Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— О, слатки господар-Љубо, добро дошли! Отварајте капију! — виче усхићена госпођа Јелка. Дакле, наш Љуба је био у тим колима, па сишавши поздрави: — Добар дан, јесте л’ ради гостима?
Оно је било негда нешто, ал' сада је све прошло! — одговори мало пријатно застиђена госпођа Јелка. На то дође и фрајла Савка. Фина девојка.
Дође сестра, умеша се у разговор и дâ му на знање да мираз неће фалити. Она већ на том настојава. Госпођа Јелка рада је да се мало провозају. Љуба пристане на то, и то да он њих на својим колима у Виноград воза. Упрегну и оду.
Красни виногради, лепа Савка пред очима! Он је већ са својим срцем сасвим начисто. Госпођа Јелка сву је галантерију на њега просула, само да га обвеже.
— Јесте л' били кадгод заљубљени, господар-Чекмеџијићу? — запита шаљиво госпођа Јелка. — Био сам, ал' само малко; и сад сам заљубљен... ал' не јако. — Како то? — Е, тако!
— Господар Чекмеџијић! — Изволите — А, драго ми је! — Немајте бриге, даће хиљаду форинти, — шушне му госпођа Јелка. — А ви изволите к мени са целом фамилијом. — Мило ће ми бити.
Госпођа Јелка га уверава да јесте, да на све пристаје тата и да га само жели видети. Гости оду. Чекмеџијићу дуго чекати, па трећи
— Драго ми је. — А је л' вам што познато о нашем уговору? — Није ми ништа познато. — Госпођа Јелка Сириџићка уговорила је са мном да ћу добити хиљаду форинти поред фрајлице Савке. — Не знам ништа о томе.
— Не знам ништа о томе. Попа зове попадију. — Знаш ли ти што о томе како је наша Јелка удадбу Савкину уговорила? — Не знам ништа. — Е, па добро, господар-Чекмеџијићу.
Сад је већ знао колико је сати. Зна да неће ништа бити од женидбе; већ му је госпођа Јелка побила цену. Белкић не пише ништа.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Због огромних прозора кроз које се у време празника светлуцала џиновска јелка са куглама, због ниско подшишане енглеске траве и месинганих лопти на штаповима; на крају и због тога што та кућа није
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
И узалуд га је деда дочекао окићен џиџама као божићна јелка, узалуд му се хвалио колико је „пропешачио за ову земљу“ и све, тај ти се даса — кожњак лепо усели код нас и, миц по
и разгледа телевизор у бо- ји, каучеве , бар и регале „Јао, што је дивно код вас,“ каже она и разгледа сто, а на столу јелка са куглама, печено прасе, шампањац и остала чуда. Пође лево, кад тамо купатило.
Не зна се шта је лажније и пластичније — јелка или гости за столом? О расположењу да и не говоримо! И шта онда? Отвара се телевизор.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Бакоњи је ласкало што су га прековођани често спомињали и што су за њега распитивале женске, а највише црнпураста Јелка.
Бјеше прошла Срдарева „једра Јелица“ са матером, а за њом, послије једне гомилице, друга Јелка са њекијем дјевојкама. Бакоња се тек машта изоглави.
погледа и даде му прстима знак куда ће окренути, а он одлети на страну, па ће у шуму, или у њеки заклон, гдје га чека Јелка. Она је већ удата: дабоме, у његовој парохији. Па онда се слекну и замисли своју парохијску кућу.
Бујасовом бријачицом, ошурио „маовину“ с лица; али откад му букну честа длака, стриц му поклони бритву, а откад му Јелка рече да јој се прсти јеже кад га помилује, Бакоња се поче бријати свакога другога јутра.
Осим тога, обоје мораху вјеровати да њеки нарочити светац штити њихову тајну, кад она оста скривена од матере (Јелка немађаше ни оца ни браће, но двије млађе сестре), од сусједа и пастира.
А био је Чмањак прве године послије његова одласка, био је Бутре, била и Јелка, а ко није био! То је једна срамота Бакоњина, коју је крио, али је тек истина да није био.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
(А оне старкеље нека одржавају своје сједнице гдје већ знају!) Ту би оно било као нека перманентна, вјечита божићна јелка, обилата, поголема, довољна за подручје читаве опћине.
Ћипико, Иво - Приповетке
Цурица послуша. Склонише се на крају дворишта, испод дрвета пуних тек набреклих пупољака. —Како ти је име? —Јелка! Жва реч ослободи га, ухвати је за руку и осети ту руку. —С киме живиш? —Сама. —Сама?!
Окупише их и, спрдајући им се, гоне их пред собом. Иво, изнебушен, постиђен, не зна да се брани. Јелка се изгуби у гомили, а он побеже у башту. Проказаше га. Беше кажњен одузимањем хране и клечањем за време целога ручка.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
ГРОБУ ФИЛИПА ВИШЊИЋА 106 У СПОМЕН ЈЕДНОМ КАЛДРМЏИЈИ 109 ОМЛАДИНИ 112 ПРЕДЗИМСКА ПЕСМА 127 ЗИМСКА 130 ЗИМА 133 ЈЕЛКА 135 ПЕСНИК ПРЕД БОЖИЋ 138 ПРЕДБОЖИЋНА 141 ПРЕТПРОЛЕЋНА ПЕСМА 143 БОРА У ЦРНОЈ ГОРИ 145 УДОВИЦА, СИРОТИЦА,
— Драга зимо, Бог нам те је дао! Ко те не би силно поштовао! 1893. ЈЕЛКА Долази нам Божић. Он не воли мрака И зато нас пита: камо вам бадњака? А ми руке тремо, Рекли би и не би...
Та јелка се шири у хришћанском свету: Њу анђели круже у веселом лету; Цело се хришћанство здружује под њоме — Примимо је и ми
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
За ј. пањем, у једној скаски, седи и Урис (Беговић, 201). »Божићна јелка« унесена је са стране (упор. о њеном постанку и ширењу М. Р.
Ћипико, Иво - Пауци
Не видиш обиљене сталке?! —Ма, брате, само је штронуло... Ево, нека рече Јелка... —Ча ће она прављат', ње је товар. Да, да, — подругивале се, — биће похупили за травом, ка намечило се!...
— А ча ћу вам прављат'... Видим да нас се хоће умест'... Ди је та шчета? Све се посушило, — одговори Јелка и показа руком на усахле бориће... — Нека их ту! ... Видићемо ко јема правицу! — И луар гунђајући отиде.
Касније, када два сина старога Анте изиђоше из куће, а мајка и Јелка узвртиле се нешто око огњишта, младић се ослободи и рече изнебуха старому: — Доша сам ради Јелке...
Настаде дуго ћукање, док се старој додијало, те и она пође к свому човјеку на починак. Остадоше Јуре и Јелка, је једнако сједећи једно до другога — и не разговарајући.
Јецајући, пружи му она китицу цвијећа; он је узе и нагло изиђе. Јелка часом гледаше за њим, а онда се врати у кућу и задуго не проговори ни ријечи.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Тамо где је стајао малочас уздиже се громада облутака, белих као снег и на њој мала зеленољубичаста јелка са иглицама од бакра или бронзе.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Делије тада дограбише мому, А власти турске разбојнике скрише... Отиде Јелка Салијином дому, И никад о њој не сазна се више. А ову плочу и крст више гроба Родбина диже још у оно доба. 16.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Радња се поново отвара у пола три часа. У то време, предвиђено је, господин-Васа спава, а госпа-Јелка, увек у другој хаљини, чува радњу, и помало сама собом држи модну ревију.
Жене, а богами и људи, стану тек на врата радње, привире, па настављају пут. Наравно, госпа-Јелка не излази уопште из контоара, а разговара с најстаријим помоћником кроз прозорче.
Петком, знало се, облачила је госпа-Јелка као пламен црвену хаљину. Била је црномањаста, и то јој је добро стојало — бар се тако веровало у паланци; те су у
Госпа-Јелка седи у црвеној хаљини и чита, момци завирују и диве се како могу, и чекају час, заједно с муштеријама, кад ће госпа-Јел
седи у црвеној хаљини и чита, момци завирују и диве се како могу, и чекају час, заједно с муштеријама, кад ће госпа-Јелка поћи, „горе”, проћи кроз целу радњу — пред њом момак с кључем да одмах откључа капију — и она са уличне стране уђе у
у којој ће, од болести срца, умрети — биће вам невероватно чути, али морате веровати, умреће у Наухајму и лепа госпа-Јелка, наравно кад томе дође време. За сада, „свет” је видео и гледао, углавном, само Миша Богдановић.
Агница је озбиљно учила свирати; госпа-Јелка је озбиљно читала препоручену добру књигу и стално претплаћен Л е т о п и с; господин-Васа је остајао на новинама, али
Госпа-Јелка је имала такта, и остајала при опробаном методу опхођења: излазити на сусрет ситним и остварљивим жељама девојчице;
Није било лако госпа-Јелки. Није било лако ни Соки. Бледо се смешећи пита госпа-Јелка доктора: — Какав је овде код нас главни чвор, докторе?...
брзоплето причали, можда... Врашко дете, та Сока... Паланку је много занимала онаква кућа и онаква госпа-Јелка, наравно углавном на паланачки начин.
Моје маме је и кућа у којој седимо... Ништа за то не мари госпа-Јелка... И кад тата каже, и чика-Миша каже да би мене требало водити у Беч, због овога што се кривим у леђима, о н а окреће
— и излети из собе. Увек би на врхунцу сцене бежала: завршетак сцене је увек био њен пораз, и то је знала. Госпа-Јелка, присебна као обично, просто није примила ни ту сцену.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Засвирала се „Јелка тамничарка“, лепа игра, уз коју се и пева, управо уз коју се песму игра. Ту је игру јако волела Зона и због игре, а