Ћипико, Иво - Пауци
Боже прости, кад човик остари; није му ни жа умрит'... Нама друзим лашје је умрит' него вам богатим, ча јемате ча оставит, — говораше дјевојка безбрижно, не дангубећи и покатшто погледајући на њ. —А да по те дође смрт!
— Ето, све сте изили... Ма, ча се је дало — дало, јур ни друге! Без пинез не дам ни своме оцу... — Јемате правицу! — Претргну га Рого. — Зач ти петљаш, кад нису твоји посли? — окрене се к њему стари Анте.
До њих допиру гласови копача из винограда, ударци мотика, а доље код мора неко камен туца. — Али јемате ча рећ'? — прекиде она ћутање, но не смије да му у очи погледа. — Ништа! Дођох тако...