђани дођу и пастрмке лове По сву ноћ драгу...

“ 1890. ЕЛЕГИЈА ЈЕДНЕ ЗАЛУТАЛЕ ДЕПЕШЕ Грозно је и страшно, муке ме је стала, Десила се са мном грешка једна мала, Те тумарах дуго без правца и пута, Кô што грешна душа по вечности лута.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

ОСАМ ВЕЛИКИХ НАУЧНИКА АЛЕКСАНДРИЈЕ, ЕРАТОСТЕНОВО ПРЕМЕРАВАЊЕ ЗЕМЉЕ 33 ВИИИ НЕОЧЕКИВАНИ ДОГАЂАЈ, НОВА ЈЕДНА ТЕМА ЗА ПРЕПИСКУ 40 ИX КАЛЕНДАР И ЊЕГОВИ ЕЛЕМЕНТИ 42 X ПУТ У ЦАРИГРАД.

1601, НА ХРАДШИНУ У ДВОРЦУ ЦАРА РУДОЛФА ИИ, ТИХО БРАХЕ И ЊЕГОВ ПОМОЋНИК, СМРТ ТИХОВА, КЕПЛЕР И ЊЕГОВИ ЗАКОНИ 85 XИX ЈЕДНА ЗНАМЕНИТА СЕДНИЦА ЕНГЛЕСКОГ КРАЉЕВСКОГ УДРУЖЕЊА 1686 ГОДИНЕ И ЊЕНИ УЧЕСНИЦИ.

То није лака ствар. Ваља замислити четири осе, три простране и једну временску, управне једна на другу. Како год да их размешташ овамо-онамо, за четврту никад нема места; изгледа да се те осе играју, као деца,

Како год да их размешташ овамо-онамо, за четврту никад нема места; изгледа да се те осе играју, као деца, „мете“, а једна од њих увек касно стиже. Зато покушавам другу игру: шетам се, дуж временске осе у њеном негативном смеру.

- Где стоји она? - Временски и просторно далеко од нас. Било је, у ствари, више таквих колевки; једна, можда најстарија, стајала је у Кини, друга, у Иидији, трећа, у Америци, четврта, на Европском северу, али она колевка

Сви историчари причају да је Вавилонски торањ био сложен из више кула, постављених једна на другу, а Херодот, стари подвалаџија, говори о осам кула. А пред нама стоји једна једина.

А пред нама стоји једна једина. Дозволите да је премерим; њена квадратна основа има у опсегу 500 корака. Са једнога њенога ћошка воде у вис

Поред свега тога, Ви хитате напред, а ја пребројавам завијутке и нове куле које се нижу, све горостасније, једна за другом.

Они су се поделили у три групе. Једна од њих посматра пажљиво Месец, друга Јупитер, а трећа Марс. Уза сваку ту групу посматрача стоје и писари, да резултат

“ Заиста! Свештеници држава које су у тој земљи двеју река једна другу одмењивале, државе сумерске, па старовавилонске, асирске, нововавилонске и халдејске, били су астрономи.

Полупречници њихових кристалних небеских сфера стоје у хармоничким пропорцијама, а једна, нама нечујна, музика тих сфера употпуњава ту хармонију васионе.

Моји ђаци који дођоше са Кипра или са Крита причаху ми да се онде јужно од Сиријуса види на небу једна скоро исто толико сјајна звезда коју одавде никад не можемо видети.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Улази се степеницама. На левој страни су врата од спаваће собе, а спроћу, на истој страни где је улаз, још једна мања врата, која воде у друге собе. На зидовима обешено оружје: јатагани, пушке, пиштољи, разни бичеви и камџије.

У соби је слушкиња Стана са двема слушкињама. Стана уза зид клекла и пушећи надгледа шта ове раде. Једна брише и чисти рафове намештајући посуће, друга јастуке и ћилиме по поду и мин дерлуку. Из дворишта се чује ларма.

страх... Ох, чекај, дедо... Не знам како да кажем. Само то, дедо, ево, не једна година, већ две, три, увек све једнако тако. И то како, дедо? Ни жива ни мртва!

Слушкиње се враћају и намештају собу. Једна брише прозоре и чисти рафове, друга намешта јастуке и по поду ћилимове. После опет одлазе.

МИРОН (одобровољен, пецкајући је): Знам, знам. Знам како сте једна другој у аманет оставиле: да, која надживи, ону другу, мртву, облачи, спрема и кити.

Чује се како га радосно ословљавају слуге и слушкиње: »О Сароше! Откуда ти, Сароше?« Улази једна слушкиња. СЛУШКИЊА Снашке, ево и Сароша. ТАШАНА (не дижући се, изваљена, задовољна): Добро, нека дође.

(Одлази.) КАФЕЏИЈА (виче споља док момак плаче): Овам ти, нестрећо! Аман, бре, отреси се, нестрећо једна. Гледај го, на нози спијет! Отреси се, тресли те мртвог, да даји господ.

Кроз тај зид од летава виде се нове, по плану подигнуте куће Ташаниних синова. Једна тек довршена, још са обешеним даровима који се лелујају.

Откуда могу сваки дан да га пазим? А и право да ти кажем: већ ми је гадан. И не може се више. Ово није једна и две године, него ко зна колико ће бити.

МАРА (вукући остале за собом): Ама хајдете! Не бојте се! ЈЕДНА ДЕВОЈЧИЦА (одупирући се и уплашено гледајући у Ташанине собе): Немој, немој, Маро.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Костица је био од оних „јединаца” који су то по цену да се роде сирочад. Родитељи су му били: једна сувише у године зашла кћер сеоског попа која је прешла у варошицу и ту се утешила удавши се за древног пушкара; и тај

У том друштву стиже и једна девојка, висока, крупна, иначе туђа, ничија, пола слушче пола усвојеница, код имућног прерађивача кожа.

Срећко неће да учи; најгори је ђак по учењу, премда најбољи по владању. Риста врло добро учи, али је избила код њега једна дивља напраситост у нарави и један пркос без граница. Сека почела да поболева; оздрави, поправи се, па опет зенемогне.

Тај разбијени труп стегао је и избацио увис неколико крстача мање-више сатрулелих. Све крстаче надгорњава једна, доста очувана, која се усправила као катарка на полупаном броду. Крстача госпа Станојле Лазарићке.

Кола су тада препуна. Два дућана се снабдевају у вароши и једна касапница. Заједно с кочијашем скида госпа Нола котарице с јајима, зелени, живином, ракијом, брашном, сељачким

Нола је осећала да чува нешто од чега зависи сад и њен живот и живот њена оца. Дође после годину дана међу њих једна мала, као лептир лака девојчица.

„Бесне Лазарићи, кувају на два шпорета.” „Шта ћеш, кад једна страна живи дању, а друга ноћу.” — Старац и Петар ноћу никада нису излазили, ни у комшилук ни у варош. Тоша, напротив.

Једно надлештво, једна фабрика, једна банка, једно посланство, свугде се ту крије по једна мања или већа паланка, збир уских живота у

Једно надлештво, једна фабрика, једна банка, једно посланство, свугде се ту крије по једна мања или већа паланка, збир уских живота у паланачком оквиру, па

Једно надлештво, једна фабрика, једна банка, једно посланство, свугде се ту крије по једна мања или већа паланка, збир уских живота у паланачком оквиру, па и менталитету.

— Хја, тако је то било и биће код трулих газда: једна беба, десет вампира. Чуће се с оног света и Петар, и мати Петрова и Тошина.

Ревизија, господо, молим лепо. — Постало је јасно да иза Тошине велике претседничке столице присуствује још једна присутност. Заиста је госпа Нола сарађивала.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Инвокација је фигура једна, али не фигура у картама, нити фигура у мазуру, нити фигура кад ко прави фигуре, него фигура у стихотворству, гди се

Да је какав стихотворац у исто време у том селу живио, знам да ни једна богиња не би остала с којом је не би сравнио, и јамачно би нокте сви десет прстију изгризао док би њену красоту спевао.

О Кратесу нећу да ми пример наводите; једна је Хипархија била на свету. Напротив, колико су се оженили само због тога што су леп фрак и лепе панталоне имали.

Фама међутим узме себи допуштење да о његовом затвору по граду разгласи. Фама је једна персона која се из сами језика, очију и ушију состоји и особито љубопитство набљудава.

) За длаком је остало те се није Роман свога обећања одрекао, и једна мисао да је може бити она, као што смо рекли, волшебница (надежда је од свитака јело) принуди га да за њом из тамнице

част тела дају трње провлачити, и проче, а то све само добродетељи и истине ради, која је једино благо и блаженство, и једна срећа на земљи живећи људи. »Почитајеми г.

Верујем, господичне, лепа је ствар желити. Кад би жеље коњи били, ко би ишао пешке? каже једна пословица. Знате л’ шта би ја желио? »Ах, то ће штогођ ново бити. Жеље списатеља морају бити увек чрезвичајне.

— »Куда?« — Златна реч; она једна има више филозофије нежел’ читаве свеске гдикоји књига. — Ову сваки човек са собом да носи, и при сваком делу, при

како жаоке пера вашег на нас без сваког штедења пуштате, нисам нипошто веровати могла и увек сам тврдо држала да ни једна женска неће унапредак дела ваша читати, нити за вас поћи; сада пак видим да сте ви један особити човек, кад нам мужеве

Он погледи са свом снагом своји очију и има шта видити: једна прекрасна девојка, каква јошт из Лединог јајета изишла није, на једном јелену у најбржем трку бега, за којом на

« — Е, како ћу се женити кад код нас слабо има девојака. — »О, ја имам једну прилику за вас, у Бечеју налази се једна с 15.000.« — Ха, то је за мене! — »Истина, она је мало...« — Молим вас, само да се не чује. — »Говори се да је мало...

Његов је возраст управо четири стопе износио, од који једна ноге, две труп и једна главу сочињаваше. Његова су плећа била широка и мужествена, и будући да је врат пократак имао,

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Б. Ф. Ф. Ф. С. 112 ТАМНИЦА 119 ВОЈСКА 125 БРАК 131 НЕИСПИСАНА ГЛАВА 136 ПОГОВОР 137 ЈЕДНА НЕБЕСКА СЕДНИЦА 143 АУТОБИОГРАФИЈА ПРЕДГОВОР Ја мислим да уопште нема смисла писати предговор аутобиографији.

Као узгред помињем овде да је исте године кад сам се ја родио умро Вук Караџић. То је једна очевидна случајност, јер ја нисам имао тих претензија да се такав литерат на тај начин склони да би ми направио места

Једном чак мал' ми се није десило да ми пребију обе ноге, али не у тежњи да се задовоље моје литерарне амбиције. Још једна узгредна напомена.

На погачи, која је пред мене била стављена, била је једна књига, новац, перо и кључ, као атрибути: науке, богатства, књижевности и домаћинства.

жар из пећи те упалио простирач на поду, затим чаршав на столу и завесу на прозору, тако да је то, може се рећи, била једна лимунација већега стила, иако тога дана није био никакав државни празник.

Госпа Станка је била једна млада, отмена госпођа, пријатељица наше куће, која нам је чешће долазила. Једнога дана, када сам запазио на њој

А може бити да су моју одлуку диктовали и други мотиви. Тако, на пример, једна од мојих тетака, како се од мог рођења наврзла на мене доказујући да на њу личим, тако је непрестано терала.

И једна још чудна околност у тој појави: ако је сукња одиста символ попустљивости и мекуштва, због којега су народи који су је

да би се лакше могли прескакати плотови, те за мене никад није било границе измеђ' наше и осталих суседа баште. Једна од првих мојих вежба у панталонама било је пењање уз дрво, што се у пракси показало врло корисно, јер сам тако

за време вечере, на којој су били окружни прота и све моје тетке, упалио под столом ракетлу те се направила таква једна гужва да би се човек морао просто заплакати од жалости.

спољне послове, с обзиром на то што сам био „дете из боље куће“ и врло сам рђаво учио стране језике, што је такође једна од квалификација наше дипломатије.

узели смо Симу Станковића, сина једног среског пандура, претпостављајући да је полицијска струка у његовој породици једна традиција и да је васпитање које му је његов отац пандур могао дати сасвим довољно да може бити министар полиције у

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Свакоме је одређен суђени час, Лукијане. — Ја се старам да не дође тако брзо... Једна тешка разорна граната рину у близини и уз громовити тресак избаци земљу, чији комади падоше и међу нас. — Како, како?

— Чије мамузе звецкају? — Поднаредника Светомира — рече неко. — Дај ми твоју пушку!... Марш, животињо једна! — издра се командир кроз стиснуте зубе. Зажалио сам тренутно што и моје мамузе не праве ларму.

— пита командир. — Сметају стубови. А и глиб је до колена — одговара поручник Коста. — Где си запео, животињо једна, с коњима на мене. Стани! — узбуђује се Коста. Требало је повратити топ назад.

Колона као да се скаменила... Немци то виде, па надиру све жешће. Још само једна ноћ и артиљерија многих дивизија пашће непријатељима у руке.

Пао је већ мрак кад смо ушли у клисуру. Једва смо пролазили поред кола, страхујући да не склизнемо у шумну реку. Једна кола пуна неких сандука испречила се, а коморџија испрегао волове. Вочићи леже у блату и преживају.

А и шта би друго, кад је коњ у оним колима испред њих пао и више не може да се дигне. А једна кола просто здрускана. По разбацаним стварима видимо да је неко покушао да их оправи, па најзад дигао руке од тога

То је гвожђурија, као што и сам видиш, они нам сада ништа не користе — и показа руком на пут, куда се кретала једна батерија мога пука. — Али тешко ми је због војника. Ти сироти људи вршили су своју дужност до последњег часа...

Пређоше ровове, налетеше на бугарску комору. Паника се пренесе и на њихову позадину. Гледам са осматрачнице како једна бугарска хаубичка батерија у бежању налете на наш стрељачки строј. Сколише је са свих страна наши пешаци. Ухватише је.

Отпочео сам одмах са гађањем. Поред моје батерије била је и једна хаубичка. Нашим удруженим дејством успели смо да Бугаре задржимо пред нама.

Био је рањен у груди и пљувао је крв. Замичемо журно. Још једна окука па смо спасени. Али баш покрај пута лежао је телефонист Милија. Глава му готово у бари.

Прошли смо поред оронулих зидова Вучитрна. Она једна улица закрчена од кола и народа. Из многих кола вире главе жена и деце.

Неки продају брашно мештанима. Муслимани нуде новац војницима за оружје. — Шта ће са нама бити? — запита нас једна жена плачевним гласом. — Ви ћете се, госпођо, вратити својој кући, одакле сте и пошли.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Петровић ПЕСМЕ Садржај РАНЕ ПЕСМЕ 2 НЕШТО ШТО НЕ БИ ТРЕБАЛО ДА ЗНАМ 3 О ТРЕЊУ ИЗМЕЂУ ДУШЕ И ТЕЛА 5 ЈЕДНА СТАРА АРИЈА НА МОДЕРНОМ ИНСТРУМЕНТУ МЕНИ, ТЕБИ И ЈОШ НЕКОМ ТРЕЋЕМ 7 НАЈСЕНТИМЕНТАЛНИЈУ О СИТОСТИ ЛЕГЕНДУ 9 ЛОВЧЕВО

Бол затворио у теглу а шупаљ леш издао Породици врло уцвељеној што је чекала. Кола чекаху Пред болницом: једна за доктора, друга за мрца. Ноћу сам, сам. Ја знам, Ја знам, Ја знам.

То није ни велика шума, ни широка пољана, Ни оборен храст, ни мртви орао; Соко робује вољно уз везаног господара. ЈЕДНА СТАРА АРИЈА НА МОДЕРНОМ ИНСТРУМЕНТУ МЕНИ, ТЕБИ И ЈОШ НЕКОМ ТРЕЋЕМ Ај! ај! ај!

не обузме велики вртлог страсти, све жуто, црвено, зелено пред очима; тамо, где је некада био дугачки видик планина, једна нога, једна глава, једно смејање без трајања, много злата, злата и распутаност части, моћна узлетања, у крваве каше,

велики вртлог страсти, све жуто, црвено, зелено пред очима; тамо, где је некада био дугачки видик планина, једна нога, једна глава, једно смејање без трајања, много злата, злата и распутаност части, моћна узлетања, у крваве каше, утапања.

И трбух гле, затегнут као на бубњу кожа, А у желудцу је једна арија, Њу слушајући успављује се велможа У аероплану. Ко пева о хлебу и о глади!

лобању: Тако му око свег тела кружи чудна мисао; О величанствено је да се у давном оваквом мору И чекању, не утапа ни једна визија стварности, Очи му се још никада нису обнажиле на светлости. Над главом руке те: шта дотичу, шта придржавају?

Боже, ослободио сам се свих веза, свих морала: Гушим се, зар, у плазми досаде; да је једна кап бар супе остала Кроз победу се ову смешну да прикраде. У овој ноћи сви су чанкови празни никакво поткреплење!

О, хоћу да знам колико је за мном тад крви истекло... Никада! Зашто ме никада ниси ишопала, да се једна љубичаста модрица на мом дечачком дебелом месу расцветала?

Ујед његовог генија: из тела Изазваће лучење најљућег отрова; Али једна једина реч, беспримерно сазрела, Отпашће - ко смолом - с усних углова.

ја бих их тако свесно и пажљиво понављао, пратећи све нијансе прелазака из ритма у ритам, из брзине у брзину, што једна другу изазивају нарочитом асоцијацијом правилних убрзања. И утицајем интра-планетарних гравитација.

Грађење песама је један од најнужнијих тренутака мога живота: једна од његових функција: то је као корачати или задрхтати.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Људи су јатимице хрлили да га виде, али су само један дечак и један песник знали да то у излогу, у ствари бљешти једна чежња. МАСЛАЧАК У подножју планине, некад давно, расла је чета сунцокрета. Какви су то лепотани били!

О КАПЉИЦИ И ЦВЕТУ У часу када се дан од ноћи дели, заједно са Сунцем, роди се једна Капљица и један Цвет. Радознала је била Капљица, румен и зачуђен Цвет. Како и не би?

Нешто ју је носило, нешто ју је гурало. Свуда око ње била је тама. Није могла да разабере где је, док јој једна од сапутница не рече да су под земљом, јер их је пљу— сак захватио и понео. Како је далеко била светлосна чаша неба!

Као ветрић су јој кроз прсте промицали, лепршали даље, нестајали. Још је једна једина чахура од читавог снопа била неотворена, а онда се и она распукну и три пара светлих очију погледаше жену.

На дну мора је пећина, у њој бисерница шкољка, а у шкољки две траве. Једна је трава живота, друга је травка смрти, обе су исте. На теби је да зарониш, да их нађеш, да распознаш.

Шљунак на обали не говори о томе. Но, када се пред зору утиша море причају рибари како виде да из мора излази једна жена, али приче су им различите.

Била је то она једна, последња кап: стид и гнев зали образе Крилатог Белка. Он се поклони мајци и рече да одлази: хоће ли с њим — он више

Затим су једна за другом постајале невесте, па младе мајке. Златокоса је презриво слегала раменима: — Нека их! Обичне девојке, па

Само мојим дахом покретана свирала има моћ! Остави ми бар њу! Зар не знаш колико је болних и невољних? — Једна од жена зајеца. Веровала је да ће јој свирала извидати слепога унучића. Шта сада?

— Проклета била! — полете једна жена к Златокосој. Врисак друге до седмог неба дође. Младић се и не помаче. Само му се рука спусти на псећу главу и

Лети, када су ноћи светле и топле, погледајте у небо и — видећете: танани срп месеца на престаје да следи једна звезда. МАРИЈАН И СРЕБРЕНКА На самој обали мора живео је рибар Лука с унуком Маријаном.

Колико је рибара на свету! Колико риба! Али, је ли ма једна равна Сребренки која рибаре на дебело море мами и као месечев зрак урања у подводну шуму алги и корала?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

?... Ја!?... И он то? И он као други! »Младост-лудост!« А зар ја не бех млад? Бех ваљда слеп, сакат, те ме ни једна не погледа и памет ми не помери. Зар ја не?... Откад ожењен, хаџија већ, па не смем у механу да уђем.

Жално, тешко да ми појете! КОШТАНА (са сажаљењем): Коју, газда Митке? МИТКА Коју? Ех, Коштан, зар једна је песма жална? Знаш ли шта је карасевдах? И тој тежак, голем, карасевдах! Туј болест ја болујем (показује на себе).

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

36 НАШ СТАРИ ДОМЕ 37 ГОСПОЂИЦИ 38 ЈЕСЕН 39 БАДЊА ВЕЧЕ 40 ВОДЕНИЦА 41 НА ПО ПУТА 43 ЈЕДНА СУЗА 44 ПОЗНИ ЧАСОВИ 46 ЕЈ КОЊИЦУ 48 МОЈА ЉУБАВ 50 ЈЕСЕНИ МОЈА...

Гле! Сад се редом расклапају саме Све књиге старе, снови чежње дуге — Мичу се, трепте једна покрај друге, И њихов шумор кô да пада на ме. Сањам ли? Ил' би ова јава била?

Све се свијетле!... Све у блијеску стоје!... Једна около кандила се вије, А нека болно, кô да сузе лије, Пред сликом дршће мртве мајке моје.

Неке ми пале ту на срце свело, Па крил'ма трепте и шуште кô свила; А једна лако, врхом свога крила, С цвркутом топлим додирну ми чело, Кô да би хтјела збрисати сјен туге... И слушај!

Ноћ све ближе иде... Једну црну руку моје очи виде — И ја чујем само удар тврде красне. 1909. ЈЕДНА СУЗА Поноћ је. Лежим, а све мислим на те. — У твојој башти ја те видјех јуче, Гдје береш крупне распукле гранате.

У сеоској луци Све је пусто. Само, као сенка тупа, Низ пртину уску, са штапом у руци, Погрбљена, бледа, једна жена ступа.

Прострло се море кô свилено платно, И у ноћи спава провидно и златно. Једна лађа споро површину реже. Стари рибар тегли за крајеве мреже; И на меком сјају, као срма чиста, у широкој пређи

Неко вози, неко Стао, остве држи и вреба, док жарку Распламтјелу зубљу диже цура једна И њоме свијетли. С мора непрегледна Тихо вјетар дође, и прамење меко Мрси јој. Све ћути.

У мени гори једна света ватра, И моје срце све грли и љуби... Снагу ми душе никада не сатра Замахом кобним живота бич груби.

То њему крадом дошла би вила У велу кô пена што је; И сва кô једна ружа је била, А с ње драгуљи сипљу боје, По њедру јој се златна влас вије, Око јој слатким поздравом грије.

Но не зна те јаде, Њих само једна знаде, Та једна а сама што је Растргла срце моје. 23 Што тако лепе руже бледе, О, реци, драга, што жуте?!

Но не зна те јаде, Њих само једна знаде, Та једна а сама што је Растргла срце моје. 23 Што тако лепе руже бледе, О, реци, драга, што жуте?!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Египатска митологија никад није могла постати тле или материнско крило грчке уметности. Али у сваком случају једна митологија.

Чак нема ни једног јединог циклуса који би представљао такву целину. Али је она једна целина по томе што има једну основну, главну, централну тему: однос нашега народа према поробљивачима према турским

Борбу домаће властеле против Турака певач не одваја од народне борбе. За њега је то једна иста борба. Он у самој чињеници да је некад постојала моћна домаћа држава налази оправдање народној борби, изгледе за

Али тај бог говорили су попови и народ је веровао може да буде и милостив. Ето, на пример, он је како казује једна песма поморио деветоро браће, поморио их без разлога, а онда се ипак сажалио, подигао најмлађег брата из гроба и

Насупрот издајнику — то је такође једна од битних особина косовске епопеје — дата је јарка слика хероја родољуба. Црте тога лика налазимо код Југовића, код

Поменути догађаји и личности нешто су друкчији у песмама него у историји, али је то увек једна иста очајничка борба без изгледа на успех.

Из сваке речи бије тешка збиља, свака је песма једна велика трагедија, све песме укупно чине непреболну трагедију читавог народа.

Глад, жеђ, хладноћа, све је било лакше него служење Турчину. Једна жена, која се одметнула због турског насиља, овако описује своје мучење у шуми: Ходих млада по гори зеленој, пасох

И по другом обрасцу могла се испевати песма великих квалитета. Најбољи доказ за то је Смрт Сењанина Ива, једна, од најлепших наших песама.

Али то није једина таква слика. Веома су снажне и оне три о потерама. Једна је потера сва у црном (црни јунаци, црне чалме, црни коњи), друга сва у белом, трећа има црне струке, дугачке пушке и

(Почетак буне против дахија) Насупрот оваквим завршецима — у којима је сажето казан смисао читаве песме или, бар, једна мисао или осећање или слика који складно и снажно завршавају песму — стереотипни завршеци, и кад, су и кад нису у вези

И код нас и код Хомера стални епитети се покадшто — то је једна од тзв. песничких наивности — стављају и тамо где су неприродни (нпр., код нас бело грло у црног Арапина).

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

ВЕЗАЛА 16 ИЗА ПРВОГ УГЛА 17 А МАЗЕ ТАТИНЕ 19 ОДАНОСТ ЈЕ ПСЕЋА 20 УЗЕО САМ ХАРТИЈУ И ОЛОВКУ 21 КАД НЕ ВОДИ КЕРА 22 ЈЕДНА ОВЦА СИВА 23 ГАЈИТЕ ПАТКЕ 24 КАД БИ МИ НЕКО РЕКАО 25 ОВО ЈЕ ВРЕМЕ ЧУДА 27 ДОСАДНО МИ ЈЕ 28 ЛУДИ ВИШЕ НЕ ЖИВЕ У

КАПУТУ 69 ДОМОВИНА СЕ БРАНИ ЛЕПОТОМ 70 УСЛЕД ПРОЛЕЋА 71 НА ПОЉУ ГДЕ СЕ ЧАВКЕ ЧАВЧЕ 72 ОДАКЛЕ СУ ДЕЛИЈЕ 74 БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА КАТА 75 ОД СЕЛА ДО СЕЛА ПУТЕЉАК 76 У ЈЕДНОМ ДАНУ 77 БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ 79 КАПЕТАН ЈЕ ПИТАО МОРНАРА 81 ЛЕПТИРИ СА

не зева БИЛА ДЕВОЈКА МАРА Била девојка Мара Кћи Симе обућара Имала блузу розе И две чаробне позе За сликање Једна је поза била Нежна ко чиста свила Са ручицом на везу Најлепша поза у срезу За сликање Друга Марина поза Звала

Док миша није спасила КАД НЕ ВОДИ КЕРА Кад не води кера Ловац дупло звера Звери за то време Умиру од треме ЈЕДНА ОВЦА СИВА Једна овца сива У базену плива Један храбри слон Трчи маратон Један пољски цвет Игра рукомет

спасила КАД НЕ ВОДИ КЕРА Кад не води кера Ловац дупло звера Звери за то време Умиру од треме ЈЕДНА ОВЦА СИВА Једна овца сива У базену плива Један храбри слон Трчи маратон Један пољски цвет Игра рукомет Једно птиче голо Воли

ОВО ЈЕ ВРЕМЕ ЧУДА Ово је време чуда Ујаци падају с дуда Ту око Горе Фрушке Стричеви падају с крушке Живот је једна фарса Тетке падају с Марса Сви знанци и сви странци Можда су падобранци ДОСАДНО МИ ЈЕ ДОСАДНО МИ ЈЕ ДА БУДЕМ

Где се мисли челије Где се прича зрелије Где се ћути целије Где се живи смелије Одатле су делије БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА КАТА Била једном једна Ката У Перлезу близу Ченте Лепа као са плаката Па и лепша на моменте Имала је очи плаве

се прича зрелије Где се ћути целије Где се живи смелије Одатле су делије БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА КАТА Била једном једна Ката У Перлезу близу Ченте Лепа као са плаката Па и лепша на моменте Имала је очи плаве Оригинал морска плавет

неко БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ Било једно тужно море Вода доле небо горе А у води испод пене У самоћи чами вене Једна мала бела шкољка Једна ружа без пупољка Био један тужни алас Мрачан као мрачни талас Срце му је хтело пући У

МОРЕ Било једно тужно море Вода доле небо горе А у води испод пене У самоћи чами вене Једна мала бела шкољка Једна ружа без пупољка Био један тужни алас Мрачан као мрачни талас Срце му је хтело пући У маленој празној кући Коју

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

И још баш ти идеш да шибу донесеш којом ће да га бију, а! Ево ти још једна заушница. Стриц се још једном презриво искези на свој лик у прозорчићу и прогунђа: — Паприка!

— Не, не, у шуму, у хајдуке, као мој чукундјед Јованче. Има у Прокину гају једна заравњена удољина, ја сам је назвао Тепсија, тамо ћу логоровати. — Ихај, и ја ћу с тобом, чим добијем прве батине!

— А зашто? — Све ће избрбљати, исторокати, знам ја њих. Састану се једна с другом, па на уво: хи-хи-хи, хо-хо-хо! — кажу и шта су ручале, и шта су видјеле, и шта су чуле.

дјевојчица с грајом се враћала из школе и управ кад су пролазили покрај густа љескова жбуна обавијена дивљом лозом, једна од њих преплашено врисну: — Јао, ноге! Ено ногу! Цурице се скаменише у мјесту.

— Пст, мичу се! — прошапута једна дјевој чица. — Мичу се кад их ја мичем! — забобоњи из жбуња неки дјевојчицама добро познат глас.

— Ехе-хе, јесте ли се препале? — Да знаш, тужићемо те учитељу да нас плашиш! — свадљиво викну једна дјевојчица. — Не идем ја више у школу па да ме учитељ избије као тебе данас — дочека Стриц.

звијезде сигурне, па и оне по читаву ноћ неповјерљиво жмиркају као да ће рећи: — Куда ли се то ти смуцаш, протуво једна, кад сав поштен свијет спава?

сламнати „кров“с једне стране био одваљен, а тако куса крова стидила би се најцрња циганска ковачница, а камоли не би једна оваква кићена хајдучка глава као што је била Стричева. — Шта да сад радим с овим чудом? — забрину се дјечак.

— Ехе-хеј! Ту ли си опет! — клицала је она. — Дошао си, дојурио, дотрчао! Срам те било, стид те било, бруко једна! Јао-јао-јао, како сам ноћас туговала, како сам само цвиљела. Зликовче, неваљалче, скитницо, буволовче!

Заустави се тек у првим гранама и злурадо се исцери: — Нек сад за мном дође, шпијунка једна! Ух, што је мрзим! —А мрзиш ли ти, Луњо, њега? — заграјаше дјечаци.

— А ти, неошишани, хоћеш ли батина? Кукавни ђачић није знао шта да одговори, јер како год гукнеш, не гине ти једна жестока порција, зато би се ућутао као корњача, главе увучене мећу рамена, правећи се да никад није умио ни ријеч да

Ево како је дошло до њезине градње. На пола пута између сеоског друма и логора налазила се једна рупчага од скоро метар дубине. То је некад била јама за хватање курјака па се током година зарушила.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Не малу ето, и с последњом речом утеху имаду родиље, јерно ако и то не достану, двоструко туже. А да ја ли, само једна међу мајци тужна без милости остајем! Та смилуј се, красо моја, и штогод ми реци, да се од туге не распадам! ...

ДАР ВОДЕ Берићет роду и поврћу ДАР ВОДЕ Киша кад озгор на земљу пада, она си је једна: што вода, вода. Ама на биљу, на дрвљу, разлико дејствује: мекша и тврди, слади и горча, бојали чини, мирис и злочест

Он је исказао за њу јер ће се на небу у једно доби указати једна нека чудна звезда, овако говорећи му: »Засјати ће звезда од Јакова и тадар ће се дигнути човек од Израиља, те ће исећи

И то не да је која цифраста и господска палица била, него једна не врло окресата извађена тачка из пасуља! Остала крстато на врху јој два чапорња, с којом но је у Синајској гори

Бог за то тако му одчали то злоте: кад је био обступио неки Тиваиду град с војском узимати, стојећи му под беденом, једна млада, скоро удата жена, спусти на њега озгор с бедена парче воденична камена и сву му главу расцупа, те му се просу

У Јерусалиму јоште за старо доби, бијаше једна купатељница врло на гласу, где су Жидови испирали утробе од оваца, које су клали и Богу на жртву доносили.

Свака на главу по једному паде. А једна, четрдесета, вајајући се сама не имаде кому сместити се на главу. Зачуди се о тому и полакоми што се оно свиде и таки

пак похитајте и дођите на вечеру великога бога, и на тој вечери свашта ће вам задоста бити да се све наједете, и ни једна гладна да не отиде!

Ето ти, једном доби видеше Перси где једна врла госпођа кроз капију градску изађе у њихов табор с многима хубаво оденути фрацимерки и с млади ичоглани цареви.

Нити више овде смимо боравити. Таки нам ваља кудгод скоро бежати; а што је нас једна шака људи еда се можемо бочити супрот свега овога вилајета?

По три сахата све чера једна стража држала је: до поноћи за шест сахата друга се је измењивала. Од поноћи, пак до три сахата трећа стража.

Како и по садањем што је на опрезу ноћњега чувања адету. А и у галији на мору, такођер свакад редом по три сахата, по једна свака с променом стража чува, пазећи куд галија ходи, од низија, камења и прудова, заходна пута и морских харамија,

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

А кад би устао, потрчале би одмах на доксат да га послуже. једна му носи на послужавнику парче стамболског ратлока, чашу студене воде и чашицу мастике, а друга — леген и ибрик и танак

Чети си свет, па се смеје! И доиста беше изишла једна подужа белешка о мајстору Манасији (реч: мајстор беше под наводницама), где се напада на њега: да није никакав мајстор

И када бану, и незвана, и дође још једна, четврта тетка, нека тетка Дока, с рукама преко трбуха, и запита их шта су се скупиле, рече јој важним и озбиљним

Сваки час тек заклапарају нануле или папуче преко калдрмисане авлије, и једна по једна стрина или тетка долази, с рукама под пазувима.

Сваки час тек заклапарају нануле или папуче преко калдрмисане авлије, и једна по једна стрина или тетка долази, с рукама под пазувима.

Фрузина гу, ете, име... — Мори, зар она си је једна?! — прихвати тетка Рушка. — у Јордана Калтагџије дом што си процафте девојченце, ете, оно Тимче... Како замбак т’нка!

А ове — ама знаш како ми чес’ давају, како ми лацкају! „Стринке, стринке, мори! Еве ти мој сапун!“ вика једна. „Узни си, стринке Доке, мој сапун, кирид-сапун је!“ вика па друга. Бож’ке! да се поломе служејећи ме!...

! Он си ћути; ћути си, жена, како камик! Прође си јоште једна недеља, а ја веће не мога’ да си ћутим, веће викну’: А, бре, ћопек-сене, што си не обучеш нове путине? Он си пâ ћути.

Као искусан и паметан човек држао је да сваки човек треба да се поучава туђом несрећом. Јер тих дана баш ухваћена је једна чорбаџијска ћерчица, која је пре две године свршила школу, како је, на листу од Писанке бр.

што продају петлиће и свирајке од шећера, и они што точе лимунаду, и они што продају кокице, а ту се нађе увек и по једна мирна доброћудна будала, без које није ниједно такво место, с којом се обично деца смеју и забављају, а девојке се

Стале једна до друге, па гледају како свет игра. Зона гледа равнодушно, уморно и као мало подсмешљиво по овом шаренилу и весељу;

И баш у тај пар, кад је он наређивао нешто шегрту, уђе у дућан једна муштерија и затражи нешто. Мане му нервозно изнесе тражене ствари; учини му се да се исувише отегао пазар, одмери