Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
У ствари, само је привидно нагласак на томе чудесном језичкоме здању; оно је важно само као утеловљење индивидуалне и непоновљиве стваралачке моћи песникове, његовога
су наруку лингвисти, којима није било тешко да за потребе тумача књижевности издвоје такозвано комуникационо језгро у језичкоме систему и укажу на стилски слободне елементе који творе периферију.
један ред чине актуелна, тренутна и индивидуална обавештења; други ред чине потенцијална обавештења, похрањена у језичкоме систему као највећој келективној и културној меморији.
нема поезије без живе интерференције између два различна реда информација, од којих један чине информације похрањене у језичкоме систему, док други чине актуелне информације које поничу у говорноме акту.
Посувраћена је она зато што је окренута самоме свом језичкоме медијуму, а чиста је зато што се без остатка своди на лични акт конструисања.
Практично се никада не комуницира на некоме природноме језику уопште, него увек на некоме његовом облику, на некоме језичкоме стилу, односно на поткоду у оквиру општег језичког кода.
Ми, у ствари, нисмо увек довољно свесни колико је тај метафорички механизам пројектовања активан у нашем језичкоме понашању и колико његове укрштене слике скровито утичу на наш пријем вербалнога обавештења.
и део основнога језгра метафоричких преношења у природноме језику, асоцијативни низови се ланчано шире и у нашем језичкоме памћењу активирају све дубље слојеве.
да се, с друге стране, у основу културе налази природни језик као првостепени семиотички систем, онда с правом треба у језичкоме механизму метафоричкометонимијскога преношења и пројектовања видети древан и непресушан извор слика са
чисто небо, ниско небо) или пак квалификује и тиме пореди његове варијанте (туђе небо, родно небо), али се у данашњем језичкоме стању у суштини не допушта употреба придева који импликује постојање множине: тако споредно небо импликује главно
изражаја стваралачки однос према језику, а стање у модерној поезији могло би да се замисли као непрекидно такмичење у језичкоме стваралаштву (у том су такмичењу неки наши савремени песници тако далеко отишли да више ни сами не знају где се
Она нас, пре свега, подсећа на множински облик небеса, који, опет, у данашњем језичкоме стању функционише као остатак једне раније развојне етапе, па га зато све три речи које га имају употребљавају у