Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— А што? — Да видимо ко је бољи рвач? — Остави се! — рече Станко. — Да ти паднем „с колена”! — јекну Лазар. И самим погледом изазивао је. Станко се љутну. — Шта је теби, јаране?
Наједаред се проломи да гора јекну: — Јелице!... Сад играј!... Последњи слог заглуши пуцањ из пиштоља, који се разлеже по лугу...
— А зар не знаш, несрећниче матори, да се ово тиче моје главе? — јекну Лазар. Маринко се стаде церити: — Богме, дијете, па и главе, ја!... Шта се мене тиче твоја глава, ја чувам своју!...
Кад бих ја сад тебе пустио, куд бих онда?... Мислиш Крушка не би дознао?... — Ишти шта хоћеш! – јекну Лазар опет и стаде кршити прсте. — Не тражим ништа! И шта ће ми? Ја сам човек стар.
— викну кмет строго. Алексу освестише ове речи пуне прекора. — Јаој, старости моја! — јекну сиромах. — А где ти је тај несрећник? — пита кмет мрко. Он пружи руку на гумно, које не беше далеко.
Он запе пушку. Ноктом протре кремен на орозу... Турчин ступи па ћуприју. — Стој! — грмну Станко. И јекну дубрава од његовог громког гласа. Турчин се трже и погледа на ову страну откуд глас дође... Станко даде ватру...
Данас ко срца има мора у гору!... — А што остави огњиште? — Од добрина! — јекну из његових груди као ветар. — Побјегао сам да главу склоним... Турци ми побише све — оста ми само мајка и њешто нејачи.
— Али ко му сме на очи! Ја му баш рекох: „Остави ти, то је моја брига!...” А оно, ето сад! — јекну очајно Иван. У Маринку се јави звер. Срце му залупа од радости што му дође тако на згоду. — Ето, и ти се још заносиш!
— Али, драги... — Иди!... И Маринко изиде на врата. — Ако то буде истина, тешко теби, Црна Баро!... — јекну Турчин. — Тешко теби, попе Милоје! Твоја ће се брада мрсити на голијем гранама првог дрвета!...
То јој је зар и бог одредио судбину... — Знам, попо, али како да остане она у његовој кући... Алекса јекну: — Ама ја не дам њу, упамти ти!... Она је мени све! Од њеног бога и ја имам бога!...
— Онда нека пође Суреп... Илија... Станко... Зека... Јован и Јовица... То ће бити доста... — Доста! — јекну Станко. — Ја ћу им сам дати посла! Поклаћу их као јагањце!... — Лакше, Станко, лакше! — рече харамбаша.
— упита Станко и показа на Алексу. — Бог ће питати! — Ама док до бога дођеш, хоћу да те питам ја... — јекну Станко и поче дрхтати. — Ја сад с тобом хоћу да говорим!... Упамти, Иване!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Брзо натраг! Тројица узеше мртвог Крцуна, тројица дигоше Јанка, који јекну, и с великом муком кренуше се натраг. Кад стигоше на пређашње почивалиште, спустише мртваца и рањеника, па у журби
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
109. Јоште петâ кукурекну И жубор се неки заче... Ух, што л' ово тако јекну? А тај жубор све то јаче! И све амо ближе, ближе — Коса му се од стра диже! 110.
Пуче пушка, а горица јекну, А од куле убаво одјекну; Браћа чула, браћа с' осетила, Брацкој пушци пушку истурила. Стаде жубор по танане куле,
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Тукао? — опет јекну дјед. — Да, да, мој Радоје. Поживи тако коју годиницу, па као тичица — кљуном у траву. Ено је на нашем старом гробљу,
— саучеснички уздахну интендант као да он и није војска него неко свој, болећи. — Војске — пустињачки јекну сељак. — Остала само жујова?
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— марш! — Викну он и ошину коње тако силно да кола полетеше одбацив Димитрију далеко од себе. — Не, госпо... о...! — Јекну Димитрија падајући. Кола се учас изгубише, а Димитрија остаде на путу.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
МОЛИТВА Кад јекну звона с црквице старе, Тихано, бôно, кроз ноћни мрак, А суво грање зашушти благо, Љубећи први зоричин зрак — Светиње
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Неко из мрака виче да артиљерија отвори ватру... Али на кога?... Десно од нас јекну праскави тресак и очи нам засенуше од топовског пламена.
Запањени овим догађајем, били смо неми и дрхтали смо при помисли шта све може сада наступити. Нова експлозија јекну изнад наших глава и из шрапнела сукну беличаст дим. — Послуга на своје место!
Војници му откопчаше брзо копоран и угледаше велику рану на грудима. Требало га је подићи и он јекну. Онда ножем расекосмо блузу и кошуљу, која је била сва влажна и задах свеже крви запахну нас.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Али сад... сад не видите шта се збива, јер иначе ме не бисте ни погледали. О, ала ме је Бог тешко казнио!... јекну она очајно и подиже главу. — Знам да вас неко тешко зло мори, рече Гојко, прибравши се мало.
Други се само гнушају... Али оволики бол... то је страшно! — Кажем ја, јекну она загушеним гласом, полушапатом. — Нико не може грешници опростити, сваки је мора отурити !... — Не, није то...
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— Ја не могу да играм улогу опозиционара — јекну онај грешник очајно. — Како не можеш? — пита председник. — Нека буде други опозиционар. — То је свеједно, ко било.
— Е, ово је већ безобразлук! — јекну увређено друштво трљајући очи. — Откуд сад ова напаст? Али с њим се брже сврши.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
У паду забелеше јој се рукави кошуље од уздигнутих руку и само се чу како јекну: — Немојте ме, бре, људи! И Софка осети како су те њене речи последње.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Он се уметнуја на покојног стрица Јурету, ни узми ни подај, и обршиће кâ он... Кушмељ јекну као рањени во. Осињача и Бакоња плакаху.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Умрла... Умреће и он. Шта би она имала од тога да јој сврати на гроб? Наружи му се лице, зажмури, потмуло јекну. Шта он то хоће са собом? Зашто лаже себе?
— Симка је добра жена — рече Вукашин. — добра је за тебе и мог оца. — Није ти лепа? Ђорђе јекну. — Чија је твоја изабраница? — чвор је Аћимово лице. Вукашин тешко изговори: — Тошићева ћерка. — Тошићева ћерка?!
— Ако не учиниш што сам те молила, ја ћу о теби да разгласим по селу... Никола отегнуто јекну, подиже се с лежаја и са испруженим рукама пође ка гласу у помрачини, да га задави и баци напоље. ...
Цигани, овамо! Клекните и свирајте! Неко разби чашу о таваницу и вика још јаче букну. — Ђубре чаршијско — мукло јекну Ђорђе, гурну Ику, ритну ногом Цигане и спусти главу на сто: страшно је ово и гадно, осећа, јер никад овакву ноћ није
„Нисам“, рекао је. „Закуни ми се у деду да ниси. У децу! Закуни се!“ Аћим је ударио песницом по колену. Ђорђе јекну. Отац му се свети... Отац се слади мојом несрећом, шапуће у мокру даску стола.
И Симку чује. Истерао је из куће. Није. Гурала Му руке у гуњ и вукла га. То је било кад се вратио из Паланке. Ђорђе јекну и поче да тоне. Ништа више није чуо, само му је од падања звиждало у ушима. Није га било страх.
Те неоткупљене душе не остављају, иду за ножем и смрде на крв. Никола отегнуто јекну кроз нос. Десном руком струји крцкање хрскавице и мокро шиштање. У зглобовима прстију и у лежајима вилица.
Десном руком струји крцкање хрскавице и мокро шиштање. У зглобовима прстију и у лежајима вилица. Опет само кратко јекну, да отера из себе оно што је крцкање хрскавице и мокро шиштање. То његово, то што тражи да се откупи, макар марјашем.
Али, знајте, више ми ништа не можете! — Нож лако и дубоко засече кромпир. Зато јој не можемо... што је истина! Ђорђе јекну од радости. — Па што ми не кажеш! — устаде и наднесе се над њу. — Што ми одмах ниси рекла? Кажи ми још једаред.
За њом, шарке отегнуТо циче. Врата се приклопише лако лупнувши. Опет сâм, Аћим јекну, зато што је мушко, његово презиме ће да носи, на његовом имену да живи. Дрхти.
Све, значи. Ја све да платим. Пас по калдрми вуче трупац. Опет кашаљ. То је она. Ђорђе јекну кроз нос и полако пође у кућу. Тако мора да буде. Нема куд, мора. Као да му није жао.
— Волим Адама више од живота. Више... не умем да ти кажем. И тебе. — Иди код њега — она склопи очи и јекну. Он се довуче до врата, стаде, окрену се, и из њега провали: — Кажи ми сад, пред Бога ћеш, цркву ћу да ти подигнем,
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
У руци јој је била ружа. Она је принесе лицу и зачуди се њеном мирису, па је пружи суседу да помирише. — Гле врага! — јекну Ђаволак. — Где му нестаде реп? Прича о чаробној ружи брзином ветра обигра град.
За тренутак му се учини да из таласа чује јауке. — Бар да и ја потонем! — јекну, опусти руке, али га море у се не прими. Изронивши, на гребену таласа он поново виде Морску вилу.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Господине, — јекну он као избезумљен — спасиоче мој, оче мој, јест, знам шта говорим, свестан сам онога што кажем, оче мој, јер из вас
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Знао сам ја да ће ми она кућу затрпати и огњиште угасити — јекну Марко очајнички. — Оно је неко проклетство од Бога, само не знам да ли згреших ја или моји стари.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
“ Али само што рече, погоди га метак из непријатељског рова и он паде. „Ура! Ура! Ура!“ — јекну сада још силније. Војници поскакаше и онако у залету бацише бомбе.
Али када паде мрак отпоче паљба, те не могах да се извучем. Један од мојих јекну, и сломата се низ камење. Скочио је вероватно у бесвесном стању.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Ил’ је само покушај оружја? СТАНИША: Душман! БОШКО: Ох, кажи га, На сабљама да га разнесемо. СТАНИША: Одонуд јекну пушка, А ту га нестаде. (Бошко, Богдан и Станојло са голим ножевима одлазе, Мира долази.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Знаш већ! — Знам! Доста! Буди мене миран! Кад бисмо на 'ној окуци у гају, јекну штуц кô небески гром; за штуцом цикнуше двије мâле, па се раздера острагуша кô свети Илија. Зуји куршум око ушију.
— јекну покојни Партенија кô убоден, а глас му жалобитно задрхта, и сузе га облише. — То нешто, Симеуне, млого жалобитно.
Јаши! Јаши! — Аман, шта ћиниш већерас са мном?! — јекну Асан-бег и једва узја гола коња. — Ништа зло, Асан-беже, не чиним. Дијелим мејдан. — Аман, зар се тако дијели мејдан?
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1880. МОЛИТВА Кад јекну звона с црквице старе, Тихо и бôно, кроз ноћни мрак, А суво грање зашушти благо, Љубећи први зоричин зрак Светиње
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Лакомислен је Срба, али није затрто у њему срце... наше српско срце... ако Бог да. — Госпа Нола се ухвати за главу и јекну. — Крсно име се у овом свету не зна! Господе, не дај ми с памети сићи...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Али баш покрај пута лежао је телефонист Милија. Глава му готово у бари. Један га дохвати за ноге да га извуче, али он јекну: „Убијте ме... убијте.“ — Понесите га! — довикнух, па га и ја дохватих за једну руку.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Али, дечакови прсти били су јачи и тамо где је каса тврдила да леже бисери и дијаманти — зевну празнина! Каса ојађено јекну, а столица којој је недостајао наслон насмеја се на сав глас. То је чувено сусеткино благо, значи?
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— повика Мачак скоро кроз плач. — Само се јави! — Аха, јеси ли се уплашио, кажем ли ја! — јекну Јованчетов глас крај самог његовог ува и лампа поново сину. — Не бој се, ево мене.
— весело викну Луња. Стриц још једном кихну и видећи да је сад коначно пропао као „мртвац“зашкиљи на једно око и јекну: — Јооој, што ме мучите!
Еј Николетина! Испод сјеновита лиснатог свода јекну крупан глас: — Еј, ко је то? Јес ти то, Јованче? — Ми смо, ми смо! — радосно повика Стриц.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Тол’ко? — Тол’ко се збори... — рече хладно Зона и окрете му леђа. — Е, кучко чорбаџијска, — јекну до срца увређен Мане — таг ће скоро да чујеш и за моје знање!...
Стегло га нешто у грлу, дави га, притискује му груди... Око њега се све врти, а земља чисто тоне под њим, — и он јекну силно: „Л’же, кучка!... Неје оно Мане; ја сам Мане, а оно је куче! Овој су мађије!... Куче куде је водило оро?