Петровић, Растко - ПЕСМЕ
о смрти, док су по теби барбарства моја словенска и њини перунски врти, својом косом као венцем ме узвиси: да у пољима јелисејским којима будем шетао моја сенка увек мирна буде, измеђ вечери које не плаве и зора које не руде; да када пођем на збор