Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Дочекати: изгинути листом, не дочекат: зазор и срамота, ругаће се нама крајишници“. Сиђе Алил с високе јелике, и одоше, друштво избудише, по отоци бусије метнуше. До отоке свати дојездише.
“ Кад се мрка накитише вина, све је пјано како и помамно, поспало је како и поклано; уз јелике пушке прислонили. Привуче се Комнен барјактару, покупи им свијетло оружје, па затрпа у јелово грање, ал’ не може сабље
се сабље оковане, а кад виђе да му пусте нема, он погледа на своју дружину, а дружина за пушке дугачке, ал’ пушака уз јелике нема! Онда викну Сењанин Тадија: „Устан’, курво, Хасан-ага Куно!
нагони мука на невољу: кажи куму, кажи старом свату, нек уставе суре бедевије, нек угасе свирке и поп’јевке, уз јелике прислоне барјаке, нек ме скину са добра коњица, нек ме спусте на зелену траву; љуто ме је забољела глава, јарко ми је
Стани, побро, Милић-барјактаре! Уставите свирке свеколике, угасите сватске даворије, уз јелике прислон’те барјаке, да скинемо са коња ђевојку; љуто тужи моја мила снаша, љуто ју је забољела глава, јарко јој је