Употреба речи једног у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Бежао сам, а нисам знао куда... И други су бежали... Изгледаше као у оно прастаро доба, кад су се народи из једног дела у други део света селили да себи ново отачаство траже: преко ритова, шума, преко погорелих села лутао је

А моја прошлост?... Све сами црни гробови!... Тужна је то грађа за будући живот једног сирочета!... Па кад сам у мислима довршила те моје црне дворове, онда сам се мислила: кога ћу да сместим у те големе

„Али, Живко“, приметим му ја, „време је да се сено коси“. „Нека га говеда пасу зелено...“ После из једног јанџика извади пљоску с ракијом и понуди ме да пијем... Кад смо се напили, кренемо се на пут.

Мој предлог беше, наравно, за швајцарски сир. Нађемо на путу једног ђака, који беше нешто више узрастом него другови његова разреда.

— Видите ли ви онога господара трговца?... — и он ми показа прстом једно људиште, једног од оних трговаца што нити продају свилу ни гвожђе.

или плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по једног парника.

плава листића, прекрстио ноге, па се посадио насред сеџадета и, пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по једног парника.

Једанпут јој се учини као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се подиже, па, пажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Питали су једног старца Инглеза гди људи најбоље живу. „Онде — одговори старац — гди се слаби не боји силнога, нит сељанин плаши пред

„Дели ти сад”, рекне лисици. Ова натовари све у једну гомилу, а за се остави само једног зеца, па каже лаву шта је, чије. „Ај, ај, премудра лисицо, ко те научи тако паметно делити?

сујеверна измишљенија несоједињеније, вражбу и мрзост проповедају и вооружавају брата на брата свога и поштене комшије једног на другога!

Питали су једног старца Херцеговца кад ће злију нестати. „Кад се сви добри насупроћ њих сложе и подигну”, одговори паметни старина.

Сазове једном све граждане у једну велику салу, гди дâ поставити чанак меса и пустити једног зеца. Заповеди пустити и два речена пса у салу.

54 Мачак и мишеви Мачак дође у једну стару кућу гди се нахођаху млоги мишеви. Почне ловити једног по једног. А кад виде мишеви таку напаст, договере се да не слазе више доле, но да ходају горе оо гредама, гди мачак не може

Размотримо с вниманијем ови прекрасни характер благородна срца. Адријан, кад постане римским цесаром, упази једног свога великог непријатеља, који се уклањаше испред њега.

Боље је имати сто доброжелатеља неголи једног злохотника: „Гортан сладак умножает други;“ вели Соломон. „А слатка реч гвоздена врата отвара”, — ово је наше.

По случају намера га намери на једног здравог јелена, који се удиви реткости прикљученија, то јест видити овна усамљена у гори.

Ко тражи разум, разумнији кући дође, а луд се луђи врати него што је кад пође, зашто овог еспапа, једног како и другог, свуда се находи.

Ево четири реке: Дунав и Тиса, Сава и Драва. Ее, баш! Пак зар ове реке из једног места извиру? Подаље се теби ваља измаћи ако си рад к оним рекама доћи!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Или знаш таму јутра које не осване? И колико пепела од једног сунца остане? 2. Је ли твој сјај твој говор? Јеси ли засјала кад су те о језик обесили?

Милутин у првом пешадијском пуку, Урош без једног ока и без руку. Раденко носећи под пазухом певца, Младен у шуми иза Крагујевца.

Ал зна се да нема Ни једног од ових које трава крије ко од руке кума, оца, сина, или брата, погинуо није. ЗАПЕВКА НА ГРОБУ КАПЕТАНА ШУЉАГИЋА

Коњушар који уме да говори оно што надзорник и кнез желе да чују, може се надати да ће једног дана и сам постати надзорник или кнез! То си и сам могао досад да научиш!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

’ Ја тако и учиним и одма пошљем по једног човека Лазару Илићу у Јабучје, Петру Јеремићу у Ракаре, Малом Јанку у Оглађеновцу и Милисаву Милошевићу у Орашац, и

Но одма помислим: ја видо’ цара у авлији и усна ми не препуче, а и није страшнији ни од једног београдског везира. Хајде, па што Бог да.

извезу два топа на чаршију, и њи̓ 27 за једнога кнеза Ранка удаве с конопцем насред чаршије, и по турском обичају кад једног удаве — пукне један топ.

Сељаци стишају кнежева синовца Николу, који је хтео и оне друге Турке да убије, и одбију једног за другог, а оне друге Турке испрате до хана.

Петар Јерић беше убио једног Турчина чамџију;1 и ја га почнем карати говорећи: „Зашто, Петре, замећеш кавгу с Турцима?

Они дадоше Хаџи-Змијињака, и јоште једног стара Шапчанина, и ја дадем два момка да и̓ отпрате до турскога логора, а пишем стрицу Јакову и то ̓итро да дође, и то

Запитамо и̓: „Кад је везир све обећао испунити, јесте ли тражили да, или он или ми, заМолимо од Немца једног чиновника који ће на нашем уговору бити, пак ако би ми покварили уговор, нека Немци пишу у Стамбол да смо ми криви;

Живковић изађе повисоко и оде сувим у Оршаву, а ми дођемо водом на скелу у Оршаву, ал̓ ето ти Живковића и једног Србина обрштера. Питамо се ми опет са Живковићем како са непознатим, износимо наше ̓аљине, али мало смо и имали.

Он каже: „А зашто ћете ви на Харков, кад је вама пречи пут био од Каменц-Подолска? Кажемо ми, да у Харкову имамо једног друга, ко-. га би ради са собом узети.

” Кажем му ја, да смо ми с Русима једног вероисповеданија, и да нас та надежда овамо вуче. „Да, да”, повиче Француз, „то су попови наређивали за свој интерес,

” „Е, ̓ајде нек иђе!” — Кажем ја да ђак (веће и ја га поче̓ звати ђаком) никуд сам отићи не зна. Одма он нађе једног Мачванина; он нема коња. Кажем ја: „Ето мога коња”. — Капетан: „А шта ћеш ти без коња?

У том терању сустигну једног старца, салете и повичу: „Предај се, предај се, Турчине, не гини лудо”. А Турчин повиче: „Коме да се предам, које вам

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— Е, збогом, Маро, збогом! — рече брзо и, климнувши главом, учини »хм! хм!« па замаче преко једног прелаза у воћњак. — Ђаво те носио, кљусино матора! — рече она, па настави копати.

Разговор се одмах прекиде. Учитељ приђе к њима да се упита. Механџија притрча услужно те смахну рукавом прашину с једног стола украју, наређа три столице, метну запаљену лојану свећу у свећњак од тенећке, с репићем и мумаказама већ

Што се не би написао какав леп капетан?! Ето, на пример, знам ја једног веома финог и лепог капетана... неког Максима Сармашевића. Биће две године како је добио чин капетански.

И тако спремајући се да иду напише у здравље учитељ-Симе, па у здравље и једног и другог Иве, па у здравље поп-Пере, па поп-Јеротије; па опет с почетка, па у здравље капетаново, па терај редом, док

На сабору не беше другог свирача до неког Сретена Стојића и још једног момчића што удараше у бубањ. Сретен није Циганин, него један сиромашак из села Н.; вредан и отресан момак.

— Тако се и ја надам — одговори Среја. — А би ли ти, Срејо, код једног доброг домаћина да ја проговорим за те? — упита Видак и уз то намигну на Голуба те овај уста и нестаде га некуд из

Пуче кожа и обе ноге пропадоше му унутра. Оно само укокоти очима. Сватови дигоше грају око њега. Док ти ђаво нанесе једног с лонцем вина — па пљус њему на главу! Оста и оно и бубањ као у уваљано. Утом Среји пукоше обе жице.

Милисав окрете својој кући, а Среја са оним момчетом на Милунове вратнице. Оно момче једва се докотрља до једног амбара, па спусти бубањ и прући се поред њега на траву.

— Па нек уђе — рече Никола и настави свој политички разговор. Адвокат изиђе у салу и махнув руком на једног момка на вратима, рече: — Пустите га! Врата се отворише и уђе један човек у турским хаљинама.

— У току времена опадала је и та велика задруга те напослетку спала на једног Митра Пупавца, поштеног и доброг човека, који у своје време склопи мирно очи, а остави на овом свету последњи изданак

Напослетку, одведоше га у Београд и дадоше на занат код једног од оних »болтаџија« што су им болте обично на Теразијама па Стамбол-капијом пошав великој пијаци, у којима се држи и

— Хоћу... Него како би се то набавило по густу њезином? — упита Пупавац. — Оставите ви то мени. Ја имам једног познатог златара у Пешти, па ћу вам ја то набавити и изабрати, ем јевтино, ем лепо, што баш вреди да се не постидите.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

То је простор од дванаест сахата хода. Можеш у дугу дану ходити по Мачви, а нећеш видети једног брежуљка; све је равно као тепсија.

Ћутећи дођоше до хана. Турчин повуче Маринка у своју одају, која, сем једног миндерлука и нетшо оружја на зиду, не имађаше никаква намештаја. Маринку се та одаја учини ла сјајна као царска...

Повучем страну једном, и он добија... Један пада, други скаче... уз једног пријатељи, уз другог пријатељи, па се и они завађају... И чисто гледа очима тај лом.

Сама га душа заболи, а срце да му искочи из груди... Кадар је био на чету ударити... Иза једног грма — према њему — појави се човек. Како га муке беху обузеле, он га није честито ни видео а толи познао.

Станко обори главу. — Како да није реда? ...Ја и Иван чекамо да нам се синови једног дана заплачу!... Вере ми, да их не иженимо ове јецени би руљали као волови!

Ватра са огњишта осветљавала је xан. Хаџија и пандури субашини спаваху око ватре. Маринко пробуди једног пандура, рече му да јави субаши да је нашао оног човека и довео га.

ко не би смотрио — настави Маринко спокојно не осврћући се на Вику Алексину. — Кад то видим, ја ти лепо причучим иза једног грма и узмем га на око...

Само уздахну па саже главу... Ноћ је била тиха. На небу ни једног облачка, само звезде трепере, а месец се лако подиже и плови по плаветнилу небесном, као лаки чамац по глаткој воденој

Осећао је неки терет на души и био тако осетљив да га је све вређало, па чак и хрка једног спавача иза леђа његових. Хајдуци су ћутали. Ни с њим, нити један с другим речи не прозборише.

— Дакле, тако је. — Тако, Срећко. — Добро. Збогом! Дева приђе те одсече једну дивљу лозу, која се вила око једног дрвета, и оде најлак, правећи гужву. Харамбаша погледа по дружини. Сви га погледаше радознало... — Зовни стражу!

Онај добри старац, чича Сима, кнез, и он кад поред Алексе прође сагиње главу и чини се да га не види!... Једног дана Сима пролазаше пред њихове куће. Алекса је био у авлији. Како га смотри, он викну. Али се Сима учинио глув.

— А народ? — Море, растужи се!... Беше им жао једног од првих људи. Баш сам видео како и поп и кмет окретоше главе да сакрију сузе.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ЛЕТО Из дубровачке Жупе Окићену лозом и цвећем од мака, Срео сам је једном, једног врелог днева. На пучини магла провидна и лака, У врућоме житу препелица пева.

златом и пурпурном свилом: Изгледа дух страсни Диоклецијана Над драгим се морем далматинским шири, У сунчано вече једног Царског Дана.

Ил' сен на проласку преко мога пута, Тумарање мисли без свести и циља, И све дело једног болнога минута! Не знам; но на међи тога сна и јаве, Видим моје срце да чезне и пати.

је да нађем нови ритам неки, И горду способност којој не знам име, Да свагда без страха пут пређем далеки — Пут од једног бола до његове риме.

не знам раскршће на ком смо се срели, Некад, као странци, са два разна пута; Кад нит смо то знали, и нити то хтели, Једног безименог и страшног минута. Као у дворани огледалâ, и ти Сад у свакој мисли боравиш по једна.

И да ли је свуда Само тамни бездан где твој фар засија? ОПСЕНА Ти си као звезда једног јутра славе, А у мени оста као црна рана; Ти си триста врела што брује и плаве — Да сва буду једна суза отрована.

И сто воља као белих јата к југу, Да сва на твој острв падну очарана; И сто вера да ти следе једног дана — Кô сто бледе деце у литију дугу.

И шта доприноси твојој величини Тај мој атом бачен у сјај једног днева? Чим ће да оснажи хор којим те славе, Мој слаби глас сумње; и чим да појача Сјај сунаца што те непрекидно

ПЕСМЕ ЖЕНИ И Богињо, која си, охола и прека Са једног незнаног раскршћа голема, Први пут изашла пред очи човека Држећи две дојке у рукама двема — И огласила се кроз

ИИИ Ти си лука где се савију сва једра, Пут куд бесповратно пређе нога наша, И седам влашића једног јутра ведра, Последња молитва и последња чаша.

Балчак је од једног претка Бенвенута, Резан три године; и три га је пута Отровом тровао Срђ из Горничева. СЛАВА Под Серезом сву ноћ

Познат је философ, љубавник над свима, И песник, кад треба. Госпар Бартолео, Победилац срца и на двобојима — Једног дана спази да је постô бео.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Па још кад тај свет стоји преда мном, па су те очи моје, па кад их — нема ни једног ни другог! — Онда сам даље „аналисао”, даље, редом, иако ми се нешто, ја не знам још шта, све трпа преда ме и каже ми:

— Ђорђе има једног брата, калуђера у С., и тај га је звао к себи у манастир на неко време, те је Јоца уграбио ту прилику да га пошље

и брковима, стајаше некако у контрасту с маленим, плавим, ведрим очима које живо, па ипак с поуздањем, скакаше с једног предмета на други. Чибук је непрестано држао у зубима, палећи лулу истресеним кокицама.

Она је расла у кући код оца до своје осме године. Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији. Онда поче поп: — Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!

Ко ће с нама! Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало помало, само осташе попови код владике. Онда поче владика једног по једног питати: како се зове, одакле је, кака му је нурија, итд., па пита и нашег попа.

Послије ручка, веле, разиђе се свијет мало помало, само осташе попови код владике. Онда поче владика једног по једног питати: како се зове, одакле је, кака му је нурија, итд., па пита и нашег попа.

! — Да како ћу? — рече наш поп. — Онако је све у длаку! Још сам заборавио да му кажем да сам и једног Турчина покрстио, и ено га, сви га знате, ваљан хришћанин и један по један газда у селу.

Звао га да га узме у конзисторију, али поп вели да не може никако оставити села, „а због мене једног, вели, не вриједи да премјешташ конзисторије у село!” Владика се добродушно и лако насмија.

Ударише врућине. Иконија већ кречи попову кућу и спрема се дочек за Мару. Једног дана и кум Нинко сједе на кола, па у име бога оде у Биоград, а весео народ само једно поручује: „Похитај, не задржавај

Нарочито га је то црнило што га поп ама ни у уста не узима. Нико се није с њим дружио, осим једног Јеротија Ковачевића који га је заклањао и бранио. Тај је Јеротије чак и ишао њему.

Овдје су сви моји покушаји јалово испали. Народ је глуп и затуцан! Имају једног попенду који је још с два-три капиталиста притиснуо пола села, а све благочастивим намјештањем.

У тај пар духну ветар појаче, и с једног сухарка сроза се снег и паде на рукав њене ђуде. Ја извадих махраму и почех јој стресати снег.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

а и они други што се спремају да дигну процес и да га оборе, и на тај начин спасу душу милога покојника од једног тако тешког греха као што је неправедан тестаменат. Господин-попи опет најугледније место. Седе сви и једу.

А после опет заокупи једног дана избијати, па не зна шта је доста; стане га лупа к’о мајстора у ковачници, лупа к’о на ларму, као да све село гори.

Праве мормонске фамилије! — А тек патака и пачића шта је било! И све је то био пород,3 породица једног красног али и врло похотљивог пáтка.

од живине вољан да се свађа с њим (јер поп Спира је имао и луксузних ствари, које нису за јело, као на пример Гáгу, једног главатог гаврана, грдну свађалицу и опасног лопова кућевног, чије је: га-га! увек наљутило пáтка).

? Зар попина кућа и богатство, па да буде без таквог једног чувара?!« Питање сасвим умесно, али писца неће збунити, јер има готов одговор на то. Имали су и поп-Ћирини мачка.

»Гледај само обешењака једног како се прави светац! Па још зева, лопов преисподњи! Ху, виле га однеле!« — па га гађа метлом или портфишем, а метла

Том приликом му је испричао историју једног маторог кусог пацова коме је пре толико година реп одсечен кад је касапин једном изненада бануо, па од то доба је

Швапски жебраклук и ништа друго, враг им матери, кад већ тако морам да се изразим! Од једног пилета оће стотину да угости; оће и да почасти и да опет мало кошта!

оно пре годину и више дана, пре оних великих ексера на капији, кад је једном банула у Жужину собу, па затекла тамо једног курмахера Жужиног где седи, па се наместио тај син као да је дошао и сео да се фотографира.

како је једна лађа пропала на мору и сви се подавили, а само један се спас’о на једној дасци, па се и он после једног дана удавио.

Против таких сам и ја, и сваки који зна шта се захтева од једног доброг романа. Али има, верујте, и корисних ствари, које су верно огледало, верна слика друштва; има романа у којима

— Тхе, шта ћу, кад нисам напред знала шта ме чека!... А ја боме не поведох сад за вашу љубав за собом једног пединтера! — вели гђа Сида и метну руке на трбух. — Та ман’те... знам вас већ, знам... ви већ морате ту ваше...

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Али то је свакога дана било тако све горе и горе, да она није могла више. И једног дана, пошто се гробље испразнило, сви просјаци разишли, а поп сео испред клисарнице да се одмори од препојавања, она

А веровали су: да све што он прозлокоби, испуњава се. Тако и клисарици предсказао. Једног дана сео на праг њене собе и почео да се дере на сав глас, гледајући испред себе: — Клисаричина, ете клисаричина

ипак Вејка се није надала да ће Таја толико њу, Вејку, да омрзне и отера је, да јој не дâ да спава у његовој соби. Једног дана просили су... Таја као увек, а сад још боли, очишћен и искрпљен од Вејке, седео је у среди на првом месту.

Чак и земљом коју би могао око себе рукама да дохвати и њу је на себе бацао... као да се жив закопавао, док га једног дана не нашли мртва.. Ко зна кад је и кога дана издахнуо, само тад на њега наишли и видели да је мртав.

И тако иде свуда. За њега нема ни границе, ни Турска, ни Србија, нити га опет ко задржава. Једног вечера свратих у механу.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Љуба оде кући. Фрајла Савка остане дешперана, али наскоро се за једног нотароша уда. Љуба је код куће још три дана за Савком жалио, четврти дан му је љубав исхлапила, а пети дан мислио је

Сад би се баш упркос заљубио. Љуба је имао каталог од свих девојака у околини. У селу С. има лепа девојка у једног грка, која има преко две хиљаде. Љуба дâ оправити кола и арњеве, па иде у С.

Младој госпођи Перси отац је тутор. — Кола са арњевима већ су у приправности, и после једног сата већ су просиоци на путу. Када стигну у село Ј., траже бирцауз.

— Имате и фамилије, молићу? — запита Љуба. — Имам једног синчића. Сад ће доћи. Само, опростите, да пошаљем по тату. Сад изиђе гђа Перса напоље и пошље слушкињу по тату.

У вароши Г. има Љуба једног негдашњег друга, који има две сестре, једна је лепша а друга умиљатија. Свака има по две хиљаде форнити.

Свака има по две хиљаде форнити. Лепа се зове Јулка., а умиљата Милка. Брат њихов, Јоца Нерић, има још једног доброг друга, младог нотароша из Ј., Младена Ружичића, и тај у кућу долази. Јулка и Милка немају оца, само матер.

Чекмеџијић устане и лагано се довуче до сале где фрајла Паулина је баш седела код једног стола, па је извадила нека писма, премеће их и чита.

— Девојко, приправи се, долази младожења, до по сата ће овде бити. — Ју, мамице, зашто нисте казали до једног сата! Шта мислите, док мало образ уредим и друге хаљине навучем! Фрајла Варвара се на врат на нос приправља.

Својим лицемерним начином у први мах сваког је задобити знала и не једног је жедног преко воде превела. Но, ко се често с њом састајао, тај је мало помало приметио лукавство из њених речи и из

— Молим вас, немојте ми шмајхловати. — Ја само истину кажем. Дакле фрајла Марта нема ни брата ни сестре? — Има још једног брата, још је млад, — фини младић, врло изображен, — говори француски, па тај неће данас сутра ником на терету бити,

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Раније, у прошлим ратовима, он није познавао ове борбе, па није чак ни слутио могућност таквог једног мучења. Снажан у расцвату свога здравља, јак срцем, сељачки сини учитељ, гоњен чак једним наследним убојиштвом, чија

, у великом правоугаонику једног шљивара поломљене и оборене ограде од прошћа, пета батерија, сва у гаравом диму и пијанству борбе, бљувала је челик на

спремљеним диспозицијама Главних Станова и високих команданата, наставила се преко целог дана са жестином која ни једног тренутка није била малаксала.

Затим нареди да се скине телефон и два војника пођу заједно с њим, пошто пронађу једног мештанина који ће им показати најкраћи пут до цркве.

Најзад се зауставио и ту, иза једног џиновског стабла, пао од умора. Био је сам и потпуно обезбеђен. А унаоколо све је било мирно, само се чуле челе како

Заборави се Христић па се чак хвали и фино и смишљено лаже о оној борби кад је рањен у ногу и то лично, вели, од једног улана, са репатим шлемом, с којим се срео негде у шуми као батеријски извиђач, прса у прса, кад је улан њега ранио у

Тада је, вели, био примећен од непријатеља и заједно с торњем, по сред кога је ударила разорна граната, једног од нај тежих калибара, стропоштао се сав у прашини са оним звонима и кубетима доле на траву у порти црквеној и да није

ИВ. У купеу за ниже официре једног војничког воза, Јуришић је имао ове сапутнике: две бабе шесетих година, једну грозно мршаву девојку са вратом

Она је, широко раскречених колена, седела подбочена на високу, црну дршку од амрела. Без и једног зуба, са огромним ушима, она је мељала по устима маслинке.

рата упропастио се негде око Битоља, па после пише, пише сваки дан, а никако не долази на одсуство к'о други, док једног дана, кад није имао куд, он дође, и сад: нит' му ваљам ја, — а прскала сам од здравља, — нит' што може бити од овог

— Деде после, деде после? — врпољи се нестрпљиво огреѕѕе. — Где сам оно стала? А ја, јесте. Док једног дана ње нема кући: десет, једанајест, дванаест, — Ју, ју, ју — свану лепо, а ње нема. Куку мени ојађеној!

Па се то врзмање понавља непрестано тако и Јуришић неможе да примети ни једног јединог међу њима који би с једног краја стигао на онај други.

Африка

Он о свакоме зрну зна легенде. Скупљање је тешко јер се црнкиње нерадо одвајају од накита, којим би се одрекле и једног дела своје личности. Нове три пироге четвртастих једара на непомичноме индиго мору. Пристајемо.

малише, сјајно–црне атлете, мазна и насмејана, пузе између њих, и заспе често са једном ножицом заборављеном на лицу једног свештеника и шачицом на устима и носу своје матере: Кардиате, жене Волов.

Не желе да скину своје мараме око бедара докле год има више од једног мушкарца у соби. Велики проговори, дискусије. Избацујемо дечаке напоље. Пажљиве су, насмешене, али равнодушне и упорне.

Онај цвет који доносе таласи са острва у ствари је нека, врста чврстог сунђера. Госпођа Ј. каже да никад једног црнца, ма колико он био културан, не би примила за свој сто, и да она никад не пропусти прилику а да таквоме црнцу не

Има само десет година да се цела бела власт Табуа утопила на очиглед све публике једног брода коме је дошла на аперитив.

На једној другој кући читам: „Сви ви пажња. Кад наћићу једног ђака писао на овај зид, осетиће тежину мог штапа. То је лудак п... дивљак.

Данас они јасно разликују белца од албиноса, и док једног сматрају за савршенство лепоте, другога презиру због његове абнормалности.

усред екваторског поднева као усред сицилијанског или напуљског; обично се сврши тиме што се он сувише ослободи, и једног дана, када је случајно са мање отпорности но обично, буде убијен од сунца као какав митолишки јунак који се усудио

Само због једног дана жеђи усне ми сасвим испуцале и грло потпуно упаљено. Срећом бој доноси кувани ситронис, неку врсту врелога

Крај сваке строфе је врло занимљив; састоји се из једног допева који је, види се, без речи, и који има само да дâ поенту музичкој мелодији.

Мој вођ је г. од Сен Калбра који ме љубазно води са собом. Он иде у Манконо, као представник једног трговачког предузећа, да би куповао сировине.

Јер то би донело смрт већ и ономе који се распитује. Вика њамуа у планини изгледа да обзнањује да је сад једног младића мање међ онима који се уче. Младића је нестало, он је умро, и њега више нико не налази.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

је наша литература среће, гди сирјеч списатељи све силе ума свога на приватна дјела обраћају, а к сочиненију дјела једног, које се воопште целог народа тиче, само часове одохновенија, тј. у којима списатељ писајући одмора тражи (!!!

Црњански, Милош - Сеобе 2

“ Ето, крај те Махале, и Темишвара, прошла су била, једног дана, у пролеће године 1752, црна, путничка кола и ушла у град, кроз капије, које су чувале тобџије.

Сунце је било одскочило и на трави заблиста роса. На небу није било ни једног јединог облачка. Парада је почела размештањем писарских столова, аката, фисцикула.

Све прође а то Сунце сија. Како нас лепо грије. Нема ничег лепшег на свету од једног оваквог пролетњег дана.“ Енгелсхофен одмери погледом Грка и рече сухо: „Ја се не сећам тога.

Међу официрима, у павиљону, настаде, исто тако, немир и видело се како Гарсули позва к себи једног, младог, хусара, коме нешто рече на ухо. Хусар, затим, стрча са дрвених степеница, и одјури, на коњу.

Ту је био простран трг, са спомеником Светој тројици, трг који је носио име једног хунгарског витеза. Од раног јутра, на хипотенузама и тангентама трга, парадирали су ту шиљбоци фон Енгелсхофена, као

Испод тих затвора, у подруму, крај једног римског бунара, било је неколико непатосаних соба, у скоро потпуном мраку, што су донедавна биле мучилишта.

на рушевинама једне турске карауле, био је опкољен рововима, пуним воде, а у њему је било места само за један топ, једног официра и двадесет бомбардера, који су били лотариншки насељеници.

Он се био спанђао са женом једног свог војника, у својој самоћи, па се уплашио да то неки од тих официра не докучи и да глас не пукне до његовог пука, у

Куд ћу ја од Кумре? Него да ти кажем ја. Не слушај жене! Ћути ти о Росији, па ако догураш једног дана до тог твог Бездушева, а ти, и нама, пошаљи мало абера. Па да крене сва фамилија.

Довикујући им „Ау ревоир“! Затим су кола прошла крај једног ђерма, иза форпоста, и видела су се, још неко време, путем, који се тек градио, а који је био још зарастао, у јарку,

Признавала је од себе за бољега само једног малог кирасира, мајмунског лика, капетана Падованија, и Павла Исаковича. Кад би јој се десило то, да јој нека

овом случају, суд је сматрао то, да је Терцини знао – да му је наглашено – да је тај славонски официр ступио у службу једног страног суверена, и да жели да напусти царство, да би служио у страној војсци.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Штавише, боље се запази цео значај једног проматрања о психичким особинама неког народа ако се посматра географски распоред ових особина у целој области тога

За избор једног психичког профила потребна су претходна знања о становништву разних области. Ако се пређу пиндско-динарске и моравско-в

Постоје разлике у мелодијама које одају нарочиту осећајност једног становништва. Напослетку, већина јужнословенских приповедача је такорећи фотографисала народни живот.

И помоћу историје се могу утврдити карактери и интелектуалне особине једног народа, нарочито кад се под историјом разуме не само причање догађаја, него и проучавање свих творевина, било научних

Има географских положаја и међународних прилика које могу спречити, чак и у току векова, развиће стваралачких особина једног народа, а још више једног малог народа који је био увек подељен између више држава.

и међународних прилика које могу спречити, чак и у току векова, развиће стваралачких особина једног народа, а још више једног малог народа који је био увек подељен између више држава.

Ове језичне и психичке сродности и многе друге које су запретане тињале у јужнословенским племенима једног су дана откривене.

Он је сматрао имена Србо-Хрвати и Словенци као обласна имена једног истог народа и да би их избегао усвојио је за означења целога народа име „Илири“.

Са једног гледишта особито ће му пасти у очи појава постпозитивног члана, који долази као додатак на крају именица. То је каракте

Удружују се и сагласно бирају за старешину једног члана из задруге, који се одликује моралним и интелектуалним способностима, често најстаријег по годинама.

време аустријске офанзиве и за време протеривања Аустријанаца из Србије (1914), а нарочито за време повлачења војске и једног дела становништва преко Арбаније, када је сваки био остављен својој судбини (1915).

Развитак унутрашње политике и нарочито спољашње зависи од узрока који често немају везе са политичким особинама једног малог народа.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Осим тога био је умазан сланином, нагризен од мишева (колике срамоте за једног мачка!), а на посљедњој страни писало је крупно, псећом азбуком: „Овај дневник заплијенио је и прочитао Жућо пас,

Ноге на себи носе читаво једно магаре. Магаре за собом вуче мала кола, а кола возе једног срдитог чичу и један завезан џак. Сваки час чича се окреће и нешто љутито разговара са џаком.

године да је прасећа, треће да је телећа, четврте је већ нарасла у воловску, а буде ли се тако и надаље продужило, једног дана ћемо видјети Жућу како јури за крадљивцем Тошом и виче: — Лопове, лоповски, овамо дај ону џигерицу од слона!

Тек што је чича закорачио на прву грану, он се раздера: — Шта је ово, побратиме? Ено још једног мјесеца, вири из ријеке! — А ја опет видим један како гледа кроз прозор моје крчме!

Ево, гледај, сав се зид шарени од њих. Крчма је заиста била облијепљена најразличитијим огласима. Био је ту оглас једног чиче који је јављао да је негдје у ракији изгубио памет, па потјерница за неком враном која је другом чичи попила

тражи дане изгубљене у крчми, па онда опомена гостима крчме да не иду на танак лед за неким коцкаром и најзад оглас једног домаћина који јавља да је у крчми изгубио добар глас и моли свакога ко о њему нешто зна да му одмах јави.

Куку мени ако ме Жућо нађе овако у џаку! Одједном онај други зец пропишта најтишим шапатом: — Шшш, буразеру, ево једног џака! Кладим се да је унутра купус. — Овамо га! — дочека други, и као по команди обојица скочише право на мој џак.

Још као дијете дошао с планете! Казат ће ти сат кад ћеш сломит врат! Једног дана стиже на тај вашар бос и необријан скитница са џаком преко рамена.

Улице опустјеше. Каменитом калдрмом јурила су само два пара потковица и једне старе цокуле, све што је остало од једног коња и јахача који су исувише брзо стругнули из града. А што је било с чудним џаком и бијелим мишићем?

— Ево, жено, донио сам ти једног ловца мишева — забрунда Брко, а његова срдита жена само ме погледа и викну: — Па то је неки стари препредени мачор,

— Велика мишја скупштина — Ко ће на мачке стављати звона? — Потрага за Тошом — Читава коњица против једног војводе Кад се Миш пророк растао од мачка Тоше и увукао у ону мишју рупу, затече у њој читаву породицу једног сивог

против једног војводе Кад се Миш пророк растао од мачка Тоше и увукао у ону мишју рупу, затече у њој читаву породицу једног сивог пољског миша. Сви су били на смрт уплашени. — Откуд ти жив, бијели странче? — зачуди се сиви миш домаћин.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

им груди једном по једном У некога нађу срце У некога богами не Отварају им отварају груди Све док у једног срце не открију И у срцу украдену ружу ИЗМЕЂУ ИГАРА Нико се не одмара Овај стално премешта своје очи Стави их на

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

ПЕТ ПАРА 2 АКО ВИДИТЕ АЖДАЈУ 3 ШТА ЈЕДЕ МАЛА АЛА 4 ЗАШТО АЖДАЈА ПЛАЧЕ 5 ИДИЛА 6 ШТА МАЈКЕ ИЗ ЛИВНА НИСУ ЗНАЛЕ 7 ТУЖИЦА ЈЕДНОГ ЗМАЈА 8 БИЛО ЈЕ ПРОЛЕЋЕ МЕСЕЦ МАЈ 9 ЗАПИС О ПАРАДНОЈ АЖДАЈИ 11 ЖУРКАТА НА АКРЕПИТЕ 12 КАД АЖДАЈА НИЈЕ У ДОБРОМ

НА АКРЕПИТЕ 12 КАД АЖДАЈА НИЈЕ У ДОБРОМ СТАЊУ 14 СЕЋАЊЕ НА АСПИДУ КОСАНУ 15 БАБА РОГА 16 АЖДАЈА СВОМ ЧЕДУ ТЕПА 17 ЈЕДНОГ ЗМАЈА КРАЈА 18 ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ НИ ПЕТ ПАРА Свет је постао без везе, све принчеви и принцезе.

ТУЖИЦА ЈЕДНОГ ЗМАЈА Умоме целом змајевском веку људи ме гоне и главу ми секу, а ја чим њупнем царску кћер одмах ми кажу да сам

бићеш личност негативна, ругобице моја днвна! а твоја ће јадна мајка целог века да се вајка! ЈЕДНОГ ЗМАЈА КРАЈА Једноме змају досади да жив, јер му је живот био страшно сив.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Одмах ћемо целу ствар извести на чисто. Да видимо најпре на основу чега ви тврдите да сте удовица? Ваш муж једног дана наљутио се на вас, напустио је кућу, рекао је да иде не зна где и не зна кад ће се вратити.

И лепо је живела и са овим мужем и живела би вероватно још и даље, али, једног дана, после три године, врати се њен муж жив из ропства. РИНА (претрне, скочи и гледа га право у очи).

Нисам никога нашао, али су о зиду висили београдски дневни листови. Узмем најновији број једног листа, отворим и изненадим се кад опазим своју слику.

) XИ СПАСОЈЕ, СОФИЈА СПАСОЈЕ (звони). СОФИЈА (улази): Молим! СПАСОЈЕ: Софија, ја очекујем посету једног господина. Кад он буде дошао, бринућете се да нас нико не узнемирава. Ма ко био, реците да нисам код куће.

СПАСОЈЕ: У томе баш и можете видети колика је жртва коју ја чиним. Замислите: имати за зета једног професора универзитета, прослављеног научника, великог научног писца, и све то жртвовати, дозволићете да није мала

ЂУРИЋ: И најзад хоће да унизи, да обори, да згази ауторитет. У своме рушилачком бесу он хоће да свуче с висине једног научника.

си, не кажем да ниси, и хоћеш да потрчиш, али, право да ти кажем, мало је незгодно да ти будеш намештеник таквог једног предузећа. АНТА: Зашто? СПАСОЈЕ: Па... због оног. АНТА: Кога оног? СПАСОЈЕ: Па због оног твог кривоклетства.

ШВАРЦ (буни се): Али, господине! СПАСОЈЕ: Тиче се једног крупног питања, и ваш је велики интерес да се то питање реши онако како ми желимо.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Кад неко има три сестре и једног брата, то не значи тако мало. - Опет су те избацили? - шапну док сам пролазио поред ње, а у гласу јој је било више

ми је објаснила да се опкладила да ни он, ни ја нећемо успети да по десетак сантиметара узаној огради скеле пређемо с једног краја на други. - И нећемо! - рекох. - То је педесет метара, отприлике. - Он се плаши. Он се плаши, Атамане!

али то ми не би сметало да се пентрам с њим колико чињеница што сам кратког даха који ми је остао као последица једног запаљења плућа. Можда бих видео снежног човека, а можда би ми од мраза отпале уши.

Ако не будем пазио, провешћу лето бубајући. Или: да зарадим још једног кеца? Онда у следећој години не бих морао да учим и пишем све оне реферате? Осећао сам како ми горчају уста.

Лице једног било је глупо као ноћ, други се одликовао ванредном проницљивошћу. Идиотизам! Као да сте видели фудбалера коме проницљи

Ни једно од тих лица, сем једног које је морало припадати детету између четири и шест година, није изгледало узбуђено. Рашида је дисала кратко и брзо.

за ужасно много свезака и уџбеника којој је он доскакао довлачећи у кућу читав отпад поцепаних и одбачених књига целог једног низа ђачких генерација. Понекад сам волео да прелиставам те књиге. Било је лудачких забележака у њима.

Тамо, у шупи, они смрде као ђаволи, али она не да ни једног да испечемо, а што је најчудније стари јој при том повлађује. Пре пола године из кавеза су нестала два.

на могућност дејства онога што пишем и то је било први пут да сам бар донекле успео да назрем одговорност рада једног писца. Више нисам желео то да будем.

- Како се то изражавате, молодој человјек? - заскакутао је и загрцнуо се. - Како за једног племића можете рећи да је био свиња - подигао је руке и раширио шаке.

- Хеј, Сулејмане! - рече Рашида, а дечак хитро одскочи у сенку једног дрвета које није било довољно велико да га сакрије.

Већ сам видео Рашиду, себе и Грету како се пребацујемо из воза у воз, из аутомобила у аутомобил, из једног брода у други, а поред нас пролазе пејзажи равница запаљени сунцем, планине, гејзири и мора слана, свежа и пријатељска.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Није хтео даље од свог извора. Калфе није имао, држао је само једног шегрта, а кад је много муштерија или гостију било, морали су сви помагати, и сама служавка, а и сам је служио.

На по године пре него што ће шегрта ослободити, узеће новог, да се мало увеџба, а имао је већ и једног сина који је помагао. Господар Софра јако је волео Исаила Чамчића.

Е бадава, људи смо, заљубио сам се. Мучно чекам трећи дан; кад ево баш трећи дан пред вече пошље госпођа Татијана једног свог рођака к мени, и јави ми да дођем, да ће ме пре подне у десет сати дочекати. Једва дочека’.

Како су то били дивни преласци из једног гласа у други! А сирота Ленка, лепша него њена песма није имала пред очима свеж јутрошњи цвет, младост, који би јој

Седне госпођа Сока. Пуше и прелазе у разговор са једног предмета у други. — Како ти се допада, Јово, садашњи свет? Је л’ каква је разлика између пре и сада?

троја кола своје упрегнути, но он ће дати од својих јачих коња два у прва кола, у којима ће се њих тројица возити, а једног ће додати Кречар, и још ће купити три јака коња, за трећа даће опет Кречар своја три, а за четврта узеће једног

а једног ће додати Кречар, и још ће купити три јака коња, за трећа даће опет Кречар своја три, а за четврта узеће једног кириџију. За осам дана све је то у реду. „Ауспрух”, и тај је у реду. Приближава се четрнаести дан.

— Идем да прегледам напољу, сад ћу се вратити. Изиђе, ослови момке да буду на опрези, дозове једног у собу и да му три пиштоља, да се поделе, јер мораће се бранити, а још сваки момак има по наџак.

Време настало. Господар Софра нареди да сваки узме пушку у руке, једноцевку (дуплонке још онда није било), па једног намести остраг у један ћошак, а другог у други ћошак, а он ће близу врата; у десној руци наџак, у левој руци запет

Комесар га испита; све је исповедио, све је издао. Испитао је и путнике. Комесар ће послати једног момка да вишој власти јави.

А вино им таман за то. После вечере почну озбиљан разговор. — Чамчо, какво је ово село? — То је село једног богатог грофа. Ту ћемо „ауспрух” продати. — Када? — Сутра. — Али овде није опасно место, као она чарда?

И доиста, сад једно, сад друго, сад треће је пио, па онда опет натрашке, и сам се већ једио што не може код једног да остане него мора мешати.

Црњански, Милош - Сеобе 1

То је горела ватра оних који су синоћ били полегали, неки сами, неки са женама и децом, испод надстрешнице једног обора, са оне стране утрине, где су биле његове штале.

ћутао је у том страховитом прскању блата и одскакању од грана, пањева и џомби, све дотле док, замакнувши крај једног шумарка ретких багремова, слуга, стојећи са ногама упртим у кљун гвоздених украса на колима, не успе да заузда сва три

Задржа зато кола код једног реда високих јабланова. Изљубивши заспало дете, остави га у колима, и слуге га опет попеше на коња.

Ето, помисли, довољно је одселити се из једног места, па да све што остављаш буде као и да није било. И загледа се тада у далека брда иза којих се сад помаљало Сунце.

Читав један џелеп волова, на који су, иза једног ћошка, наишли, натерали су, риком и шалом, у бег. Загушише уске стазе доњег града, пењући се узбрдо, па се расуше и

Кад их је по трећи пут остављао, пре две године – и мање већ беше рођено – видео их је при растанку у кући једног Грка, у Славонском Броду, где су остали да презиме, до повратка братовљевог, који беше послом отишао у Млетке.

Рекао им је: нека иду и нека се туже Богу. Што се пак тиче оног једног случаја силовања, није хтео да га поверује, пошто је таквих случајева предвиђао много више.

Однекуда је допирао мирис јоргована и месечина једног фењера. Над њиним главама спуштао се, од једног анђела, огроман паук, са велике мреже, али га они не приметише под

Однекуда је допирао мирис јоргована и месечина једног фењера. Над њиним главама спуштао се, од једног анђела, огроман паук, са велике мреже, али га они не приметише под својим црним надодољеним клобуцима.

Венчао их је, успут, у Броду, журећи послом, у кући једног свога пријатеља, Грка. Слао их је после, о свом трошку, по Дунаву, тамо‑амо, као и своје џелепе.

мрмљајући у љутини: иди, бедо, Као што се клонио бесних коња, тешких вина, као што је једном кришом побегао из једног хана, у Бруси, уплашивши се, тако је напустио и братовљев дом. Да брату отме жену, о томе није било ни говора.

Дошао им је у Беч, где се беху сместили у једној ниској малој гостиони, иза једног воћњака. Брат му је био огроман и још леп, мада беше отежао и сасвим проседео.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Ево једног од уобичајених „магијских тестова“: „Уочи Ђурђева дне девојка, желећи дознати хоће ли се, те године, удати, пререже два

Да би речи погодиле свој циљ, да би изговорена формула била делотворна, она мора бити песнички снашжна и лепа. Ево једног примера љубавне басме која је истовремено и лирска песма необичне лепоте: „Добро јутро бел пеленче!

У Призрену, наводи Тихомир Р. Ђорђевић, „кад сватови с младом сретну волујска кола, онај чија су треба да испрегне једног вола док сватови прођу“.

Ево једног примера: „Жена узме чанак с водом, и стане под какву греду, или под кутње рогове, где пада црвоточина, а муж њезин чим

Ево једног таквог поступка који је забележио Милићевић: „Која је (трудница) рада да зна: носи ли мушко или женско, та нађе у башти

¹¹² Такође је важно, верују на Косову, да колевка буде начињена од једног дрвета — даске. Кад се жени не држе деца, обичај је у Жепчу да се направи колевка од оног дрвета у које је гром

На Косову као амајлију користе самотворну бритвицу (цела је искована од једног парчета гвожђа или челика). Њу кују ковач и његова жена, обоје голи, за време младог месеца.

Ту парицу дете носи на увету једну, три, пет, а највише седам година. Након тог времена бабица у зору једног „светачког дана“ скине парицу и баци је у бистру текућу воду или у ватру.

Најбоље је направити колевку од једног комада дрвета — даске.²⁹ Кад се колевка доноси детету, ваља у њу ставити нешто живо (петлића или кокошку), па ће и

Ево једног примера успаванке-басме: „Мајка сина у ружи родила. Ружица га на лист дочекала. Ластавица пупак одрезала, Б’јела

Према сведочењу једног страног путописца у шеснаестом веку, у околини Пирота девојчице још несазреле за удају носиле су сасвим кратку, „до

ИИ ДЕО ПРЕДСТАВА ДЕТЕТА У ЈЕЗИКУ И ГОВОРНИМ ТВОРЕВИНАМА У језику једног народа најбоље се огледа сама суштина свеколике његове духовне културе, и зато Сапир с правом каже да је језик

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Онај део који зову ранфла мирисао је на »герлен« једне младе даме; предња страна — на труле даске једног сплава на Ади Циганлији, када се спава потрбушке.

Од једног старог »циндапа« (модел 1931) и ислуженог полицијског »харлеја«, Дуле Калпиш, предратни аутомеханичар, састави потпуно

године у школу окићену ланцима обојеног »креп-папира«. Одлучио сам тог поподнева уочи Нове године да се прославим једног дана и тако вратим свету мило за драго, за оне панталоне које нисам имао.

годину, која се тихо дошуљала до Чубуре. А толико смо је чекали! Чудно, не сећам се уопште те 1951. Сећам се само једног дворишта са чесмом на средини и голубарником на дну; сећам се двеју младих сенки у тамном прозорском стаклу како у

ОДРИ, МОЈА ЉУБАВ Одри Хепберн ме је први пут приметила тек негде у септембру 1954. у плишаној сали једног биоскопа који је мирисао на ментол бомбоне и носио звучно име »Империјал«.

Бледела је зора и кондуктери су већ ишли на посао у ремизу. Легао сам у постељу и убеђивао се да ћу и сам једног дана, када за то дође време, кренути тамо где се ресторани не затварају у једанаест сати и где има музике чак и

Она извире испод Главне поште, па тече сива и суморна покрај кафане »Косово«, поред једног киоска, заобилазећи паркић Скупштине, протиче крај старог хотела »Унион« и улива се у подземни драгстор, одакле под

Неделом у три Косовска улица је за мене најлепши и најтужнији предео на свету, због једног младог човека и једне младе жене, који доводе своју децу у Кинотеку.

Млади човек има жену која не воли старе филмове из Кинотеке. Сви су мислили да ће млади човек постати једног дана славан глумац. Запослио се као судски приправник у општинском суду.

Време за плаћање куцало је у џепу. Зар сам морао да путујем четири стотине километара по блатњавом дну једног бившег мора да би ми овај пар позирао за причу која се поновила толико пута, у сваком граду иста?

Како си ме само расејено погледала, Жужи! Видела си успут једног похабаног странца изнад кафе која се хлади. И не сањаш, Жужи, да ми улазиш у причу коју никада нећеш прочитати, јер ја

исприча да није могао ни да помисли како се иста ствар може и њему догодити једнога дана; није ни сањао да ће га можда једног јутра мрзети да прича и да неће имати чему да се радује, да ће исто тако седети потпуно миран и утучен и гледати

Матавуљ, Симо - УСКОК

П. И Крајем 1815-те године, на освитак једног студеног, магловитог дана, на бедему града Котора затрубише трубе, забубњаше бубњеви, захорише се њемачке команде и

у племену лудовале за Крцуном Сердаревим, али он, мимо ондашњи црногорски обичај и поред тога што је имао само једног млађег брата и матер, дочека двадесет другу годину неожењен.

Виђесте ли ове Личане у Котору! Какви зорни љуђи, какви лијепи Србљи! Бого мој, да су сви Србљи око једног господара, шта би нас било, и ко би нам што могао! — Ма ђе је та Лика? — пита Маркиша. — Ја мним ђе и Далмација!

четрнаест стотина мртвијех солдата, четрдесет и шест официра са златнијем јакама, међу којима Руси познадоше једног ђенерала. Заробисмо једног ђенерала, преко четрдесет официра и хиљаду три стотине солдата.

Заробисмо једног ђенерала, преко четрдесет официра и хиљаду три стотине солдата. Узесмо педесет топова и силесију кола с храном и

Било је пак у њихову причању и владичинијех досетака и благих шала, од којих ћемо навести само једну: — Једног љетњег дана пред вече изиде владика из манастира на гумно и сједе.

— То је на добро — истумачи вођ. — А да ја, вјере ми, ружно сањах за једног од нас! — рече Маркиша Стевов. — Не помињи га, а сан испричај! — нареди вођ.

— одговори један, а сва четворица запеше пушке. — Ми смо Његуши, четници. Има нас шесторица. Носимо једног мртвог друга и једног рањеног.

— Ми смо Његуши, четници. Има нас шесторица. Носимо једног мртвог друга и једног рањеног. Зло вам не желимо, но вас молимо, ради севапа хришћанскога, или да вам платимо, да нам помогнете пренијети

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Другима се напредује; како тако, тек се скрпи, али код нас баш нико; канда смо се све камењем бацали на људе. ОТАЦ: Једног сам молио и шта нисам обрицао, и обећао ми је да ће наћи лепу прилику; али видим нема ништа ни од њега.

МАТИ: Што год заповедате, све ће бити. ПРОВОДАЏИЈА: Хе, хе, хе, и право је, каква је лепа прилика, то јест. Онако једног печеног ћурка с целером, то јест, а пријатељу, шта велиш?

ОТАЦ: Како је, тако је, само нек иде беда из куће. МАТИ: Кога ћемо звати на прстен? ОТАЦ: Зови - комшију једног и другог, па ето ти. МАТИ: Ја мислим да зовемо и кума Марка. ОТАЦ: Шта ће ти тај?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Чини се да су та лакоћа и та наивност биле потребне самом поетском, односно приповедачком поступку који је, у оквиру једног духовног усмерења, тежио посебној боји и озвучењу израза. Треба, дакле, описати то усмерење.

деловао као васпитач на територији Чешке у XВИИ веку: од тог дела, па до данашњих дана, могуће је пратити непрекидност једног развоја. 0рбис пицтус је школска књига, уџбеник, који се због живости обраде приближава ваљаном приповедању.

на другој — примењена делатност која с књижевном уметношћу нема никакве везе; све то помешано, не само у оквиру једног времена, већ, кадикад, и у опусима појединих стваралаца.

Једино значајна, а непредвиђена и непредвидљива дела дозвољавају могућност заснивања теоретских претпоставки једног стила, једне изражајне особености — реч жанр чини ми се прејака и неодговарајућа.

То сам учинио уз многа пренаглашавања, како бих доказао естетску самониклост једног стила, његову књижевну самосврховитост.

Није ли им обраћање деци био добар изговор да се ослободе једне напетости, једног притиска, и да неодговарајуће обавезе према највишем уметничком идеалу замене повољнијом стваралачком атмосфером?

Историје књижевности, школски прегледи, критичари и антологичари упорно раде на одржавању једног поретка вредности у који се дечја књижевност нерадо укључује.

се своди на учвршћивање ограничавајуће, владајуће улоге породице, школе, државе — у неким земљама цркве - на одржавање једног ауторитарног поретка у којем се дете осећа као пуки објекат.

Њена омиљеност условљена је, бар делимично, несвесним читалачким отпором према текућим струјањима књижевним: ево једног вида поезије у коме свако налази оно што може или хоће, ево песме у којој је вртоглавица пред бескрајним и недостижним

Овај се облик тек недавно, пре једног века, осамосталио и издвојио из општег тока песништва. Отада он живи као на каквој врло истакнутој маргини, мимо свих

и жељама одраслих, него на резултатима озбиљнијих изучавања, тешко би нам битно помогао у разумевању суштине једног естетског феномена.

Садржајем и техником, те су песме, у начелу, блиске детету. Али, и из једног другог разлога, назив дечје песме добро им одговара.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ШЕРБУЛИЋ: Шта сам пљачкао? Лажу. СМРДИЋ: Говоре за онај шмук што ваша супруга носи. ШЕРБУЛИЋ: То сам добио од једног Маџара што сам га искупио од Сербијанаца.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Хрватска и српска књижевност су књижевности једног народа и једнога језика, али то су још две књижевности. То је парадокс, анахронизам, доказ наше културно-националне

ПРИЛИКЕ По културни живот српскога народа и по стварање нове српске књижевности била је од пресудног значаја сеоба једног дела српског народа са Балкана у Аустрију.

у Букурешту, поред кнежева брата Константина Кантакузина, једног од првих румунских историчара, он се упознао са многим историјским делима.

Русије и Аустрије (орлова) противу Турске (змаја). То је песма једног патриота и хришћанина који слави победе хришћанског оружја и почетак ослобођења од Турске.

је сав у обрасцима псевдокласичким, меша историјске догађаје са митолошким алегоријама, говори поређењима и речником једног потпуног псевдокласичара.

Нарочито је потребно да се наука и просвета тако схвате код једног тако запуштеног и заосталог народа као што је српски, који је иначе »по природи најспособњејши к сваким наукам«.

састава нема, сами прилози немају књижевне вредности, али оно што је карактеристично то је сама замисао о покретању једног оваквог часописа и нове идеје први пут изнесене у предговору. ИСТОРИЧАР.

видећи болесно стање детиње маште, да би га задржао од тих верских фантазирања, одведе га на занат у Темишвар, код једног капамаџије. Отргнут од књига и у стварном животу, Димитрије се почео трезнити.

17. фебруара 1758. буде закалуђерен, и добије име Доситеја, једног од својих светих узора, старог хришћанског свеца који је као младић из богате куће оставио свет и побегао у самоћу и

Када је оздравио, из Спљета, преко Крфа и Мореје, где се неко време задржавао, дође у Свету гору. Не нашавши тамо једног прослављеног грчког учитеља, он у Хилендару проведе јесен и зиму 1765, и у пролеће 1766.

Крајем 1768. оде на Крф, и ту је код једног грчког учитеља учио грчку реторику и књижевност. Почетком 1769. је у Млецима, одатле оде у северну Далмацију, где

Преко Цариграда оде у Јаш, у Молдавију, као домаћи учитељ једног молдавског бојара. Са заштеђеним новцем, 1782. године, оде на студије у Немачку.

Милићевић, Вук - Беспуће

са дугачким, испијеним, избријаним лицима, са наочарима, скидајући у један мах, лагано и дубоко, шешире, опазивши једног каноника, малог, забреклог у сало, с набубреним, руменим, чистим лицем, задовољног и спокојног, који се лагано мицао и

кад је отварао очи, видио је, у другом, најудаљенијем ћошку кола, у прљавој свјетлости напола застрте свјетиљке, једног човјечуљка, мршавог и кржљавог, с малим, неуредним, накостријешеним брцима који су улазили у уста, са жутим лицем и

Сјећа се, једног дана, Милан је био заборавио да говори њему, и причао је весело, с много вјетрењасте, лакомислене немарности, о свему,

Тада су се посљедњи пут видјели. Кад је у Загребу једног зимског јутра, још сав дрјемован и у кревету, отварао једно писмо из Угарске, на коме је видио братов рукопис, он није

И туга материна прелазила је и на њега. Он се застидио себе кад се љутио на зиму; на саможивост једног ситног човјека који не воли да се узнемирује у невријеме; да оставља топлу собу, кавану, своје друштво с којим

Било је, можда, у тој успомени и пригушене и притајене мржње и незаборављених суза и страхоте једног отвореног гроба који је зјапио између двију високих хрпа свјеже и масне иловаче по којој се познавали сјајни отисци

у тај бујан живот који својом крепкошћу и пуноћом презираше и исмијаваше смрт, спровод не унашаше нимало жалости до једног непријатног и излишног несклада. То је био погреб његовог оца.

Његова сила не малаксаваше, изгледајући још дуговјечна. Па и она се сломи једног дана. Једног јесенског јутра, пред свитање, док напољу непрестано пљушташе густа и бујна киша, тргао је дјецу иза сна

Његова сила не малаксаваше, изгледајући још дуговјечна. Па и она се сломи једног дана. Једног јесенског јутра, пред свитање, док напољу непрестано пљушташе густа и бујна киша, тргао је дјецу иза сна неки чудноват

Па, једног дана, кад доби вијест да су оптужени сељаци, ради недовољних доказа, били ослобођени, он се смрачи , увуче у се , погну

Да се што не љутите на мене? — запитала је она плашљиво једног дана, прије него што ће да пође, пошто је двапут дуже остала него што је имала посла; на сваки начин, то је већ толико

И његове се усне презриво развукоше. Као други! Колико бола, понижења и истине! ГЛАВА ЧЕТВРТА Сјећао се предвечерја једног врућег љетног дана, пуног загушљиве прашине и сухе жеге, док се сунце спуштало и слабило: главном улицом комешало се,

Сремац, Стеван - ПРОЗА

И Павле Постиљоновић и Јован Максић, и полаженик и домаћин, били су чиновници једног тунавог надлештва у једном истом месту, али у ком, то вам нећу казати, јер нисам рад да имам посла са судовима, нити

Нашавши се на улици, он се не збуни, него отвори адвокатску канцеларију код једног пушкара у дућану. Пола дућана је држао пушкар, а пола Јова.

куд смем ја у поезију, кад је то душевна онанија, како баш сам он рече ономад Саватију, одборнику општинском, приликом једног серкла — који је много личио на литерарно вече — у казаници Крстосија, шпекуланта у селу.

Откако је једном приликом насео с поклоном, не прима више никакав поклон. Лањске године добије он тако поклон од једног сељака, неког Крла — презимена му се не сећам, — знам само да се помало бавио и трговином.

Да је срећа да и у Турчину сматрате свога брата, а ви се тучете; комшијска деца, синови једног истог напаћеног народа — па се тучете!

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

ПЕСМЕ 224 ДЕВОЈКА ДРАГОМ 225 СОНЕТИ 228 (О КРАСНА ТИ ПЕВАЊА СЈАЈНА ВИСО) 231 СРПСКО МОМЧЕ 233 (ПРЕТПЕВ ИЗ ЈЕДНОГ МАЛОГ ЕПОСА) 235 (УБИЦА У НЕЗНАЊУ) 236 МОЈЕ СУНЦЕ 240 (ДЕТЕ И ГУСЛАР) 241 ПЕРИВОЈ 243 КАД МЛИДИЈА УМРЕТИ 245 ПЕСМА

дуго, Но да вама нешто кажем друго, Чудан санак ја сам онда снио, Чудни санак оваки је био: Ја сам стајô крај једног извора, Теке што је забелила зора, Ал' све јасно канô у по дана Када сине луча та сунчана, Дивно место, пуно

Неколико овде је дрвета, Ал' де расту, то су места света, Њи је тужно посадило доба, Свако с' вије више једног гроба, По гробови трава обилата, На декоме цвећа умиљата, Ко зна кога гроб овај покрива, Можда цветак ту какав

па се ту навиче, Овде, овде, де криоце мало Први пут је сретно огледало, Из почетка од гране до гране, Од дрвета једног до другога, Док је смело сетити се стране, Сетити се неба високога, Док је могло крила своја лака Небу дићи тамо

милу, по гиздаву Фату, Да је води себи за љубовцу, За видјела рекао је доћи, Сунце зађе, а Мехмед не дође, Нити једног посла гласоношу, Да дознаду што је одоцнио.

Ето једног — већ му се приближи, Хајдук маче пушку из потаје, Пушка пуче, Туре о тле пану, Осмјехну се хајдук па издану.

Идем врагу злобу да наплатим, Као јунак да се дома вратим. (ПРЕТПЕВ ИЗ ЈЕДНОГ МАЛОГ ЕПОСА) Неверни Вук је Србију издао, На Косову је њезин соко пао, И Србијанца јуначке су ноге Сужанства

ИИ ПЕСМА 1. Тандр! тандр! ука, лупа, Сад ће дивно чудо стићи, И гле напред једног ћупа, А за њиме све лончићи. Ука, лупа! враг би цркâ, Сваки од њи затандрка. 2. „Какви Срби, гле и сада!

Итра муња брата има дома, Та на небу страховита грома, Али она и на земљу пала, Па ми и ту једног изабрала. Гром силено стрелицом потеже, Ал' Милета ништ' му не успреже.

Већ Милета дојездио дома, Ма је ево отишао ома, Те он тражи једног побратима, Јер другога на дому не има. Миленко је скупио дружину, Па кренуо некуд на Крајину.

Но да видиш пустога Турчина, Он устави претила дорина, Пушку малу на Србе обара И погоди једног сред недара; Ову баца, другу пушку вата, Згоди другог сред белога врата. Али трећи Србин пушку вати...

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

мјесечине, ти си наслутио ту апокалиптичну неман с косом смрти и проговопуо си о њој кроз уста свога јунака, Брке. Једног дана ти си је и видио, реалну, овоземаљску, остварио се твој страшан сан, твоја мора.

Једне године и наша кућа доби сат. Било је то овако: Имао ти је дјед једног побратима и пријатеља, неког Петрака, самарџију по занимању.

Остао би тако који дан, напио се, напричао, испрегледао дједове самаре и једног јутра, ево ти га обувена и потпасана, љуби се с дједом и утјешно пророкује: — Брзо ћемо се ми опет срести, побратиме,

Сат је био закључан у дједов сандук и на њега се брзо и заборавило, све док ја једног дана не доперјах из школе поносито се шепурећи: — Дједе, ја знам гледати у сат, учили нас у школи.

— Богами ће њега, онако пијана, гдјегод умлатити и опљачкати Каури, лопови су то — вајкао се дјед. Једног поподнева, тек што стигох из школе, дјед ме тајанствено позва у свој собичак. Био је сам код куће. — Одидер вамо.

Он би тако истом једног дана изронио из прозирне поплаве млаког михољског љета и то се одмах знало: сјутра је Михољдан, наша слава, биће

— Ето ти га нà! — простодушно зину дјед. — Да, да, само добар. У Подовима, крај саме Уне, има, на примјер, у једног домаћина коњ, Дорат, душа од коња. Чим га видим, а мени срце заигра: ево га, пљунути Раде Ћопић!

Главно је да ти свом ђеду гријеш леђа. КОЊСКА ИКОНА Несигурна умјетничка срећа, држ овамо—држ онамо, набаци једног дана сликара брадоњу и у села под планином Грмечом. Какав крај, и питом и дивљи, пун изненађења од сваке руке.

домаћински поздравити обична гола ледина с пар доконе коњчади која изненађено буље у придошлицу: канда није вук, а? Једног дана, неминовно, с ивице неког брежуљка, пред њим ће у низини празнички бљеснути модра Уна, гранична ријека

Гдје у кући, опет, младо женско тражи себи ђавола, ту ће се чак и најзадње најменичко блејало једног дана досјетити о ком је ђаволу ријеч и чега му се ваља подухватити.

Добијеш тако најменика који је био на ситу и решету, па ти га сад поправљај како знаш. Код једног домаћина научио ово, уз другог заборавио оно, а као за пакост, нит је добро оно што је научио нит му је лоше било оно

и оних прастарих смирених богоугодника којима се одвајкада зна годишње доба и дан када ће доћи, а шта тек да кажеш за једног оваквог коме нико не зна ћуди и навике?

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

неког, па и да покуша, ал где ће беговица, па још Пинторовићка, замисли, старо господско колено, стара лоза, због једног аге, па нек јој је и муж, из госпоштине у планину да потегне! Е, па, ево јој садево!

Оћу да учиним како је најбоље... ХАСАНАГИНИЦА: Коме најбоље? Теби или мени? Јеси ли се ти упитао како ћеш једног дана оном детету да погледаш у лице? Да и разумем што хоћеш да ме удајеш, ал како да разумем зашто толико журиш?

Пре свега пазите на ред. А ти јави кад наиђу. (Јусуф улази у кућу) СУЉО: А и ово ће једног дана бити чудо за причање! ХУСО: Докле си јахао? СУЉО: Докле ми је речено. Све док их нисам угледо.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Борио сам се, мучио, ломио, и топио гледајући те тако лепу, красну и развијену, тек у процвату. Али једног дана, у први сумрак, кад сунце клони и расипа жарку румен, а хладовина већ преду зима маха над жегом; кад из топле

Поче и поболевати онако „с ногу“, али јој нико не обраћаше пажње. Али једног дана паде у постељу, и не диже се више! Беше јесење вече. Захладнело је. У кујни пламти велика ватра.

И у сваком винограду тако. Свуда жене, девојке. Трче из једног у други виноград, састају се. Нестало је међа, граница. Све је једно.

Их!... И брзо се сагиње, муља бесно, а рука му се црвени као крв од грожђа. Одвојих се од трешње и седох до једног чокота. Нисам хтео да идем тамо код њих. Једно ради ње, Ленке, као и у инат, а друго знам да ће ме терати да радим.

Јер је знала, сигурна је била да ћемо се овде, у винограду, помирити. Да ћемо, као и лањске године, с једног чокота заједно брати грожђе, да ћу да мећем у њену котарицу, служим се њеним косирчетом, па после, кад почнемо зрна да

И то је дошло. Ни она сама није знала како. Зна само како је једног празника с браћом јој и осталим гостима био и један просед али оштра лица човек и обучен најукусније од свих.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Одговарам: која је нами корист од једног језика, којега, у целом народу, од десет хиљада једва један, како ваља, разуме и који је туђ матери мојеј и сестрам?

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

крили туђе битангаше, немилост навукли Османа паше, зар ниси чуо како паша прети, ниси га чуо богом се клети, ако још једног примимо бегунца, нећемо више гледати сунца, већ само можда умирућ' срамно спаљеног стана гариште пламно!?

Од Индуса па до Нила нема таког красног лика, до у једног сиромашка, вајаоца Минадира. Вајаоца Минадира, што лабиринт краљу зида, де ће краљу с ћерком својом после смрти да

” „Израиљке? — Некад беше, док ме славе не понеше, не знајући своје сеше, просио сам једну ја. Имала је једног чика, филишћанског најамника, чико њојзи боле зна: одведе је на преваре међу своје господаре — сад им ноћу уз

Послани се враћа слуга, за њим воде једног слепца, стаде дрека Филишћана: „Убијте га, једног штенца!” Један оца, други сина, сваки друга жали свесна, што издахну

Послани се враћа слуга, за њим воде једног слепца, стаде дрека Филишћана: „Убијте га, једног штенца!” Један оца, други сина, сваки друга жали свесна, што издахну под ударцем Самсонова бојна беса.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

За ово тврђење довољно ће бити да наведемо мишљење једног од највећих савремених ауторитета у питањима народне књижевности, поч. Јаше Продановића.

Најпослије дођу порано опет код једног великог језера, и договоре се да даље не путују, него ту код језера да преноће, „јер, — веле, — може бити ако даље

дође у једну пећину, у пећини гори велика ватра и ту има девет дивова, па натакли два чоека те их пеку уз ватру, једног са једне а другог са друге стране ватре, а на ватри стоји једна оранија велика, пуна исјеченијех људи.

отпочне најстарији брат говорити: — Кад сам пошао с мојом браћом по овом путу, прву ноћ кад смо дошли коначити код једног језера у некој великој пустињи, кад браћа моја оба спаваху а ја чувах стражу, наједанпут аждаха пође из језера да нас

Татарин отиде, но чим цару дође, одмах му све каже, како је једног дечка на путу нашао и што је с њим разговарао. Онда цар пошаље другог свог човека, те овог јуношу нађе и пред цара

Сад царски зет узме овијех девет стотина деведесет и пет људи и своју жену, па се крене на пут. Идући тако нађе једног чоека, који се бијаше сагнуо увом к земљи, и тако стајаше. Сад му царски зет рече: — Помози бог, брате!

Идући са друштвом даље један сахат, опази опет једног чоека на путу, који бијаше закувао казан од триста ока качамака, и за доручак му не било доста, те узео куплачу, па по

На ово царски зет пристане и тако се опкладе, да они ужаре пећ што боље могу, а царски зет да нађе једног чоека од своје пратње и у онако зажарену пећ баце, па ако не изгори, да му даду своје три жене и све имање; ако ли

те им одобри још једну опкладу, па му онда рекоше да они имају крилату бабу, а царски зет нек нађе у својој дружини једног брзог чоека, па нека он трчи ногама, а баба нека лети, и које прије са изворца испод те и те планине воде донесе,

Он узме длаку од курјака, па га пусти. Иза тога царев син опет, дуго путујући, срете једног човека, па га запита: — Забога, брате, еда ли си чуо кад од кога где су двори змаја цара?

најмлађи је био сулуд и лијево му је раме било више од десног, па су га стога звали Грбом. Једног дана договоре се браћа да иду у свијет, да траже радње. Одмах се спремише и пођоше.

Потом Грбо устаде па јами краљеве чизме, обуче их на ноге, па јами једног брата на једно раме а другог на друго, па побјеже из двора.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

39 4. 41 5. 45 6. 49 ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ 52 1. 53 2. 54 3. 55 4. 57 5. 58 6. 60 7. 61 8. 65 9. 66 10. 68 11. 69 СУДБИНА ЈЕДНОГ РАЗУМА 75 ПРЕДГОВОР 76 ДЈЕЈСТВО ПРВО 79 ПОЗОРИЈЕ 1. 80 ПОЗОРИЈЕ 2. 83 ПОЗОРИЈЕ 3. 88 ПОЗОРИЈЕ 4. 90 ПОЗОРИЈЕ 5.

МАКСИМ: Умрла је правда; звоните! (Звонце се чује. Завјеса пада.) СУДБИНА ЈЕДНОГ РАЗУМА ШАЉИВА ИГРА У ДВА ДЈЕЈСТВА ПРЕДГОВОР У числу 5.

ИСАЈЛО: Он не лечи никога. МАНОЈЛО: Па зашто је доктор? ИСАЈЛО: Знам ли ја? Питао сам једног писара, а он ми рече да је философија нешто велико и ко њу поред себе носи, тај је учен човек.

ИСАЈЛО: Ено га, у соби. ШАЉИВАЦ: Децо, мени се чини, да ћете ви да страдате од доктора. Отоич сам видио једног ући кроз пенџер, мал’да није докторов разум украо. ИСАЈЛО (гледи у Манојла): Биће тај ђаво.

За овима, она на којима разлика између најдужи и најкраћи дана није већа од једног сата итд., до 24. предела неба. МАНОЈЛО: Аа, сад знам, шта је 24. предјел неба. Само не знам зашто климата.

ДОКТОР: То није, јербо сам ја Србин. Него је то овако: познато је из списанија Аристотелесови да душе прелазе из једног тјела у друго, на пример из коња у човека, из човека у птицу итд.

Зар онај боље руча, који осам врста јела кроз грло пропусти, од оног, који се од једног наситио? (Покупи новце и метне у џеп. Затрпавајучи рупу.) Мој комшо!

АДВОКАТ: То је ништа. Молити сад није срамота — разумете ли? — праеѕертім код једног адвоката као ја што сам. Сам барон Јолић јуче се истим речма послужио. Молим, вели, доміне аміце.

Кобац дође и однесе и квочку и пилиће. Сад ми се отац расрди, дозове једног који је као волшебник познат, и плати му скупо да ме у магарца претвори.

ЈАКОВ: Јесам. Него будући да си ме јако кињио, створио ми је волшебник јошт једног магарца. СЕЉАК: Баш као што је мој. Стани, ниједна веро! МАРКО: Шта ћеш ти с њиме, чича? Он је наш друг.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Ту где на дну шкољке, како рече песник, Сан уморан хвата, лежи брат до брата, Леже златне сенке, знакови удесни једног давног, никад допеваног рата. Зар не осећате како море мили Овде где се Сизиф са Сизифом грли?

Мисао једну горку хоћу да разобручим, Макар у пола гласа. Сахрањени ту су некадашњи венци И пролазна радост целог једног рода... Само да унуци у њиховој сенци Крваре због истог, недохватног плода.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Језик прегризо! Што? Данас деца брзо сазревају... Моја је, богами, још право дете... Видећеш ти једног дана своје дете... Боље би ти било да скуваш кафу! Отишла...

Јер, драге моје нагло остареле девојчице, нисте ви криве што се живот нашалио с вама, па вас једног јутра пробудио као и обично у пола шест, кад оно — осам банки. Опа! А ви се још питате да ли је 1900.

Мислим, требало би да човек у животу непрестано у некој својој фиоци чува по једног старог Фокнера испод свега, да се не избламира сувише, ако разумете шта оћу да кажем? Мислим ...

сте своје специјалне фазоне, стил, па сада мислите да ту жицу можете да вучете без везе; а као што знате, нема ни једног бунара без дна, оћу да кажем, свако се клупко на крају ипак одмота, па сам вам због тога и пришла на улици, кад већ

Све у свему, било је то прилично конфорно место с употребом дељиве реке. Мој матори написа једног дана белом бојом на прамцу „ЧАМАЦ“.

Њен западни врх Масаи називају — Божја Кућа. Уз сами западни врх налази се сасушена и смрзнута лешина једног леопарда. Нико није разјаснио шта је леопард тражио тако високо.“ —Ваш цвет? —Онај који се украде са гробља у поноћ.

се зец пробудио, најпре се протегнуо, утврдивши да је ружица од синоћ била чист фалсификат и да је срећни добитник једног овећег мамурлука.

Знате ли шта је тада казао зец? Не знате? Па и откуд бисте знали! Казао је, са дубоким кајањем једног тек пробуђеног јутарњег пијанца: „Мајку му — рекао је — кад год се напијем, направим неко срање!

успут му каже да се нигде не миче из кафане „Гранде Ориенто“, иначе ће начисто да се изгуби јер не зна ни једну реч ни једног страног језика на свету. Наручи му још, као бившем пијанцу, и чашу лимунаде са сламком.

Новине смо му сносили са тавана, на коме је неким чудом остао сачуван комплет једног годишта „Политике“ — од пре рата.

После им дофурају „сунца татина“, и миц-миц све по реду, док једног јутра уз кафу не кажу прочитавши новине: „Шта оће ови студенти, ког ђавола? Стално се нешто буне!

Хоћу да кажем, нису ме шљивили! Једног од њих, неког кошаркаша, пратила сам у стопу око три недеље, отприлике. И кад год га видим, као да ме неко опали равно

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

- Шкрипне штапац с разбоја и прошкриње шкрињице (у вријеме разброја међу будним стварима): Једног давног љетника видјеле смо похару, неке грубе момчине како краду дукате; видјеле смо грешника у свијетлој кошуљи

ЧЕТВРТАК І Издржи налет зрачних насртаја у четврт-трену, четвртко од смисла: белутак пун је лепих садржаја од једног сева намножи се триста, те тминин дуб се, грана отежалих, у честар звезда, с грмљавином, свали.

Но, незнано је повести где храм је, већ више час је јејина да дрекне: кроз пало време историја храмље, без једног шума и без једне сенке; а живот бучи силом неповрата и гута дане као лиске губар, те пухор-добу пукну гробна врата,

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: Рихтиг! Еіне гебілдете Ѕпрацхе... О, како би ја радо тај језик учила! АЛЕКСА: То је лако. Једног искусног шпрахмајстера! ЈЕЛИЦА: Овде нема такови. АЛЕКСА: Или добру граматику.

неки особити начин правити интове; рад сам да и видим, ако ми се допадне; иначе је моје претпријатије посетити старог једног пријатеља, код кога сам се више мјесеци задржавао. ЈЕЛИЦА: Како се звао тај господин? АЛЕКСА: Шлегл. ЈЕЛИЦА: Шлегл?

ЈЕЛИЦА: Натирлих. Овде што сам читала како је једна принцеса једног хелда љубила, то је била љубов. АЛЕКСА: Всјачески!

На то они дођу у замешатељство, а наши се охрабре и све до једног потуку. Сад цар дозове Голог Сина, пољуби га пред свом војском, даде му села и учини га бароном Голићем.

барон, ја сам у разговору приповедио и оно што ви нерадо спомињете; на пример, како сте постали обрштером, како сте једног генерала у дуелу убили; како вам је Демидов род и тако даље.

Моја безумна, тако да јој кажем, мати полакомила се на речи једног ниткова, и дала прстен Јеличин, мислећи да добија дукате у залогу за њега.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

ПИЈЕТАО И МАЧАК При крају шуме, у доба давно, Мачак и Пијевац живјели славно. Кућа им била од једног спрата — прича је о њој кружила гором — прозорчић један и двоја врата, а кров покривен буковом кором.

“ ИИИ Пролазе дани, трепери љето, срећни су Пијевац и његов друг, док једног јутра и Мачак, ето, спреми се у лов у далек луг. Крећући на пут озбиљно рече: „Чувај се Лисца, безбрижни Пијевче!

Облаци језде, страхота сама, барчицу малу захвати тама, за громом ори гром. У густом мраку без једног зрачка однесе бура барку и Мачка у дивљем трку свом... На небу зора јавља се сива, по мору капа Мачкова плива.

вече, газда рече: „Стар ми Сивко, зла му мати, сјутра ћу га уцмекати и зовнућу Једног старца, да одере мог магарца.

“ „Невоља нас иста здружи, хајде са мном, корак пружи.“ Иду преко свијета бијела, дођоше до једног врела, кад крај воде чудан гост неку стару глође кост. „Побратиме зубати, одакле нам идеш ти?

“ Весело слонче труби: „Хајдмо у гнијездо старо! Бјежмо од људи грубих! Правац — Килиманџаро!“ И једног зимског дана, док се пахуље множе, на далек пођоше пут слонче од порцулана, мајмун од сиве коже и лав од вуне,

Гргољи вода кроз дивљу папрат . . . Ту ти се рађа весела Јапра. Поток-јаренце скаче и ђипа, на миру није ни једног трена, по њему игра сенка од врба, блиста и трепти одећа-пена.

Пролећа једног, у јутро тихо, док златан дрен је на сунцу цвао, млин је три пута уздахнȏ тужно, пљуснуо водом, а затим — стао.

Имамо најзад пакет мали, пазите ко га шаље: „Унуку Живку од баба Цане, Шабац“ . . . и тако даље. Од једног лисца крај саме пруге добих овај податак: пројури, вели, пакет у возу у њему — печен патак!

Вјечно, сјетан, мислио сам на њу, остах вјеран старом обећању.“ Једног дана, кад се натраг вратим, к'о туђинац, уозбиљен тмурно, већ ме нико дочекати неће ни у сусрет потрчати журно.

Утопљен у снове златоткане водио сам свате у Хашане. Једног јутра, свечан и узбуђен, на обали, крај вира зеленца, измуцах ти, првом слушаоцу, своју сјетну пјесмицу првенца.

У тој свирци трепти срећа плава и жубори пјесма заборава. Једног дана, испод крошње драге, заувијек се разиђосмо, друже, по свијету, к'о ракова дјеца, са бајкама, рђавим оружјем.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Петровић ЉУДИ ГОВОРЕ Садржај И 3 ИИ 34 ИИИ 52 ЉУДИ ГОВОРЕ Ову сам књигу написао за време једног путовања.

— Ви сте острвљанин. — Да. Али ја чувам сад краве да бих заменио једног младића који је прешао послом у Белмонтеху. Ја сам ловац. — Колико вас има послуге? — Сада смо четрдесет.

Остајем тако дуже од пола сата, можда од три четврти, без једне мисли у глави, без једног сна. Задовољства су чисто физичка.

Ја сам у чамцу између Острва и Ескалоне. Села по језеру запловила на његову воду. На врху једног брда у дубини, које је цело још у магли, сија само под првим сунчаним зрацима село Монт Паланкинос.

Силазим опет на језеро да узмем поштанску лађицу за Хуенту. На обали окупљени рибари између разапетих мрежа гледају у једног свог друга који на крају штапа држи обешеног даждевњака. — Шта се догодило? — Нашао даждевњака, па мисли да је змија.

После сам са његовим сином ишао у рибњаке а стари нам се придружио. То није био јединац; мислим да је имао још једног сина. — Је л̓ се Пипо звао онај што вас је возио у рибњаке? — Мислим. — Е па стари је сигурно мој отац. — Сигурно.

Младић му одмах викну, смејући се: — Тата, оди да видиш једног господина који те се сећа. Онај ме познаде и пре но што стиже поче поздрављати.

Добру ноћ! — Добру ноћ, господине. Наилазим на читаву групу младежи која седи на неком зиду и певуши. Испред једног дела слободног неба видим два-три оштра, чаробна девојачка лика.

Можда ће ићи да живи на другој страни! Ми не можемо ништа да знамо о томе шта ће бити са животом једног човека. То може бити једна јединствена ствар: живот који тек почиње. Јединствена. Ја?

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Венуло је мало дете, што му земља мајку крије, Нестало га једног дана и никада дошло није... Куд се дело? Шта је с њиме?

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

ми удовице неке, можда кћери моје давне деце, јадају се опет на огањ и мржњу: да нема више крова у селу, ни једног воћњака без гроба, ни мрве на трпези крушне, а киша пада, кажу, сива већ дуже од једног века.

нема више крова у селу, ни једног воћњака без гроба, ни мрве на трпези крушне, а киша пада, кажу, сива већ дуже од једног века.

у брду, у сумрак, да преспавам на другом месту, као они што узимају за свој подвиг пешачење, и читавог живота иду од једног манастира до другог, да нешто пораде и помогну, па опет штап у руке и крену даље, затварајући круг пребивалишта у

Мој жижак се гаси над отвореним списима једног руског светитеља. Груби кораци одјекују ходником, удар корака има звук између копита и чизме.

дрена све је притиснула сила плача У кругу од манастира до најбољег мача плакање свештено и плачеви жена Плач је од једног трептаја и трена стоји као здање изнад свих времена 28. јуни 1980.

лица оне беље од месеца што их држи да не падну низ литицу у лобању што бежи из доба и Србијом скита певајући лобања једног клаустрофоба девојке падају тамо где им бране. Ту је и Раковица.

предсобље повратка у потпуно знање које води унутра дубоко на осетљиве струне и чудна огледала Ја види још једног себе које се расцвета изнутра у неке давне цветнине чије латице дотичу Све. 2.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: Звао бих сместа поднаредника, дао му још једног жандарма и рекао бих му: иди тамо и растерај ону стоку! АДВОКАТ: Значи, ја бих тако требао да поступим?

Зар теби није јасно да овде само Агатон постоји? ТАНАСИЈЕ: Ваљда сам ја пречи од једног Агатона. СИМКА: Само ти, Танасије, ћути! ВИДА: Ју, а што он па да ћути?

МИЋА: Одиста, то је увреда! ПРОКА: Овако красну фамилију да опљачка за љубав једног ванбрачног детета. ГИНА: То му никад нећемо опростити!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Е, здраво браћо! — рекоше кад воз стаде. — Дај Боже да се опет видимо. Дебељко се измигољи из једног угла и добаци: — Слушај, друже, пиши кад стигнеш!

— и продужи. Упутих се у правцу оних шатора и угледах како испод једног дрвета седе за столом неки официри, окружени резервистима. Приђох и ја.

А одатле су ишли на бунар, где су прали судове. Сунце је већ зашло... Сивкаста прашина лагано се таложила. Са једног краја логора допирала је монотона, отегнута песма војника, што је у многима будило сећање на родни крај.

— Чекај, бато, док ти зафијуче над главом. Тада ћу те питам!... Наједном, људи заћуташе... Испред једног дрвета, поред пута, налазио се у седећем ставу леш аустријског војника.

Приближили смо се тако командантима, међу којима је био и наш командир. Кад нас виде, приђе нам и онда нас поведе иза једног шипрага да нам покаже где су Аустријанци. Пред нама се спуштала блага падина.

Један послужилац првога топа беше заостао и брисао руке о траву. На моје питање шта ради, рече да су склонили једног нашег мртвог војника, и показа ми руком иза врзине. Војници се провлаче да виде, не би ли га познали.

Испред нас река... Но нико не сме главу да помоли. Топлота осваја, у земуницама успарина, и Траило прича како са једног извора до његове куће шикља млаз воде из луле, дебео као рука.

Скретосмо лево од места где је вршен прелаз и заустависмо се испред једног шљивара. Сакривени иза шипрага, посматрамо аустријске ровове и наше мртве војнике између реке Саве и ровова...

Лишће је почело да жути. Осећао се већ дах јесени. Приликом једног застанка зачусмо подземну тутњаву топова и то баш у правцу куда ми маршујемо.

Срели смо и групу рањених коњаника, а ме ђу њима и једног официра, кога су војници пресамитили преко седла. Сељаци се прибили поред пута и чекају да артиљерија прође...

Али глупо је лежати на отвореној ледини. Подигох главу да осмотрим, затим нагло скочих и дотрчах до једног дебелога храста. Скинуо сам шајкачу и брисао зној са чела... Сетих се тада оних у батерији како лешкаре поред топова.

Е дође ми да га ударим. — Добро, је ли ко погинуо, када се швићкате по цео дан? — Јес, богами, чвркну једног јуче. — Намртво? — А, јок, добро прође, отчепи му само вилицу.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Учитељ се рукова са одборницима и таман да се измакне, а председник му сврну пажњу на једног сувоњавог чичицу, који држаше високу столицу и чекаше ред да се поздрави са учитељем.

У ходнику и дворишту пуно људи и жена и свако држи за руку по једног малишана. Председник прво уписа свога сина и једног синовца, један одборник уписа своје дете и затим чича Стојан стаде

У ходнику и дворишту пуно људи и жена и свако држи за руку по једног малишана. Председник прво уписа свога сина и једног синовца, један одборник уписа своје дете и затим чича Стојан стаде да позива једног по једног родитеља унутра.

Председник прво уписа свога сина и једног синовца, један одборник уписа своје дете и затим чича Стојан стаде да позива једног по једног родитеља унутра.

прво уписа свога сина и једног синовца, један одборник уписа своје дете и затим чича Стојан стаде да позива једног по једног родитеља унутра.

Уђе један сед старац, погрбљен, безуб, замагљених очију, уведе једног вижљастог заплашеног дечка, који звераше по соби као дивљаче. — Помаже ви Бог!

»Све једно исто«, помисли она пролалазећи поред стола, за којим се врши упис и слушајући преклињања једног млађег човека и молбе да му се дете не узима у школу, јер то му је најстарији, па је таман стигао за послугу.

Љубица и Гојко стајаху неми, зачуђени пред овим ретким призором, очи им лутаху с једног краја на други, а по лицу се разлило усхићено чуђење.

Сећа га се добро кад је ступио у први разред гимназије, заједно са њим, па видевши да не може ни из једног предмета да истера већу оцену од јединице, нестаде га.

После се виђао да служи код једног адвоката, потом код секретара у начелству окружном и одједном се обрте као преписивач у истом надлештву.

И сад се живо сећа тога осећања, па му душу обузме слатка топлина. И све тако лепо беше, док га једног дана отац не узе за руку и одведе у окружну варош. »Много вас је, рече му отац, па не могу све да исхраним.

Она се диже са кревета, устаде и угледа пред собом Драгутина, једног лепушкастог ђака Учитељске Школе, који је становао у истој кући и редовно је пратио у школу до абаџиске чесме.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Божић болник - болесник борна (сукња) - наборана, која има боре бостан - лубенице и диње бошчалук - дар, обично од једног пара рубља, увијен у мараму (бошчу), какав најчешће дарива млада брекиња - врста шумског дрвета чији се плод једе

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Газимо по крви као по кишници! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: За једног Немца стрељају стотину Срба! ДАРА: Пола се Србије у црно завило, а они глуме! ПРВА ГРАЂАНКА: Курво неморална!

ВАСИЛИЈЕ: Омакло ми се! И не могу стално да пазим шта пред њим говорим! Господине поднаредниче, то је текст из једног позоришног комада!

Са пола зида опао малтер од меткова! То не може пиштољ! ПРВА ГРАЂАНКА: Ухапсили су једног младића из Међаја! ДРУГА ГРАЂАНКА: Шта кажу, кад ће делити куповне књижице? ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Зашта?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Пријатељ мој месец невесео, у страсне ноћи мајске, голицаве бестидне рајске песмице, јер си ма часак само драга једног попца била у трави. И кад тада останете насамо имаће твој мужић грдних мука.

А посао слуге даље да врши, за свачију блудницу, и скота, бог оставља, у ритама, част. МИЗЕРА Као око мртваца једног сјаје око нашег врта бедног, фењери. Да л ноћ на тебе свиле проспе? Јеси ли се дигла међу госпе? Где си сада Ти?

И, тако, без гроба, веселост је нека, у мени, ругоба. И, тако, без тела, душа ми је невидљива, и невесела. Једног пролећа, и ја сам горко знао да, кроз свирале девојачког ребра, здравље дајем.

А плач ми само враћа се, порфиру једног зрна, што виси, о дрхћућем, жарком, концу, у свитању? Ту, ту бих, у овом животу, да ме облије слап свих дивота

Међутим, пошто ова збирка обухвата и политичке песме једног, прошлог, времена, песник је мишљења да ће читаоца занимати нешто података из живота песниковог и нешто коментара о

То је, у оно време, било уобичајено узимање часова, после подне. Узимао сам и часове енглеског језика, код једног професора коме је воз био одсекао ноге, па се дао на даваше часова. Такав му је био и енглески.

) Учио сам и сликарство, приватно, код једног професора. Моја слика уљана, Једна мртвачка лубања, била је на изложби школа. Од мојих другова остала су ми само имена.

Његов отац имао је комплетно мађарско и енглеско издање Шекспира. Међутим, није тачно да ја имам успомене једног сноба. Живео сам ја, у Темишвару, и међу тадањим пролетерима.

Ја сам, у Темишвару, лудовао за мачевањем, и узимао часове мачевања, код једног професора (Перчич) који је био шампион професора.

Била је то чудна, и несрећна, жена. Имала је незаконито дете, од једног женског лекара, а доцније се отровала. Имао сам, у том пансиону, чудне комшије, и у соби са десна, и у соби са лева.

Враницани је у тим војницима и официрима видео само војнике и официре једног краља, опанчара. Тај огромни дебељко, са главом Бибулуса, имао је стару мајку, у Новом.

“ Моја мати имала је на Ријеци рођаку, из Панчева, која је била удата за једног трговца на Ријеци (Михаило Вуја). Међутим, свет на Ријеци упознао сам, нарочито, у друштву свога друга на Академији,

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Много је година Магдалена ту живела, па је Ту и умрла. И неки људи, који су тамо били залутали, нађоше је једног дана у пећини мртву. Магдалена је била већ давно мртва. Од ње не беше остало ништа осим голог костура.

На путу се спотакне о корен једног дебелог дрвета и падне. Крчаг му испаде из руку, лупи о камен и разбије се. У њему плану гнев свом жестином.

Осврне се и виде једног старца беле браде. Старац је махао главом и добродушно се смејао. — Ко си ти? — упита га Агатон — и зашто се смејеш?

А кад сељак с људима дође па виде краву на суву, рече: — А, гле! извукла се — хвала Богу!... КУКАВИЦА Једног дана, о неком празнику, дође Исус у Јерусалим и уђе у храм да учи народ.

се господар љути, уздисао и молио се Богу да газду ублажи, да му измени памет и ћуд и изведе на пут честитог живота. Једног дана газди липше магарац.

“ И он се остави дотадањег живота и биваше из дана у дан бољи. Једног јутра дозва к се би мудрог слугу. — Ја сам ти — рече му — обећао награду ако ми купиш магарца по вољи.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

“ Буни ме што је исти језик, али помислим да то могу бити два далека народа, једног порекла, братска, иста, који имају један језик, али и не знају један за другог.

Повикаше гласови кроз масу, као оно на вашару кад се чудовишта приказују. — Чујте луди: човек од шесет година без и једног јединог ордена!

Кад сам ишао хотелу с оним пандуром, морам и то напоменути, видео сам где вуку у затвор једног што је украо ципеле у некој радњи, а и њему о врату орден. „Какав му је оно орден?“ — упитам пандура.

— Нова књига: „Доживљаји једног старца без ордена!“ — Још је вазда било таквих књижица. Чак је и једна меана истакла фирму: „Код чуда од човека“, а

— Нисам их никад јео. — Штета, то је врло фина риба. Управо специјалитет. Јуче сам добио од једног пријатеља неколико комада. Ванредно добра ствар...

— Шта је ово? — упитам радознало једног господина на улици. — Свечаност. Зар нисте знали? — Нисам. — Па о томе се пише по новинама већ три дана.

Штедња, као што вам кажем, то је основа за благостање сваке земље. Јуче сам у интересу штедње отпустио једног служитеља. То је већ уштеда од осам стотина динара годишње. — То сте добро учинили! — приметих.

Запитам другог, трећег, и сваки ме с презрењем погледа и не одговори. Најзад се намерих на једног с којим сам се познао приликом покретања једног патриотског листа, а већ у тој земљи, да се не чудите, сваки дан се

Најзад се намерих на једног с којим сам се познао приликом покретања једног патриотског листа, а већ у тој земљи, да се не чудите, сваки дан се покреће по неколико листова, те упитах и њега: —

То су били чиновници судске и полицијске струке. Зађосмо у пространу салу једног хотела, у којој већ беху спремљена седишта и сто са зеленом чохом за сазиваче збора.

Господин министар, веле, ради поваздан гимнастику, врло је напрасит човек и воли да се туче. Причају да се чак једног дана потукао са поглаваром цркве.

И поглавар цркве, добар гимнастичар и страстан јахач, међутим напрасит човек и тако исто радо се туче. Једног је свештеника ударио штапом по глави у божјем храму из непознатих разлога.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Чобанке оставиле рад, па гледе јунаке. Половина стрепи за једног, а половина за другог, но јунаци се носе, ка' орлови, па ниједан не мисли да опроба леђима земљу.

Но гле, једног измену срећа и он се простре на траву, а други великодушно оступа и гордо прилази чобанкама, које га веселим пљескањем

Погледа, стоји једна пол' окењача, пуна ракије — тако му се учинило — жути се, к'о варбана шљивовица. Припита он једног дечка, нође, да сркне мало, а ови, био нека добричина, па му каже да је то неки зејтин који, с опроштењем, није за

морала пасти у очи претпостављенима, и онда није ништа чудно, што га, после краћег времена, видимо као управника једног великог завода. — Као што се види, кратка, проста и обична, за оно време, историја...

И то све због једне девојке, због једног пуког случаја, који хоће да му преокрене цео живот. И он не може да нађе излаза.

Пола Србије дршће од једног зликовца!... С Деспићем се у почетку удружи и неки Маџаревић, који се одмах прочу као велики зликовац.

— Што се брукате, ојађеници; зар вас није срамота, да се у 'воликом народу бојите једног човека! — Љубиша, је л' те стра'? — упита неко. — Мене, вала, све'дно, — одговори он полако. Сви ућуташе.

Ко зна где он сад очекује резултат потере. Кмет обилази често цео ланац, прелазећи у ходу од једног до другог. Кад се врати с левог крила, зауставих га да иде мало уза ме. — Бога ти, докле ћемо ми 'вако? — упитах га.

Видећи да су девојке збуњене, прозва једну, па стаде да тражи једног мушкарца. Пери закуца срце и стеже му се дисање.

Ето, на пример — калдрма. Не знамо ко је први поплочао наше улице, али ни наши дедови, па ни ми не изменисмо ни једног камена на њима. Истина, јесмо се понекад и шалили тим.

Слабо смо што и дознавали шта се ради по другим местима, док једног дана не пролете Саво Сарук кроз чаршију, вичући: — Трчите, људи, пред Тапурову механу! чудо с капетаном...

Поп се диже и оде с њим, народ се разиђе, али нас неколико остасмо, јер нам поп даде знак да га чекамо. После једног сата поп се врати. Бејасмо готови да »искочимо из коже« од нестрпљења. — Шта би? — салетесмо питањима.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

) СРЕТА (упадне у гомилу, грди их и изгура једног). ЧЕТВРТИ ГРАЂАНИН: Дра... драги газда-Јевреме! Ми овде, ми што нас видиш и како се узме ствар. То смо ми.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

кубна метра ваздуха; а он сада тачним рачуном нађе и хладне цифре изнеше грозну и ужасну истину да у овој учионици на једног ђака долази двадесет и један и по кубни метар, дакле један метар мање но што сувремена наука у Норвешкој и у свима

годишња времена у четири слике и пет делова света у пет слика; а то је свега девет лепих девојака, свака је символ једног годишњег времена или једног дела света. Слике су различне али једнаке у томе што су све девојке лепе, здраве и румене.

слике и пет делова света у пет слика; а то је свега девет лепих девојака, свака је символ једног годишњег времена или једног дела света. Слике су различне али једнаке у томе што су све девојке лепе, здраве и румене.

Волела је да се млати са кучићима поваздан. Имала је једног малог и кудравог и пакосног пинчику, а »дечко« се звао, кога је јако пазила, мазила, сваки други дан га купала, а

— запитаће га Сретен зажмиривши мало. — Ко, учитељу? — Па, ено онај тамо? — па показа очима на једног постаријег човека што сеђаше под храстом, а сељаци око њега стоје па се разговарају нешто.

— Нађе ли га!? Ех, исполај на господа, кад се и тој свршило! — Ама треба и он ла припомогне. Сви за једног, један за све.

Тек после поноћи, око једног или два сахата, кад се тако запију у кафани, па и у приватној кући, сете се да се нису представили.

— Шта је, шта пише у новинама! — питају сви као из једног грла, само Провир ћути и набија на главу сламњи шешир који му је био пао на земљу кад га је Срета загрлио.

— Хоћемо! — одазва се гомила. — Примате ли предлог грађанина Жике Шљивића? — Примамо! — рече гомила као из једног грла. — Дозвољавате ли и пристајете ли да ја кандидујем један одбор за приређивање прославе. — Пристајемо!

Он оде, а они осташе. Не потраја много, а ево ти Вујице натраг. За Срету се баш не може — као за једног учевног и школованог човека — рећи да је празноверан и да држи нешто на то, зато и не смем рећи да је слутио зло, али

И како га је бог дао и створио као једног неуморног проналазача, паде му наскоро једна срећна и изводљива мисао на памет.

Нек дође који год може, и нек понесе чкарт катранице дрвене! А биће меса к’и дрва и вина к’и воде; а све џабе и без једног парића заиста! Иде све као намазано.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Ја, ја... Било је свега. — Деца су крива. Никад се ни на једног од њих он није испизмио; Оно, јесте... деца нису крива што су жива. — Бог убио, лопто, ко те измислио!

Да грдне пропасти, да грдна зла!” А нису знали, ни помишљали Да је кондуктер спасао живот једног великог, жутог пса. А могао је, с пуним правом...

Сиц трансит глориа мунди! Ћудљива је слава, и њена су Мерила као у Лас Вегасу; Изабранике бира насумце: Једног гурне у мрак, другог на сунце; Незаслужни главну почаст добију, А заслужни оду на робију!

А у гадости и ругоби загађена реч је најгрђа. Велика је ствар, у времену расапа и раскола, Одбранити част једног придева ил смисао једног глагола.

Велика је ствар, у времену расапа и раскола, Одбранити част једног придева ил смисао једног глагола. Теби, чији слух беше осетљив и дрхтав као брезик, Ову похвалницу сачини не Песник, него Језик.

Предсела, Живела је пчела Весић Весела, Душом добра, али лења: никада Не видеше је да пролеће преко ливада! Једног јутра — врт бејаше процвао — Веска реши: „Напустићу посао, И поћи ћу, куд и цуре толике, Тамо где се хлеб једе без

Берите, једите, — ко вам даје! Та данас, данас — недеља је... Дуго је она, дуго звала Ал нико не прозбори ни једног словца.

ЖИВЕТИ КРАЈ ДОБРЕ ПИЈАЦЕ Живети крај добре пијаце, И изворске воде пијаће, Имати бар једног пријатеља — То ми је жеља.

НА ШТА МИСЛИМ КАД ПОГЛЕДАМ ПАЛАТУ АЛБАНИЈУ Пре педесет година, после једног атентата У коме је чувени престолонаследник изгубио главу, У Србију је стигла писмена објава рата И туђа војска

Отиди у Токио, у Бостон, у Рим ил у Остенде, Свуд ћеш открити траг бар једног Србенде. Једни стигоше у Бихаћ, други у Ужице А неки залуташе у Лајпциг и у Лужице.

Мали аутобус у седам сати Оде, да се никад не врати. Једног дана ја ћу, збиља, Доћи о тог коначног циља, И спроводити лета вечита С књигама које нико не чита.

Крај! Сонет се сам самцат написао! МИР ПРЕДГРАЂА Једног ћу дана побећи, да ме више не нађу, И потражићу мир у удаљеном предграђу.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Али једно случајно, на први поглед сасвим безначајно откриће које је једног дана учинио у тим водама, било је судбоносно за сав његов рад од тога тренутка, као и за целокупну реконструкцију

пише професор Луј Рул, велики француски ихтиолог, такав кордон има дужину од неколико километара, а ширину од једног метра; он је непрекидан и састављен од многих милиона груписаних ситних јегуљица.

Отолит се састоји из једног језгра које се почиње формирати још за време ларвиног путовања преко океана; то језгро у току времена, добија

Та је стишљивост врло мала: један литар воде, изложен притиску воденог стуба од једног метра висине, смањује се за 4 милионита дела своје запремине.

Једна врста тих морских краставаца, која живи у дубинама поларних мора, достиже величину од једног метра. Друга једна крупна врста, која обитава у великим дубинама, надражена избацује од себе мноштво дугачких,

дну и по коју тону муља и блата, па кад се узме у обзир и тежина ухваћених животиња и самога кабла који тежи око једног килограма по метру дужине (а ова је 12.

За тај циљ намеран је конструисати шупљу куглу сличну Бибовој, али не од челика, већ од једног још отпорнијег материјала, који је врло лак, а може да издржи велике притиске, што допушта да собом носи у дубине

Паљење се врши помоћу једног малог инструмента у облику сатног механизма, али се проналазач нада да ће ускоро успети да апарат тако усаврши, да ће

су и постоје разноврсне претпоставке којима је покушавано објаснити их, али се успевало само пребацити тешкоћу са једног терена на други који није ни мало јаснији.

Приликом једног катаклизма континент, на коме је било то језеро, распао се на два дела који су се раставили постепено, у току непреглед

и расцепа континената на два дела, јегуља је продужила у свему свој дотадашњи начин живота, али је, са удаљавањем једног и другог дела то путовање морало у току векова бивати све дуже; навика је, међутим, остала и преносила се на

недалеко од ескимског насеља Уманак, Вегенер се 1 новембра 1930 године, на свој педесети рођендан, у пратњи само једног Ескима, са двојим саоницама и 17 паса, упутио у правцу Скоресби—Сунда, који се налази на источној обали великог

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ЧЕКАЊЕ Чекам у сенци једног старог дуда Да месец зађе и, скривена тамом, По уској стази што кроз ноћ кривуда, Да сиђеш к мени чежњивом и самом.

И сав засењен пред чудесним сјајем Лепоте твоје, слаб, без једног даха, Као да сваког часа живот дајем, Прилазим теби пун побожног страха, Посрћем, клецам, докле ме привлаче, Ко

Умрећемо, драга, као и сви људи, У болести гнусној, у ропцу и болу, Бедни; једног јутра, кад ветар застуди И загракћу вране у пустоме долу.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

А што у Туркиње, у неверу? Јер код њих, була, пошто по четири њих само једног мужа имају, то им је врела и мека крв. Пију оне човека!

није хтео да каже, да се потужи, већ једнако лежао горе, на доксату од куће, и само општио са слугама, те га тако једног дана тамо затекли и мртвог.

Готово један чивлук отишао откупљујући је и доводећи натраг. И после, да се све то сакрије, удали је за једног њиховог слугу, коме горе, готово накрај вароши, купили кућицу и дали му неколико њива и винограда, да би могли живети.

А све је то била Магда спремила. Одавна знајући за све, послала једног слугу и наредила му да одмах, чим чује пуцањ пушака, свираче овамо води. | Кућа засија.

И са ужасом Софка је гледала како је све то почело да постаје, да се стапа у једно. Сви мушки претварају се у једног мушког, све женске такође опет у једну општу женску. Нистаро, ни младо, жена, снаја, стрина, ујна или какав род.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

И с бојама које упија лепота Ноћи, овај свет се с другим светом слива У меку слику задовољства жива, У живот једног сна и сан живота.

Наше наде неповратно старе; Наша срца могу још да ћуте. Све ће тако, најзад, да се стиша У последњу јесен једног дана, Стална, ситна док засипа киша, Уз одјеке црне песме врана.

Не знах да још живе ти мртваци бледи... И не живе више од једног тренутка! Јер кад прођох гробље корацима скромним, Приметих из сваког његовога кутка Победу земље над моштима

Шта мари што ће на дну истог гроба Лежати трулеж што праведно падне С младошћу тужном једног поколења! Изданци слаби овог века гњилог, Ми ћемо бити творци кобног врења, Савести грижа једног доба билог.

Изданци слаби овог века гњилог, Ми ћемо бити творци кобног врења, Савести грижа једног доба билог. И не створимо л’ ништа сами собом, Завршићемо бар јад ових дана: Бићемо, ипак, темељ својим гробом

И слутим судбину једног чудног дана, Када ће, у бури што се свуда шири, Моје срце с болом својих старих рâна И немиром вечним — вечно да се

И када сенка добре смрти нéме појави се пред нас једног чудног дâна, Биће то благи мелем свију рâна. Све умире онда када му је време.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ прекиде га срдити ђенерал. „Но, кажите ми, рашта се стекао јутрос овлики народ овдје?“ упита једног млађег властелина, ошишане главе и одјевена по новом, француском начину. „Сјутра је, господине, Божић грчкоме закону.

Под сав бијаше застрт шареним ћилимом (по свој прилици подгоричка тканина). Половина једног дувара бјеше покривена златом и сребром окованим иконама, пред којима гораху три канђела.

Ђакон, погледав на небо, стаде да говори, више као за себе: „Данас лијеп дан... нема ни једног облака на небу... Истина ђуволи помало вјетра с Ловћена, ама не смета, само нек не буде облачно, јер штоно кажу

„Дану, причај још што о Црмничанима, чоче! Причај кад си почео. Рече ли оно да нијесмо сој с тога што не можемо по једног брава на оброк, као ви, и још му кости зглођете. А да, Цуца господско кољено...

“ помишљајући неко на сина, а неко на синовца, јали унука. Након једног сата, Господар и главари изађоше. Младеж кад га видје снеби се мало, али кад их он посоколи смијући се, ноге поиграше

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Кроз питалице је спроведен и необично добро дат лик једног новог незапаженог народног шаљивца, Раје. Лепо је дата његова борбена личност: обезоружан и обесправљен роб, оружјем

— Кад идеш вуку на част, поведи пса уза се. — Зло ни на војску не гине. — Једно се зло из другог снује. — Цић једног чавла изгуби се плоча, а цић плоче коњ, а цић коња коњик. — Клин клин тера, а маљ оба. — Ниједно зло само не дође.

— Ко ради, не боји се глади. — Како тко ради, онако и има. — Лако по лако, иде се далеко. — Од једног удара дуб не пада. — Капља камен дуби. — Тиха вода брег рони. — Вредне су руке најбоља алатка.

докле га није на вјешала довео, а кад га објесе онда га запита види ли што, а он му одговори да не види ништа осим једног магарца и на њему читав товар подеранијех опанака; онда му ђаво рече „Све сам ја оно подерао, док сам тебе ту виђео“.

А јеж одговори: — И данас и сутра ћу. 9 Питала жаба корњачу, кад се превалила преко једног камена: — Што ти би, бона? — Ево моја луда глава, јер се нијесам научила полако, па све у хитњи, а враг узео и прешу!

ЂАВО Кад удариш ђавола једанпут, он те моли да га удариш још једанпут, јер се они (ђаволи) онда од једног направе два. А ако га не удариш још једном, онда и онај један цркне.

Свети Сава погледа око себе, види једног чобанина који се био сакрио, па, пруживши на њега штаку, рекне: „Ето ти вечере!“ И после оде.

што су отпочели рад, договоре се да онај који први заврши свој манастир другом да знак да престане са зидањем помоћу једног ужета, затегнутог преко језера од једног свеца до другог свеца. Зидање манастира је напредовало.

који први заврши свој манастир другом да знак да престане са зидањем помоћу једног ужета, затегнутог преко језера од једног свеца до другог свеца. Зидање манастира је напредовало.

“ — Нећу! — Причекај се, једна козо, Ја ћу на те вука довест’, Нека тебе вук изеде. И доведе једног вука: „Једи, вуче, ову козу!“ — Нећу! — Причекај се, један вуче, Ја ћу на те село довест’, Нека тебе село бије.

“ — Нећу! — Причекај се, једна водо, Ја ћу ка те коња довест’, Нека тебе коњ попије И доведе једног коња: „Попиј, коњу, ову воду!“ — Нећу! — Причекај се, један коњу, Ја ћу на те седло донет’, Нека тебе седло таре.

“ — Нећу! — Причекај се, једно седло, Ја ћу на те миша довест’, Нека тебе миш изједе. И доведе једног миша: „Једи, мишу, ово седло!“ — Нећу! — Причекај се, један мишу, Ја ћу на те мачку довест’, Нека тебе мачка једе.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

(Два новца) слушао сам у Новом саду од једног просјака, пак сам је послије писао; 2. (Чардак ни на небу ни на земљи) написао ми је у Берлину 1844 године кнез

Примакну се они близу и назову: „Добар вече, има ли ко тамо?” Кад ли шта виде? ни људи ни никога другог, до једног дивљег чоека с једнијем оком наврх главе. Запитају га: „Хоћеш ли нас пустити у кућу?” Он им одговори да хоће.

тамо амо да ђака ухвати, али га не могне наћи никако, јер је имао у пећини много стоке, те се ђак домисли и огули једног овна, па се обуче у ону кожу и измијеша међу овце.

Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан па пошље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар, што није мајстор

Најпослије дођу порано опет код једног великог језера, и договоре се да даље не путују, него ту код језера да преноће, „јер“ веле „може бити, ако даље одемо,

дође у једну пећину, у пећини гори велика ватра и ту има девет дивова, па натакли два чоека те их пеку уз ватру, једног са једне а другог са друге стране ватре, а на ватри стоји једна оранија велика пуна исјеченијех људи.

отпочне најстарији брат говорити: „Кад сам пошао с мојом | браћом по овом путу, прву ноћ кад смо дошли коначити код једног језера у некој великој пустињи, кад браћа моја оба спаваху а ја чувах стражу, наједанпут аждаха пође из језера да нас

познати, и ни од куда живе душе, која би га избавила, док срећом његовом послије петнаест дана и петнаест ноћи ето ти једног старца на шталу покрај мора ђе рибу лови. Он га одмах стане викати и молити, да га на сухо пренесе.

“ Татарин отиде, но чим цару дође, одмах му све каже, како је једног дечка на путу нашао и што је с њим разговарао. Онда цар пошаље другог свог човека, те овог јуношу нађе и пред цара

Сад царски зет узме овијех девет стотина и деведесет и пет људи и своју жену, па се крене на пут. Идући тако нађе једног чоека, који се бијаше сагнуо увом к земљи, и тако стајаше. Сад му царски зет рече: „Помози Бог, брате!

Идући са друштвом даље један сахат, опази опет једног чоека на путу, који бијаше закувао казан од триста ока качамака, и за доручак му не било доста, те узео куплачу па по

На ово царски зет пристане и тако се опкладе, да они ужаре пећ што боље могу, а царски зет да нађе једног чоека од своје пратње и у онако зажарену пећ баце, па ако не изгори, да му даду своје три жене и све имање; ако ли

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И од зла ако не одступају, да се казне. ГЛАВА 24 Да нико нема у ћелији јела, нити пића, нити воћа нити до једног новчића Ако неко стиче иметак преко заповести манастирске, макар и један новчић или воћку, без знања игумановог, под

вашим, један другога волите и старајте се да свако свакога надилази смерношћу, саосећајући невољу један другог као једног тела удови и један другог попуњавајући недостатке.

Једина, једног од Тројице родила јеси у два суштаства, у лице једино видљиво, Дево, коме појемо: Благословен Бог! Песма осма Ирмос Сед

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

може да има на сваком прсту по десет, а ја, овако млада и очувана, здрава ко дрен, румена као јабука, не могу ни једног на десет прстију! ИКОНИЈА: Ако те није смандрљо на брзину, горела ја ко ова сијалица!

(Прилази Ставри) Помиње неке војнике, каже ту, пред кафаном! За једног каже да је можда официр! ЦМИЉА: Официр? ИКОНИЈА: А, живота ми, нема никога, погледај!

ИКОНИЈА: Питај га што не улази. ЦМИЉА: Пита те Иконија што не уђеш! ПРОСЈАК: Само да привирим, тражим једног... ЦМИЉА: Каже само да привири, некога тражи... ИКОНИЈА: Кога тражи? ЦМИЉА: Пита Иконија кога тражиш!

ИКОНИЈА: Кога тражи? ЦМИЉА: Пита Иконија кога тражиш! ПРОСЈАК: Ма једног, није важно... А! (Улази) ИКОНИЈА: Шта је, данас не носиш мамце? ПРОСЈАК: Ко зна! Постоје мамци и мамци!

Је л тако? Па да се полако реактивирам! Мале дужности, па онда мало веће! Басамак по басамак, па једног дана — опет на говорницу! с ње се види далеко, као са лађе! СТАВРА: Тебе је несрећа џабе задесила.

ИКОНИЈА: У Немачкој? ЈАГОДА: А мама кувала на некој економији. Сврши се рат, и тамо доделе једног, из нове војске, заћоре се на први поглед! И тако мама остане пре венчања.

Иконија, мајко моја, немам ни наде! ПРОСЈАК (за себе): Сад зови, да видимо ко ће да се одазове! ГОСПАВА (од једног до другог): Кажи ми неку лепу реч, утеши ме! Сажали се, кажи ми да ти је жао!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

и целог века ћу те — служити!... ВАСКА (открива у том говору Младеновом осећања не обичне верности и покорности једног слуге него осећања пробуђене мушкости, ко зна од кад си лом затајаване, у њу заљубљеног човека кога, као таквог, није

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Ја сам га потом всегда у уму мојем пре[д]|стављао не само како оца мога, но савише као једног човека правдољубива, поштена и прељубезна, кога спомињу, љубе и жале сви који су га год познавали.

У мом милостивом благодетељу ја нисам тада ништа друго могао видити него једног простака који није читао никаква казанија, ни пролога и који из преизлишне мирске и плотске љубави противи се моме

Светост брака, браћо и чада моја, светост чина родитељњега и матерњега превосходи све друге светиње! Нађите ми једног свеца или праведника који се је нерођен посветио и правду творио.

Ови дан предвече дођемо у једно село код Тисе. Нађемо једног старог свештеника гди нешто у својој авлији теше. Питамо га како би[смо] могли у Срем прећи.

Остарио сам, и не могу задуго возити, а би[х] вас сам превезао.” Увече нађе нам једног момка који нас превезе у Сланкамен. | Ево ме у Срему, у земљи наследија последњи[х] српски[х] деспота.

Иде се све покрај једног поточића, поред кога стоје насађени велики ораси и друга древеса која га осењавату и чувају од сунца.

Познавао сам и једног учитеља, именем Партенија, у Триполици, који би горко жалио против ови[х] бедни[х] обичаја, против који[х] и књигу је

Одведе ме поп Марко у свој дом и нађе ми једног младог солдата Далматинца који добро гречески знађаше. Погодим га за цекин на месец да ми сваки дан у уречени час

Нађем при њему једног свештеника из вароши, у јелинском весма искусна; с овим пођем у сад, гди ходајући и разговарајући се, покаже ми се

Корабаљ је празан; само једног пасажира имам који је закупио сву велику собу и добро ми плаћа. Али ево невоље, не зна човек ни турски ни грчки ни

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Све то бјеше красно у јесенском ведром дану, те Бакоњине очи летијаху на све стране док се не уставише на грању једног стабла усред врта. — Исусе мој, шта ли је оно? — запита сам себе Бакоња избуљивши очи.

Поред свега тога кукавац се не пожали, него се отимао болести и посрћући ходио. Али једног вечера, смркло се увелике, а Чмањак не јави стоку кући. Тада отац отиде да га тражи и нађе га несвјесна.

Знаш, одма му реци: „Рш! нису твоји посли!“ Тако учини. Ладај се мудро, драго дите! Послије једног часа доведе кнез Кења. Бјеше томе Кењу око осамнаест година, а бјеше снопаст, врљав, као и сви Кркотићи.

— викну кнез. — О Исусе! О Дивице! О Јозефе праведни! — поче опет Барица. Бакоња одријеши из једног крајичка од убруса пет крунаша, па их понуди Кењу, коме очи синуше, те ћаше да прихвати новац, али се на вријеме

— А одакле бјеше и чеговић? — Бија је из Зеленграда и звâ се Грго Прокаса... Харамбаша и другови му погледаше једног окоштог пандура, који заврти главом. — Ја сам, дуовници, из Зеленграда, али у нас нема тога презимена...

Рдало се завадија са вра-Закаријом, због Ане... Кљако је бија у пржуну два мисеца, због једног бравчета. Сад највише приваћа Жмирко Рорин, Кењо је отишâ нигди у свит; кажу да служи у никој крчми.

Брне поче: „Кад господин оће да педипше И у гниву да нас за гри’ кара, Неком шаље ружне, ником липше, Једног болес, другог муња пара...“ — Почетак ми се не свиђа! — рече Блитвар.

И гле случаја! Након њеколико корака, дуж једног високог зида, наиђе на цркву, у чијој пањези бјеше кип св. Фране. Из цркве допираше пјевање уз брујање оргуља.

Бакоња је пак имао двије крупне ствари на врату, двије свадбе, братову и Цвитину. Цвита је већ била испрошена за једног удовца, пропалог трговчића у варошици, а Јозица већ бјеше три пута оглашен.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Дукати га измишљају, помисли, и рече: — Моје око неће промашити. Не бој се. — Мој отац има још једног сина — рече за себе Ђорђе, а по лицу и рукама разли му се трновита врућина.

— Овако ће да се затре... — шапну и, претећи, затресе главом. — Нека се све затре! А неће. Имам ја још једног сина. — А Ђорђе и Симка? — Замукни!...

Јесу ли вредна та његова нова европска начела — да ли су начела? — једног великог Аћимовог разочарања? Да ли ће му, кад заувек напусти ову очеву собу у Прерову, кућа коју ће да купи за новац

Ни он, нити ико други. Кад се једног пролећа трули дирек срушио, он је веровао да се пас почешао и оборио га, мати је рекла, жалосно и строго: „Не дирајте

паса, све дале и тише, и сетило га на кућу која остаје на Адаму, ижџикљалом, мршавом дечачићу што не личи ни на једног Катића.

Које интерес, које продужење, накотиће се најмање двадесетак. Двадесетак, сине, двадесетак жутих! А сутра ћу од једног Бачинца морати судским путем да наплатим дуг. То, Адаме, никако не волим. Много је то жалосно.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Затим, уместо ње виде звезду, па Сребрну ружу, поново Рибљу Главу, и схвати: то се она из једног у други облик прелива, и уздахну: — Зар баш не може другачије? — Не може! — Нека ти буде!

тада је више нико није видео, нико чуо, али и облаци и ветрови не престају да причају како гомила песка избачена из једног дубоког бунара у пустари не престаје да расте... МАЛИ СВИРАЧИ На самој обали мора растао је високи, моћни бор.

МАЛИ ВОЗ Све дечакове играчке смејале су се малом возу. Каквога ли шашавка, мајко рођена! Трачнице му иду од једног краја собе до другог, а он тврди да ће, једнога дана, изаћи кроз прозор и прошетати се долинама и горама чак до мора.

— Али такви снови нису ни корисни ни здрави. Шта би било кад бих, рецимо, једног дана ја увртела себи у главу да летим? Јој! Мислиш ли да би ми израсла крила?

Зар није духовит? Зар није оштроуман? Мали воз постиђено саже главу. Његове трачнице иду од једног краја собе До другог, али на свом путу прелазе преко моста и кроз тунел.

Али шта је то што се може сакрити? Брзином ветра глас о селу резбара прође од једног мора до другог. На планину се попе први трговац, па други, па трећи, па сто трећи?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

И још је Београдски магистрат био одлучио „да полиција, убудуће, ради одржавања поретка и мира шаље по једног свог чиновника и по два пандура на све скупове, на балове и забаве, који се у вароши одржавају“.

необичном понашању Јован је вероватно био обавештен и пре Милоша, али није предузимао ништа и није питао ништа, ки једног ки другог. Шта да предузима и зашто да пита? Све је наслућивао а ништа није могао да спречи.

Како је растао, све се дуже играо тако што је реченице са једног језика преводио на други, трећи, четврти. Почео је да верује да много зло долази и отуда што људи нису навикли ни да

у језику и, обојица, са смислом за парадоксе у историји, можда би му помогли да искаже оно што га мучи већ више од једног столећа: откуд то да његова непатворена склоност ка складу изазове толике смрти?

Полако је одлазио из себе а свуда је била светлост. Опет је лебдео и као да је, негде испод, видео капију једног града. Оцећао је да је ту капију, некад, познавао и осећао је да му је, некад, значила.

Ко год је могао, бежао је: трговци и занатлије, Срби, Цинцари, Јевреји, чак и Турци. Једног дана, био је празник и није це радило, Узун Мирко је седео уз прозор према улици и смишљао како да побегне.

Он је знао да је и то једна од малих игри великог Кнеза. Није био сигуран неће ли, једног дана, ако то Турцима буде јако у вољи, за њим, из Кнежеве куће кренути сенка да га сустигне, изненада, у поноћ или

Иде у Управитељство вароши Београда, тамо, у дну Велике пијаце. (И после једног века, 1943, у тој ће згради бити стара Управа града Београда, полиција, Главњача.

Ходао је све спорије, као да је ослушкивао неки од оних разговора који ће се водити, о њему, после више од једног столећа.

пут расклопио стари часловац из којег ће се, касније, учити словима, Добрача је слово наслутио као тајанствени белег једног поднебља у којем све има другачији вид.

Добрача га је хтео. У њему је, полако, расла примисао која је бивала све упорнија: ако, једног дана, Срби стварно освоје Београд, желео је да тамо подигне нешто што ће се примити за тле: школу, можда и књижару.

Никоме, никад, није испричао, а и зашто би? У дану кад су толики Турци побијени и он је убио једног, па шта? Није вредело ни помињати. Само, од тада, није више носио, уз себе, оружје; носио је, у себи, грех.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

па се ту навиче; Овде, овде где криоце мало Први пут је сретно огледало; Из почетка од гране до гране, Од дрвета једног до другога, Док је смело сетити се стране, Сетити се неба високога, Док је могло крила своја лака Небу дићи тамо под

----- Ал' ја видим једног старца, У дубини даљних дана, Седа коса, борно чело, Прошлост му је пуна рана. На штапићу иде, клеца, Јад га тишти,

Па се тако светле млази Па се виде светли трази Једног духа разних доба, Духа коме нема гроба. - У гроб само сруши кости, Стресе пеп'о кој' му смета Бржем бују виша лета К

звук у долинама; И сто воља као белих јата к југу, Да сва на твој острв падну очарана; И сто вера да ти следе једног дана, К'о сто беле деце у литију дугу.

Прошло је лето! Мутна јесен влада. У срцу нашем ни једног славуља. Ту хладан вјетар свеле руже љуља, И мртво лишће по хумкама пада... А. Шантић ЛXXИX ГОСПОЂИЦИ...

Идући тако путем у веселу ходу, Стигли смо, усхићени, до једног бунара; И наднесмо се над мирну и тиху воду Извора што гаси жеђ уморна овчара.

Да ту изречем празну анатему, А живот, ево, обиљем ме зове! -------------------- Не као други, да забаве тражим Рад једног дана заборава само, Да успомену страдања ублажим Одох на неку светковину тамо.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

ужасна: све њих мисли наједно сабране друго ништа не представљају ми до кроз мраке жедно тумарање, до нијемог једног нарјеченија, до погледа с мраком угашена.

Наша земља, мати милионах, сина једног не мож' вјенчат срећом: самовлацем кад постане њеним, тад наздрави чашом Херкуловом.

Зар се смијеш врагом злијем назват оца свога и оца мировах, који те је из једног атома у вјечнога претворио духа, окрунио круном архангелском, да уживаш вјечите сладости у предјеле неба блаженога?

Јер ангела једног небеснога да улијеш свето наслаждење у горди стас кедра небеснога, би бездушни великаш садовах полетио по небесној

сам с ужасом видио прву браћу те су помиљела, плод љубави први божествене, родитељску премилу утјеху, царе мира једног цијелога, ђе са крвљу братоубиственом младо лице земље отроваше. Злобо клета, да те бог убије!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

На тој узвишици заузео сам своје место и одатле гледам доле према вароши. Дуж једног дела оне стазе назирем, међу тамним џбуњем, беличасту неку пантљику, дугу око сто корака, како се светлуца на месечини.

Ученици послушаше без поговора и одадоше се посматрању. После пола сата преслиша их Питагора, једног за другим, шта су на небу опазили.

у мислима са поларном звездом, па пропратите погледом путању те звезде коју бисмо добили кад бисмо један крак огромног једног шестара забили у поларну звезду, а други у ту крајњу звезду небеских кола, па тим шестаром описали круг око поларне

Цео олтарски простор истесан је из једног јединог монолита: две хиљаде лађара мучили су се пуне три године док су га из каменолома довезли у Саис.

- Шта мислите, колико би наш опробани пешак Питеас морао да хода да са једног краја тог зида стигне до другога?“ Ученици одмерише још једном стас учитељев и његово стопало и сазидаше у мислима

“ „Паролос из Сибариса!“, повикаше ученици као из једног грла. Млади сибарићанин ступи пред учитеља и предаде му дугу, фину, пурпурну подвезицу којом је везивао своју обућу за

„Са оваквим троуглом, образованим од једног дугог ужета, чије странице мере 3, 4 и 5 јединица - таква јединица може бити произвољно одабрана, дакле већа од ове

За таквог сам се и ја постепено изобразио и постао помагачем једног египатског геометра који је обележавао границе пољских имања.

„Било је то једног лепог јутра кад стигох онамо, возећи се чамцем са шест весала. Сунце се баш било уздигло изнад арапских планина и

био вичан да рачунам само са целим бројевима, а сада убрзо увидех да збир квадрата двају целих бројева не даје квадрат једног трећег целог броја.

„Кад сам сва три таква броја која су сачињавали једну такву групу претставио трима узастопним дужинама једног ужета и затегао их у један троугао, као што смо малочас урадили, увидео сам да је код свих тих троуглова, иако су они

У немој тишини која је настала, чу се неко ритмичко хркање. То беше Паролос који је, испружен иза једног великог камена, слатко спавао.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

У ЛОВУ 91 У ПРАЗНОМ ОЛТАРУ 95 ВИТЛО И ДРУГЕ ПРИЧЕ 108 ВИТЛО 109 ОСВЕТА 115 ПОНОР 120 ЖЕНА 125 ВАСКРСЕЊЕ 131 ИСПОВЕСТ ЈЕДНОГ СМЕТЕЊАКА 140 СУМЊИВА ПРИЧА 154 НАПАСТ 157 ПАД СА ГРАЂЕВИНЕ 166 ПАД СА ГРАЂЕВИНЕ 167 ПРИЧА О ЛАЗАРУ ПАРДОНУ, ЧОВЕКУ

у један од вагона, сретнем кондуктера, погледам га значајно, то јест просто намигнем, а он пошто схвати, одведе ме до једног мрачног купеа који откључа, приносећи левом руком светлост ручне лампе до кључанице, замоли да не палим свећу, па се

А ти знаш, такав сам, да кажем, био и пре пет година кад сам са другога спрата старе Велике школе, опет једног јутра пред час кривичног права, то исто хтео да учиним да је само онда то пожелела... ти знаш ко. „И такав ћеш умрети.

Витка, елегантна, неизвештачена, свесна да је лепа, уверена да нас је очарала, као најлепша тица, скакутала је од једног до другог. Ја сам био одушевљен до манитости.

И тако се опет сетих побратима на коме се зауставих, па једног тренутка осетих чак дужност да о њему мислим кад већ идем да га видим.

више не буде у моћи једног човека или једне групе људи да баце цео свет у све ове беде — онда ја не смем питати: „Зар су требали милиони невиних

онда ја не смем питати: „Зар су требали милиони невиних да падну па да се тек после тога предузме осигурање од свемоћи једног човека или једне групе људи? Зар се то осигурање није могло постићи благовремено и са много мање жртава?

То пригушено јецање, нешто као ропац, кратко, тренутно, али необуздано и језиво болно, тај плач једног до безумља храброг човека као што беше он, То је нешто најдирљивије, што сам у животу видео.

Онда позвах једног носача који прихвати моје ствари, па се кренусмо у варош. — Вама треба стан, господине? — Не, идем право код Николе

Па се онда наже и шапуташе ми промуклим гласом на уво: Само пази ово што ћу ти рећи: Кад једног лепог дана чујеш да је нестало твога побратима Николе Глишића, немој се чудити.

“ Уплашио сам се да није крв, јер знам да сам једног тренутка помишљао да убијем студента, па у том страху подигох главу.

— Али запамти — продужи он — ако једног дана чујеш да је нестало Николе Глишића... — Ама где ћеш, несрећниче? — Где? То не знам. Али одох, знај од-ох...

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Затим промичу, жустро и доста весело, два млада доктора у бијелим капама. Вратар је једног зауставио. Он вади перо и потписује му неке папире. Забављам се гледајући ту моју малу фатаморгану.

на прозоре сјеновите стране, прелаз је био тако нагао а промјена слике и расположења тако велика као да прелазиш из једног свијета у други. Дугачки ходник био је размеђе двају царстава: ту су се укрштавали свјетлост и сјена.

) И ето, деси се да неки такав снажан, громадан човјек, сав из једног комада, узме за жену крхку и болећиву дјевојку из какве старе породице истанчале крви.

А умрла је нагло, у неколико дана, од упале плућа, послије једног излета на коме смо се лијепо забавили и о коме су на повратку старији неуморно понављали да не памте љепшег и да ћемо

И тад се на опћинској вијећници и на читаоници клатила тробојница оборена на пола стијега. Мутно се сјећам једног драматичног поподнева кад је, послије неких избора, по казни премјештен један учитељ, њихов ватрени присташа, који се

би ми аветињски спор и учаран ритам живота око мене: непознат немир покуцао би на прагу свијести, као наговјештај једног катаклизма.

Таленат као и сваки други. И, зато, као и сваки несвјесни носилац једног талента, једне вредноте, и носилац такве изузетне физичке надарености зрачи љепотом неке инстинктивне самосвјести.

Престати доживљавати чак и умирања. Често ми пада на ум Микеланђелова ријеч из једног писма Васарију: „Нон насце ин ме пенсиер цхе нон ви сиа дентро сцолпита ла Морте”.

Јер свако је човјечје тражење тражење једног излаза из безизлазности, сваки је његов напор напор да провали из обруча детерминираности.

А што ли све људи, током тисућљећа, не знаду саткати, накупити, нагомилати око таквог једног фантома којим се побјеђује смрт!

И каквим ли се, — кроз та дуга тисућљећа и кроз све оно што су људи у њиховом току око таквог једног фантома наплели, намаштали, начувствовали, најадили, настраховали, — каквим ли се он заогрне достојанством, традицијом

Па кад се из читаве те клин-чорбе коју је око таквог једног фантома човјек наплео и набајао избаци клин, и опет тешка срца може да се батали оно што је преостало.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Каквог курјака, 'натема те не убила! — одговори бунован и зачуђен Марко. — Ја, вала, једног уцољах, па ако ти треба кожа, оди одери га... Другом приликом разговараху се девојке о дрекавцу.

отишô у гору, па тамо, кажу, не верма ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, па то ти је — објасни јој кћи једног одборника. Хм, опет то није... Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче ?

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Помор се ширио од запада према истоку и остављао за собом читаву пустош. Једног дана дозове отац свога сина Петра и рече му: — Петре, видиш ли ти како свет овде умире?

Ове, видећи Петра где им се приближује, повикаше као из једног грла: — Петре, ходи да ломимо чиоде, па колико чиода данас сломијемо, толико ћемо дана живети.

Ишао је тако читав дан кроз ту шуму, а није могао нигде никога да види; тек после неколико дана наиђе на једног старца где поред ватре седи: — Добро јутро, старче! — каже му Петар. Старац му одговори: — Бог ти добро дао, синко!

— Нема овдје мога прстена, него одмах ја прстен овамо или ћy послати сада овога једног слугу по велику војску. — Нема у бабе више ниједног прстена, осим једног што га вазда држи под језиком, па га ми не

— Нема у бабе више ниједног прстена, осим једног што га вазда држи под језиком, па га ми не можемо никако украсти. — Брже прстен како год знате, или ћу сад послати по

Царев син захвали цару, па се оправи и изјави овцев, и узме са собом још два хрта што могу зеца у пољу стићи, и једног сокола што може сваку тицу ухватити, и понесе гајде.

Најпослије дођу порано опет код једног великог језера, и договоре се да даље не путују, него ту код језера да преноће, „јер — веле — може бити, ако даље

дође у једну пећину, у пећини гори велика ватра и ту има девет дивова, па натакли два човека те их пеку уз ватру, једног са једне а другог са друге стране ватре, а на ватри стоји једна оранија велика пуна исјеченијех људи.

отпочне најстарији брат говорити: — Кад сам пошао с мојом браћом по овом путу, прву ноћ кад смо дошли коначити код једног језера у некој великој пустињи, кад браћа моја оба спаваху а ја чувах стражу, наједанпут аждаха пође из језера да нас

Онда се сви сложе да се дијеле са старцем и кажу му то. Он пристане, затражи товар блага и једног дива, који ће однијети и благо и њега у његов млин. Дивови му даду једног најјачега.

Он пристане, затражи товар блага и једног дива, који ће однијети и благо и њега у његов млин. Дивови му даду једног најјачега. Старац натовари благо и узјаше на дива, па хајде кући.

Татарин отиде, но чим цару дође, одмах му све каже, како је једног дечка ка путу нашао и што је с њим разговарао. Онда цар пошаље другог свог чоека, те овог јуношу нађе и пред цара

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

и врата болнице, Знам да земља сачува влагу, њом да те мирно пије, Знам да ти свет и Бог све узеше, дивна блуднице. Једног дана, када се узбурка моје мртво море, Кад дух и бол ударе у своја звона јеком многом, Онда ће песник дозвати тебе,

као туга знана Преко мртве драге, преко гроба ледног; И насупрот тами из ранијих дана, Јавља ми се слика срећног јутра једног. Устао сам рано, преко обичаја; Отворио прозор. Изгледаше као У природи да је било окршаја Неког грозног, страшног.

И нико никад ни слутити неће С киме се дружим у тамници јада, Коме се молим, за ког берем цвеће. Једног пролећа, или једне зиме Престаће живот, моји дани с њиме. Ја ћу заспати.

уздах твој се за мном вине На последњем звуку виолине, На последњем звуку виолине Потражи ме, о потражи ти ме: Једног дана нестало ме с њиме.

Ја не знам где су моје ноћи суре. Ја не знам више да л' се сећам сада Једног момента и израза лица Једног момента да л' се сећам, мада Још гледам себе везаних вилица.

Ја не знам где су моје ноћи суре. Ја не знам више да л' се сећам сада Једног момента и израза лица Једног момента да л' се сећам, мада Још гледам себе везаних вилица. Ја не знам више да л' се сећам сада.

НЕДОВРШЕНЕ РЕЧИ ПРВА ПЕСМА У овоме свету, испод неба овог, Ја сам тебе срео једног топлог дана, Са тамном радости због познанства новог.

тело — башту белих крина, И све: твоје небо плавих јоргована, Твоје сузе што су плач мојих година И наш први сусрет једног тополог дана.

Он поред осталог исприча и ово: “Кад смо били легли код једног редута, У бици која је дала Куманово, Противника да би уклонили с пута Шрапнелска нас зрна узеше за мету.

ЦВЕТОВИ СЛАВЕ Они спавају сви до једног, редом, У плитком гробу, нескрштених руку, Без свог покрова и под тешком бедом, И труну мирно као у сандуку.

Ја мислим дуго на подземне стазе, Које све иду против једног грба, И на подлости што упорно тазе Јединство светло и долазак Срба.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Планирао сам да зароним испод једног сплава и да нечујно испливам са друге стране. Пливање и роњење су ми били природни као и патки и био сам сигуран да

само присећајући се свог првог покушаја за који памтим да је био доста амбициозан, пошто се састојао од изума једног апарата и једног метода. Што се тиче апарата, други су ме предупредили а метод је био оригиналан. То се овако догодило.

се свог првог покушаја за који памтим да је био доста амбициозан, пошто се састојао од изума једног апарата и једног метода. Што се тиче апарата, други су ме предупредили а метод је био оригиналан. То се овако догодило.

Убрзо после тога, почео сам да правим неку врсту пуцаљке која се састојала од шупље цеви једног клипа и два кудељна запушача.

На колима је у ствари била пумпа на којој је радило шеснаесторо људи и била је дивно офарбана црвеном и црном бојом. Једног поподнева организована је јавна проба и машина је транспортована до реке.

Када бих одапео своју стрелу она би нестајала из видокруга и са мале раздаљине би пробила дебелу даску од једног инча.

Ипак су се, коначно, моја настојања исказала у виду једног проналаска који је требало да ми омогући да изведем оно што се ниједан други смртник није усудио да покуша.

Затим сам конструисао такав модел од дрвета, саставио га веома пажљиво и када сам пумпом извукао ваздух из једног његовог дела и сопственим очима опазио да постоји тенденција ка окретању, помахнитао сам од радости.

Она је била отмена дама, Жена једног пуковника, ветерана, учесника многих битака. Никад нећу заборавити три године проведене у њиховом дому.

Од његових изума сећам се једног у облику слободно ротирајуће сијалице обмотане алуминијумском фолијом, која се брзо окретала када је била повезана са

Велики терет ми је пао са срца, али олакшање би стигло прекасно да не беше једног чудотворног лека, који се добијао дугим кувањем једне посебне врсте пасуља.

Након неколико пребацивања од једног до другог у овом цирцулус вициоусус схватио сам да је моја награда зидање куле у облацима.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Сећам се да ми је отац казао једног дана: ”Ти нећеш никад бити царски војник. Цар је погазио своју реч, цар је издајица у очима граничара.

Моја мајка је веровала у чуда и говорила је учитељу да нада мном бди дух св. Саве. Једног дана је учитељу рекла, у мом присуству, да је у сну видела како је св.

Свака група је била под надзором једног искусног младог говедара. Није то био лак посао чувати крдо од педесет волова.

Словенац Кос, иначе мој тумач и учитељ физичких феномена, говорио нам је да је по мишљењу једног старог грчког мудраца Аристотела, светлост извирала из ока и слала наоколо зраке - пипке на околне предмете и да преко

” Његошеве стихове добио сам од једног српског песника који је био мој катихета у Панчеву, проте Васе Живковића. Његово име никад нећу заборавити јер је оно

! - Извините - одговорио сам увређен у свом поносу, ја нисам српски свињар, ја сам син једног храброг војног граничара и идем у чувену школу у Праг на школовање.

Одлучио сам да нађем неки нут и ослободим мајку терета који се на њу свалио, бар оног што се тиче мене. Једног дана сам на последњој страни неког илустрованог листа нашао оглас паробродарског друштва Хамбург-Америка, које је

Кад је брод прошао мимо Касл Гардена, чуо сам неког ко је рекао: “Ово су врата Америке”. После нешто више од једног сата сви смо стајали пред овим вратима.

Мој наступ направио је велики утисак на једног од чиновника који је био без ноге и ослањао се на штаку. Погледао ме је љубазно а очи су му весело блеснуле и обратио

У Идвору смо имали ковача, колара и берберина; то су биле наше занатлије; имали смо и једног Грка трговца којије имао много новаца и носио скупа варошка одела, али није било ниједног угледнијег српског сељака у

ме је податак запањио, али ми се и свидео, јер сам знао да је моја мајка била бољи учитељ од мога учитеља у школи, једног старца са смешним изговором кроз нос.

Када сам јој рекао да намеравам да се једног дана вратим у своје родно место, обогаћен искуством у Америци, она се изненадила и упитала ме је: - Онда Ви не

Ћипико, Иво - Приповетке

И гледа их пред собом живе: њих двоје, једног до другога; и док их гледа, заборавља на невољу и бесвјесно у души му се усељује весеље: док је њих, што ће да жали!

пожури низбрдицом, једнако гледајући у свој шкољ што је непомично чека, окружен разноликим бојама мора и неба. Једног јесењег дана, пред подне, сједи на кршу над морем и гледа у немирну усколебану пучину.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Ево једног Холовог примера: кад је амерички пољопривредни стручњак упитао неког египатског сељака колики принос те године очекује

Навешћу дватри ситна детаља код једног од најзначајнијих српских песника XX века Момчила Настасијевића. Само што је он у исти мах и најхерметичкији српски

Формулативност као општа особина може се посматрати и процесуално: као понављање, па устаљивање и најзад окоштавање једног скупа образаца по којима се комбинују речи у синтагматске и реченичне спојеве.

На основу само овог једног јединог примера може се закључити да је синтаксичка неправилност, Станковићева типична метабола, повезана с

Добило је улогу готовог обрасца или формуле која се од певача до певача, од једног до другог извођења – како то иначе бива у поетици усменог песништва – делом чувала и делом мењала, варирала.

На томе дугом путу кроз време у њима нису само с колена на колено и од једног до другог песника (или групе певача) старије слике преслојаване новијима него су се у њих могли уносити и ситнији

Занимљиво је, и важно је напоменути, да се осим једног изузетка употребљавају само два метра, који свој узор имају у француском песништву: асиметрични а динамичнији

На пример, промене које је Црњански уносио у текст, рачунајући од једног одломка штампаног у часопису 1920. године, показују да се он колебао да ли треба, и како, један лик раздвојити на два:

Изгледа да је и Црњански у лик „једног доброг друга“, кад га је ускоро развио у роману Дневник о Чарнојевићу, увео стварну личност једног песника.

и Црњански у лик „једног доброг друга“, кад га је ускоро развио у роману Дневник о Чарнојевићу, увео стварну личност једног песника.

Оно што је и у једном и у другом случају заједничко, јесте да увођење стварне личности једног песника служи као мотивација за изношење сопствене поетике.

и трагични опис свитања, небеских одблеса и боја, заласка сунчевог, цео онај прозрачни или огњени живот неба за време једног дана, а не искључиво живот људи, и већ ће се сугестивност сама наметнути.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Девети јој месец пао баш у време кад је требала да полаже матуру. И после тога готово да дигнем руке, кад једног дана – ти одскочи и ускочи у министарке. Алал јој вера, Живки, рекô сам мојој Кати.

) Е, па шта друго могу да му кажем? Ја мислим, он је паметан човек, неће ваљда дозволити да се две државе заваде због једног носа; а што му је псовао оца, реците да то у нашем језику не значи ништа ружно, то је као кад би се енглески казало

А, ви сте на телефону? Овде госпођа министарка. Молим вас хитно, али врло хитно, одмах пошаљите мојој кући једног писара са два жандарма. Да, хитно... па није баш право разбојништво, али је ипак разбојништво...

Преко границе, разумеш ли, преко границе, као што се скитнице и коцкари протерују. Ето, то ћу ја њему, и то одмах, ни једног сата му нећу дати да се скраси, протераћу га мајци... одмах, дабоме, одмах... (Узме слушалицу.) Молим 407... да, 407...

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

године у два тома Сеобе и Друга књига Сеоба. Као што се из једног разговора види, а такође и из преписке коју је имао с издавачем, Црњански није желео да се два романа заједно штампају

и чело и лице трептати, као очи, ако опажање протиче у описаним околностима и прелама се у доживљају нимало случајно - једног дечака.

И имају различан степен важења од једног до другог подручја у култури, и од једне до друге врсте језичких текстова. У томе и јесте њихова дијалектична, само

Она се чак диже до теме једног заиста великог романа. Отприлике када је Нечиста крв већ била штампана, Андреј Бели започео је писање Петрограда.

„Одавна сам”, вели он, „схватио шта је моја тема; та тема је муцавост, коју ја непрестано савлађујем уз помоћ једног вештачки сазданог језика (морам изједно да говорим наглас док у устима држим камичке53); отуда и потиче усиљеност; као

прошевине, на дан ритуалног бањања и на дан венчања - стилизује са доста јаким тоновима девојчиног опраштања од једног живота (он за њу умире заједно са родитељском кућом, па у тој мери и она сама умире), и преласка у други живот, од

Ни до једног се од тих опажаја не може доћи споља, него изнутра, из лика, из телеснога самоосећања. Премда се споља даје, у ауторов

Суштински је то такође исто као кад се из доживљаја (размишљања, опажања) једног лика други лик именује заменицом. он, она.

Сви мушки претварају се у једног мушког, све женске такође, опет, у једну општу женску. Ни старо, ни младо, жена, снаја, стрина, ујна или какав род.

је такође трочлана (отац Марко, мајка Стана и син Томча наспрам оца Мите, мајке Тодоре и ћерке Софке) и такође има једног слугу, Арсу, као што ефенди-Митина има слушкињу, Магду.

Зато је њено понашање, премда је самосвесна и горда, свеједно колебљиво; њени се поступци обично не мотивишу помоћу једног, него помоћу два реда различних, па и супротстављених побуда, што је на неке критичаре остављало карактеристичан

Нагло и ненадано, јунак се једног дана мења. И то приповеци даје сижејни преокрет. Кад му се у познијим годинама роди ћерка, Наца, у њему се буди она

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

ТРАНДАФИЛ 210 О ПРЕНАШАЊУ КОСТИЈУ ЉУДЕВИТА ГАЈА 211 ТИНА ЈАКШИЋКА 213 ЂОРЂЕ РАЈКОВИЋ 215 ЛАЗА НАНЧИЋ 218 НА ГРОБУ ЈЕДНОГ СКРОМНОГ СРБИНА 220 Др.

Бори се, побро, бори се, ти ћеш то умети, — Србија ј’ самосвојна, можда ћеш успети; Упућуј страсне гласе у једног духа склоп, Пробирај слабе клâсе у један јаки сноп.

Бог ти дао у рају насеља И стару ти утешио мајку! »Стармали« 1887. НА ГРОБУ ЈЕДНОГ СКРОМНОГ СРБИНА Српска душо, Бипарићу Јово, Мало ко те подубље познавô.

вешто питомити знаду, Публика је радо у некоме цирку Проводила време уз добош и свирку; Највише је ишла ради једног лава, Што ј’ укротитељу био дика права. Укротитељ беше по дужности тиран, А лав у кавезу беше здраво миран.

Ено се Срби штују, Или се барем трпе Сви који снагу своју Из једног врела црпе. Ено га, ено, ено, — Није ли то поштено! Ено га, ено, ено, Није л’ благословено!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Стоји ми као кост у грлу. САРА: А, мамзел, њојзи ћемо једног лепог младожењу наћи од велике фамилије; ун шапо, што каже Француз.

Имате ли вољу удати је? ФЕМА: То је моја једна жеља; али, знате, да ми је какав ноблес! САРА: О, ма схèре, имам вам једног младожењу, то вам је младожења, у Паризу нема таковог. Спуштајте само: он је од карактера филозоф. ФЕМА: Вилозов?

ФЕМА: Видиш како је лепо. Сад се све француски говори. Пропопо, Жан, погодила сам једног ламура за двадесет форинти. ЈОВАН: А мене да отерате? Мајсторице, ја мислим да вас поштено служим. ФЕМА: Тумо! Тумо!

САРА: Ма шер, то је у Паризу само у моди. Верујте ми, ви ћете велику параду с отим учинити. ФЕМА: Морам и једног коња из Париза бештеловати, зашто ови наши нису за тај посао.

ФЕМА: Морам и једног коња из Париза бештеловати, зашто ови наши нису за тај посао. Јуче сам ктела једног пробирати, али то је прави гурбијан био. Тако ме је бацио да сам сво колено одрла.

МИТАР: Е, кад кон нит, а оно збогом! Право кажу људи да је мода лудило као кијавица: од једног прелази на другог, а кад почне, не уме да престане. ФЕМА: Уј! МИТАР: Богме, ујела је млоге, ујешће и тебе.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Ноћ слепих шиљкова ме прикова за тло. Под земљом мрачни предели се мешају. Померају се мора ужаси се премештају са једног места на друго место зло.

од свега мало пепела у рукама за буђење ми оста кад угаси крв моја име што га рекох мукама. Крв моја има име једног цвета; да узберем то име у слеђеној крви хоћу за њу што кроз моје ужасе мирно шета, кад звери беже зле у наше речи

Отвори пут птици, човеку и зори. ПОХВАЛЕ (1955) ПОХВАЛА БИЉУ И Дошле су из једног сажетог дана непознате и познате Снебивљиве у нашој употреби многобројне биљке Чине видљивом линију којом се граничи

и улази у празно не куцајући Продре кроз материју и такне бескрај њен наговорени цвет Њено биљно искуство: пресипање једног света у други Зелене враџбине биљни ђаво цвет а не свест Њена безболност додирнута чудесним Врати зрно у

просте воде хајдемо то је мала шетња до увежбаним навикама шта њена златна лудост мисао која се премешта из једног света у други кад великим речима претходи пустиња непознатог и натраг које нас изједначише ПОХВАЛА ВАТРИ И Она

Краков, Станислав - КРИЛА

”Смртна опасност”, висило је између бодљикавих жица. Знали су да ће једног дана кроз зрак и жице струјати вести о њима... те су вести биле црвене, рањаве...

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - — Мијо, још једног ”Метаксу”... — Врућина ми је. – За срећна повратка, море.

У тескобним баракама болничким било је запарно. Тела маларичних болесника горела су у огњу. Једног слепог интенданта мучила је шкрипа кревета његовог суседа.

Мајор Милорад се тврдоглаво отимао: — Шта ви мени?.. ја сам републиканац... За револуцију... видим ново сунце, једног новог бога... Много белих и црних богова... ја ћу све са својим батаљоном црвеним... Ма ћутите...

Немарно се брише надланицом ознојено чело под тешким шлемом, и пребацује терет ранца са једног рамена на друго. Црна линија гребена је све ближа. Већ је скоро ту пред њима. Опет сан вуче за отежале капке.

Цела се група крете и зарони у полеглу масу на неравној земљи. Чуло се шиштање и хркање заспалих. Ноћ је мирна. Ни једног пуцња. Само доле крај језера потмуло тутњи. — Не волим ову тишину.

Петровић, Растко - АФРИКА

Он о свакоме зрну зна легенде. Скупљање је тешко јер се црнкиње нерадо одвајају од накита, којим би се одрекле и једног дела своје личности. Нове три пироге четвртастих једара на непомичноме индиго мору. Пристајемо.

малише, сјајно–црне атлете, мазна и насмејана, пузе између њих, и заспе често са једном ножицом заборављеном на лицу једног свештеника и шачицом на устима и носу своје матере: Кардиате, жене Волов.

Не желе да скину своје мараме око бедара докле год има више од једног мушкарца у соби. Велики проговори, дискусије. Избацујемо дечаке напоље. Пажљиве су, насмешене, али равнодушне и упорне.

Онај цвет који доносе таласи са острва у ствари је нека, врста чврстог сунђера. Госпођа Ј. каже да никад једног црнца, ма колико он био културан, не би примила за свој сто, и да она никад не пропусти прилику а да таквоме црнцу не

Има само десет година да се цела бела власт Табуа утопила на очиглед све публике једног брода коме је дошла на аперитив.

На једној другој кући читам: „Сви ви пажња. Кад наћићу једног ђака писао на овај зид, осетиће тежину мог штапа. То је лудак п... дивљак.

Данас они јасно разликују белца од албиноса, и док једног сматрају за савршенство лепоте, другога презиру због његове абнормалности.

усред екваторског поднева као усред сицилијанског или напуљског; обично се сврши тиме што се он сувише ослободи, и једног дана, када је случајно са мање отпорности но обично, буде убијен од сунца као какав митолишки јунак који се усудио

Само због једног дана жеђи усне ми сасвим испуцале и грло потпуно упаљено. Срећом бој доноси кувани ситронис, неку врсту врелога

Крај сваке строфе је врло занимљив; састоји се из једног допева који је, види се, без речи, и који има само да дâ поенту музичкој мелодији.

Мој вођ је г. од Сен Калбра који ме љубазно води са собом. Он иде у Манконо, као представник једног трговачког предузећа, да би куповао сировине.

Јер то би донело смрт већ и ономе који се распитује. Вика њамуа у планини изгледа да обзнањује да је сад једног младића мање међ онима који се уче. Младића је нестало, он је умро, и њега више нико не налази.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

(Гледа Исака.) А ко је ово? Шта тражи ту? Куда ли мисли? Откуд долази? РАДАК: Од једног сата биће повише Како га с Вуком испитујемо: Ко, шта је, откуд и шта ће ту.

(Одлазе.) ПЕТА СЦЕНА Исто место. Стана из једног шипрага, у коме се за часак прикрила, излази. СТАНА (у себи): Погрешила сам Што одмах нисам пошла за њима; П’ ако и

Уто Вук доводи Турке који су шумом гонили једног сужња. Главаш им узима оружје и тера их натраг.] ДРУГА СЦЕНА [Гружанин доноси писмо од Хаџи-Продана.

ПРВИ ТУРЧИН: За киме, бако? СТАНА: И то да кажем! За сином својим тужим, несрећна; За њега једног тврде прагове Пашина двора чепам страшљиво, Уклањајући просту хаљину, Да ми крајичак какве закрпе Не дирне, како,

постави, Ако ћеш робље да се заклиње Големом снагом свога тирана, А не да виче страшном поругом: „Голуждравче је једног врапчета Од силног паше много моћније!...

ПРВИ ТУРЧИН: Кажи, Ћериме, Да се са бруком не повраћамо: Дван’ест Турака с дели-Ћеримом Једног хајдука нису смакнули!...

(Станоје гађа са једног, а Исак са другог прозора.) КОЛЕБАН (виче споља): Предај се, Станоје! А тврда реч ти од муселима, Он ће за твоју

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Пера Тодоровић ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Пера Тодоровић ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА Садржај И 2 ИИ 3 ИИИ 4 ИВ 8 В 12 ВИ 14 ВИИ 20 ВИІІ 23 ІX 29 Х 31 XИ 42 ХІІ 56 XИИИ 69 XІВ 89

ОДЛОМЦИ ИЗ ДНЕВНИКА ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА УСПОМЕНЕ ИЗ СРПСКО-ТУРСКОГ РАТА 1876 ГОДИНЕ И Делиград, З августа уторник, 1876 год.

Било је још мрачно. Пређемо мостом Мораву; коњи су се плашили од фењера на мостовима и стража је морала преводити једног по једног коња под нама.

Пређемо мостом Мораву; коњи су се плашили од фењера на мостовима и стража је морала преводити једног по једног коња под нама.

Паљба престане. Ми потерамо коње уз друм још за десетак минута и ту се зауставимо код једног шумарка. Не потраја дуго, а зачу се неколико пушака.

Ја уђем у један низак пољски шаторић у шанцу да утолим жеђ, јер ту угледах једног познаника с тиквом воде. Таман ја жудно нагох грдну тикву, а оно бљуну вода на ме, шатор ми паде на главу, ја упустих

даље, мораш надалеко обићи: овде лежи читава леса људских трупова, захватио их плотун из шанца, па их све положио једног до другога; гле како су један на другога понаслањали главе, леже као браћа.

ћеретање са оним забринутим ћутањем и напрегнутим осећајем страшнога ишчекивања с каквим су ови исти људи пре једног сата улазили у борбу. Иста опасност, а како разно расположење! Откуда то?

Черњајев кад га угледа само разрогачи очи и умало не подскочи од радости. Осврте се — нигде ни једног ордонанса. — Г. Т........., — трчите опет ви.

Више нема ни једног војника. Пазите!« Да ли сам овим охрабрио или уплашио г. официра, то сам Алах зна, али ја сам добро мислио.

« — Док се овако радило у скупштини, не знам како су се развијали одношаји између кнеза и Ристића, тек једног дана Ристић дође у скупштину (чини ми се 24 септембра) и објави да је његовом Министарству узета оставка и да ће кнез

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

“ Л А молиш ли се, свете? Ти с’ Богу не молиш! И како ћеш се молит’ Кад неба не видиш! А зар се неба двери За једног отворе, — Тек онда широм стоје, Кад двоје говоре. Две душе загрле.

XИВ Ти си већем бледа била, Ал’ весело са мном шета; Ти си већем била болна — ...Ја се сећам једног цвета. Ја се сећам једног цвета, Који сам ти онда дао, — Баш бејасмо код Дунава — Ти задрхта, — цветак пао.

Ја се сећам једног цвета. Ја се сећам једног цвета, Који сам ти онда дао, — Баш бејасмо код Дунава — Ти задрхта, — цветак пао.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Мислио сам, проћи ће. Кад они стадоше код извора. А овај наредник, ни пет ни шест, него одгурну једног нашег па се наже над извор. А мени, знаш, смрче се.

А тукла је и наша. Чини ми се још жешће и јаче, те се Бугари мало примирише. По ручку сам легао иза једног камена и заспао. Када ме војник пробудио, био је већ сутон.

Већ сам се био забринуо. Али десетар ми рече: — Не брините. Сад му је упалило да их мало претресе. После једног часа упаде Милош и као врећу стовари једног Бугарина међу нас.

Сад му је упалило да их мало претресе. После једног часа упаде Милош и као врећу стовари једног Бугарина међу нас. Кад овај виде да је међу Србима, поче да стење и моли да га не убијемо. Каже да је официр.

Лица су им ужасна. Опалих револвером. Двојица сунуше на мене бајонетима. Једног сам оборио. Други паде. Уби га неко. Чујем нечији ропац... „Држи везу!“... „А-ха!“ — допире крик.

Стој!“ — Ко ли то виче? Али замах нас је захватио. Иза једне ограде од камења скочише неколико Бугара. Сјурише се на једног четника и свега га избодоше. Опалио сам у гомилу. Дотрчаше и наши.

Хтео бих да забавим пажњу ма чиме, само да не мислим више. Посматрао сам једног четника коме се у цеви заглавила чаура, па никако да је избаци.

Пузим, одупирући се здравом ногом. Знао сам да смо пропали. Да ми је да се дочепам једног ограђеног простора... Још мало. Али, боли страшно. Ипак је смрт грознија. Неко јауче.

Рекли су нам да је наша чета на челу. Али то је ратни батаљон, а војници иду један за другим. Требало је више од једног километра проћи кроз ватру па да стигнемо до наше чете. Људи се прибили уза стене или претрчавају од камена до камена.

И ја сам се био окренуо на ту страну... Протекло је извесно време... Наједном угледасмо једног човека како нам се журно приближава. Сећам се... имао је црну пелерину... — Пст...

Изишли су чак и мештани са букетима цвећа. Ми смо се испели на неку гомилу камења испод једног платана, да боље видимо, а и да се заклонимо од сунца.

А дужност је висока етичка појава којом је прожета велика већина нашега народа. То је присна увиђавност једног члана према другом, или према друштвеној заједници.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

238 НА ПРИРОДУ 240 ДАВОРЈЕ НА ПОЉУ КОСОВУ 242 СПОМЕН ВИДОВА ДАНА 246 СПОМЕН ПУТОВАЊА 250 НА СМРТ ЈЕДНОГ С УМА СИШАВШЕГ 254 ГРОБЉЕ 257 МИЛОШ СВЕТИЋ 260 ПРВИ ПРЕЛАЗАК ЦРНОГА ЂОРЂА 261 СТРАДАНИЈЕ СРПСКО ГОДИНЕ 1813.

добро каже не може се истовремено и сркати и дувати; судбина је свих писаца да се могу користити преимућствима само једног језика (а срећом, сваки од њих има своја, изузетна и особита).

је јучер клела данас довољи; Не допушта нова мода љубити једно Ни свршити једно лето с мужем заједно, Јавно веле: једног љубит јест бедно.

Ви гледајте само професора вредног, Алумнисту свака хранићемо једног. Ето фундус вечни! Јербо девојака Бити ће док буде под небом облака.

Так' у оно свето јутро, јутро нове жизин, Кад се сресмо, мила Видо, једног духа близни, Мој је жребиј дивно рјешен среће овог св'јета, Године ми из весана настале и љета.

Шешир се бели, Марама жути, А дугмета на пруслуку Нема ни једног. Брк ми се црни, Брада ми расте, Бритва ми се затупила, Неће да брије.

1843. Јован Ст. Поповић НА СМРТ ЈЕДНОГ С УМА СИШАВШЕГ И ти већ сврши, Алекса бедни, Тешки живота пут! О, какве мисли при гробу твоме Болно напрежу груд!

Волем једног Србина Нег’ туђ цео свет, Макар да га одева Злато и скерлет, И кад будем умрети, Кћер ћу моју заклети Нека љуби Србина,

Кад се сташе окретати, Проговара младо момче: „Чујеш мене, Цвет-девојче! Ти погледај с једног краја Овог поља до другога, Лепшег од мен’ наћи нећеш; А погледај с једног краја Овог поља до другога Удаваче све

Ти погледај с једног краја Овог поља до другога, Лепшег од мен’ наћи нећеш; А погледај с једног краја Овог поља до другога Удаваче све до једне, Од свију си ти најлепша.

голобрадо у оделу јучерашњем, Па је њојзи говорило: „Чу ли мене, Цвет-девојче, Ти погледај младе момке Све од једног до другога, Од свију сам ја најлепши; А погледај удаваче Ти од прве до последње, Од свију си ти најлепша: Ја

Обе хитре к’о срне, а као ласица лаке, Чикови нису тако извит се руци вешти. Сад к’о пчелице лете од једног цветића к другом; Сад к’о на крили птице с дола одлећу на брег.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

или отрова, ...Или?... О!... Опрости, душо светог пепела, Занетог ума мисô паклену! Верна си била ти!... (Види једног гаврана.) А нећеш, гавране! Нећеш ми брату очи кљувати. (Узима са земље једну пушку.) Је л’ српска пушка то?

) ЈЕЛИСАВЕТА: Ишчисти, Ђурђе, ону гробницу! После и друштво!... Све аветиње!... Шта ће ми то?... Све их растерај! Једног паука мо’ш ми оставит, Колико само да ме послуша — Он ће ми вести танку кошуљу, А ја ћу њега свако предвече Учит

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Торови прекрили пола поља, а стаје се окупиле око једног заравњака као мала касаба. Глас се Рељин ширио. „Шта толико теслаишеш!

и једног кобног дана — добро се он сјећа — ненадно се дигоше врући планински вјетрови, погнаше и завитлаше млаку прашину у ковит

Ај! Иј! Уј!... Ујујуј!... Луди Крстан, обучен у стајаће руво Луке, синовца Рељина, сјео на камен више једног гроба, поднимио се на обје руке, па сам за се крупно, дубоко говори, као да му глас долази из мрачних дубина: — Док

Кад га узјаше, завришти и закопа ногама. Размитио га је, и воли га више него ишта друго на свијету. Још има једног пса. То му је, како кажу тежаци, сва сермија и родбина. Ено му се већ види кућа кроз воћњак!

— Почуј-де, момчићу! Отишô ја једног дана у нурију да вјенчам једну сељачку Ђурђију. То је било за султановог наџака. Она моја Ђурђијетина остала сама код

гереналску кабаницу. Купио сам то, каже, неђе у Задру од једног Прајза. Опазио сам ја већ одавно да ће нешто бити, па велим: нек' се и ово нађе, злу не требало!

На моју душу, не знам, браћо! Лепешине су стизале, они су учили, а ја сам износио из подрума ардовић по ардовић. Једног дана пребаци Симеун штуц пре'о рамена, па ће покојном Партенији: — Свети мој оче, ти чувај ову нашу свету ћабу, а ја

Нећу преко закона, па уби ме!... Неке године, док још нисам био свјештио вашег закона, убио сам у тој истој њивици једног јазавца. Биће ваљда брат овог лопова. У'вати ме царски шумар и оглоби с пет воринти.

Прескочи ти преко плота и ограде куд занесе! Сатра ми сваке године љетину. Дочу то некако славни суд. Ето ти једног дана оног шикуције што купи мирију и порез: „Давиде, вели, дочуо суд да те снашла биједа, па ме је послô да...

премилостива Земљана Влада, а овај исти Давид, с овом истом својом блентавом главом, и с овим истим лоповом, могô би једног јутра и у Бечу осванути. Немој те ви мислити шта мислите! Ако не чујем оно: У Име Његово, одма' идем на Окружни Суд.

Наши цареви, штоно веле, бише и преминуше. Него сам начукнô да ми, Србови, имамо једног краља и једног књаза. Дај ми кажи, тако ти царског крува, а видим паметан си и учеван си: би ли се икако, икако могô

Наши цареви, штоно веле, бише и преминуше. Него сам начукнô да ми, Србови, имамо једног краља и једног књаза. Дај ми кажи, тако ти царског крува, а видим паметан си и учеван си: би ли се икако, икако могô од тог нашег

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Сахрањени ту су некадашњи венци И пролазна радост целог једног рода, Зато гроб тај лежи у таласа сенци Измеђ' недра земље и небеског свода. Стојте, галије царске!

И једног дана Нимфа топла, мека, Даде му пехар препун чедне сласти, И он се опи од детинске страсти, И у трк пусти у поља дал

И једног дана усред игре лаке Она му разби пехар, кад га таче Најслађу кап да посрче занесен, И сад, ено га. Усред Маја јесе

И кад једног дана твоју главу малу Осетиш да јесен пепелом покрива, Заплакаћеш горко болом срца жива Што си чар лепоте сточила у

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

” и натовари му оволика акта... седам, осам, дванаест сведока... пет година робије. А једног дана тек, нестало аката, или: искази сведока сасвим друкче гласе него кад си их први пут читао, и онај...

А то не ваља. Једна обична жена па крије своје тајне, а једна држава па да није кадра сакрити своје. И то због једног полића ракије. Ја, видиш, још нисам казао ову тајну својој жени, а ти је кажеш чаршији.

ВИЋА: Јес', боме. Шта велите, кога да узмемо? ЖИКА: Једног имам овде, а другога... јес', бога ми, имам и другога: јуче сам ухапсио Спасу механџију. ВИЋА: Па зар из 'апсе?

МИЛАДИН, СПАСА (у један глас): Не знамо, господин-Вићо! ВИЋА: Имам да саслушам једног врло великог политичког кривца, па по закону треба да су присутна два грађанина. (Звони. Јоси, који се појави.

ЖИКА: „А доцније прешао у полицију”. КАПЕТАН: Одатле, јес'! ЖИКА (чита): „Па он и мајка навалили да пођем за једног среског писара, једног преисподњег клипана, који личи на петла, а иначе је нитков и лопов првокласни, те цео свет

КАПЕТАН: Одатле, јес'! ЖИКА (чита): „Па он и мајка навалили да пођем за једног среског писара, једног преисподњег клипана, који личи на петла, а иначе је нитков и лопов првокласни, те цео свет пишти од њега...

) Па и ви, разбојници! Направили се јунаци на једног апотекарског помоћника, а да је хајдук, ви би леђа уз зид. Напоље! (Бије пандуре ногом у задњицу и избацује их тако.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Појава ових романа била је веома продуктивна, јер је пружала модел једног литерарног система који српски писци убудуће не могу заобићи.

Тако у дворској средини, као и пре, настају списи који кроз лик једног јунака објашњавају положај и идејне основе Лазаревића. Нова династија ствара свога светог претка.

представљају поменик српским ратницима, али дају и њихове убедљиве психолошке портрете, почев од Карађорђевог па до једног од најплеменитијих ликова и српске историје и српске епике - кнеза Иве од Семберије, који од Турака откупљује робље по

године усвојена међународна подела. Вук Караџић је, међутим, више од једног века раније овакву класификацију антиципирао.

Синтетичан по својим захватима у традицију, Горски вијенац је такав и по својим уметничким особинама. Око једног догађаја невеликих размера Његош је приказао читаву црногорску историју, опевао славне догађаје из прошлости, насликао

што је све нашло места у његовим делима, међу којима се издваја хумористички роман Бакоња фра-Брне, о животном путу једног католичког свештеника, као и више приповедака из далматинског и београдског живота.

Драма овог раздобља дала је једног од класика српског театра, Бранислава Нушића (1862-1938). Био је полихистор и огледао се у разним врстама, у комедији,

књижевност Почетком трећег и најдужег периода, који обухвата савремена књижевност, означио је исто толико крај једног рата колико и промена друштвеног система. Други светски рат подједнако је био разоран за српски народ као и Први.

Манитога (1976), Леле и куку (1978) даје нове обрасце дијалекатске поезије, пуне фразеологизма, који чувају остатке једног вида традиционалне културе у Црној Гори.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

“ Тако збори буљубаша И за нож се руком маша. Даље тврди стражар стари: „Браћо моја, граничари! Имам једног побратима, А у њему вере има; Па ми дође крадимице С оне стране Тисовице, Потказа ми турске звери: Да су ноћас у

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Што је најгоре, са правим беговима и Турцима по Скопљу и Призрену да се у расипању, раскоши и банчењу надмеће. Једног дана на женске и карте готово све дао, изгубио. Све требало да се распрода.

Ено, баш спроћу њих газда Стојанче што само једног сина има. Па ни њега, мада је већ стигао за женидбу, отац ипак не сме ни у дућану да остави, а камоли да њему преда

Баба, осећајући како јој тесна постају врата, улази, собе, од задовољства, среће, једнако... Једног јутра, у понедеоник, баш је био у највећем послу, јер после суботе и после пазара еспап, који би се тада распродао, у

А једнако се смеши на њ. — Како ништа? Мајка јој, од беса, бола, поче брзо да са једног краја на други иде, баца дрва, намешта и виче да Младен чује: — И нека остане! Немам их више. Једно имам.

И Младен је то знао. Зато га није ни изненадило кад једног празника дође она, поседе и, кад баба беше изишла послом, мајка се навлаш задржала у кујни кувајући јој кафу, она,

нарочито који његов друг, старији, у годинама, то само да запева, и Младен би заиста био некако расположенији... Једног јутра баба Стана се диже. Тих дана била се прочула нека гледарица из оближњег села Судерца.

— И што више почне да се скупља, усамљује, да им није на сметњи. Младен је оставља. И тако, једног дана и умре. Сама, као увређена и кријући се. То је било једне ноћи, пред зиму.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

, али кад је сазнала да је б. потребан да би се метнуо поред једног погинулог Србина, дала га је драге воље бесплатно. Б.

Магичним начином се с помоћу б. лечи и грозница: нађу се три струка б. изникла из једног корена, па се саставе врхови, савију на земљу, притисну каменом, и испод њих ‹се› болесник три пута провлачи; после

Софрић, 75), тешко је рећи. Да г. може бити сеновит, даје се наслутити и из једног обичаја из источне Србије. Жена која нема деце а жели да их добије, треба да се пре сунца окупа у води са које се

једе. (СЕЗ, 32, 116). — Према веровањима у Далмацији, у к. се хоће да сакрије и вукодлак (ЗНЖОЈС, 23, 185). Гроб једног вукодлака налази се у к. (иб. 187).

у Босни, да почетак сетве заказује »тежак-баша«, кога би село бирало међу најдостојнијим домаћинима, и то све вере једног заједничког (СЕЗ, 32, 373 ид). Семе се најпре окади, па се метне у торбу, и за њу завеже парче олова (»да п.

, 203). Породиља треба да се окупа у води у коју је, поред осталих трава, метнут и с. (СЕЗ, 19, 93). Код једног камена фетиша (»Светиња«) у рудничком округу, кад иде болесник да би пио воде с њега, понесе се поред осталог и с.

Он се издашно употребљује и у цркви, и не изостаје ни из једног обреда црквеног. Т. се кади мртвачка жртва (нпр. СЕЗ, 19, 41; 254), хаљине које остају иза мртваца и које се после

Цер. Демонско и сеновито дрво: прича се да се ноћу виђају виле код једног цера у Клисури и код Миљкове Јабуке у Угљаревцу (тако се зове откако се ту, по предању, обесио неки Миљко), а за

Ћипико, Иво - Пауци

Дјевојка пође да га испразни, па хтједе да га сама настави на главу. Он јој помогне, прихвати га с једног краја и подиже. Згледаше се тренимице и лица им засјате, као да су одувијек заједно.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Уопште, тако је необичан. Има снажан стас, што ја пре никад нисам видела у једног монаха. Не бих рекла да овај млади стасити човек претерано мучи своје тело дугим постовима.

није рекао ни кад је Лауш поменуо своју најоштрију замерку, да је манастиру прече здравље меропашке жгадије него живот једног властелина, чувара краљевства, заповедника одреда краљеве коњице, победника у Пологу, пронијера круне и личног

Димитрије Пре две године у Вратимље је доскитао неки Јевђеније, пробисвет и варалица. Лутао је од једног до другог града по земљи рашкој, пељешио лаковерне и опсењивао будале.

Чуо сам од неких трговаца тканином да су га неко време виђали како се смуца по Расини, идући од једног до другог града, или, тачније, бежећи из једног у други, од разјарених муштерија, из Сребрнице у Козник, из Козника у

тканином да су га неко време виђали како се смуца по Расини, идући од једног до другог града, или, тачније, бежећи из једног у други, од разјарених муштерија, из Сребрнице у Козник, из Козника у Обође, из Обођа у Чунгул.

Кирча Ја не могу да схватим једног зрелог и разумног човека који се драговољно подвргава таквом испаштању. Говоре ми да он то чини за нас остале који се

Изгледа да је у њој прорадила курвинска душа. Стрепим од дана кад се буде отиснула од једног до другог, тражећи утол својој похоти. Јадни, јадни мој господар Лауш! Тешко Вратимљу кад се у њој уснула ала разбуди.

У реду је то, знам ја да нећу изаћи на бедем овако кљаст и скврчен, а и да сам способнији, неприлично би било за једног калуђера да јури унаоколо у широкој црној мантији и да витла изнад главе тешким мачем за две руке.

Једне ноћи допола, друге отпола. Треће ноћи поставиће њих двојица лестве од конопаца са дрвеним пречагама од једног до другог клина.

Доротеју разбојници неће ништа јер су и они хришћани: иако богумили, ипак се не усуђују да посегну за главом једног монаха, нарочито ако је тај прост и у просте хаљине одевен.

Тек ујутро обратио сам на то место нарочиту пажњу. Поново се указао. Ишао је од једног до другог рањеника, то се јасно видело одозго из моје осматрачнице, и стављао им мелеме на ране.

Ако се истина не може забашурити, ако је већ не могу спречити да дође разјапљених чељусти по још једног човека, нећу бити барем ја тај који ће јој помоћи да се породи. Нека сама побаљега своју нечист на ово ђубриште.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

1883. ПОД ЉУПКИМ НЕБОМ... Под љупким небом Аркадије сретне Питом и љубак нихао се цвет, Ал' једног дана из долине цветне У туђ је пренет свет; Где хладни Бореј дŷше, и снегом засипа равни; Где славуј не пева слатко у

Венуло је мало дете, што му земља мајку крије, Нестало га једног дана и никада дошло није... Куд се дело? Шта је с њиме? Нико није знати могô.

И тако чува Ментор луд, Теолог с важним видом, Талије српске ведру ћуд Развратним својим зидом. И једног дана вила та, Невино ово дете, Презреће редом блага сва За канкан и балете.

Једна лепа госла, али доста стара, Набавила руво од једног жандара. Цар је на то пажњу обратио много, Сваки свога „фаха“ да се држи строго: Тако смо позвали и једног сељака, Да

Цар је на то пажњу обратио много, Сваки свога „фаха“ да се држи строго: Тако смо позвали и једног сељака, Да представља собом хромога просјака. Него ту се друштво забринуло цело: Да ли сељак има просјачко одело?

Бујни ветри, што се носе Са далеких сурих страна, Лепршају њене косе И скутове сарафана. Али једног мајског дана Запроси је витез вредан, „Хоћу“, рече нежна пана, „Али имам услов један: Пре неголи хтеднем

А с бедема порушених, где кржљава зова ниче, Страшна сова јасно крешти и стража се у ноћ кличе. Једног дана, доста давно, тешка њена брава шкрину И тавничар бледог странца посла кули у дубину.

Обоје осташе сами, И њега подузе језа у овој угодној тами, Језа некако слатка. Очаран, без једног гласа, Он чисто гуташе оком облине њенога стаса.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

НОВИ КАЛЕНДАР ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА 55 XИВ ЈЕДАН ДРАМАТИЧАН ДОГАЂАЈ, ОПРОШТАЈ СА ЦАРИГРАДОМ 59 XВ ДОЖИВЉАЈИ ЈЕДНОГ СТАРОГ РУКОПИСА, ХИЉАДУГОДИШЊИ ОТСЕК ИСТОРИЈЕ НАУКЕ 62 XВИ ОЧИНСКИ ДОМ, ПРИСТУПНО ПРЕДАВАЊЕ ГАЛИЛЕЈА, ЊЕГОВА ОТКРИЋА

Писма једног астронома“. Касније сам то дело превео и на немачки, прерадио га и знатно проширио. Оно је, одлично опремљено, изашло

Доња од десних фијока мога писаћег стола испунила се, током времена, започетим и недовршеним радовима. Ево једног од њих! Он носи наслов „Наш планетски систем“. Скоро стотина исписаних страна, и гомилица прибележака и скица.

Он носи наслов „Наш планетски систем“. Скоро стотина исписаних страна, и гомилица прибележака и скица. То је почетак једног дела, које сам спремао на позив наше Књижевне задруге, за колекцију њених поучних књига.

Прошавши поред десетине таквих улица, долазимо опет до једног великог зида. Његова капија је широм отворена; кроз њу стижемо до једне широке, троме реке.

Под ударцима њиховог длета и чекића. одлетала су у ваздух парчета тог класичног камена. Из једног таквог парчета дао сам истесати Ваш придржач.

Он је био са астрономијом Халдејаца - Вавилон је у оно доба стајао под госпоством Селеуковаца, потомака једног од војсковођа Александра Великог - добро упознат, па је на тим старим темељима подигао зданије своје науке.

Вратимо се улазним вратима те галерије и почетку мога писма. Имам драгог једног познаника, емигранта руског, који се у своје срећно доба, док је био велики богаташ, бавио, као аматер, вештином

Ова је одлучила да на тај конгрес пошаље, као свог изасланика, једног научника, а њен избор пао је на мене. После овога претходног саопштења уведен сам у кабинет господина Министра.

Лепота те жене, која још и данас сјаје кроз векове и која је у њима добила значај једног симбола, не би сигурно имала ону неодољиву снагу да није била удружена са високим душевним особинама.

На њему виси слика једног грчког архипастира. То је, како ми рече митрополит, патријарх Глигорије В, кога је, пре сто две године, баш на сами

У окну једног отшкринутог прозора спазио сам тада свој рођени лик, који није ни најмање одговарао светињи призора, нарочито не леви

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

На пример, хумористичко-иронична песма „Шетња једног стенографа по вашару“ дочарава атмосферу вашара бројним детаљима, портретима продаваца, просјака, гуслара, циркуса и

Ђачким сањаријама бави се и социјална песма „Ђачки јади“ Милана Кујунџића Абердара (1842–1893), још једног српског министра просвете (1886–87).

Станковић, Борисав - ТАШАНА

И зашто земљу, кад је и за птице Бог дао хране. (Спази на улици једног пролазника): Чорбаџи Стојане, причувај Парапуту од деце, док ја стигнем да га узмем и одведем код мене у цркву.

МИРОН (у шали): Добро, бар и ти сада да се смејеш. — Идемо, ја и хаџи Риста, а оно одједном иза једног ћошка испаде пред нас Сарош... Сав усплахирен.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

га је ценио; мало мало па звизне неку поруку свом млађем калфи, Костици; или му хитне пакет искројеног комада у крило. Једног дана заподену се теориски разговор у шнајдерници. Костица, други калфица, док ћута, ћута.

” Једног јутра уђе Костица у шнајдерницу са дугуљастом кутијом. Извади нове новцате фине шнајдерске маказе. Два неједнака ножа,

Колико што блеснуше, без једног шкрипа испадоше маказе из платна. Још два три пута тако, и појави се фини модел панталона.

После се ослободио, добио диплому, радио на парче код разних мајстора. Једног дана изнајмио дућан и почео самосталан рад. Читаоница га је прва дочекала с новим именом: мајстор Коста.

” Одведе Срећка једног дана на наук код свирача, уговори колико ће плаћати и купи ћемане. Срећко није далеко дотерао са свирањем, али је

Мало је болело родитеље његове што им, откад се оженио, никако није долазио. Пише, зове, али сам не долази. Једног дана Ристана опреми мужа на пут. Требао је остати у Будиму, два, три дана, а остао је недељу дана. Ристани мило.

Неколико месеца нису знали шта је с Ристом. Напослетку дође писмо из Румуније, из фабрике код једног рудника. Риста тражи исправе за прелазак у румунско поданство.

доносиле кирију, а стари је није тражио, јер се бојао свега и свакога, и није више знао како да настоји на свом праву. Једног дана је замолио некога да му напише писмо за Секу, јер он не види.

” Сва је варошица знала за то писмо и многима је било језиво. Старији људи су као на длану видели историју једног породичног живота.

Квасио је светом водом и очи и уши и срце и ноге и руке. То га је умарало, па би тек једно или друго заборавио. Једног дана заборави све, леже у постељу, и позва адвоката.

господске, од малих коштица, а кретао их при говору некако меко, на турску, вала баш као онај наш Зариф-бег, што лепо једног дана умре од господства... Оца мога је требало видети, и веровати да смо од соја, да смо с планине сишли.

Јулица расте и биће лепа и фина девојчица. Споразумели би се вас троје једног дана против мене, а то не би добра донело ни вама ни мени, јер сте ви овде домаћини, а ја опет не дам себи сувише

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

мучио, доста сте морали јецати и плакати, и ахова, и охова и ухова преко очију прометати, данас ћу да вам представим једног јунака који је само за јуначким стварма тежио, пуцао, трчао, јашио и на заповест судбине сав свет обишао, нота бене,

справљали, него л’ немарљиво на друге ослањали се; но кад се мора сила призивати, куд ће веће силе од вина, кад од једног предмета начини три, и обори најјачег човека.

а не качни обруч, упознаје га са системом Буридана, како магарац између два пласта цркава од глади, а не једе ни од једног ни од другог, будући да обадва равним нагоном к јелу вуку итд.

чувају, које је прејестествено, може ли ми ко замерити што мога Романа по земљи, само краћим путем, као трговац из једног тефтера у други, само у другојачем виду, преводим? »Хи! хи, хи!« »Ха! ха, ха!« »Хе! хе, хе!

Његов је лозунг био: непријатељство, и он таки с најјаснијим гласом довикивати стане једног по једног на удвој. Служитељи, који су наравно као служитељи радити морали, видећи ово чудо које им се јошт нигда

Његов је лозунг био: непријатељство, и он таки с најјаснијим гласом довикивати стане једног по једног на удвој. Служитељи, који су наравно као служитељи радити морали, видећи ово чудо које им се јошт нигда догодило није,

Зато један од њи, који је служећи остарио, превару измисли. Заповеди сослужитељма да од једног до другог зађу и јаве да је време јести. Ово добро за руком испадне.

Не боји се Бурјам јошт!« Со тим полети на једног са свом силом, и био би га сасвим убио да му није сабља слагала; све је било што му је уво ровашио.

Поред остали својства она особито на милосердије гледаше, тако да није у свој околини ни једног — момка било кога не би она у крило — зашчишченија примила.

Тако и Роман, чим очи сведе, примети једног духа који га за косе очепа и у једну звезду однесе, гди по вечноцветућеј ливади сенке покојни магараца обитавају.

Тако и Роман, чим очи сведе, примети једног духа који га за косе очепа и у једну звезду однесе, гди по вечноцветућеј ливади сенке покојни магараца обитавају.

Истина, ја добро знам какво бреме на уска моја рамена полажем. Знам какав је терет магарца једног достаточно описати, и ако једнакост карактера нешто мало и одлакшања прави, то опет ово родословије или генеалогија

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

краља Из гроба у гроб Храстовина цвили И на уво му тумачи Језик звезда водила Он слуша мрштећи се Премешта ћивот С једног рамена на друго И левом руком се крсти Он будући краљ голаћа ЦРНИ БОРБЕ Глава ме већ с коца гледа Ионако ме нема и

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Та је епизода у биографији („Успомене на покојног Н. Н.“) гласила овако: „Једног јутра, срео сам га суморна и брижна; чело му је било мутно, а очи — оне очи којима је он тако дубоко понирао у душу

У биографији једног сликара читао сам како је у животу имао тешких неприлика услед сукоба застарелих погледа нашега друштва са његовом

Он је седео код једног кројача, који му је за четрдесет динара месечно, сем собе, давао свако јутро по једну кафу и уз то му бесплатно пеглао

Читао сам тако, на пример, писмо једног великог човека, академика, који је од свога кирајџије тражио неплаћену кирију.

Госпођа је имала једног зеленог папагаја који је, по њеном уверењу, говорио и кад год би он закречао: „ла-ра-ро-ра-ро-ра!

Пооткидао сам им главе, ноге, руке, почупао косе, поцепао одела и, уопште, извео крвопролиће достојно једног крволочног пивара Сантера или немилосрдног глумца Коло Дербоа, после чега је, разуме се, настало у истим сразмерама

чешће разбијао себи нос, чупао сестри косу, угануо једанпут палац на руци а други пут ногу у чланку, док најзад нисам једног дана просуо жар из пећи те упалио простирач на поду, затим чаршав на столу и завесу на прозору, тако да је то, може се

То често задизање сукње компромитовало је у мојим очима њен углед, што уосталом и иначе у животу бива. И једног дана учинио сам први мушки корак у животу. Стао сам одлучно пред мајку и изјавио да нећу више да носим сукњу.

За министра полиције узели смо Симу Станковића, сина једног среског пандура, претпостављајући да је полицијска струка у његовој породици једна традиција и да је васпитање које му

Сима је био син једног кочијаша, рђав, непослушан, глуп и не ваљао, а Ненад син једнога трговца... Могли смо чак, по свршетку основне школе,

Ја и данас познајем једног чиновника који је учио граматику кад и ја, и који ми се жали да га она само буни у животу. — Узми, молим те, само оне

Други пут опет професор би нам задао тему: „Познај самога себе!“ На ту тему сећам се само једног одговора, који је гласио: — Кад човек нема прилике да позна кога другога, није рђаво, од дугога времена, да позна

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Преда мном је била батерија. — Где је командир? — запитах једну тамну прилику. — Код првог топа! Прођох поред једног топа, који ме подсети на неку згрчену животињу, спремну да свакога часа зарије своје зубе.

Одступали смо без борбе са једног положаја на други. При мучном и тешком повлачењу војници су пролазили кроз своја села, остављајући у њима на милост и

Раније, они су се још и заносили надом да ће се после једног силног налета повратити и можда осветити за нанесену штету и срамоту.

— Господине поручниче, рамље ми коњ — пожали се један коморџија. — Дај овамо једног командантовог коња... И испред нас и позади чују се псовке, вика, одјекује тресак ствари бачених у реку или прасак

Али кога овај чува? — разговарају официри. — Ех, знак достојанства... Зауставих једног официра, да запитам за стан. — Море уљези, чоче, где ти је драго... Ипак га замолих да ми да једнога војника.

Једно је плакало, те командант нареди да га ставе на коња једног нашег ордонанса. При врху почеше се ледити шињели. Ветар допире до костију, а снага у људи све више попушта.

— Као да је Бог чистио небеса од камења, па га изручио на ову земљу... Усред једног таквог крша и лома, зауставише нас да преноћимо. Поред пута пустио се унедоглед карсни терен.

Наместо масти добили су из једног митраљеског одељења вазелин. — Зато је сарма мало бљутава — правда се Лука. Али ми то нисмо приметили.

По ватри која је још тињала види се да је ту била нека трупа на преноћишту. Покрај једног пустог згаришта, на којем се још пушио последњи угарак, лежала су три мртва војника.

— Ово је провокација! — мрмља потпоручник Живадин гледајући коња једног вишег официра. — Тридесет коња у његовој команди морало је липсати, да би он исхранио ову џукелу... Па после ово-оно...

А право би чудо заиста било, када бисмо видели ухрањеног и дебелог човека. Једног дана рече ми поручник Протић: — Пази га, овај још није умро! — и показа ми на једног војника.

Једног дана рече ми поручник Протић: — Пази га, овај још није умро! — и показа ми на једног војника. — Три дана га посматрам и све мислим, сутрашњи дан неће дочекати. Погледао сам га с леђа.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

свога сина, Па у сенци га закопао великог мога млина, А да лав младунца свога закла; Са паром шуме дишем и пару једног пакла Густог. О шумо, горо, напијем ли се жедан вина залуталог облака Опет ме стид је неког дванаестога века.

Па ипак пун чежње јутра да сване За славу и путовања, за славу и путовања, са друма За корак једног детета, за покрет његов у ходу, А аероплани и птице пролећу кроз облак И цепају га ритмом дугих песама Крај Охридског

На ади прекопута Љубила је баш тог тренутка, опијено, Јаког и милог једног регрута. И то је све. Ожалошћени ... до гроба.

У тајности да ти поверим име једне звезде Или једног слова из једне књиге о прашуми. Ћут! Али херој сам на друмовима: Од свега највише волим да се опијем, а после тога

Па замишљен сам, а плах, И не знам, којим правцем из смрти: нисам ли увек Онако јак ...! Из једног судара возова излазим, Окрвављен мало ево, као први зорин зрак, И смејем се: на девојку неку, што погибе.

). И та ребра савијена у луке; Тајанствено учешће једног бедра; Дрхтај! Пуна сала и звезда је ноћас ова ноћ ведра, Ноћ руковања!

Хоћу да кажем да оно што се зове животом унутарњим и животом спољашњим, или духовним И телесним, једног човека, само су две крајности једног истог неразлучног и беспримерног механизма у овом животу, чији је један део, или

оно што се зове животом унутарњим и животом спољашњим, или духовним И телесним, једног човека, само су две крајности једног истог неразлучног и беспримерног механизма у овом животу, чији је један део, или један резултат, можда везан у другом.

ноћ, око другога неког сунца; Ја знам планета-људи који угину у неиздржљивом болу Што не сагледају Закон свој ни са једног врхунца; Ја знам Месечаре и Сунчаре које привлачи тајни неки зрак у ноћ Никаква снага неће их задржати за ову земљу

Зна да верујем у халуцинације, крвоток, ране и у јад, У једног себе истинитог и неразлучног, У дизања, отупљења, у неизлечиви пад: Зато га ваљда, баш на бескућства дан, спусти Бог.

Артур Рембо РУКЕ Љубите руке своје да засјаје вам једног дана, Прескупо никада доста није рука вам намирисана. Гајте их.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Досадно јој постаде лелујање медуза; смешно саплитање ракова по песку. Чега има чудесног у рађању нове звезде из једног њеног откинутог крака? Милионима година расту корали, пузе ракови, њише се корална грана срасла уз стену.

Под врелим оком свога цара расли су и јачали, верно следећи сунчев ход сви, сем једног недавно рођеног малишана. Био је то мали, тако мали сунцокрет да у почетку нико и не обрати пажњу на њега.

Постоји један пустињски Цвет и најлепши је на свету! — Викала је и напрезала се Капљица, али је нико сем трава и једног пужа није чуо. — Шта ова бунца? — рече пуж. — Откуда цвет може бити леп?

Бели мрав — ко је још за таквог чуо? Искоса и потајице пратили су старци рашћење белог мравка, очекујући да једног дана, ипак, промени боју. Али, што је више растао, бели је мрав постајао све бељи.

Зар му нису звездочатци још при рођењу прорекли да ће памећу и величином надмашити сто и једног бившег Цара? Зар му нису због тога наденули име Мики-Но, што на језику Царства значи: »Велики и највећи?

велике и мале, беле и црне овце, а хитро, као да их луди ветар гони, летела су салом два зелена папагаја, пратећи једног црвено-жутог, и понављала углас: — Микики-Мики-Но! Микики-Мики-Но! Микики-Мики-Но! А где је нестао Цар?

СТРАШИЛО Као осмех заљубљеног ширила се равница од једног до другог краја неба. Златило се у њој жито и бостаниште с мирисним брежуљцима лубеница и диња, а сред бостаништа

Скривен од свих, дрводеља се даде на посао. »Шта ли то деље?« — питала се жена. »Столица се не теше од једног јединог комада. Није столица кашика или чанак! Да он то не прави колевку, можда?

Сада ни у Царскоме дворцу, ни у Царевини није било ни једног јединог слободног педља простора, али сликари нису престајали с радом.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

индивидуа која још није достигла ступањ духовне и моралне независности који допушта да се мисли и осећања црпу из једног личног фонда.

Чак нема ни једног јединог циклуса који би представљао такву целину. Али је она једна целина по томе што има једну основну, главну,

трећи, низ устанака; заподенуло се дуготрајно хајдучко и ускочко војевање; настале су заједно са борбом сеобе из једног краја земље у други; вршило се све тешње повезивање целокупне сиротиње раје.

Подвалом доведена у положај да буде жртва једног свирепог обичаја, да буде жива узидана да би се град одржао, она би хтела да утиче на живот и после своје смрти, да

и земаљском царству: „Ако мислиш на своју дужност, не треба да се плашиш, тако је говорио Кршна јунаку Арџуни јер за једног витеза не постоји ништа више од праведне битке.

Више од једног века, почев од пораза на Косову (1389), остаци старе српске државе пружали су снажан отпор завојевачу, али се пропаст

Нашу земљу, дакле, они су освајали дуже од једног века. А кад су је најзад заузели, нису могли у њој мирно да владају. Појавили су се нови ратници у земљи и ван ње.

како су хтели Сењани, него Венецији, и тако продужити већ полумртвој млетачкој држави господство на Јадрану више од једног века.

Али, као у накнаду за то што га историја недовољно познаје, песме га представљају као једног од највећих наших јунака. Он је неустрашив и страшан Турцима, сталожен, повучен, мудар.

У њима жене и љубав не играју никакву улогу... Оне су често испеване у славу једног јунака. У њима нема маште, као што нема ни хумора; у њима је само известан трезвен реализам у опису.

Несрећа због смрти једног јунака није се могла казати рељефније него овом наивном и ипак веома поетском сликом коју је створила узнемирена машта

И због свега тога песма Смрт Сењанина Ива далеко превазилази границе једног локалног догађаја и осећа се као монументална слика читаве наше земље у периодима кад су по њој лутале чете разних

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

СЕ ПОПУТ ПАШЕ 56 ГЊАВИ МЕ ТЕЧА 58 ОТКУД МЕНИ ОВА СНАГА 60 У ЖИВОТУ ТО ЈЕ БИТНО 62 МОЈА ГЛАВА ДОК РАДИ РАДИ 64 ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА 66 ХАЈДЕ ДА РАСТЕМО 67 ДУГМЕ СЛУЖИ КАПУТУ 69 ДОМОВИНА СЕ БРАНИ ЛЕПОТОМ 70 УСЛЕД ПРОЛЕЋА 71 НА ПОЉУ ГДЕ СЕ

ДАНУ 77 БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ 79 КАПЕТАН ЈЕ ПИТАО МОРНАРА 81 ЛЕПТИРИ СА ЛЕПИМ ГЛАВАМА 82 У ЗАСЕДИ ИЗА ПЕТНАЕСТЕ 83 ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА 84 МА ШТА МИ РЕЧЕ ОВЕ ПЕСМЕ НЕ ВРЕДЕ НИ ПРЕБИЈЕНЕ ПАРЕ ДОК ИХ НЕ ПРОЧИТАШ. МРТВА СЛОВА НА ПАПИРУ.

храна ЧОБАНИН САМ У СЕЛУ Имам једну кокошку Која зна да броји Свршила је факултет Али не знам који Имам једног вола Који вуче кола Свршио је гимназију Ал је осто лола Имам једно прасе Које стално гуди Свршило је занат Код

ни то ме није хтело Загоре ми прво јело Рекоше ми буди ловац Дадох новац Бићу ловац Ловио сам око Шапца Уловио једног врапца Рекоше ми буди шустер Паде лустер Бићу шустер Нешто ми се горко збило Убоде ме оштро шило Рекоше ми

веђа Сутра ујутру када сване Ја нећу дати Сну да стане Хоћу да сањам дању и ноћу Одлучио сам И тако хоћу ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА ХАЈДЕ ДА РАСТЕМО До стола До столице До кашике До полице Растимо Са ластама ластимо Соколице

је требало да олиста Услед пролећа у реци Сави Било је ових дана лома Кечиги Мари се врти у глави 3аљубила се у једног сома НА ПОЉУ ГДЕ СЕ ЧАВКЕ ЧАВЧЕ На пољу где се чавке чавче У оном густом сплету трава Роди се једно плаво мравче

Особа која је драга У једном дану Двадесет четири дуга сата Двадесет четири госта Можете скинути с врата Само једног Увек натраг зовете Када одлази Ваше рођено дете Сваког дана Ма колико био дугачак Човек у срцу чува Један

Мрачан као мрачни талас Срце му је хтело пући У маленој празној кући Коју грле као вреже Поцепане старе мреже Једног дана преко жала Дуну дашак маестрала Алас узе своју лађу А судба хтеде да се нађу Тужни алас и бела шкољка Које

Никад није рано да се сазна Да је прва љубав непролазна Љубав чека пожурите где сте У заседи иза петнаесте ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА Једног зеленог дана Оног зеленог лета Када је бела рада Одлучила да цвета Неко је неком рекао

да се сазна Да је прва љубав непролазна Љубав чека пожурите где сте У заседи иза петнаесте ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ ДАНА Једног зеленог дана Оног зеленог лета Када је бела рада Одлучила да цвета Неко је неком рекао НАЈЛЕПШИ САН САМ СТЕКАО

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Сигурно се негдје заједно крију — досјећао се малишан. — Како који почне бјежати од школе, ево га већ код Стрица. Једног јутра, кад је било вријеме за школу, Николица поведе Жују и упути се назорице за Стри- цем.

Сад се и Стриц растужи. — Ништа се ти не бој, не дамо ми тебе. Има нас овдје... Их! — Ех, има вас, а тјерате једног малог дјечака да га вуци растргну. Стриц хитро спузну с дрвета, загрли малишана и узе да га тјеши.

у логору и љуљашку, позабијао у стабло прастаре букве гвоздене клинце да се лакше може попети горе, у широку крошњу, а једног дана изгубио се некуд према стеновитој јарузи кроз коју је роморио таман поточић. Сатима се није враћао.

Дугоноги Стриц марљиво је купио бјегунце, водио их у логор Тепсију и реферисао: — Јованче, ево још једног, нов новцат. Батине прекјуче добио, јуче пронађен у шикари више кућа, јутрос обећао да неће издати чету ни логор.

Код те рупе Јованче би често застао и замишљено је разгледао, док једног дана не рече Мачку: — Мајсторе, сад сам се нешто сјетио. Од ове би се јаме могла начинити Жујина тајна кућа.

— Или они бјеже од школе ил их родитељи задржавају да им раде пољске послове. Једног дана он се упути сеоском кнезу, дебелом Ваљушку. Нађе га у крчми.

Наравно, није ухватио ни једне ни друге, али се тјешио да ће бар њихове унуке једног дана стићи и похватити. Алај ће тада пљуштат батине, као град небески!

А тога истог дана, кад се забринута дружина већ разишла кућама, из једног жбуна на ивици Гаја извуче се нека погурена прилика и брзо шмугну у шуму. Журила је баш у правцу одметничког логора.

Он је тражио и уходио наше дјечаке. Једног дана пољар је дојурио кнежевој кући бучно као јужни вјетар. Све је за њим летјела прашина, перје и ковитлац опала

— Нашао сам, нашао! Крију се у Прокину гају! Тако веселу и вртоглаву трку-вику од стране једног старца ова је земља видјела вјеројатно једино прије пар хиљада година кад је оно славни старац-научник Архимед био

У то исто вријеме нападачи су се заиста прикрадали кроза шуму. Распоређени у четири групе, они су се шуљали од једног до другог дрвета и примичући се једни другима, полако затварали круг око логора.

Њој у помоћ прискочи један њезин кум. Видећи гужву око свог малог љубимца, Жуја навали на гомилу као бијесна. Једног зграби за ногу, другог за тур, некој стрини подера сукњу.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Није ли y земљи? Промотримо се: што се из нас по малу стаје, Те сами себе да не варамо Гладећи како нас скоро једног по другом нестаје...

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Мане је сада узео и једног шегрта, који већ пола године дана — од последње славе Манине — како иде без капе, чупав и гологлав, јер још никако не

Белешка је била подужа, пакосна и заједљива. А потекла је од једног кујунџије дошљака, коме посао није ишао најбоље; или, управо, ишао је посао, али он није био задовољан зарадом.

И он осећа да не може више овако остати! Укратко, чуди се како то може и једног дана бити без „домаћице“! Налази да је то најлепша женска и да просто не може без ње; она је само за њега створена, а

ГЛАВА СЕДМА У њој ће читатељ наћи све раскошно шаренило и лепоту једног скупа младежи обојега пола, који се скуп зове оро; а том ће приликом већ помало моћи и завирити у душу и скривене

А Мане, опет, како су чули, не да се ни опепелити да је он штогод у то умешан. — Ено, ономад је истук’о једног што га је запитао шта је он сад: момак, удовац, или шта ли?

Зона је била — што лепо рекао тада поштар и телеграфиста Пајица, Едисон названи — била је судбине једног рђаво адресованог писма које лута из места у место, па се, црно од силних жигова, враћа пошиљаоцу с оним хладним,

А надао се успеху јер је спремио терен. О Мани се лепо изражавао. У једном друштву хвалио је Ману као једног доброг занатлију и причао им како је лепо живео с оцем његовим, покојним Ђорђијем, како су један другом у помоћи били

Ход му је био као ход човека који се кренуо да се онако мало прошета једног лепог септембарског дана, да се нагледа лепоте и шаренила на пијаци, где сељанке продају грожђе и брескве.