Употреба речи јер у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ма који спахија у земљи маџарској обрадовао би се овакој моби, али сад стрепљаше, јер то не беше гомила жетелаца, него чета дивљих осветника, која не тражаше богате њиве да их покоси, него да их својом и

О, веруј ми, драги пријатељу, да нема под небом јуначнијег народа од српскога... али ни несрећнијег!... Јер, гле, овако поцепани као што смо, свугде својом крвљу, својим грудима и својим животом служимо мекушне туђинце...

После неколико минута извади из шпага цигару и, понудивши једну мени, запали своју; а то није било нешто обично, јер он сам врло ретко је пушио, и то или у највећој бризи или безбризи, а, друго, није радо гледао да ја пушим.

— говораху зеленаши и кајишари којима је баш ово бурно време годило; јер кад ови бесни таласи, ваљајући се с високих гора, са плодних равница усеве упропасте, а трошан темељ јадних колиба у

падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати. Буди ми пријатељ, о добри човече!

четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка — могла бих рећи: добра моја мајка, јер ја мајчине неге упамтила нисам — додавала; а кад би га рана заболела, шкрипнуо би зуб’ма, а моју добру тетку, која је

“ После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна. Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.

“ И они одоше. Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући... Алекса је на леђима носио врећу с брашном.

Хај, моја добра Маро!“ А она га погледа, ал’ као да га није ни познала, јер не показиваше никакве знаке радости или друге какве узбуђености. Склопила је наново очи и ћуташе као обично.

“ Истина, рана не беше опасна: могао је лако преболети, јер гониоци његови не смедоше му близу прићи, него су издалека револверима пуцали на њ.

планинама и не живе људи, а, овамо, и сâм сам у њима провео две пуне године — могао бих рећи: две тужне године... Јер у тим планинама ја не имадох ниједнога познаника из доба мога детињства, ни брата, ни пријатеља...

— Тако је, Миладине!... — рекох му ја, одобравајући, јер сам осећао истину његових речи... — Човек, и кад је много и много преживео, није се наживео...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

„Прости, чико, немам кад, хити ми се, — одговори мудра зверка — а и неће ми се, јер видим многе трагове к теби, а ниједан од тебе”. Наравоученије Свак ће себи врло ласно у овој басни науку наћи.

Лисац нам овде не игра сасвим достојну осужденија персону, и он лаже како најбоље зна и може, ал' ваља му простити, јер му је до главе. Кад виле дођу к очима, тешко оном ко не уме шеврднути.

Јеја кад гди завиче, плаше се баке, јер то значи да ће ко умрети. А гди се људи рађају а не умиру? Јоште се то место није нашло!

Јоште се то место није нашло! Да и нема совуљага на свету, и опет би људи умирали. Не ваља децу плашити, јер се многи из самога обичаја до глубоке старости ужасавају и јежи им се кожа од оних ствари које нит су кад вид'ли нити

Блажена реч, којеј кад би људи следовали — шчастљиви би били. Полак с согласијем и с правдом, више је и напредачније, јер је с благословом божјим, него ли све с неправдом и с проклетством. „Фарина де диаволо ва престо ин семола.

” Наравоученије Не ваља ласно веровати што један човек или народ о себи говори и пише, јер свак себе описује како лепше зна и може. Ваља слушати што други о њима мисле и утврждавају.

Никада се поштен човек не срди што други истражују да га добро познаду, јер он добро зна да колико га боље сазнаду, толико ће га више љубити и почитовати.

Зато ове басне бик врло се паметно влада. Зове га лав на част: иде да види, јер га се не боји. Не види то на што је зват: — неће више ништа да зна.

” А Платон моли комшију да му протуче слугу. „Туци га сам”, вели му они. „Не могу, јер сам одвећ срдит.” Гњев уподобљава човека зверу. А човек, ништа не ваља да чини као звер, без расужденија.

силу и власт имаду, и принуђени су као она бака говорити: „Мој синко, добро је и пред сотону каткад свећицу ужећи, јер је зао, ваља га се бојати”. Питали су једног старца Херцеговца кад ће злију нестати.

А наш Ердељан вели: „О лас јака коља, к нум фаче нимик”. Ово пролази јер има неки разлог. Али Турчин кад хоће да му се све верује што каже, зато што он носи браду, ту нам не торна конат.

| Наравоученије Различне ствари чине нам се страшне јер их не познајемо, које потом чрез опхожденије и познанство весма нам обичне бивају.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ХРАСТ НА ПОВЛЕНУ Мудрац међ нама ћути, ћути јер види да онај који би могао при сјају звезда које сам пали Јерусалим да зида, народе да буди, труљевину гори,

Мудрац међ нама ћути, ћути јер зна да бисмо од оног што би могао рећи највише пречули, мало разумели, па и то мало брзо заборавили.

Мудрац међ нама ћути, ћути јер смо му језик ишчупали, јер смо га камењем и цепаницама јер смо га дотукли. Ал његова се бела коса у облаке над

Мудрац међ нама ћути, ћути јер смо му језик ишчупали, јер смо га камењем и цепаницама јер смо га дотукли. Ал његова се бела коса у облаке над Повленом и снег претвара,

Мудрац међ нама ћути, ћути јер смо му језик ишчупали, јер смо га камењем и цепаницама јер смо га дотукли. Ал његова се бела коса у облаке над Повленом и снег претвара, његова дуга брада дубоко у земљу

ОДСЕЧЕНЕ ГЛАВЕ ДУШАНА РАДОВИЋА КОНДОРА КРОЗ СЕЛА И ПРЕКО ПЛАНИНА ЗАПАДНЕ СРБИЈЕ Душан Радовић Кондор је заклан јер је клао. На прагу команде, на самом прагу пакла, брат га заклане жртве ножем закла.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

” „Ја им кажем — прича мој отац — да у момака нема пушака, јер су они све покупили, него да ми даду пушке. Они одма даду ми за 100 људи оружје, те ја одем и наместим страже покрај

поверим Ивану и Кићану, јербо су моји људи и стари познаници, а и мило ми буде да се час пре турског зулума избавимо, јер нам је био сасвим досадио.

пређоше, но ви идите у Ваљево и поздравите аге да ја више не смем доћи у Ваљево, јербо од ови’ каура не смем одустати, јер ако побегнем, они ће ми кућу запалити, итд.

) „Оде наша војска са виса на Ваљево али ни у половине није било оружја (јер су били Турци пређе све покупили што се није могло по шумама у кладе сакрити).

— ,Немој, господине Мијушко’ рекнем му ја, ,него да ја идем да видим цара, јер то ми је највећа жеља, а ти си га сто пута видео. Ја му нисам казао да је мени Арса поручио да идем.

са бина-емином рачуне, а кад сврше рачуне, да он и опет у народ не сме ићи, да им советује да приме ферман јаничарски, јер ће га народ камењем затрпати.

Ту је био послао султан Селим неколико низамске војске у зеленом мундиру, јер је Селим први почео низам уводити. Но напослетку Пасман-огла истури своју војску у поље на Хаџи-Мустафа-пашу и на оно

Мој сирома попа, Бог да му душу прости, како је он сам учио, онако је и мени показивао. Јер у оно време у Србији нигде ни гласа ни трага од школа није било, но сваки ђак, који је желио што учити, морао је попу

буквар, и почнем часловац, и у месецослову научим свеце казивати, а то ми је врло лако било из они̓ стари̓ календара, јер који је крст пола окружен црвеном бојом, оно је мали светац, и од подне може се радити; и који је сав окружен, то је

Кожа ми се и сада јежи, кад се опоменем онога народњег преселенија, јер се још добро опомињем како је народ пиштао и мучио се.

— Не могу рећи да се половина вратила овамо, колико је онамо прешло. Ја не останем дуго у Ашањи, јер мој отац заповеди те одем у Купиново неком Игњату Сабову, старцу од 70 година.

Но кад почнем да му читам, каже ми он одма, да ја ништа не знам, јер у читању нигде нисам знао где треба стати, и ко ме је слушао, није ништа могао разумети шта је.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Гдешто су га и одаламили за то, па опет неће да мирује. Газда Рака нема никаког најамника, јер »брате, не може се: године омахнуле, свет се искварио, неће млађи да те слуша, а овамо извлачи и краде где што дочепа«.

— Ето торба? — рече Радан чисто спрдајући се, јер већ беше видео да је господин мало ударен обојком. — Знам, знам... Него шта си то накуповао?

А и време је већ да се похаба, јер ово је сад трећи Ђурђевдан одонда кад му први пут учи нише Вучевчани оно знаменито »севте«.

То ти је најпречи и најсигурнији лек. У позориште слободно немој ићи, јер можеш после сву ноћ пљуцкати и постати зловољнији. Боље иди ти у кафану »Код петла«. Ту је тек позориште и комедија!

Па и сад му је Видак дошао на неки договор, јер му је Милун још јуче на сабору напоменуо да се уврати код њега да се нешто разговоре. — Еј, еј, Миле, полако море!...

Око неко доба ноћи разиђоше се сватови од куће Срданове. Среја и оно момче отишли раније, јер им ваља читав сат 'ода препешачити до села Н.

Среја узео ћемане под пазухо, па се покуњио и замислио, јер му се досад никад није десило да тако прође са својом свирком... А од бакшиша нема већ ни помена.

Мало-помало утиша он Милуна, те пристаде да Среју још држи за неко време, јер му Видак у четири ока каза да га може бити неће лако ни на суду добити, јер онај уговор није баш сасвим по пропису,

пристаде да Среју још држи за неко време, јер му Видак у четири ока каза да га може бити неће лако ни на суду добити, јер онај уговор није баш сасвим по пропису, барем он не зна да је коме градио сличан уговор.

механи Среју, па кад су чули шта је било горе код Милунове куће, навалили су сетовати га: да се врати, да се претрпи, јер куд ће у невреме, сад би мучно где нашао да стане под најам; Милун је напрасит, али повратит човек, док се окрене,

би пред вече, рече свом момчету да оде до његовог чајира и да каже његовом чобанину да вечерас дотера овце к механи — »јер их могу курјаци напасти«.

— Ту Мојсило хоћаше да нешто проговори не би ли разговор окренуо на нешто друго, јер му не беше толико по вољи што познаник поче то да подире.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

ВЕСЕЛИНОВИЋ Праштајте, свете сени, што вам кости потресам!... Праштајте што вам имена помињем, јер ћу их само по добру поменути!...

Праштајте што вам имена помињем, јер ћу их само по добру поменути!... Јер најсветији путир што се изли на олтар отаџбине Србинове, беху груди ваше; крв коју тада пролисте и данас је благодет

Тако једаред доведоше му једнога из Банова Поља. Везали га, јер се збесио. Попа рече да га одреше. — Не смемо, попо! - рекоште луди.

Ретко у кога да видиш браду: сваки је обријан; ретко ћеш кога видети с лулом, јер се тада слабо пушило. Браду је пуштао и дуван „палио” само онај кога је снашла каква грдна несрећа, као кад му умре

Некад је, заиста, то морало лепо бити, јер се омладина црнобарска само тим и таквим играма играла... А младе цуре надметаше се која ће више свиле подгајити,

Маринко, као мушка глава, прихвати се домаћинства, али му је оно ишло врло рђаво за руком, јер беше лењ. Мрзило га потрчати и укаљати се. Да му је откуд да падне с неба у уста.

— Одскочио си, али да се порвемо! — рече Лазар. — Ја и ти?! — пита Станко зачуђено, јер се њих двојица никад не рваше. — А што? — Да видимо ко је бољи рвач? — Остави се! — рече Станко.

Прескакао је трн, пањ, све што му на путу беше, јер није гледао куд иде ни где главом удара. Али снага га поче издавати.

И то га је веселило. Та, само да му се опростити ове пусте дубраве! Нису људи тако страшни! Страх је пустолина, јер у пустолини осећаш како су и твоје груди празне... И он пусти кораке... Али... наједанпут застаде...

Маринко узе Лазара за руку и уведе га у одају. Лазар сасвим изгубио свест. Он већ није знао шта ради. Ишао је, јер га је Маринко вукао. Да га он није повео, остао би на месту као окамењен. — Ех... бива, Маринко!... Ти па — ти!...

улизицом и свакојаким именицама, али кад је ствар така, онда ћу и ја рећи што знам, што сам својим очима видео, јер да то не кажем — богу бих сагрешио!... Све живо погледа у Маринка.

Сад, да ли му је баш толико нестало — не знам; али знам да је покраден, јер сам својим рођеним очима видео лопова... — Ко је? Ко је? — загрмеше са свију страна. — Чекајте, казаћу!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Као смрт су верне љубави без наде! Вај, не реците ми никад: није тако, Ни да моје срце све то лаже себи, Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô, И никад се више утешио не би.

Нико не би знао да смо тужни били, Да си ти јецала, и ја да сам плакô. Јер како је света и чедна бескрајно Туга што се никад није речју рекла, Што је само тихо у сузу потекла, У бледилу лица

Све траје на великој њиви, Све једном што суза нам зали; Јер стократни живот проживи Све оно за чиме се жали. И срца мру, трошна међ свима, И ташта и противуречна — Но оно

Мој дух човеков откуд је и шта је? Твој део или противност од тебе — Јер треће нема! Крај твог огња зебе, И мркне крај твог светила што сјаје.

Господе, знам ти клицу чудну у свем мом добру и у квару, Јер огледаш се мени у дну — Као небеса у бунару. Сенка је твоја дан што зари, А ја те трагам у час сваки: О боже увек

Али сам невин, јер ја страдам; И чист јер чекам дан открића; И новорађан јер се надам; И пијан само од твог пића!

Али сам невин, јер ја страдам; И чист јер чекам дан открића; И новорађан јер се надам; И пијан само од твог пића!

Али сам невин, јер ја страдам; И чист јер чекам дан открића; И новорађан јер се надам; И пијан само од твог пића!

А ти што сазда сунца и плод оранице, Био си само Слутња, болна и стравична: Јер свака Истина духа знаде за границе, Једино наша Слутња стоји безгранична.

дуге, Не сећај ме никад да би могла доћи Задоцнела радост из дубине туге, Кô поноћно сунце из дубине ноћи. Јер ти не знаш, бедна! кроз све дане дуге Да те вољах место ко зна које жене! У твом чару љубљах сав чар неке друге...

ногама сфинкса преспим сваке ноћи, Са срцем што није ни срећно, ни плачно, За све што је прошло и све што ће проћи: Јер сваки је тренут нешто бесконачно.

Да ми је да волим срцем, које тајно Све носећи сумњу страшнију и већу, Не зна за врлину, јер не зна за срећу, И што мрзи болно, јер љуби очајно.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

“ али као да се одмах и застидела тога, јер би увек додавала: „Тако сам те увек мазила кад си био мали!“ Неких пута после вечере ја запалим цигару и кажем: „Мамо,

Ја хоћу да пустим срцу на вољу, хоћу да исцедим сласт из ове туге, хоћу да мислим на њу! Јер она је утеха и живот! Ето.

, и тај га је звао к себи у манастир на неко време, те је Јоца уграбио ту прилику да га пошље ближе кући, јер ће напослетку „морати пасти општини на терет”.

” Не мислећи ништа, обучем се и изиђем из собе. И нехотично пођем вратима од велике собе, али се очас тргох, јер осетих како ме мајка дохвати за руку.

Шта је било у нашој кући за време док сам био у школи — не знам... То јест, знам: јер кад се вратих из школе, нађох све онако како сам оставио: моја мати и сестра седе с рукама у крилу; не куха се ни

Видите: сваки онај који је пролио крв за своју земљу треба да се рачуна у срећне, јер се одужио својој мајци, својој земљи. Сваки је дужан својој земљи, земља није никоме ништа..

А поврх свега стајаше десператна неизвесност; јер откако је пошао у рат, само је два писма од жене добио. У оба му писаше да ће доћи чим се породи и дигне, али од

А удари ли само једном и на њега слепа срећа, он цео свет уверава да је знао да ће добити, јер му се све баш тако чинило и никако друкчије.

Танасије већ трећи пут узаманце долази чак с позиције на лађу, с тешком муком измољавајући допуштење од команданта, јер му се све чињаше да га данас неће преварити слутња. Али ево баш у овај пар учини му се да ни сама лађа неће више доћи.

— Дабогме! Јер то је хала, није коњ! Е, али тако... Капетан га мирно слушаше, као ону шеталицу на сахату. Ни она, ни Благоје нимало

пређоше преко моста и склонише се у страну, правећи места другим путницима који се гураше заједно са својим пртљазима, јер још не беше ниједног кочијаша ни носача Капетан хтеде много штошта питати жену, али никако да отпочне; напослетку му

Остадосмо без куће и кућишта. Капетана као да нека ледена рука шчепа за срце, али та рука исто тако нагло попусти, јер он у исти мах опази како се преко ћуприје креће један човек у простом војничком оделу, а без десне ноге и леве руке.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Истина, подсмевају им се Темишварци да су им варошке краве појеле тротоар, али то је само једна пакост, јер тротоара заиста никада није ни било.

Но, међутим, није баш ни тако. Напротив. Испред сваке куће има јендек пун воде, који се никад не празни; јер таман да пресуши, а оно по бечкеречком Великом календару удари благослов из неба, и јендек се напуни опет као што је и

Па кад добро пролази и кад се лепо проводи Глиша Сермијаш, кога обично нико и не зове у сватове (јер кад се случајно опије — а то је редовно случај код њега — тера свакога да пева песму: »А-а-а, драги брате комшија, ако

да се не проведе лепо и не прође добро и господин попа, кога нарочито зову, и најугледније му место дају за столом, јер због сватова је ваљда и постала она реч: »Триста, без попа ништа«.

тако је отприлике живео господин попа у селу, а који баш попа поименце, мислим да није било нужно досад да кажем, јер је давно речено да су сви попови једнаки, један к’о други.

И они приме и тај усмено саопштен им услов, и оженили су се, јер чак и црквењак, предшественик данашњег црквењака Аркадије, знао је да ће парохију добити само они који се буду хтели

Та колајне и висе на грудима; а кога сте још видели да му висе на трбуху?! А био је заиста и награђен, јер поп Спира је имао црвен, а поп Ћира само плав, обичан појас.

А то је била формална »јабука раздора« између попова, а још више између попадија. Јер људи се умеју, као што је већ познато и не треба доказивати, мало и умеравати и »политички« владати, али жене, жене

— Само тако ћу вам показати ако ви мене научите како се прави онај мелшпајз што се зове: Саће од зоље од квасца, јер сте ви у томе, морам признати, прави мајстор.

Оправљао га и Лала пудар, који је то научио као солдат у Талијанској, и Нова ковач, који је знао и ту мајсторију, јер је имао лакшу руку, и један вандрокаш сајџија кога су били притворили због крађе приликом просјачења, па га поп Ћира

да сновима треба веровати и сановнике куповати и читати, иако учевни људи не верују у снове и вичу на сановнике, јер се све догодило онако како је госпоја Сида сневала и сановник јој прорекао.

Мила кишбиров и Нóва бистош и данас се поносе што су били његови ђаци, јер се на платноме списку у општини сами без ичије помоћи потпишу.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Та је задушница најважнија јер за њу веле: да се онда мртви, целе зиме до тада затворени горе, на небу, пуштају тада с неба те да онако жељни,

Па поред тога да им још изнесу јело, пиће. И то опет много. Јер ће им то бити доста за цело лето. Оно, истина, да се онима што су сад скоро умрли, износи на гроб и раздаје још и

старим мртвацима, који су већ и по неколико пута прекопавани, њима се само тада, на задушници, износи и раздаје, јер веле: они, онако стари, одавна умрли, већ и не једу. Доста је њима после само помен и молитва.

И зашта такав? И плаче се док год траје служба у цркви. И зато, што ближе крају служба, тим јачи, ужурбанији плач. Јер чим се сврши служба, поп почне да препојава гробове, престаје плач, настаје онда делење, раздавање јела и пића у покој

И то највише просјацима и другим убогим људима. Јер веле: да што се тад њима, за у покој душа мртвих, дâ, да они поједу, попију, као да се самим мртвима дало, као да се

Али од владике не долазило. А међутим, долазила зима. За себе се Наза није бојала већ за њега, Љубу. Јер око гробља и у вароши није имао где да спава.

А да га опет код себе, у колибу пусти, није могла. Стид је било да га тако, невенчаног, код себе прими јер: „шта би после за њу казао свет?“ А овамо, зима све јача.

А друго одело више му нису ни доносили. Као да га се више нису бојали, јер је он одавна био престао да гунђа, прориче, злокоби... Још од онда од када почео да се дружи, меша са женама.

Али чим уђе у маале, опет се заборави. Почне да иде по кућама. Где га не познају, беже од њега, јер тако бесно, халапљиво почне да упада у дворишта.

на дућан каквога чувеног газде, све би тада околне дућанџије некако радосно и злурадо извиривале по њ и пратиле га. Јер су онда знали како ће Цопа сигурно, и без страха, прљајући све око себе, да се увуче у газдин дућан, да седне спроћу

И исто онако насмејан, блажен, стидљиво одбијао је пиће што су му ови давали а сваки час се дизао да иде, јер ови почели да га дирају, пецкају за женске и друге срамотне ствари. А једнако су га нудили пићем. Он је одбијао.

И као увек почели да га тихо, крадом уносе да нико од укућана а нарочито ко од браће му не види, јер знају колико је то за њихове газде јад, срам...

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Изненадно пише му мати да се што пре кући врати, јер је болешљива, па сина код куће мора имати. Љуби је жао, али шта ће; не може матер саму оставити, мора одлазити.

Не једанпут је сневао како му грдне болозанке житом напуњене по Дунаву плове; но на јави је увек штетовао, јер није имао новаца у храну да уложи. Оно мало што је улагао није му толико доносило да може себе и кућу издржавати.

Сад си га претставите као млада или стара младића од двадесет и девет година, јер као такав спрема се за женидбу. Двадесет и девет година!

Љуба је све то увидео, па гледа да се какогод ожени. У његовој варошици није било могућно, јер што је боље, нису хтели дати за њега, лоше опет он није хтео.

Ако није још уговорено, а оно се може уговорити; још може бити ваша Савка. — А како је са хиљадом, јер, ја искрено исповедам, без тога ништа не може бити. — Та ја мислим да то не мора одма' бити.

Лупм и пијанац је прве класе; често у кавани на билијару спава. Даље — кеца воли, ал' увек губи, јер је клопав кад игра. — Дакле, на тај начин је зло? — Већ горе не може бити; не би' дао за њега ни моју слушкињу.

Љуба увиђа да се сам без проводаџије не може оженити, јер има много непријатеља, зато закључи отсад са проводаџијом просити, и то са таквим проводаџијом који ће га знати у

— Опростите, ми смо се ради о неком важном послу разговарати, и то што пре, јер прво немамо часа, а друго немамо квартира, — рече чика-Гавра. — О, ништа за то!

Женске се на то уклоне. — Пре него што почнемо разговор, молио би’ да нас на квартир упутите, јер овде у селу нема гостионице за нас, — рече чика-Гавра. — Ви сте на добром месту.

У тим мислима легне и заспи. Сутрадан, кад устану, скупе се на фруштуку. Фрајла је кући отишла, јер ће се тајно разговарати. После фруштука започе се разговор.

— запита Гавра. — Дете има ову кућу и дваест мотика винограда; ал’ сам вам већ казао да на детиње не рачунате, јер ја са дететом располажем, а и матери сам куратор.

— Нисам рад да добије мајоренство пре дваест четврте године, јер мада је и удата, тако млада треба да је под очевим надзиранијем.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

мутне слутње заташкавала је утучена гомила с таквим незапамћеним брбљањем или сво брбљање слушала с таквом пажњом (јер је све оно требало упамтити ради препричавања) да је нека, нарочита блесава, тупост све више и више преовлађавала и

И ако уверени да не вреди одазивати се, јер нема ни времена да се све изведе по упуту о мобилизацији, они су опет дошли да чују шта други мисле: има ли каквог год

се постепено није повратио да осети једну једину страст: једну мутну и крваву мржњу на све и против свега око себе. Јер овај Алексије Јуришић, који је пуних двадесет и шест година живео без икаквог плана, имао га је јасно овога лета и

и да се увери, је ли ту све у своме реду а осем тога и себе самог убеди: како је свако надање и заваравање бесмислено, јер тај кобни ултиматум друго ништа и не може значити у овај мах него рат.

ја не знам и да ме човек убије не могу јасно да појмим, и не појмим јасно да ли је боље да до њега дође или није боље. Јер и ове силне страсти данашњице, све ове ситне бриге обновљеног тако званог нормалног живота, понова почињу да грицкају

Искрено да кажем: ја нисам веровао ни у ону личну радост што ме чекала, јер се мој грозничави немир мисли никад. у мени није потпуно стишао и они тамни, замршени осећаји и она раздражљива,

А нико нас ни о чему неће питати, као што нас ни до сад није питао. Само нека све дође брзо, што пре, јер живота више нема то је јасно, а и овај мозговни, седећи живот постао је већ неиздржљива тиранија.

Хиљаду пута лакше је њему погинути него регулисати једну обичну, малу меницу од неколико стотина динара. Јер заметно је то и сувише регулисати менице и памтити њихове рокове; заметно је то куповати, бланкете, попуњавати их,

А опет с друге стране, шта он има да се чува? Ја сам тај који би требао да се чува. Јер ја нисам имао ни оних двадесет и три дана његовог уживања.

А они људи, чију јасноћу духа ја обожавам можда то и не заслужују, јер куцкасти дух и то није ништа. Нека, дакле, Христић ради како зна, његова је ствар и он има своју лопту на трупини.

После се оженио јер је веровао y, после свих мука, попуно заслужен угодан, миран и радостан живот. И све је отпочело слатко и дивно.

Али он неће ни да чује, јер је такав, неприступачан и неповерљив и то не зато што има некаквог искуства, него онако инстинктивно и што је чудан

Африка

Он о тим плантажама баш размишља одређени број сати. По њему је то једини начин ла човек дође до одлука, јер леност мисли спречава човечји рад више но леност покрета.

Радило се у пољу, и ја сам рекао да се од мене не очекују велике помоћи, јер сам хтео само да гледам, а прашину од жита не трпим. Мала је радила и, пролазећи поред мене, стално ме гледала.

Он о свакоме зрну зна легенде. Скупљање је тешко јер се црнкиње нерадо одвајају од накита, којим би се одрекле и једног дела своје личности.

у Кафе Пањоти, изнад пучине коју је плавило уздизало до неба, ја сам и сад себи говорио: „Гледај, гледај пажљиво ово, јер ћеш, не зна се зашто, доцније у животу говорити: То је нешто због чега је вредело живети!

“ Она је љубав главног кувара Мадоне а по крви је из племена Пел, пастирка. Сам за себе каже да је „бриљантан“ јер уме да „козира“, што други, каже, црни, не умеју. Хришћанин је.

окружују и продужују очи, љубичастим тоновима сенче округлину образа тако прозирно да се више примећује кад ње нема, јер је лик без воћнога сјаја, но кад је ту. Не говорим о шминци коју усвајају од белаца.

Потпун мрак. Ту је и момак који спрема моју кабину. Моли ме за дозволу да баци црнца у воду. Умирујем га, јер у овоме случају то би значило бацити га ајкулама. Црнац ипак срећом чује нашу препирку.

Брод ће поћи, међутим, тек у четири сата ујутру, јер се пре тога утовар неће завршити. Гледам мађијску игру нагих тела оних који товаре угаљ; упадају у снажно осветљени

Узео сам штап и убио је. После ми је било жао што сам то учинио, јер није ујела девојчицу! Није ли овај начин размишљања потпуно црначки“?

да је оно што ми волимо овде често сумњиве чистоће; да се овде вода не сме пити; воћка јести ако је непозната, јер оно што вари стомак црнаца може да отрује белца; да је све вруће, влажно, опасно.

Ја увек тако чиним, и, ако је поклон добар, враћам тачно оним што поклон вреди; јер је, верујте, иза њега прост шеретлук, а ако је поклон рђав, онда га остављам на тако видном месту да је очито да нисам

и отац, или брат, или друг, који ми је отворио своју мисао, коме сам поверио све што сам сматрао тајнама својих мисли, јер је било драго немати тајни пред његовим седим косама, остао је на друму Африке, усред огромне прашуме пуне птица, ноћи

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

мало, боље рећи никакво число комедија на нашем језику, таково дјело написати, које би читатеља или гледатеља (јер је време, мислим, да се и код нас театри заведу) на зевање не натерало, но паче часове брига и домашњи незгода пуне

велика цена тој масти, што је од царства строжајше запрећено да се нико под живу главу не усуди марву своју убијати, јер би се тако коњи, који су на велику ползу људма, умалили.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Ђенерал Шевич дошао је из Росије, до њих, јер је са њима у сродству и јер је и сам из аустријске војске отпуштен у војску императорке Елисавете Петровне.

Ђенерал Шевич дошао је из Росије, до њих, јер је са њима у сродству и јер је и сам из аустријске војске отпуштен у војску императорке Елисавете Петровне.

И да ће они сви имати да буду расподељени у регуларне полки Ћесаревине. То тако има да буде, јер то тражи височајши интерес в ползу господарства аустријскога.

Издалека, чинили су се једна права, црвена, линија. Изблиза, та колона била је прилично шарена, јер многи од тих војника, из турских и францеских ратова, није више имао ни свог војничког клобука, ни пиштоља, ни сабље,

Сунце, које је Гарсули волео због својих дебелих, реуматичних колена, Енгелсхофен је осећао још више, јер је био једном ногом већ у гробу. Он је гледао та сунцем обасјана егзерциришта, свестан да их можда последњи пут гледа.

Слутили су да је, најзад, дошло оно најгоре, и остали су убезекнути, јер је, најзад, ето, дошло. Стајали су отворених уста. Брада им је била спала.

И он се трудио да и то изврши, како је знао и умео, јер је славонски говорио. Али га је мало ко разумео. Видело се да људи почињу да запиткују и да се комешају.

Он је чуо како Енгелсхофен мрмља „јер сте“. А шта су, Гарсули је већ знао. Енгелсхофен није требао ни да дода. Старац му је, после тога, просто окренуо леђа.

Одузета им је застава, али су им они њихови барјаци – јер су, веле, црквени – остављени. Само је било дато наређење да се однесу у цркву. Шизматичка црква била је прекопута.

Она је била вриснула, пробудивши се, без детета, јер га је Ђурђе био узео у наручје. Он је децу носио, као да су то медведчићи.

Али су браћа видела Павла само једанпут, да жену узима у руке, кад је узе и понесе уз степенице, јер су је били напали болови, изненада, и слушкиње трчале по бабицу.

Сваки тражи боље царство. Нико неће са бољег на горе ићи. Не може нас Гарсули окивати, јер смо Росије жељни. А шта би сад хтео, дебели? Не ради Павле то, што ради, само по својој глави. Сви сте ви то потписали!

Теодосије - ЖИТИЈА

Не као да њега иштемо похвалити, јер је похвала праведнику од Господа, нити да сами какву корист од нега стекнемо, — не; него је и старима било потребно да

да га многим похвалама више укоримо него похвалимо; већ, ако и оно што јесте једва могнемо изјаснити — бићемо блажени. Јер не оскудева у небеским похвалама, божаственим и анђелским уједно, које ум наш, страстан и нечист, не може ни

њен, обоје у скрби и жалости због овога, јер им је душа веома жудела да добију још једно чедо, ноћу ставши на молитву свемогућем Богу, за се, са сузама говораху:

И овоје био почетак неисказаних Божјих судова, да као после животом, тако најппе y рођењу буде чудесно дете, јер то није ни било само дело људске природе, него и заповест свесилнога Бога, који побеђује закон природе како xоће.

младић увек је у молитви тражио како и на који начин да побегне од света и од свега да се ослободи ради Бога. Јер беше слушао о Светој Гори Атонској и о испосницима у њој, и о осталим местима пустињачким.

Јер беше слушао о Светој Гори Атонској и о испосницима у њој, и о осталим местима пустињачким. Јер долажаху ка оцу његову одасвуд да приме што им је потребно, а други пут и сам шиљаше у света места да се разда онима

одасвуд да приме што им је потребно, а други пут и сам шиљаше у света места да се разда онима који преподобно живе, јер беше добар човек који дели милостињу и даје много.

или тројице једнодушно, и самотан, усамљенички живот оних који живе испоснички у ћутању, све му потанко исприча. Јер ни тај монах не беше прост, него искусан у оном што је говорио; рекао бих, од Бога послан бејаше.

прионемо за наготу и глад, бдење и молитву, и да се обрати пажња на умиљење и плач са уздисањем и скрушеношћу срца. Јер ово се предлаже богољубивим душама као неки пут који лако води у добродетељ, и ово доноси славу истиниту и част

Када је ово чуо од старца, вољи се његовој брзо покори и рече: — Благодарим те, Господе, јер си уверио срце моје преко странца овога! А старцу: — Да си благословен од Бога, оче, што си укрепио душу моју!

Ако закаснимо, немојте се љутити, јер сам чуо да тамо има много јелена. А отац његов, угађајући му, рече: — Нека је Господ с тобом, чедо, нека те

И мати, као свака мати, загрли га и целива с љубављу, па га отпустише с миром, али му заповедише да се брзо врати. Јер не знађаху да неће тражити је лене, већ извор живота, Христа, да њиме напоји ујелењену душу своју, распаљену огњем од

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Судови које су дали људи разних генерација о некој народној групи могу да буду врло разнолики, јер су у појединим временима једне или друге особине дошле до интензивног изражаја.

проматрање, проматрање на лицу места, даје више тачнијих резултата у балканским земљама него у западној Европи, јер јужнословенско становништво није обрађено, модификовано и постало готово једнолико под утицајем цивилизације.

Историјска метода не може код њих да дâ тако сигурне резултате. Унеколико се изузима српска историја, јер је често била везана за велике идеје и за велике историјске догађаје, који су покретали човечанство.

Она се још више приближавала овим земљама својим етничким саставом, јер је обухватала српске групе које су у току турске епохе насељавале јужнословенске земље у Аустрији.

Њихови поступци, скоро револуционарни, уливали су озбиљна страховања нашим мирољубивим људима, јер је Србија желела заслужен одмор, пре него што искрсну нови сукоби.

Слава је после Божића и Ускрса највећи празник, али много више лични, јер свака породица има своју славу, исту коју су славили најдавнији преци.

На путу су нашли једну девојку која је седела на камену и питајући их куда иду, одговорила им: „Идите у манастир, јер сте се на то решили, али тамо нећете наћи свеце: сви су отишли да спасу српску војску.

Тешко је одредити колика је амплитуда тога интелектуалног дара, јер народ није израђен. Углавном се може ово извести.

У овом су погледу у најбољем положају били Дробњаци, Кучи и Васојевићи, јер су према сливовима Таре и Лима имали отворену границу, преко које динарско становништво није било организовано у

У народним песмама су овековечена добра и рђава дела појединаца и целог племена. Не може се избећи њихову суду, јер су израз јавног мишљења, одлучног, утврђеног, а не тренутног. Неумољиве су.

Многе су породице бежале у рашке планине. Пролеће је доносило ослобођење, јер је за исхрану било корења од биљака и коре од дрвећа.

Многе је од хајдука народ сматрао светим, јер им је живот угодан Богу и људима. Кад погину, девојке су их у колу опевале.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Мора да неко има у џаку док се он тако миче. А тај Неко сигурно мисли: — Знам и ја да ми се смркло, јер се у џаку ништа не види. Поред кола промиче ред старих врба. Кола, значи, путују крај неке ријеке.

— Ето — каже он — у онај горе нисам те бацио, јер је много плитко, а овде, опет, много је дубоко. У слиједећем ће, вјероватно, бити превише рибе, а још даље, враг да га

И што вирови постају дубљи, чича изгледа све тужнији. ДРУГА ГЛАВА Из које се ништа не види, јер се налазимо у џаку, али се зато понешто чује (ПРЕПИСАНО ИЗ ТОШИНА ДНЕВНИКА) „Јао мени, црну и кукавну, ево ме

ручку, а то су и чича и мачак знали по непогрешивом сату — трбуху, старац би само рекао: — Тошо, хајде да ручамо, јер је подне баш сад прошло тамо преко онога брда.

— Рђо, зарђала, због твојих мачјих лоповлука остаћу сам на свијету, јер као што видиш, возим те да те бацим у воду — гунђа Тришо и окреће се џаку.

—Кораци непознатог — Дижем се у ваздух (ПРЕПИСАНО ИЗ ТОШИНА ДНЕВНИКА) „Изгледа да је мој чича Тришо страшно пијан, јер је узео џак заједно са мном, размахивао њиме и викао: — Хајде, џаче, баци ме у воду! Сад сам опет остављен на миру.

Сав се задихао од посла, у само ми уво дува. Морам да зауставим дах, јер... јер... Охо, ево га, стао је. Шапатом зове пољског миша: — Рођаче, попни се овамо да помиришеш.

Сав се задихао од посла, у само ми уво дува. Морам да зауставим дах, јер... јер... Охо, ево га, стао је. Шапатом зове пољског миша: — Рођаче, попни се овамо да помиришеш. Овде нису чиста посла!

— Мишу пророче, обећавам ти, прије свега, да те нећу дирати, јер сад нам пријети иста опасност: страшни медвјед ждероња.

— А и ти, драги пријатељу, не мрдај много њушкицом испред мог носа, јер, знаш како је, могу се ја овако у мраку заборавити — искрено признаде мачак.

и свака ријеч вратише опет, на своје право мјесто и он повика: — Уважени кнеже Крушкотресу, бјежи што те ноге носе, јер те траже двије страшне делије! — Какве делије? — узнемири се медо. — Мачак лав и Миш пророк!

Још су пажљиво измјерили да ли могу да дохватим сланину. Мањкало је само још два прста канапа, јер сам већ брком могао готово да додирнем сланину.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

И уопште, деца из те мафије прождрљива су из географије. ЗАШТО АЖДАЈА ПЛАЧЕ Аждаја горко плаче јер вређају њено аждајче. Рекли му даје ружно, па мајци дошло тужно. Нек је и глуво и слепо оно је мајци лепо.

Школа им је дошла до гуше, тамо им деца уче да пуше! И кино их све више квари јер приказује љубавне ствари. А како их препустит’ улици, гдје је одгој дјеце на нулици?

ПОЧЕО ЈЕ ДА ПИЈЕ ВИЊАК И СОДИЦУ’ ДА СЕ СНАЛАЗИ И ПРОДЕВА, ЈЕР ЈЕ ИМАО ВЕЛИКУ ПОРОДИЦУ КОЈУ ЈЕ МОРАО ДА ХРАНИ И ОДЕВА.

Луда ала, пуна таме, хтеде да се уда за ме. Али сам одолео, јер сам другу волео. БАБА РОГА Има једна пећина строга у којој живи Баба Рога.

а твоја ће јадна мајка целог века да се вајка! ЈЕДНОГ ЗМАЈА КРАЈА Једноме змају досади да жив, јер му је живот био страшно сив. у сивом дворцу, поред сиве рек, таворио је свој змајевски век.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Па ипак, зашто се заваравати, ипак, патња је то! (Потресено.) Младићу, моја жена ме вара! (Тргне се, јер му се учини непромишљено што је поверио то једном младом човеку, ућути, хода узбуђено.

? ПАВЛЕ: Отерати жену; осветити се заводнику? Ах, то не! Али шта? Да бих донео одлуку, ваља ми најпре преболети, јер, ипак, ја сам волео ту жену, ваља ми преболети то!

РИНА (претрне, скочи и гледа га право у очи). АНТА: И разуме се, други брак је одмах пао, јер Савета није била удовица када се удала за другог мужа. И она је морала да се врати првом мужу.

Моја би кћерка хтела да погледа по радњама штофове за венчану хаљину, јер, знате већ, венчани дан се приближава. А она то не би хтела без вас, она тако верује у ваш укус да не би хтела без вас.

АНА: Молим! (Оде.) XИИИ РИНА, СПАСОЈЕ, ПРЕЂАШЊИ АНТА (Спасоју): Седи, молим те, јер ствар морам да ти саопштим пажљиво и издалека. РИНА: Та оставите се, молим вас, те ваше пажљивоости. (Спасоју.

СПАСОЈЕ: Уосталом, ја бих чак и требало да будем тај који те тужи, јер ти си у ствари мени зајео тих 10.000 динара. АНТА: Гле сад! СПАСОЈЕ: Мени, да!

моју жену, можда. РИНА (престрашена): Мене? Зашто мене? АНТА: Па ви сте му понајпречи. РИНА: Ја? АНТА: Па да, јер ви сте у ствари његова жена. РИНА (притрчи и зграби чврсто мужа): Милане, је л' истина што тај господин говори?

НОВАКОВИЋ (хтео би да утеши Рину): Ја не верујем да би један закон могао служити насиљу, јер то би било насиље. РИНА (грлећи Милана): Ја нећу да се растанемо! НОВАКОВИЋ: Буди мирна, Рина!

објашњава догађај: „Десио ми се судбоносни догађај; жена ми је учинила грубу неправду и то ми је нанело тежак бол. Јер, ма и разочаран, ја сам ту жену и у тренутку кад сам због ње патио...” РИНА: Молим те, пређи преко тих баналности.

Најзад се одлучим за Беч, тамо ће ми бити најпријатније, јер познајем Беч”. АНТА: Сасвим. И да се после два-три дана вратио, све би било у реду.

) Читајте, молим вас, даље! НОВАКОВИЋ (чита даље): „Одлучих се, дакле, на то, и, како је Беч незгодно место, јер свакога тренутка може човек срести познаника, првим возом кренем у Немачку, у Хамбург и, у околини Хамбурга, у једној

у Хамбург и, у околини Хамбурга, у једној фабрици, срећно нађем запослење, где проведем пуне три године неопажен, јер се нигде ван тога предграђа нисам кретао”.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Понових како сматрам да је ствар завршена: бацио сам књигу, јер сам почео да дремам, а и зато, Господе Боже, зар је потребно баш све објаснити! Бацио сам је, ето! - А, тако?

Моја мајка тврди да је и она, једном раније желела да оде, али није отишла, јер сви ми са шеснаест година желимо тако нешто, па после заборавимо и не одемо. Ја ћу отићи. довољно сам луд за то.

- рекао је и завртео главом, додао је још нешто, само што ја нисам могао да га чујем, јер сам већ био у ходнику пуном биолошких експоната и мириса прашине која се ни за четрдесет и пет минута мировања није

Атаман је имао криве ноге, јер су сви његови били јахачи, али је газио као да се не налази на једва једну шаку широкој дасци, већ на облацима.

Дуго нисам могао да га видим, јер сам га тражио међу публиком која је посматрала припреме за трку двогодаца. Онда је Рашида викнула: - Ено га!

Предложих јој да потрчимо, јер се неко може окренути. - Неће! - рече. - Држи! Мислио сам да је најбоље поћи до врбака, али је Рашида сматрала да је

- Зашто не? - приближих се један корак, али она рече да се не приближавам, јер ће ме гурнути у воду. - Сада знам! - промрмља. - То није ништа нарочито.

Нисам изгубио ништа и немам права да се љутим. - Мислиш? - рекох, али ме она није слушала, јер је настављала да говори, како јој се та другарица смејала. „Клиндеру!” говорила јој је. „Шта ти знаш?

Око десет отац је престао са шамарањем. Мислим да је морао бити уморан, јер му је лице изгледало измучено и бело тако да су му се виделе све пеге. Било их је довољно бар за педесетак лица.

И није се мешала, бар овога пута није. Била је на конференцији до пола десет, јер је њен актив имао састанке једном недељно. Она је задужена за старање о мајкама и деци.

Можда би била на очевој страни, не тврдим, али она би морала да примети. Дошла би затим да ме позове на вечеру, јер зна колико волим млади грашак, а онда бих већ испричао да она књига није бачена са стотину предумишљаја, већ из досаде.

И поновиле су се, јер то је било неумитно. Нисам ни прекорачио праг, а Драгана и Јасмина, које су мени сестре а Влади и Весни нису ништа,

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Тојест, он је већ и пре тога а и после живео, али година 1812-13 то је била у његовом животу најважнија година, јер је срећно прекужио „црне банке“ и „девалвацију”. Варош У. лепа је варошица, крај Дунава.

Кад је „парадно” био обучен, цео изглед му је био за циганског војводу, што није замерити, јер те војводе редовно импозантно изгледају, па као они, и господар Софра, носио је дебео, подужи, горе јако сребром

И за времена проснило му се да банке дуго не држи, јер ће пасти. И сан се испунио. Но господар Софра „благовремено” купио је за те банке куће, земље, винограде, и почео је

Боље да га је допола сликао онако као »Бüсте«, јер господар Софра кад седи, са својом главом и прсима, леп је, импозантан човек; како устане, стоји — карикатура, права

Госпођа Сока намалана је у половини величине; није нужно било у целој, јер је била много већа од господара Софре. Зелене фине свилене хаљине, дугачке кожне жуте рукавице, о врату ђердан

И ја сам имао сандучић црни’ банака, но задоцнио сам се. — Не би’ пропао ни да сам се задоцнио, јер кућа и дућан би ми остали, па би’ опет наново.

Устане, хода, па пуши. Још мало, па и остало друштво дигне се, јер кад нема господара Софре, нема ни пуникаша ни смеја. Господар Софра седне сам за један сто, па иште вина.

Нешто новаца имам, а још би’ нешто подигао, и ако не би’ могао као и ви, а ја би покрај вас профитирао, јер кад се у већем квантуму купи, јефтиније стоји. А ја сам био већ више пута у Кракову, све познајем у прсте.

репу, он је баш то дао кувати; па и сам није волео жуту репу, али при трпези ипак је доста јео и хвалио како је добра, јер хоће да научи млађе на свашта.

Напротив, кад је видео да когод бајаги неће да пије вино, он донде нуди, док га не принуди, јер вели нема горе него који се извлачи, ти ће бити тек пијанци, или већ јесу. ИИИ Господар Софра има петоро деце.

баш неко време на путу, па сам се дуже забавио, ал’ сам и профитирао: купио сам млого салфијанске коже, чак из Битоља, јер ја сам свачим трговао, као и сад.

— Па хајд’, да идемо. — Не браним, хоћеш ми узајмити новаца? — Шта збијаш шалу, кад знам зашто хоћеш платно, јер нећеш бадава да ти новац у сандуку лежи. Господар Софра умилно се смеши.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Жена, која му је била заспала на руци, дисала му је на груди. И шум што изазва, протегливши врат, чу, јер толика још тишина била је пред кућом.

Велико јато врана мора да је пролетело однекуда, јер њихово грактање испуни ноћ и поче да се диже у висине. И тек што је, онако тргнут из сна, полубудан, покушавао да се,

покушавао да се, у мраку, ослободи неких чаршава у које се био заплео, и да се извуче испод кожа, ознојен и го, јер го је увек спавао, она се пробуди и скоро безумна од страха напипа огњиште, духну у пепео и нађе жар.

Уставши да би га боље могла обухватити, јер се он набусито бранио, газећи по јастуцима, кожама и ћилимовима простртим по земљи, она је била нагазила голом ногом

Браћа су се била договорила да преваре жену при опроштају, јер старији није хтео да види оно што је била у стању да учини, у том последњем тренутку.

шева и грактање врана, слушао је као кроз сан, који га је мешао са кишовитим облацима што су се све више испаравали, јер је иза њих било, негде, безмерно далеко, али огромно, Сунце.

Исакович је био љут, јер је осетио страх пред том шареном бабетином у војничком оделу, а Комесар, јер је Исакович претегао кола на лево, тако

Исакович је био љут, јер је осетио страх пред том шареном бабетином у војничком оделу, а Комесар, јер је Исакович претегао кола на лево, тако да је он седео сав накривљен...

Био је задовољан, јер их је нашао више од стотину који су знали да лепо изговоре: „Марија Терезија...” и додаду: „виват“.

је наредио да се позове фелчер и да приђу кола на која ће га после, као мрцину, натоварити, познаде свог војника, јер их је све лично знао.

Официри, међутим, беху то вече гости у дворцу печујског бискупа, који је знао језик пука, јер је у околини имао на хиљаде верних својих Славена, католика.

“ И кад виде како га зачуђено гледају, показа им опет руком да улазе и понови још тише: „сладост православља“. Јер благородни мајор и предводитељ Славонско‑подунавског полка, Вук Исакович, завршио је дан у Печују, пред полазак на

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Најзад, и главни актер љубавне магије — жена, сматра се „нечистом“ јер је тајним нитима везана за подземни свет. Љубавна магија најчешће почива на принципу имитативне магије, тј.

) јер као што мртви не могу ни да виде нити да чују, тако исто се нека особа може учинити „слепом“ и „глувом“. „Српске и буга

„Не ваља се“ да сандук с младиним даровима буде затворен за време венчања јер, према широко распрострањеном варовању у Србији, у том случају млада може остати без порода.

која се односи на обоје младенаца је та да када полазе на венчање, не смеју „носити небушене новце, већ само бушене, јер неће иначе имати деце“.

⁵ Готово све чини које имају за циљ подстицање плодности управљене су на младу, јер се у нашем народу углавном мисли да је за јаловост одговорна жена.

У Црној Гори кад девери дођу по младу, пазе је од „злијех дјевојака да јој која ресу од струка не завеже у чвор, јер, ако би то било, не би могла с мужем бити, а и ако би то, не би имала дјеце“.

Такође се магија за плодност врши у пролеће на дан првог марта који, се у околини Скопља назива „летник“, јер се раније сматрало да тада започиње ново лето.

У породици нероткињу гледају попреко, са осудом јер није испунила очекивања и зато што се због ње гаси крсна свећа, а она је и чест извор сукоба и свађа.

Наиме, у Зети се верује да не ваља ударити трудницу преслицом, јер ће родити женско дете. Постоји још једна занимљива забрана везана за пол будућег детета.

се, кажу у Црној Гори, „да жена сједи на праг од куће а човјек поред ње улази у кућу, док се она не дигне с врата, јер му се не би хтјело у мушку дјецу“.

су од утицаја да се рађају женска деца“, када их боље размотримо, два од њих су, заправо, чини које би ваљало избећи, јер постоји опасност да се роди женско!

Други обичај је ништа друго него већ споменути табу којим се забрањује да млада има у венчаној хаљини какву иглу, јер ће јој се иначе рађати женска деца.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

да нема тога ко би се усудио да се противу њена дома роти, јер милост бога штити најпре царске дворе и колибе кудељница сиротих.

ЗА ЗЕМЉУ КУДА ВОЈСКА ПРОЂЕ Саре душане, тражим помиловање за земљу убогу куда војска прође, јер земља је таква, она воли кад је обрасте трава, кад у пољу чује говор човека, она не воли да остане сама, она воли да

које на свакој води чекају броди и котва у сваком бродолому, којима су сви знани и незнани анђели милосрђа осигурани. Јер биће за њих разочарење када усред великог мрака где све се измеша не могну напипати ниједно дугме, ниједно

Ако огањ плаха киша омете, значи, небо га гледа без љутње, јер је некада спасао дете из набујале воде мутне. О ОЛТАРУ У олтар да не улазе жене Ни трудне, ни нероткиње, ни удове, ни

сунчаног дана што у нечије дворе продре, за човека који мрзи и воду зато што жубори иза туђега плота, и земљу, јер рађа и код другога, и селица јато које на туђу кулу слеће.

нешто труне, и у Млецима да нешто цвета; за оне којима и леви и десни противник буде, за људе који ником нису прави, јер јасно виде и властелина, а и себра: за оне на које иконокласти подижу хајке, а иконоборци их чекају из заседа, за

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

На њему се лежало, волело, у њему се киснуло. У Врсару га је закрпила нека љубазна старица, јер се поцепао на трњу. Шта је све чуо, шта је све упијао као сунђер. кога све није додиривао.

Они су улазили са коњима. Е, па, баш сам чекао да Божић-Бата убаци било шта под бадњак (јер, био је Бадњак) кад нам онај рођак са двогледима, бомбама и свачим објасни да он уопште не постоји.

« Сипи пролећна киша, па нам се низ лице слива црвена боја креп-папира. Ипак, поносни смо јер чујемо из кутије како нам изнад глава грме »чувари нашег слободног плавог неба«.

Звала се Јелена. Ни она није отишла на дочек нове 1951. године у своју школу, јер су петнаестогодишње девојке у то време имале само по две сукње. Једну летњу и једну зимску.

киле вишања из бакине тегле, а онда сам се изненада сетио да Јелена, у ствари, уопште не чује музику док игра са мном, јер су слушалице биле стално на мојим ушима. Ето, то је била жена!

Јелени су те године били у моди. Патио сам као убоги ђаво што ми је на груди могао да стане само јелен и по, јер сам био жгољавко, док су моји другови из разреда носили и по шест јелена капиталаца у трку.

па да се ствар изглади и да се опет сретнемо у филму »Љубав по подне«, где смо могли да се гледамо до миле воље, јер је покојни Гари (Купер) био лафчина и није правио питање. Те зиме због мале Одри упропастих свој зимски капут.

Онако без капута, разболех се од упале плућа и једва сам извукао живу главу, јер смо били у завади са околним народима па нам нико није продавао лекове.

очајније битке од оне коју деценијама воде мали сиви провинцијалци, излизаних рукава, са својим супарницама са филма. Јер, то је битка без икаквих изгледа на победу.

кухиње, безбедност дома у који се враћамо и једемо охлађени паприкаш са пећи, читајући успут сутрашње издање новина. Јер, шта ако тамо нема ничега? Враћали смо се пешке са станице у град, шутирајући празну конзерву.

А Французи не воле да ломе језик ни због кога ко није њихов. Па је после скратио презиме, да га не ломе, јер се љуте кад морају да га ломе. Французи! — Да прошетамо? — кажу успели момци. Зашто да не?

— питају ме успели момци. Њихове Хелен, њихове Лу, њихове Меги обично имају веома јаке везе тамо, у белом свету. Јер њихов тата или њихов ујак је то и то, чуо си, зар не? Чуо сам. Оне могу да уреде да се ствар преведе.

Матавуљ, Симо - УСКОК

?... Шта бити може!?... Да није утекао млади принцип!?.. Неће бити то, јер аларм долази од црногорских врата!.. Одиста су Црногорци ударили!.. Зар опет!?... Помагај, свети Трипуне!...

Њеки од грађана рече: — Није побјегао принцип, јер чему би се овдје скупљали? Биће најприје да је црногорска војска под градом!

Тим би се угодило и већини грађана, који су исте вјере. Ми смо тај обичај смели с ума, јер се бјеше изобичајио ових пошљедњих година, у свакојаким мијенама и трзавицама, кад се ни о чем другом није могло

Говорило се: „Бог сâм зна шта бјеше скривио тај кољеновић, кад га тако унизише! Злочин какав доиста није учинио, јер како би онда један главнокомандујући с њим разговарао!? Биће да је увриједио каквог великаша, много већег од себе!

— Ја, ви’ш, ја бих да причекамо, неће ли се Тудешак извинити, јер... — То сам знао! — прекиде га Ивановић, смијући се презриво, и отиде кући.

ђавољијем трагом откад нас не покрива бандијера светога Марка, а особито откад вас санкилоти отроваше својијем духом! Јер једва дочекасте да им у свему мајмунишете, да навучете те грдне пантале и капуте, да натакнете те печурке на главу!

житак; женске, осим Милице, кнежеве кћери, бјеху упрћене врећама; оне три из других брастава ношаху голема бремена, јер, по наруци, покуповаше што Божићу треба, готово за све остале Његуше! Кнежева мазга бјеше претоварена.

бокељске ракије, у антрешељу пиринча, соли, сухе рибе, каве, лимунова, неранџа, сухих смокава, колача, свите, платна, јер сав новац што кнез узе за товно јуне, потроши за купљу, те он сâм понесе више него свих пет браственика!

Додуше, и могао је, јер он сâм имађаше земље и стоке колико половина цијелога му браства, дакле, колико четири куће!

иду лијевом ивицом, гдје се плочани перваз одржао, али то је камивао, који, што се већма пење то опаснији постаје, јер на мјестима окомито под њим зјају стравичне урвине, те да се коме незгодно нога оклизне, сурвао би се доље и пао на

Први пође поп Марко Пунишин, човјек средовјечан, ни по чему не различан од осталих Црногораца, јер у оно вријеме њихови попови не ношаху ни браде.

Ниједан од те тројице не бјеше још „мрчио пушке“ против непријатеља, јер бјеху готово дјеца, за вријеме пошљедње војне; али, на жалост, сва тројица се огледаше у међусобицама с Бајицама и ту

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Прво и прво, нове аљине младожењи и проводаџији. То је нужно, то јест, јер девојке више гледе на аљине него на самог момка. МЛАДОЖЕЊА: Одма нека буде.

МЛАДОЖЕЊА: Што чини искуство! ПРОВОДАЏИЈА: Ха, ха, ха! Допада л’ вам се? Но, сад на посао; јер сам ја, то јест, већ јавио. МЛАДОЖЕЊА: Јавили? ПРОВОДАЏИЈА: А? Шта држите сад о Сими?

Него све се тешка, канда нема ни пребијене крајцаре. Ја сам се љутила, но видим да има право, јер се овако више чува. УГЛЕД 5.

Онако једног печеног ћурка с целером, то јест, а пријатељу, шта велиш? ОТАЦ (смеши се): Тако, тако, кажите им све; јер знате какве су жене: „Е, па нисмо знале“. ПРОВОДАЏИЈА: За тесто вам слабо марим, само нек је добро вино.

МЛАДОЖЕЊА: Слатка господична, можете ли бити тако свирепи? ДЕВОЈКА: Молим, престанте од тога јер ћу побећи. МЛАДОЖЕЊА: Само један. ДЕВОЈКА: Ево ми иде неко. МЛАДОЖЕЊА: Ах, какви сте! УГЛЕД З.

ДЕВОЈКА: Ју, благо мени! МАТИ: Само се паметно владај. Немој се јако белити јер си и тако плава. ДЕВОЈКА: Мамо, да мије мало турска белила. МАТИ: Ја знам, али кад нема, добро је и ово.

Немој ти гледати што је прилика него што карте кажу, пак ћеш добро проћи. ТЕТКА: Јесте, Јово! ОТАЦ: Но, сад мир, јер ако спопаднем тољагу биће вама обадвема доста.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Потом су та остварења пренесена деци, опет посредством и заслугом старијих. Ово треба нарочито истаћи, јер се ту најчешће замењују узроци и последице, отворена образложења и скривени подстицаји.

Иако нас занима једино ово последње, принуђени смо да се бавимо и осталим, пратећим појавама, јер оне сачињавају главнину која се не може заобићи.

Кроче (В. Сроце, 1866-1952)је то овако образложио: Уметност за децу никада неће бити истинска уметност (јер је) довољно и само позивање на дечју публику, као утврђени разлог који стално ваља имати на уму, па да се наруши

упрошћава једна сложена чињеница, и да се проблем детета као читаоца не може решити његовим одлучним елиминисањем. Јер, ако се ваљане дечје књиге не пишу искључиво због деце, она их, што милом, што силом, ипак читају.

мојој читанци било мало, за мене до моје седме године биле низ загонетних слика, загонетних само због мајчиних питања, јер у песмама, као и у осећањима, само питање ствара неразумљивост извлачећи појаву из њеног датог стања.

памфлету против бајки за децу, и дечје литературе уопште,8 тврди да за децу и не би требало писати посебне књиге: „Јер, добро написана, пуна живости, скоро свака књига може да се свиди детету.

Она, као искуство писања, нарушава ту хијерархију, јер постоји мимо утврђени поредак, против њега. „У питању је, дакле, дело које не умемо безусловно да ситуирамо, то јест

Учини нам се, за тренутак, да неки поразни закључци до којих смо се винули можда и нису тачни, јер постоји, још, тај ниво певања и мишљења на коме се свет пре свега даје чулима, и где су између предмета и ознаке везе

Дечја песма се, по њима, пише због деце, да би нам подмладак имао шта да чита; њена једноставна структура згодна је јер им не задаје никаквих тешкоћа при објашњавању, док за естетску вредност они, углавном, слуха немају.

Како стоји ствар код песника иначе, тј. на који се начин ове тежње остварују у озбиљној поезији? Јер сви ваљани песници нису, истовремено, и дечји песници. Зашто?

Дечји песник, узимајући ту наивност озбиљно, у ствари подваљује детету, јер његовим представама и искуствима признаје озбиљност и сређеност које оне немају.

Не треба, наравно, Змајеве песме избацивати из буквара и читанки, јер се оне нису тамо нашле пуким неспоразумом. Ја само мислим да би дечји песници, од Керола и Змаја до данас, писали

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Ништа ми дакле не остаје, него проговорити коју реч, зашто таково дело, с таквим погрешкама, на свет издајем; јер напред знам, да ће то свима онима неправо бити, који народ не иначе него као мати своје дете гледају, и све би желили

од предака наши јуначки глава одрубио, а не и гди је с пута сишао, донде ћемо рамати и ни за длаку нећемо бити бољи; јер простаци и млади људи, који се тако запајају, и не мисле да може бити и погрешака у нас, пак све, што им се предлаже,

несмисленије, то је имало више уважатеља, а глас умерености сматрао се као ненародност, као противност и издајство; јер је сваки човек склоњен на чрезвичајности, па кад не зна да може бити несреће, трчи као слеп за тим, и срди се на сваку

ЖУТИЛОВ: Срамота од нашег магистрата што нису досад публицирати. СМРДИЋ: Па зашто и не публицирају? ЖУТИЛОВ: Јер су сами конзервативци по службама. ШЕРБУЛИЋ: Треба и тужити. ЖУТИЛОВ: Треба с њима доле. ШЕРБУЛИЋ: Тако је.

ШЕРБУЛИЋ: То је врло паметно, јер би се Маџари јако нашли увређени. СМРДИЋ: И ја тако велим. (Поскидају кокарде.) ШЕРБУЛИЋ: Не би ли било добро да

Зато ћемо овако учинити: испод аљине да се поставе кокарде српске, јер наша срца српски дишу, а споља метнућемо мрске кокарде маџарске, за знак како су нас гњавили!

НАНЧИКА (на њега): Еређ поколба! ЕДЕН (побегне). НАНЧИКА: Треба да га чуваш од Зеленићке, јер ће упалити варош што дете не зна српски. МИЛЧИКА: Тако нам замеравају што држимо Ержи у служби.

не примјети, куд се наша намјера клони, а за бољи успјех позваћемо у наше друштво погдиког од официра, који су млађи, јер ови мање праве примјечанија о политики, и тако можемо наше благодјетелно заведеније умотати невиношћу соареа.

НАНЧИКА: Он мора добар бити како је од вас. ЗЕЛЕНИЋКА: О, ја сам вам сада у великој забуни, јер сам, осим тога, обратила вниманије да постигнем како се праве барикаде. Једва сам мало неко поњатије добила.

ЛЕПРШИЋ: Само, молим, размислите у каквом отношенију. До срца нам лежи кокарда народна, јер наша срца дишу духом народности; а споља види се кокарда маџарска, да се зна да јошт није затрт непријатељ и да треба

Ко јошт забрањује народу писати и читати? ЛЕПРШИЋ: Освануће и њима црни петак, јер је приспео војвода. ЗЕЛЕНИЋКА: Шупљикац дошо? Па нема ни илуминације!

СМРДИЋ: Предсједатељ одбора могу бити и ја, и мислим да имам мало више заслуга него ви. Јер, кад су се цепали протоколи, ви сте гледали кроз прозор, а ја сам напред ишао.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Изгледало ми је да није потребно читаоце упућивати на све оно што је о једном писцу писано — јер у библиографији о појединим писцима има и врло слабих ствари и честих понављања раније казаног — но само на оно што је

Славонска књижевност ослањала се на босанску књижевност, јер су славонски фрањевци чинили једну духовну област са босанским фрањевцима.

Теодоси је нарочито штампао црквене књиге, али ставјљајући на корицама да су штампане у Русији, јер погоњени православни Срби нису веровали књигама из других земаља.

Рајић је нарочито пажњу обратио на антикатоличку и антиунијатску аргументацију руске теологије, јер му је то требало за рад у домовини, где је православна црква имала исте противнике и још веће опасности.

Када му се нешто чини опасно за претресање, каква државна тајна или дипломатска интрига, он преко тога прелази, јер није »полезно о подобних вешчеј љубопитствовати и в царскија сокровишча и тајни мјешати сја«.

Када је имао да каже своје мишљење о поступању Аустрије према Ђорђу Бранковићу, он преко тога брзо прелази, јер тако нешто »историческому перу не приличествујет«. Он се тако извлачи и у питањима историјске хронологије.

Затим, и да је имао књижевних намера тешко би их остваривао, јер у то доба у српској књижевности није било књижевних традиција и узора, као ни развијеног књижевног језика.

Он има богато искуство као ретко ко, јер, »син својих дела«, сам је себи прокрчио пут, самоуштвом, путовањима и у школи живота научио оно што му се није дало

Он познаје живот, јер је њиме обилно живео, и као писац он ће бити од оних који живот уносе у књиге а не књиге у живот.

Он боле но ико познаје српски народ, јер је живео у њему, и то у свима крајевима његовим, и оно што је проповедао одговарало је лично проученим приликама и

мало, боље рећи никакво число комедија на нашем језику, таково дело напасати, које би читатеља или гледатеља (јер је време, мислим, да се и код нас театри заведу) на зевање не натерало, но паче часове му брига и домашњих незгода

вашега зна наизуст и обожава вас за ваше родољубиве мисли, него му је мало жао што још простије српски не пишете, јер он мисли да на свијету нема љепшега језика од нашега народнога...

Милићевић, Вук - Беспуће

А нашто онда тражити несрећу? Ја волим трку за уживањима, мене опија брзина којом јурим. Ја се држим само површине. Јер сумњам да је живот у својој дубини тако сладак. Па нашто онда тражити горчине? Ја тражим задовољства.

Праштао се са братом, молио га да утјеши јадну матер, нека му опросте, забораве на ово очајно дјело, јер, завршавало се озбиљно и тужно његово писмо, боље је и глупо умријети него глупо живјети.

сувог, мршавог круха за се и за дјецу; у ту земљу он сахрањује своје мисли, наде, бриге и стрепње, и он је не да, јер је воли себичном, грубом љубављу, што је његова.

— Не, — рече он, немам зашто да се љутим. — Ја сам мислила, - говораше она, гледајући у противни зид, - јер не диваните никад са мном. Да вам није мрско што долазим? рече и окрену очи према њему.

инжињер му каза зашто је дошао; чуо је да он има у својој кући довољно мјеста, молећи га да му уступи двије собе, јер нема гдје да станује. Гавре Ђаковић се малко замисли и више да га скине с врата него да му учини услугу, обећа му.

У кући је било мирно, особито првих дана; он се није ни с ким виђао, јер га је то мрзило. Ипак, кућа се полако будила, осјећали се животи у њој, живот је јаче кроз њу струјао, ствари добивале

Он је осјећао толико терета на себи; сиве, оловне чаме која је била страшна, јер је била непомична и грозна, јер је била неисказана и немилосрдна, јер се није мијењала, остајући вјечно иста.

Он је осјећао толико терета на себи; сиве, оловне чаме која је била страшна, јер је била непомична и грозна, јер је била неисказана и немилосрдна, јер се није мијењала, остајући вјечно иста.

на себи; сиве, оловне чаме која је била страшна, јер је била непомична и грозна, јер је била неисказана и немилосрдна, јер се није мијењала, остајући вјечно иста.

И он је ваљда био задријемао у својој наслоњачи, јер кад га је тргла нека лупа из ходника, око њега је била густа помрчина.

Он ипак сјутрадан не изађе из куће, мада је знао да ће она бити поред Уне, јер ју је чуо кад је изишла и видио куда је пошла; мада је знао да ће га чекати, мислити на њега, да ће јој можда учинити

Гавре Ђаковић одбијаше увијек његове позиве, јер није волио да се упознаје с новим људима и да одговара на њихова радознала питања.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

и полаженик и домаћин, били су чиновници једног тунавог надлештва у једном истом месту, али у ком, то вам нећу казати, јер нисам рад да имам посла са судовима, нити да вређам отачаствене поштаре. Дакле, прво ћемо почети са домаћином.

Питајте ма ког ноћног стражара, па и оног најстаријег, онога што и дању и ноћу спава — дању, јер је то таква служба, а ноћу опет, јер је ноћ од бога за то дата — ниједан вам неће моћи казати да га је ухватио у

ког ноћног стражара, па и оног најстаријег, онога што и дању и ноћу спава — дању, јер је то таква служба, а ноћу опет, јер је ноћ од бога за то дата — ниједан вам неће моћи казати да га је ухватио у каквом недозвољеном послу.

— »А, врло добро! вели Јова н не гледа у цедуљицу, него је меће у џеп, јер зна већ цео текст напамет. — »Како си, мали, шта радиш, мали, — заџака Јова; море, па и ниси ти мали, какав мали.

Ту се први пут напојио из чаше животне горчине, јер је ту у школи извукао више батина него мезулански дорат из штале му, кад је вукао дилижанац преко Плоче.

на својим местима у школи и чекали своје периодске повишице, и, као за пакост, мораде он све то знати и очима гледати, јер су стизале у казначејство где је он препишчик био. А то место препишчика једва је добио.

Оца нисмо споменули, јер га, јадник, није имао. Давно га је изгубио. И ту је наш Јован био малерозан; дошао је на свет две године после очеве

зашто је једна рубрика у »протоколу крешчајемих« празна остала, а у крштеници стајало за име оца: »невједом« — јер је мали Јоца дошао на свет онако — како да се изразим — онако као неко писмо с анонимним потписом или без потписа, као

понављало из године у годину неких десетак петнаест година — док се није најзад досадило и шефу и практиканту Јови. Јер овај (то јест Јова) изгледао је сам себи као онај што једнако само окреће »рингишпил«: све око њега јури и вози се, а

Али од неко доба почеше га ређе тражити сељаци. У суду почеше одбијати Јовине писмене радове, јер често нису могли да знаду шта хоће да каже, а Риста пушкар се тако извештио у писању надгробних слова да је Јову мало

Свакога би дана отишао раније у пошту и читао указе у Српским новинама, јер се охладио и разочарао, и није веровао ниједним новинама више него само званичним.

с Настом кафеџиком, која је била тако широких груди да је трпела најнесланије шале, тим пре што се већ на њих навикла, јер их већ скоро седам година једне исте чује из његових уста.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

са жубором Са камена што се слива, Само што се кашто петли, Само клепка што се чује, Само с' онде малко светли, Јер се данак приближује. Бела зора већ је туна, Јоште путник један — глај!

Ваљда моју милу Виде превесела, Па би мени силу Говорити тела, Али не знаш, мила, Шта пре од милоте, Јер си тако сила Видела красоте. Ти јој лице бело Виде и румено, И још вито тело И то око њено.

Дивни места виде доста, Дивна беу, ал' не дуго, Нигде дуго ја не оста, Јер све тражи нешто друго. Па тако се лево, десно По свијету лупам, Све је уско, све је тесно, Да л' ћу што да слупам?

Али није све до гроба Око суза пролевало, Јер и њи је благо доба Једанпута убрисало. ИИИ Опет гоне данци дане, И године годинице, Беле њему косе вране,

Тело чило, а умешна рука, Сретно сам се ја увек извукâ, Ја сам теби младо тело предô Кâно оцу своме што би чедо, Јер да теде, могаше ме једном Руком својом задржати ледном, Та кад оно у Води неука Доватила та самртна мука, Кад се

Умре Марко, њега нам нестаде, Али ништа, бар винца остаде, Јер да ј' Марко још живео дуже, Све би винце попио нам, друже.

Ој Поцерче, ој Милошу, Наш соколе, славо мила, Ал' на славу Турком лошу, Јер им сломи пуста крила, Сруши Дрини у дубину Ону страшну орлушину: Ви звездице нашег неба, Што сијасте кô што треба,

тада, Ал' би тео ја друкчије сада, Сада мени било би милије Да се данак укаже доцније, Да са вама могу дуже бити, Јер кад сване, морам одлазити.

ласно: Само ваља позват Аполона Ил' деклицу какву с Еликона, Само викни, па тек што с' умукô, Лети Пегаз, јер мора ма пукô.

предиво неко чудновато, Једни гвожђе, једни веле злато, Али ништа, било макар како, Морало је бити здраво јако, Јер у врећи одоздо до горе Сама брда, врлети и горе, А Бог руку све унутра турај, Па брдине око себе фурај, Па за

Ваљда мед се по земљици лије, Јер кошница не мож' га да скрије. Скочи брже с Пегаза лакога, Довати се уљаника тога, Па у једну кошницу загледа, Кад

“ Падо, лупи о камење доле, Ни се уби, ни ме што заболе, Том се чуди, ал' не мого дуго, Јер за часак виде чудо друго: Вика, јаук: „О пусти нас, пусти!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Та све нације одавде до Бихаћа знају да је жута, а ти ... Савин свијет простире се до Бихаћа, јер је чича неколико пута тамо лежао у апсу, али чак ни ти простори не могу да разувјере мог дједа. — Хм, Бихаћа!

Дјед пази на казан, а самарџија му само прави друштво, јер неће да се петља ни у какав посао непосредно везан за људе. Да коњи пију ракију, хајде де.

Нарочито се много говоркало о млину, јер је најменик по читав дан остајао тамо, а често би и преноћио. Ко ће први дохаберити дједу о свему томе, није се знало.

да запјеваш како већ умијеш, а некад ти опет мука припадне, па би да пљунеш и окренеш натраг, иако ни тамо немаш куд, јер си, око све прилике, добрано забрљао куд си год пролазио.

Ако су чељад гладних очију и брза на кашици, прохитриће се и туњав најменик, јер ваља му жив остати. Гдје у кући, опет, младо женско тражи себи ђавола, ту ће се чак и најзадње најменичко блејало

најменика у нашој кући бактали су се дјед и стриц Ниџо, само је из године у годину стричева улога била све видљивија, јер је дјед уочљиво старио и повлачио се ближе кући. Ипак, његова ријеч, иако казана тихо и ненаметљиво, била је пресудна.

Ипак, његова ријеч, иако казана тихо и ненаметљиво, била је пресудна. Најменик је тада обично приман, јер кад већ ствар стигне до дједа, погодба је готова, он ионако нема срца да кога одбије.

причало се, једном је, обноћ, спазио неког човјека како искаче кроз прозор од његове жене и надао је за њим грдну вику јер је мислио да се ради о неком лопову.

Још је само запетљао читаву ствар, јер је Сава почео да тртља такве говеђе будалаштине да је дјед само уздахнуо и сјетио се својих спасоносних вила: — Чујеш

селу се прочу како је Сава не само украо него и увриједио америчког предсједника Вилсона и његово величанство, краља, јер их је, кажу, стрпао на неприлично мјесто, у крмећи свињац, а у њихов оквир поставио фаличног свеца и тако, јасно је,

— То је, дакле, тај суђени. Сан се, богами, показа истинит, још како истинит, јер, умјесто једног момчета, ево ти уз пут њих двојице, и то још какве двојице: Раде Ћопић, газдински син, и Дане Десница,

На крају колоне, невезана, запристајала је тањушна Драгиња Кечина плетући у ходу чарапу, јер тако је ред у селу да цура не иде никуда докона, машући шакама.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

АХМЕД: Немој да те чује буква, да те чује камен, да те чује жаба, да те чују слепи мишеви, да те чује паучина! Јер ћеш ти да висиш, и то цео, ко што аги виси један део! МУСА: Мој ти је другарски савет, да мање лајеш!

Не мораш ми одма бибер у очи! Овог пута је озбиљно! Разумеш? Долази човек до кога ми је стало! Друге сам одбијо јер сам чекао њега. Није то неки прирепак, него фактор! Саш тек да видиш праву госпоштину!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Немој да те видим прљава и необријана, јер те нећу више волети. Он оде до бербера, каже му, шта му је Тода наручила, овај га тад узме и накаради.

У суботу, увече, целу ноћ се је пило и веселило. И Димитрија, који до тада никад није пио, тад се опи, јер је вечерао заједно с Тодом и она му је налевала чаше.

А имала си и зашта. Јер мучно беше мојој матери приступити. Као да сад и њу гледам где погурена, у свиленој антерији, повезана црном шамијом и

Али ко би дошао, тај је био угошћен као код најбогатијег јер је она увек набављала најбољу каву и ракију за госте. Била је поносна, повучена.

Моја вас је мати радо имала. Јер једно што нам бесте комшије, друго што од познаника и родбине не имађасте никога, зато вас је она призивала и дружила

А кад ми што год добро скувамо, онда мати пошаље, по мени, вама. — На, однеси им. Нека окуси Стана, јер ме је дете целог дана слушало. И тако ми бесмо сви скупа, заједно.

Ето, знао сам ја то, слушао, мислио о томе, али сам опет ћутао. И мати се томе чинила невешта, јер је била уверена о немогућности ма какве везе, а опет није хтела да прекида овај наш живот.

Уста ти скупљена више на плач него ли на осмех. — Шта ти је? — питам те задовољно јер знам да о мени мислиш. — Ништа! — одговараш ти и узимаш метлу да поновиш чишћење. — Да не мислиш о Николи?

Да, ниси ти била богата, из знане куће и ниси била виша од мене. Пече ме! Боли! Али и ја нисам свему томе био крив. Јер, колико пута уморен и обузет сумњом да можда нећу оно бити чему тежим, колико пута, кажем ти, одрекао бих се свега.

Мрзело ме је чак о томе и да говорим. Ну ово бављење код куће убрзо ми је постајало досадно. Јер кад ми ова тишина, уредност, почиње да бива монотона, онда бацам све и једва чекам кад ћу да одем.

Говорио сам себи и убеђивао да ово није лепо и часно од мене. Куда ће нас све то напослетку одвести? Јер ти одбијаш просиоце ради мене. Чекаш ме. Подајеш ми се. Верујеш ми као свецу и сва се сјаш од среће.

Заћутасмо обоје. Она је плела. У соби се ништа није чуло, а тако и споља. Јер беше радни дан па сви отишли на посао.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

А ко што дâ, неће штетовати, јер ће примити толико књига колико износи сума коју положи. Ја, уверавајући да ће књига моја бити весма полезна, не мислим

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

РЕЧЕ ГОСПОД Рече господ људем својим: „Хоћу, децо, да вас спојим, да вас спојим веригама, миљем, вером и надама! Јер ако вас спојит неће мога раја плетицвеће, хоће да вас обавије клупче змије враголије!

Еј, поносити, врли брале мој! обиђи ти и мало лошиј' бој! Јер чекајући таког дечка ти, сва пасма ће Ти глађу скапати: толико добар јунак, роб толико лош, не роди више ил' — не роди

И нестаће му сунца, ал' трајаће тај цвет, јер то је онај неповред што песмом зове свет. У НОЋИ Ој љубавниче, месече! ој, љубо, ноћице!

Сасвим је Други, други то је Вук; ал' о том Вуку што га мислим ја не приличи ми овде причати, јер Вук је тај, тај покојник је жив, а живима парастос не бива. Да, још је жив!

И ти, ругобе јеже одабран, глостерски кнеже, данас одигран, владару свом принеси поздраве; — јер чудан светац Вилија је наш у рају свом и паклен трпи враж!

Притрп' се мало, душе, у топлој чим се нађем одаји, уздахнућу једаред за тобом, та имам кад — јер ја сам матичар, а ти ћеш, као што видим, бити за трагичан моменат натичар.

Казивô сам му да се сећа на њ, и да ће њега памтит вечито, јер сећа га се, то зацело знам. кад год се поје „памјат вјечнаја” Душевна свест јој сва је његова, а несвест тела даће

Срдашце меко и меке груди мора да жешћа невоља мути, јер из ока јој сетна капља бије, уздахом склапа беле руке двије, „Зар ту? ох, ту зар?

Је л' му још љубав 'нако у снаги, је л' још онако, или већ вене, јер калуђером поста због мене! Кад мене Турци украдоше младу, украдоше и њему једину наду, једину милост коб му узе

” И пође була узаном стазом, шири јој се срце наданим спасом, под стопом њеном снези се топе, јер над је тај греје од главе до стопе, од главе до стопе дркћући од нада, стала је пред црна манастирска врата, на црна

” „Невоља беше, добри мој оче, невоља беше, ал' сада се доче, јер ево нађох уточиште наше, из харема мрска Османа паше: ропство ми дође несносно, мрско.

живе душе није, тек једна гуја у њима се крије, паклена гуја, хладна, саможивна, немилост живи испод развалина, јер ко сиктање те ледене гује калуђеру седом ова реч се чује? „Зар опет була, будало стара? Ко ће да пати, ко да одговара?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

156 ЈЕДНА ГОБЕЛА У КАО А ДРУГА ИЗ КАЛА 158 НЕ УЗАЈМЉУЈ ЗЛА, ЈЕР ЋЕ ТИ СЕ ВРАТИТИ 160 НОВАЦ ДУШОГУБАЦ 163 СВЕТИ САВА И ЂАВО 164 ДЈЕВОЈКА ЦАРА НАДМУДРИЛА 167 НЕМА ВЕЋЕГ ВРАГА НАД

Веће редакторске интервенције, сем оних које захтева данас уобичајени правопис и прелом слога, нисмо вршили, јер ова Антологија нема никакве школско-педагошке задаће која би то изискивала, а књижевно образованом читаоцу потребније

осим ватре да сипа, па проговара: — Ја сам дошао да вам просим сестру најстарију, и то сад овај час да је водим, јер ја не чекам, нити ћу више доћи да је просим, па ми сад одговор дајте, или је дате или не дате, хоћу да знам.

Кад се мрак почне приближивати, стану они једнако говорити да треба ђегод близу воде заноћити, и сами се уплаше, јер су заишли у неке опаке планине; дођу једноме малом језеру, ту реку ноћити; наложе ватру и што су имали вечерају, потом

Но браћа за то ништа не знају, јер оба спаваше до бијеле зоре. Кад се сване, онда средњи брат повиче: — Устајте, браћо, свануло се!

да у оној пустињи од глади не поскапају, па се стану богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не могоше.

дођу порано опет код једног великог језера, и договоре се да даље не путују, него ту код језера да преноће, „јер, — веле, — може бити ако даље одемо, да воде не нађемо ђе би могли заноћити“, — па тако ту и остану.

једе, ама им очи завараја па баца месо преко себе, тако и печење поједу све; па онда рекоше: — Хајде да идемо у лов, јер сјутра треба јести. Отале пођу свих девет и царевић десети.

буде поједена, зато порани истога јутра па стане гледати по граду, а град опустјео, већ је мало и народа још остало, јер су све дивови појели, па оде тамо амо по граду, кад наједанпут види неке јеле онако читане из земље извађене па уз

другијех драгоцјености, напосљетку можеш отворити све осам одаја, ама девету да се нијеси усудио нипошто отворити, јер — вели — ако то учиниш, зло ћеш проћи.

она му одговори: — Ја сам се — вели — удала за цара змајског, и мој је чоек змај, него, брате, да те добро сакријем, јер мој чоек вели да би своје шуре исјекао кад би их само виђети могао; ја ћу њега најприје кушати, ако ти ништа не ћене

А она му одговори: — Ја сам се удала за цара соколовског, и он ће довече доћи; него да те добро ђегод сакријем, јер он браћи мојој прети. Тако и учини и брата сакрије. Кад дуго не прође, ал' ето ти цара соколовског!

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ЛЕПОСАВА (одлази) СОФИЈА (за њом): И оно брашно да се покупи. — Бадава, човек мора свуда сам да завири, јер иначе готова штета. (Узме шав и почне код прозора радити.) 2.

Но сад, к делу! Команду у кући примићеш ти; што рекнеш треба да се изврши. Ко се томе узпротиви, одма под војени суд; јер је стање опсадно. Јеси ли ме разумела? Одсад ћеш ти заповедати, а Макса ће слушати. СОФИЈА: Аа! браца...

Неће се кувати. СОФИЈА: А шта ћемо јести? МАКСИМ: Ништа. СОФИЈА: Онда би опет псовао. МАКСИМ: Псујем, јер имам неуредну жену. Само скувај, пак ћеш видити шта ће те снаћи. СОФИЈА (којој Јеврем намигује): Али ја оћу.

МАКСИМ: Опет мора бити боља од моје. КУМ: Не говори, брате. Кад дођем кући, не смем искати да ручам, јер одма полете тањири као пљусак; него ћутим, па ако донесе што, добро; ако не донесе, опет добро.

После могу ићи по кући, и радити што оћу, само се некако кујне клоним, јер се бојим, да се опет не дими. МАКСИМ: Шта то значи?

МАКСИМ: Хеј, хеј, само кад не троши. НИКОЛА: Не троши, то је истина, осим што плаћа за рад; јер она да доспе да зашије, да прекрпи — боже сачувај. Почне како-тако, али друга мора да доврши.

МАКСИМ: А кад она окупи лонцима и шерпењама? КУМ: То би, али не зна зашто; него само цичи од љутине; јер је за злу жену највећа мука, кад нико неће да пристане с њоме у свађу. НИКОЛА: Па шта је после било с бабом?

Али ако не одржи пробу, држ’те се од мене. НИКОЛА: Та богме, ако ти почнеш на њу ху, бу! наравно да неће; јер жена чини што чини, само из љубови к мужу. МАКСИМ: О, будаласти мисли! Жена мужу да учини што из љубови!

СОФИЈА: Престани, молим те, јер ћу најпосле почети и сама плакати. МАКСИМ: О, Софија, као добра жена, мораћеш плакати. Знај, ја сам несрећан.

СВЕТОЗАР: То ћемо чути сутра, јер је опредељено да се сутра даде награда оној која буде проглашена да је добра. МАКСИМ: Ту част неће нико други добити,

МАКСИМ: Само да видимо како ће се жене у лагању надметати. СВЕТОЗАР: Ја мислим да је то излишно, јер се обште говори, да су жене зле; а о мужевима тај се глас не разноси. СОФИЈА: Јер жене обично ћуте.

СОФИЈА: Јер жене обично ћуте. МАКСИМ: То је истина. СОФИЈА: Зар није? МАКСИМ: То смо видили на балу. Узавреле као чавке.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СУЛТАНА (тргне јој из руке): Да се не усудиш за мном доћи, јер ћу ти сву косу почупати! (Пели.) Ајде са мном. (Отиде.) ПЕРСИДА: О, аспидо!

ПЕЛА: Богме, девојко, гладна сам ти. ПЕРСИДА: Сместа ћете бити служени. Она је већ скувана, јер сам мислила да ћете је у постељи попити. (Брзо простре чаршав преко стала и изиђе.

СУЛТАНА: Ах! (Пева.) Ти, серце, не мучи ме, О, само дај ми мир, Јер љубити ја не смем Нит казати ја смем. СРЕТА: Ти, жено, не мучи ме, О, буди паметна, Јер Срета нема шале Он оће да

СРЕТА: Ти, жено, не мучи ме, О, буди паметна, Јер Срета нема шале Он оће да лупа! Пело! СУЛТАНА: Чујем. СРЕТА: Дад’ ми ону фордиту. СУЛТАНА: Шта је то фордита.

СРЕТА: Милостива госпођо, то је ово. (Покаже јој прстом, Султана донесе му, пак опет почне радити.) СРЕТА (пева): Јер Срета нема шале, Он оће да лупа! Пело! СУЛТАНА: Чујем. СРЕТА: Дај ми овај калуп.

Разумем; то би и сама учинила кад би ме ко толико мучио. Устани, девојко, ја ти праштам, јер сам више ја него ти крива. ТРИФИЋ: Децо, ја видим да је овај дан срећан за мене.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

своја јужна ловишта; Излазе боје из скровишта И насељавају вртове У ирпи древне мимикрије, Кад свака боја је зелена, Јер све је пупољак; жељена Свечаност ока се прикрије У слутњу, у ишчекивање: Ружама плануће живице Кад април се преко

(23. В 1989) 9 ДОКАЗИ Д окажи, ако можеш, да те нема — То неће бити доказ да ја јесам. Докажи опет, јер доказе све сам Заборавио. Зато трајем, земан. Каткада ноћу у тишини слушам: Трепери простор, рађа се олуја.

Одавде неће да полети Икар, Јер лавиринт је дозлабога ниско; Ово је простор где настаје сликар, И књиговезац, који златотиском Печати слова неког

А дух вина С духом се уља тешко слаже. Руб полице је руб ризика: Јер пад би значио неповрат. Преостаје метафизика Крхотина и црепова. (10.

Изузми себе из било ког дана, И ја ћу бити извесности лишен — А то су дани које и не бројим, Јер не знам да ли у њима постојим.

С верношћу истом, као да иста је тежина. А љубав? да ли и она обнавља се изнутра, Увек недовршена, јер тако хоће мајстор?

одговори, Или прећути барем неслагање са сумњом Која ми кочи шаку, бар за трен, па ми слова Посрћу, несигурно. Јер блажена је сумња Кад сенчи обрис наде у обнављање чуда Које се зове љубав.

А блажена је сумња, јер истиче суштину. Будимо се у зору, са гласовима птица, У загрљају благом, у још недовршен свет. (29—31.

мојој злости У продуженом тражим магновењу Те једне ноћи која светлост зрачи Из своје сенке, из најгушћег мрака — Јер све што хоће мрак да обезначи Постане светлост у знаку твог знака; Опрости, мајко, што приземну беду Доводим грешно у

(19. ИИ 1992) ПИСМО Винчанско писмо, жиг у иловачи, Глинени голуб, мокри ветрокази — Ко тражи, нађе; свет траје јер значи, И обнавља се у пламену, влази И саопштењу.

крила усијање хлади Тишине што би да буја у тумор, У бртву слова, у безнадни надир Исказа; морам да грезнем у речи, Јер говор, то је опстанак у нади — Са стрме косе неког чистилишта Вичем у ветар, слажем слог до слога У гласне речи, да

у нади — Са стрме косе неког чистилишта Вичем у ветар, слажем слог до слога У гласне речи, да поништим ништа — Јер ужас прети из ћутања Бога. (22—23.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

напоље са ланца и казали да се вратиш до деветке, а ако се не вратиш — да ћеш наћи кућу закључату па спавај где оћеш, јер овде ће бити онако како ја кажем, док си под мојим кровом, а кад будеш имала своју кућу, ради како знаш!

Па преписивао одмах антибиотике јер му је то најлакше, а бакута све просипала у WЦ и мазала те топлим уљем и давала ти да пијеш камилицу, па те учила да

док си радила слетске вежбе, а она сељанчура из комшилука опет казала да те није ни видела (није могла од пакости), јер како да те не види, како само она, кад су те сви лепо видели четири и по пута: и тетка Гина, и теча Дача, и кева, и

базаш наоколо без везе, а време лети ли лети, па ваташ последњи тролејбус за твој крај и после се преврћеш у кревету, јер ти сви они призори не дају мира, све оно богатство и сав онај лепи свет, сви они излози, а још ти није јасно да си

кући огледајући се малчице искоса и врло кокетно — биле су то праве клинке од седамдесет и две године, на часну реч! Јер, драге моје нагло остареле девојчице, нисте ви криве што се живот нашалио с вама, па вас једног јутра пробудио као и

ништа од живота, не желе да пропусте ни један једини кадар филма који се врти по улицама, оне су у ствари самоходне, јер у свом несесеру имају све ствари неопходне за живот, укључујући ту и пеперминт!

се онај њен чувени цинични смешак у углу усана, а најлепша ствар на њој су и даље њене пегице — сада их има још више, јер је по мојој аматерској процени загазила дубоко у благословено стање.

Мала је покупила страшне речи, а? Јер, уопште узевши, наши су клинци, знате, потпуно без ловијановића. Узмимо другу могућност!

Значи, ствар није у лови, као што мисле многи аматери, јер шта ти вреди лова до крова кад не можеш да се зезаш са правим типовима, нити да седиш на правим местима.

ми кажете, као бога вас молим, да то више нисам ја, већ нека веома сигурна и однегована дама којој не треба веровати, јер се сувише виђа по концертима, отварањима изложби, фризерајима, саунама, јасминима, фестивалима, баловима, изборима за

даске одлазе да се улију у Саву, а онда у Дунав, па у Црно море, које се такођер негде улива, само не знам где, јер сам била болесна када смо то учили.

као највиши стадијум капитализма“, и како се умало није удавила у гас-маски на Противхемијској заштити (Пе-ха-зеу), јер јој нису објаснили како се отвара довод ваздуха, а она мислила да тако треба, и како је писала писмо председнику владе

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

- Алфабет слови: „Где ли су иже, добро, јест што сја!? Прхнуло фрт је, у шашу ша је: збјегло хер под јер - а у честар шча. Фита се пита с ижицом шта је... Улиј у путир са требника крв. Бједи се леди - не чаврља чрв.

Хоћеш ли ми уранити пре него ми сенка приђе, Љубовиђо Љубовиђе? Не гаси се, ланен-цвете, јер је лампа према крају. Не пренагљуј, преокрете: у биљноме загрљају израбљујем слез, љубицу и мој поглед руже коље.

Под крилом Цпеде Уторак је гавран. СРЕДА І У топлој влази чедног прапочетка семена бубре и трепере клице јер штедар чин је љубави, зачетка силине родне; а кроз Божје лице зашуме биљу родови и врсте и пре се Крста започну да

Од палих речи творим ли небеса? Лепоту квари емоција тмура и мрачи крепкост ритмичких фигура, јер складно ради хитре смрти преса, те пој се жури да у метар свине врхунце земне, „небесне равнине“, Од палих речи

Глувог доба свила у ћуку гуди. (Дотичу ми чула каденцу коса, руковет крагуја.) Не престај, теци, диктатуро с гаја јер могу, учас, шуме да онеме, да буде збрисан језик чавке, креје, да видик застру крљушт и пераја; у шкргут може да се

Звоници срца што би да занеме јер нигде нема да истече време кад исток-чаши порумене уста. (Да не деси се да ми крвна свила „Процвили страшном песмом

Гласниче врли благосних вести, снеси нам с Бола, јер нам се снива, последњу румен утрина, њива. Доњега хора антифон груне, реплика горка: Анђеле збирни, лесковим

дванаест бројки, женских облина, Тројичким светлом точи, с одела јаспис расточи, с Врховног крина смарагд и топаз, јер Јерусалим Нови се диже!

јагличастих сфера да сведем ждрала са Крста сеобе под топла крила шума утишаног, у лаган додир незнаног и знаног: јер ја сам струјни проводник тескобе. С КРСТОМ СВОЈИМ ПО КРСТУ ВИДИКА І Септéмбар гризе августу свршетак.

- Нека се страда: мени, по глави, крши се, прска, с круном о небу, шљива - а српска. ИМА НЕКА ВАСИОНА Јер, ипак, „има нека васиона“. што каза сељак, осушен и спечен.

се она, по кршу врља; тек у час ће речен, кад тела зађу, кад се смори туча, да пукне зрном, да се разобруча. Јер, ипак, „има нека васиона“. што каза онај јагањце што пасе.

Матеја Ненадовић: Мемоари, ІВ Загрмело је тобож кад не грми: јер увек грми - али не чује се, као што душе цвокоћу у срми, уз Беле свеце кад им мрзну ресе.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Ја сам једанпут чуо да девојка није човек, и то ми је доста. Знам да је ово произишло од каквог филозофа, јер су они и са женама имали парнице. Али шта се ја за то бринем?

АЛЕКСА: Право! И ти ниси сирома што се голи речи тиче. МИТА: Кад би ми могле што помоћи! Јер чуј, Алекса, моју невољу: нисам ти од два дана окусио! АЛЕКСА: Лепо!

Али ми је све то мало помогло. Ко се оженио, тај ме после псује и проклиње; гди сам био на даћи, ту ме попреко гледе, јер се боје да и њима не ломим погачу; те од свега ништа.

Само узмите на ум кад се која разговара, одма ћете приметити чита ли или не; јер она која чита говори хохтајч. МАРКО: Зато ти српски тако говориш.

МАРКО: Шта би се помогла тиме? ЈЕЛИЦА: О, татице, млого; јер говорити по моди, унтерхалтовати се с највећом господом, штеловати се и знати шта је бон-тон, то се све из романа учи.

МАРКО: Ако то није лудо, онда не знам шта је. ЈЕЛИЦА: Ју, татице, немојте тако говорити, јер ће вам се у Бечу смејати сви као највећем простаку. Како би то могло бити лудо што прве даме у Бечу раде?

БАТИЋ: Ја ћу гледати да се слажем с њоме. МАРКО: Свуда, свуда, само не овде. Слушај моју реч. Јер да су ми какве књиге, него како треба љубити. Гледајдер им посла! И зато да морамо очи кварити!

чувај твога мужа, и баци те врашке твоје румане, зашто од њи не можеш се најести, а то је најнужније, знаш ли? Јер трбу не зна за шалу, макар да си усред Беча и прва помодарка. Он оће своје, те оће. Је л тако, Батићу?

АЛЕКСА: Ал откуд ви то мислите? МАРКО: Зашто вас не разумем; а ја сам јамачно Србин, јер је моја родбина из Пожаревца на ову страну прешла.

АЛЕКСА: То често бива. ЈЕЛИЦА: Сад сам се јошт добро сербизирала, јер овде код нас слабо има прилике да човек говори немецки. Но зато опет најмилији ми је унтерхалтунг у читању.

АЛЕКСА: Она је морала то соопштити и својим великашима; јер кад сам пошао, те почести што су ми чинили! Дивило се мало и велико; и сви су јавно говорили да, откад им је сам цар

ЈЕЛИЦА: То је врло добра госпоја. АЛЕКСА: Дивне лепоте. ЈЕЛИЦА: А, лепа баш тако није, јер су је богиње поквариле. АЛЕКСА: Да! То је једна шкода; иначе се у свему може нарећи једна изрјадна госпоја.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Звао је Мачак, узалуд вико, јер му се није јављао нико. . . . . . . . . . . . . . . . . . . У зору Мачак нађе на коси просуто

Откуда само толики џин да дође ноћас у стари млин? Бјежати треба пред овом биједом, јер ће нас ждера појести редом.

Стигосмо најзад ријеци без брода, пред нама пјени зелена вода, нико је досад прешао није, јер по њој безброј вртлога врије, путника вуку у загрљај. Ово је виле водене крај.

“ „Ех, кућа, трице! — вели вук зао. Та ја бих своју за јагње дао! Поћи ћу с тобом, јер волим шалу, хоћу да видим јежа — будалу!“ МЕДО Док јуре даље брзо ко стрела, срете их медо, пријатељ пчела.

За сатић меда даћу је сваком! — говори медо на јелу лаком. — Поћи ћу с вама, јер волим шалу, хоћу да видим јежа — будалу!

Тако ми сала, за пола ручка ја бих га дала! Поћи ћу с вама, јер волим шалу, хоћу да видим јежа — будалу!“ ПРЕД ЈЕЖОВОМ КУЋОМ Сви јуре сложно ка циљу свом, куда год прођу

Ни једноме не би мило! Повикаше сви у мах: „Ко си, казуј сад одмах, јер нас грдно хвата страх! трнци плазе, у пете нам срца слазе!

ЧУВАР ЗВЕРИЊАКА Ујака имам, златнога чичу, о њему хоћу да причам причу. Чудан је ујак, прати га слава, јер ваздан ради уз рику лава!!! * На крају града, за мрким зидом, одједном видиш — Африка жарка!

ТРАЖИ СЕ СТРАЖАР Стражар се тражи, делија права, уз малог бату док обноћ спава, јер нешто страшно у тами шушка. Потребни: фењер, сабља и пушка. Који су храбри, нек брзо хрле!

ИЗЈАВА У школу идем, с бригом се спремам, лекцију не знам, јер књиге немам. На Карабурми, код чика-Васе, јуче ми буквар појело прасе.

“ Узео старац новчарку црну, без пара деда никад није, јер можда успут у крчму сврну код групе звезда — Водолије. Ракију пиће и лумповаће са Влашићима, са седам браће.

Кад јежа сретнеш, кавге се мани, тај копље има на свакој страни. Корњачи никад не стани на пут, јер оклоп носи, а нема капут. Квочка је страшна ноћу и дању, то ти је кокош у бесном стању.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— А не, то ми је само послан на Хуенту. Човек Карлос, који је имао да ми га донесе, није могао јер му се жена разболела. Жена му је одскора затруднела па не сме да је остави. То је прво дете што чекају.

— Мислим да би то било изврсно, јер бих онда још стигао и да се вратим поштанском лађицом у Хуенту. Више бих волео да из Хуенте напустим језеро.

Решио сам да је прочитам путујући, и тако је читам већ две године, па никад краја. Морам чак да се враћам, јер заборавим шта је било. — Како се зове књига? — Живот од Бенвенута Челиниа. Описан је цео живот Италије у XВИ веку.

Ниједан народ као целина не воли да то своје благостање ризикује, јер је рат увек ризик, а да и не говорим да ниједан народ не воли да шаље своје синове у смрт. — Откуда онда ратови?

Или да их састављајући изненада прсте, заробим као инсекте. Осећам се огроман, јер сам средиште свога посматрања и своје мисли, а све то друго, иако живот као и ја, остаје сићушно око мене до у бескрај.

— Нисте у риболову? — Не, чекао сам брата и оца. Спремамо се да проведемо целу ноћ на језеру. У почетку је тешко, јер се насуче, али сад ћемо одмах проћи кроз овај рит. — Како се зовете? — Пипо. — А ваш отац? — Кортец.

И да би му и закон дао за право, јер је сигурно да он није учинио ништа рђаво. Зато се он закључао одмах и отровао.

Рибе су се окупљале па затим продужавале пут. — Много рибе ове године? — Да, само је ове забрањено ловити јер су још младе. — Бацате их понова у језеро? — Да, бацамо их понова у језеро.

— Мислим. — Е па стари је сигурно мој отац. — Сигурно. — О, никако није ни могао бити ко други, јер је доста да дође неки странац па да је он уз њега. Ми га зовемо Водич, иако нема шта да се показује у Хуенти.

— Сагрера, помакни се, и ти Херера; ево има места да седнете. Није прашњаво, само се не смете освртати јер је одостраг дубоко. — Нећу се освртати. Види ли се језеро одавде? — Ено, види се врло лепо.

— Боље је да кажете онда сада. Говорио сам јој лагано: — Не могу вам казати сада, јер немам шта да вам кажем. Бићу само просто бескрајно срећан ако дођете.

Месец има чудан облик који ми смета; гледам на другу страну. Треба да идем доста стазом пре но што зађем са ње, јер је дотле, између маслина, жито. Седам у сенку неке маслине. Чекам тачно један сат. Знам да девојка више неће доћи.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Зашто храбра деца твоја Сузом квасе лице своје? Какав бол им мучи груди, И дубоки уздах буди? „Моја деца сузе лију, Јер их душман мучи стари, Душмански им крвцу пију: Турци, Немци и Маџари, Што слободан свуда није, Зато Србин сузе лије”.

А кад сијне премалеће И отопи хладни снег, Кад украси росним цвећем Равно поље, травни брег, Моја ружа биће љупка, Јер ће доћи живот млад, И весело с поветарцем Ћеретаће срећно тад.

Ми смо од њега чули, како је на небу био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо, После је, заната ради, у варош

ПЕТСТОГОДИШЊИЦЕ Као Христос на Голготи, Кад га Јуде разапеше, Векове је Србин страд'о, Ал' на крсту није клон'о; Јер му вера тврда беше, Јер се Србин у спас над'о.

Христос на Голготи, Кад га Јуде разапеше, Векове је Србин страд'о, Ал' на крсту није клон'о; Јер му вера тврда беше, Јер се Србин у спас над'о.

Кад се крик ужасни још један пут зачу. 3 „Звао сам те ноћас, седи свештениче, Јер содомски грех ми ум и душу мрачи, — Чуј, над мојом главом црни гавран кличе. Крик његов ужасни мој свршетак значи.

Бог је тако испунио Сиротиње слатки над, Син је њезин срећан био, Јер је мајка срећна сад. Она грли сина свога, И обоје славе Бога.

Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, — Векови су прохујали и многи ће јоште проћи — Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.

од чудесне оне ноћи, — Векови су прохујали и многи ће јоште проћи — Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.

То бејаше Растко. Син Немањин то је, Што је царске дворе оставио своје — Јер га љубав гони, јер га жеља слама, Да постане слугом Божијега храма.

То бејаше Растко. Син Немањин то је, Што је царске дворе оставио своје — Јер га љубав гони, јер га жеља слама, Да постане слугом Божијега храма.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

друге стране зида, ове ноћи кад биље обраста сребром и плави се фитиљ мора у зебњи гаси, тебе о саму призивамо ноћи! Јер су нам стопе земљом рањене и срца о врату висе неокајана, јер сикћу још гује у костима и неисплакани знојеви под

Јер су нам стопе земљом рањене и срца о врату висе неокајана, јер сикћу још гује у костима и неисплакани знојеви под кожом пеку јаче но бисер у шкољци, о ноћи отвори нам тајну капију

нествореном нашли, рока нам дај за припрему небеског пута да странпутицом у полусну не населимо провалије хадске, јер пре дугог премишљања у смрти и дугог делања пре ње, ни васкрс није светоме духу на славу.

Не кажем да сам те одгонетнуо. Али нисам ни твоје име одгурнуо у немогућност. Волим да говорим, јер те помињем. И да ћутим, јер о теби ћутим. И све обрнуто, истинито је.

Али нисам ни твоје име одгурнуо у немогућност. Волим да говорим, јер те помињем. И да ћутим, јер о теби ћутим. И све обрнуто, истинито је. Кад говорим, о теби ћутим, и када ћутим, заједно с тобом ћутим.

Објава истине и њено уништење, иду заједно. Зашто је тако? Треба умрети у истини. Јер умирање је истина. Ко је тај што говори неистином? Да ли је и он једно Ја, налик на моје?

Нестворено ствара, створено уништава, уништено се диви постојању. Вода је од свих почела најбоља јер је прозирна, и нема боље саможртве од претварања телесности у прозирност помоћу које се светлост креће свуда и

Радознао да преузмеш све што се преноси његовим великим дланом. Али длан се покреће једном малом руком. Јер и у богу и у смрти смо једнаки, али нисмо једнаки с богом ни анђелима, па и кад се у читав свет претворимо, ми нисмо

Али ми морамо вратити сваком своје, као што смо и добили, и додати нерукотворене поклоне. Јер смо и постали од вишка који је завртео чигру наше телесности, па ћемо њено обртање и звук и сенку вратити, и никоме

који једном чуше одозго а сад га више не разумеју али понављају литанија древног уздисања као лек који више не лечи јер нико не зна да га справља а ипак док је бившег лека Биће и будућег здравља.

Ту је и Раковица. Месец их држи одостраг а свака се радује да падне у тај понор јер наши су понори дивни у њима се питају Словени за здравље и за правду и ко ће кад да се роди и да л су довољно

сиво и гњило ил скамењено па звони и слаже се у сметове слова и у крике породиље па се на мразу све спаја у слике јер плода више нема у близини византијског идеала сложиле се слике у лажне видике и фосфор светлуца у смећу ко свици

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Шта имаш ту да испитујеш? ВИДА: Па да видиш, Симка, право да ти кажем и треба испитати. Треба да знамо, јер ово је одиста срамота што доживесмо крај толиких нас, који смо род и фамилија, што кажу, па туђин да нас дочекује и да

АГАТОН: А мислиш ти да ја нисам распитивао? ТАНАСИЈЕ: Па оно, сви смо се распитивали. АГАТОН: Сви, дабоме! Јер, брате, ко ће жив дочекати четрдесет дана. Бројим сваки дан на прсте, а ноћу све сањам неке цифре са пет нула.

Ево ја, на пример, ја не могу да чекам. И да хоћу, не могу. АГАТОН: Е, бога ми ћеш да причекаш, јер ту своју жељу да се тестамент отвори четрдесет дана после његове смрти покојник није само онако казао, него је то

” СВИ (негодују). АГАТОН: И адвокат, лепо, све пописао, запечатио, а ову кућу предао на чување тетки, јер је покојникова жеља била да му се не затвори кућа. ВИДА: Ама, реци ти мени, пријатељ-Агатоне, каква је то тетка?

Покојник није волео да му се дође. ГИНА: Није трпео фамилију. САРКА: А тетку трпео. ТРИФУН: Па трпео, дабоме, јер му није род.

ТАНАСИЈЕ: Па добро, де, не морамо се баш одвајати. АГАТОН: Ја ћу да вас водим, јер опет више знам него ви. СВИ (се приберу око њега). АГАТОН: Е, видите најпре ово овде! (Соба у којој су.

(Соба у којој су.) Ово му дође као неко предсобље, а није предсобље. Више му дође као соба, али није за спавање, јер је пролазак. Овуда се иде на горњи спрат. (Показује на степенице.) Горе је покојник и умро.

ДАНИЦА: Шта да решим? МИЋА: Па то, да останете у стану. Зашто не? За вас би то било врло угодно, јер сте се, извесно, већ навикли на тај стан, а за мене, право да вам кажем, за мене би било то врло пријатно, имати у

ДАНИЦА (изненађена): Тако? А зашто само дотле? МИЋА: Јер, бојати се, моја би жена могла бити љубоморна. Па да, то би било сасвим оправдано? ДАНИЦА: Оправдано?

ДАНИЦА: О, кошта врло скупо. АДВОКАТ: ? ? ? ДАНИЦА: Кошта ме унижења. АДВОКАТ: Вређају вас? ДАНИЦА: Не, јер се ја и не обзирем на њихова подмигивања, шапутања и њихове омаловажавајуће погледе...

АДВОКАТ: Добро сте ипак учинили што сте се уздржали, јер најзад, шта знате, можда тај човек није тиме хтео да вас вређа. ДАНИЦА: Али како?

АДВОКАТ: Верујте не, чак кад бих ту девојку и волео, јер сам уверен да би она увек сумњала у чистоту мојих побуда. ДАНИЦА (у разговору завукла је случајно руку у џеп и

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Упаковао сам што ми је најпотребније и легао. Мајка је остала да ми у току ноћи спреми за јело. Јер ко зна колико ћу путовати, а сад је тешко ма шта куповати на станицама. Отац ме пробудио.

— За овај моменат ти праштам, јер си нов и још се ниси свикао. Али одсад упамти: кад полазиш од старешине, онда салутираш, окренеш се налево-круг у

Тешио сам се да и сав тај народ мора исто онако ћутати преда мном, као што сам и ја јутрос пред командиром... Јер ја носим две звездице и ту поговора нема. Мамузе су звецкале, сабља је тандркала о рогобатну калдрму и ја сам се прсио.

Он и не крије такве своје подвиге, јер је радио, управо крао, за своју јединицу и био чврсто уверен да ради за опште добро...

Зауставио се преда мном, примио равнодушно рапорт, јер је знао унапред шта ћу му рећи. Пошто ми лако отпоздрави, поздравио је одсечно војнике.

Сви скинули шајкаче и бришу зној. Али људи су још забринути и ћутљиви као да су у ишчекивању неке немани, јер тек сада настаје оно што је главно овога дана. Очекује се смотра коју врши командант дивизиона.

Јесте ли разумели?... На своја места! Кроз батерију се пронео глас да ћемо вечерас кренути, јер су посилни причали како је наређено да њихови официри морају вечерас бити у касарни тачно у осам часова.

„Средњи, терај левака!“... „Држи одстојање!“... „Не каскај!“ — и увек су погледали испод ока да ли то чује командант. Јер он то тражи. Замерка мора да се стави и кад је све исправно.

Само звецкају ланци и коњи ржу. Али тада засвира „повечерје“. Командир нареди да се поново разапну шатори, јер је покрет одложен. Људи се примирише. Онда потпоручник Александар позва вође одељења. Пред њим је шкиљио фењер.

Тај језиви тутањ изазива нелагодна осећања, чудан немир и крваве визије... Јер сваки тај пуцањ доноси можда смрт и људи сада у самртноме ропцу умиру. Свеједно, наши или њихови, тек људи су.

А ми идемо баш тамо... Мучно је стање ишчекивања. Сви су некако сетни, а они што остају и неспокојни, јер не знају шта им доноси сутрашњи дан... Жене се крсте и моле за спас својих који су тамо. Сада смо пред бојиштем.

Када пређосмо батерију, војници весело разговарају. Као да је онај притајени култ према моћној царевини потамнео, јер су људи видели како царски војници повијају кичму, а онај челик лежи немоћно у прашини. — Знаш... нема ту шта...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Прво се усуди да је погледа, јер мало пре то није смео учинити. Подиже очи на њу и — прође га пријатна језа свега...

Гојко се усуди да је погледа, али се одмах трже и обори очи, јер осети на себи њен ватрени поглед. — Видећете, настави она, у школи немају ништа: у првом разреду ни табле, ни

— Ето... видите како то иде, одговори јој он, гледајући је право у очи, јер она разгледаше уписницу. Гледаћемо... Она изиђе у двориште.

Она поцрвене и збуни се, а жене почеше запевати: стадоше богорадити да им испише дете, јер су инокосне, па им нема ко помагати у раду. Неке се заклињу да им је то дете једина мушка глава и свечар у кући...

Јаднице !«... Беше јој жао ових глупих ширета — жена, јер она не познаваше њихово стање ни намере. Она им одговори пријатељски: — Ваши људи тамо уписују...

поред стола, за којим се врши упис и слушајући преклињања једног млађег човека и молбе да му се дете не узима у школу, јер то му је најстарији, па је таман стигао за послугу.

Гојку се разведри лице; са највећим задовољством узе он један лесковак, што стајаше прислоњен уз дувар, јер се уверио да га мрзе орловички пси.

Но ништа, бар ћу са те стране бити мирна, јер и њих има свакојаких.« — Извините, молим вас, али знате: нас новаке све интересује, обрте му се она, гледајући у

— Ха-ха-ха... Па то су најобичније појаве у школи ; То већ не сме никако да вас љути, јер ће вам се понављати онолико пута колико имате часова рада у школи. — Мора, братићу!... настави Стојан са кућњег прага.

— Да, сад почињем. — Колегу ћете имати доброг, за то вам јамчим. Ми смо га у школи звали млâдом, јер се све неког белаја стиди... Ено га, видите, зацрвенео се па обара очи. Још да му није ове густе брадурине, — зло!

Велимир се смејаше и ради себе, што бејаше веома расположен и нарочито ради Гојка: да му помогне намеру, јер је већ увидео куд овај смера. — Е сад ако хоћете да се мало прођемо, и бар да ме том приликом испратите, рече гост.

врд тамо амо, па ништа... Али не иде, бадава, знам ја себе«. И он се скоро гласно насмеја, јер представи себе како би изгледао, кад би одједном стао облетати око Љубице и удварати јој се као какав окретан каваљер.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ 54. Босиоче, босиоче, у ширину расти; Јер ће доћи, босиоче, старог свата власти, Па ће ми те, босиоче, млада потргати Оштром ђордом, босиоче, по б’јелу

“ 121. Срдо моја, не срди се на ме! Јер ако се ја расрдим на те, Сва нас Босна помирит’ не може, Ни сва Босна, ни Ерцеговина! 122. Ах, моја водо студена!

прстен, момче, мој те род не љуби, Ни отац, ни мајка, ни брат, ни сестрица; Ал’ ме немој, момче, на глас износити, Јер сам ја сирота несретна девојка: Ја босиљак сијем, мени пелен ниче. Ој пелен, пеленче, моје горко цвеће!

Мети дворе, да праха нејмаде, Ложи ватру, да дима нејмаде, Носи воду, да труња нејмаде, Јер ја нејмам сина нег’ једнога, Немој лудо изгубити главу.

хоћеђ брат’ босиљак, дођи у подне, У по дана сваки цвијет л’јепо Мирише; Ако л’ хоћеш мару љубит’, дођи довече, Јер у вече свака драга сама уздише.“ 156. Ој девојко, питома ружице! Кад си расла, на што си гледала?

“ 164. “Крају, крају, мој мрнару!“ “Не могу ти крају доћи, Јер ми барка весла нема.“ Ма му вели ђевојчица: “Ја ћу тебе весла дати, Б’јеле руке ђевојчине.

Нег’ ми крају, м ој мрнару!“ “Не могу ти крају доћи, Јер ми барка једра нема.“ “Ја ћу тебе једро дати — Б’јеле скуте ђевојчине.“ 165.

се младо пробуди, Наранчу стаде проклињат: “Наранчо, Војко, невојко, Ти пуно цв’јета ћетала, А мало рода родила! Јер ми се не даш наспати Малахним чедом на руци?“ 217.

сваком је по ружа румена: Једну дајте мојој милој мајки, Нек купује пшеницу бјелицу, Нек се рани и ода зла брани, Јер је синак доранити неће; Јер је синак погубио главу У горици, ниже Темишвара!

дајте мојој милој мајки, Нек купује пшеницу бјелицу, Нек се рани и ода зла брани, Јер је синак доранити неће; Јер је синак погубио главу У горици, ниже Темишвара!

Другу дајте мојој вјерној љуби, Нек купује сребрну кашику, Нек вечера, нек мене не чека, Јер ме нигда дочекати неће!

Трећу дајте мојој милој секи, Нек купује свилу и кадифу, Нек с’ удаје куда јој је драго, Јер је братац удавати неће, Јер је братац погубио главу! 230. Сунце ми се крајем вије, ладо ле, миле!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ГИНА: Откуд ти знаш како ми је? ДАРА: Зато смо и дотрчале одмах, јер знамо да је теби сада најтеже! ГИНА: Мени најтеже? ТОМАНИЈА: Па зар ти још не знаш? ГИНА: Шта не знам?

Црњански, Милош - Лирика Итаке

О роде благословен бол. Славу сам пево мира светог, које точи убица охол. Тебе о роде јер весео мреш, а смрт је само част, гусле не дају да за живот зреш, за служинску почаст.

плам, блудан и стидан од дара скривеног под срцем сред недара: ја отац бићу тужан, што не убих, ја отац бићу тужан, јер љубљах, што нисам више крвав и сам. ПОРТРЕ Душа ти је раскидана, чиста, болна, бледа као лица руских нихилисткиња.

Али, кад читаше о Бризеји, што се буди, и отвара очи, пуне таме, у зори, бол неизмеран паде му на груди. Јер свему на свету беше утехе. Свим мислима, за све јунаке, и грехе.

Једине драге пред којом клечим, јер на њој не могу ни моје блудне горке очи невеселе да оставе трага. ШАЛА Још сам ја весео мада се нећеш удати за мене.

Пријатељ мој месец невесео, у страсне ноћи мајске, голицаве бестидне рајске песмице, јер си ма часак само драга једног попца била у трави. И кад тада останете насамо имаће твој мужић грдних мука.

И да је у нама пре уранка замирисао багрем бео. Случајно се сетих невесео, јер волим: да склопим очи и ћутим. Кад багрем догодине замирише, ко зна где ћу бити.

Да ме запита меко, ко кад би лептир шушко: Што си увек тужан? Смешећи се почаст бих шинуо и тихо рекао: Јер сам мушко. После да је годинама туда нема.

Да ме запита меко, ко кад би лептир шушко: Што си увек тужан? Ја бих мачем почаст шинуо и тихо реко: Јер сам мушко. Једне лепе јесење зоре рујне, да ме на изданку нађе, под кикотом труба.

телом, голим, и, над земљом овом, кроз коју Арно руди, пун звезда и зрака, мој се шапат слива, у измождене груди, јер се, у пролећу, све то опет збива, свуда, где ја волим. И, тако, без речи, дух ће мој све туђе смрти да залечи.

И, тако, без речи, дух ће мој све туђе смрти да залечи. И, тако, без трага, расуће ми рука жива тела мојих драга. Јер љубав ће моја помешати, тајно, по свету, све потоке, и зоре, и, спустити на живот, ведро, и бескрајно, и код нас,

И њој ме мати дојила, од првога плача? Љубичасти Шар зна колико сам се стидео, јер, са мном, цветно дрво, већ уморно корача.

Он је путовао до Русије. Тај калуђер мора да је био безбожник, јер је толико нападао на кћери сељака, да су га једном, у Вршцу, бацили у набујали Месић. Калцан се није удавио.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

плачући, сплела венац и њиме обвила главу мртвога Спаситеља кад су га у гроб полагали — и те су руже биле црвене, јер белих ружа није било. А оног јутра, кад је Исус устао из гроба, дође Магдалена ка гробу, и не нађе Исуса тамо.

Али је већ онда, у телу првога човека, била жаока смрти, јер је прах од ког је човек створен био у рукама Анђела смрти. Тело је човеково било смртно. Први је човек живео и умро.

Због разбијеног крчага!... Но видим да те је гнев мало прошао, јер се, ваљда, тешиш тиме да је можда и добро што ти се крчаг разбио, те сад нећеш имати више ништа што би ти могло дати

Настаде тишина, немо чуђење и тих, бојажљив шапат; нестаде гневне ватре с узбуђених лица, јер са мирисом који се разливаше из чаше грднога крина као медена струја а коју људи лакомо сркаху дишући дубоко — уђе им

Цар скочи па стаде да кија, али мушица не изиђе из носа. Цео се двор уплаши, јер је цар почео тако страшно кијати да се лишће на дрвету тресло а птице се расплашиле.

Старац се поплаши. Он се дуго колебао да ли да се одазове том позиву и молио се Богу да га он упути шта да чини, јер је волео пустињски живот па му је тешко било да га напусти.

А кад би у цркви говорио реч Божју, сав би народ падао на колена и плакао, јер му реч беше силна. Цар је мрзео овога старца, али, због народа, није смео да показује своју мржњу.

“ Тако је мислио и осећао цар. Али то се бунила савест царева, а народ није мислио на буну; јер је тувио реч старчеву: да треба да буду кротки и трпељиви, без роптања, а ако им се чини насиље и неправда, за то ће

— молио га је цар скоро кроз сузе. Онда му старац рече: — Не мучим ја тебе, царе, него ти мучиш мене; јер ја, царе, не смем примити новац у ком је сиротињска крв. Цар задрхта. — Крв?! — промуца он.

Цар хтеде отворити уста да нешто рекне, али му се вилице стегоше а зуби цвокотаху јер се сећаше како је дошао до толиког блага. Он није могао ништа да каже. него се само тресао.

Устани! Озепшћеш... Сироче: Није ми зима... Радник: (одлазећи) Није јој зима... не осећа! Парче леда не осећа студен, јер је и само студено... (прође). Господин: (у пролазу) А шта ти ту радиш? Сироче: Обувам се...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

(шта ли му је тај састав, строго узев, по литерарним облицима, не знам ни сам, а нисам хтео ни стручњаке питати, јер би и они, без сваке сумње, по утврђеном нашем српском обичају, упутили тај предмет на мишљење општој седници

Али, проста крв моја, јер ће ти зраци слободе обасјати тебе, сине мој; обасјаће вас, децу нашу. Пођи, синко, пољуби ту свету земљу кад ногом

Нити сам ја тамо био, нити знам све то поуздано. ,,То већ није земља мојих славних предака, јер она је чувена јунацима, великим делима и сјајном прошлошћу“ — помислим, али ме рибар чудним одговорима на моја питања

Један ми рече да га је његов министар одликовао за ретке заслуге и пожртвовања према отаџбини, јер је руковао многим државним новцем пуну годину дана, а у каси је, при прегледу, нађено само две хиљаде динара мање него

„Право је“, говорило се, „јер је могао све упропастити, али му племенитост и родољубље није дало да то учини.“ Један је одликован што је месец дана

— Што се туку? — питам. — Па наредба је таква да се сви шкандали врше ту, пред очима полиције; јер, знате како је! Где би шеф и остали чиновници кланцали по буџацима. Овако је лакше за нас, и прегледније.

— Ја ћу тебе у затвор, јер ти си изазвао толике шкандале на ненадлежном месту и узнемирио цео град твојом глупошћу.

у злој намери протурати скучени, бедни и излапели мозгови сарадника опозиционе штампе; али им тај метак неће упалити, јер, хвала богу, ево већ неделу дана откако је овај кабинет дошао на владу, а положај му ниједанпут није био уздрман, као

доста њих ради да изиђу пред министра, а момак објави вичући на сав глас: — Господин министар не може примати никога, јер је прилегао на диван да мало проспава!

је изучавао шумарство, а сада радо чита чланке о сточарству; и како мисли да набави неколико крава и да гаји телад, јер ту може да су добри приходи. — На ком језику највише читате? — упитам. — Па, на нашем језику.

Ја сам доктор права, али то кријем и не смем ником рећи: јер кад би министар дознао, не бих добио службу. Један мој друг, такође школован, морао је, да би добио службу, поднети

тога сам запамтио само како је пре неколико година држао први хотел у некој паланци и како је страдао због политике, јер је оштећен са неколико стотина динара; али је одмах после месец дана, кад дођоше на владу његови луди, добио добре

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Кола пролазе, а за њима и говеда јуре у потес. Ширга оставио јуницу, па трчи на поток да стигне пре Дивоње, јер после мора чекати док се све краве не изреде и напију које Дивоња ревносно чува...

А тамо, преко пута у зобишту, стоји добар бик. Одвојио се од свог друштва, јер види у другом чопору доста лепих и гојазних крава.

Јунци и јаловци примичу се ближе, да се нађу у нужди своме ратоборцу; они и не сумњају у његов успех јер је сваки од њих опробао моћ његових рогова... Но гле, Видроња све више узмиче, што то!...

То је најбољи газда у другом селу, које спада у нашу општину. Код њега је свакад најбоље комишање, јер се слегне више од по села, па плане сав кукуруз за ноћ. Павле иде напред, а кулаш полако каска за њим.

не знамо.... па како ћемо, муца Анђа. Ми саме нећемо док нам он не каже. — Па 'ајде, 'ајд', и мене, велим ја, јер видим да о мени говоре. — 'Оћемо ми, ал' ти нам кажи име. — Е, Бога ми, то не знам.

Па како је страшно то наступање поноћи на селу!... Тада се обично све, све што је живо, утиша, јер сва живина хоће сна, а поноћни је сан најслађи.

У то доба и поветарац стаје, јер се и он боји да лута по пољима и шумама тако касно. Прво отпочне шаптати густо бучје са високим грмовима...

Грло му се суши, а он не сме ни да се накашље, боли га једна страна, он не сме ни да мрдне — јер је страшна поноћ...

Али он зна да га не може убити. И да му дође на пушку, он зна да неће пуцати, јер неће смети. Знајући то, он се, за овај мах, задовољава самим плановима, које му ствара његова машта...

Данас ћемо сигурно наићи на њега. Па пазите: за Деспића двеста, а за Маџара — сто!... Сви се згледаше, јер нису знали да је уцена повишена. Капетан продужи: — Има ли који из војске? Показаше му Ђокића и Љубишу.

Најзад се реши да чита по реду, па докле дође. Завери се у себи да не преврће листове у напред из љубопитства, јер му то највише смета и плаши га. Тако је седео над књигом и читао цело пола дана.

« помисли у себи. — »О Јустинијану. То је веома лако и занимљиво...« — »Ах!...« узвикну гласно, јер се беше сетио ноћашњег сна. »То је сигурно предсказање!...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Прескочи и Енглеску. Види-дер ти тамо, у дневним вестима: да није ко од бивших министара ишао у двор, јер, знаш, чим бивши министри почну да иду у двор, онда знај да ће бити кризе!

А то још овде и бива, али тамо... ЈОВИЦА: Па онда не знам кога би? ЈЕВРЕМ (подозриво): Не знам ни ја. ЈОВИЦА: Јер ту треба наћи човека, али таквог да му се не вуче реп. А где ти је данас такав?

XВИ ПАВКА, ПРЕЂАШЊИ ПАВКА (излази из собе): Јевреме... да те припитам. ЈЕВРЕМ: Немој, молим те, да ме питаш, јер нисам ни за какво питање! ПАВКА: Жена изишла с фарбом на среду. ЈЕВРЕМ: Ама кој' изишао с фарбом на среду?

Па онда, молим те, ја морам грдити опозиционог кандидата, јер како ћу друкче да обавештавам народ ако не грдим противника? СПИРА: То јест! ЈЕВРЕМ: А и он ће мене да грди.

ИВКОВИЋ: Признајем да је непријатно, па ипак може бити и занимљиво, јер ко било да победи, из ваше куће иде један посланик у Београд. ДАНИЦА: Да, али он вас грди.

Не кажем да су то богзна какве кривице, јер болесници и иначе имају рђаве стомаке, па им је свеједно је ли здраво или смрдљиво месо; али закон може тебе да уврне

да изађе плакат па да каже богзна шта ружно о мени, а може тако исто да изађе плакат па да каже нешто ружно за зета. Јер како може да се агитује ако се за противника не изнесе нешто ружно? Па...

) Браћо! Хвала вам на изразима поверења, које ми је утолико драгоценије јер стојим пред озбиљним задаћама и тешким дужностима.

ЈЕВРЕМ: Против владе? Ја против владе? Зар те није срамота у очи да ме погледаш? ИВКОВИЋ: Није ме срамота, јер сам казао истину. ЈЕВРЕМ: То што си пљунуо, одмах да полижеш! Телеграфски да полижеш. Ја ћу да платим депешу, иначе...

СПИРА: Молим те, жено, ваљда толико умем... СПИРИНИЦА: Пусти ти само мене, а ти ћути, јер ти кад почнеш... (Залазе иза кулисе препирући се.) XИ ЈОВИЦА, ИВКОВИЋ ЈОВИЦА (улази код Ивковића): Добро вече!

СПИРА: Па овога што ти је до сада био вереник. ДАНИЦА (изненађено): Како досад? СПИРИНИЦА: Па досад дабоме, јер сад више није. СПИРА: Ти реци јасно: није више, јер је Јеврем све прекинуо. СПИРИНИЦА: Па то сам и хтела да кажем.

ДАНИЦА (изненађено): Како досад? СПИРИНИЦА: Па досад дабоме, јер сад више није. СПИРА: Ти реци јасно: није више, јер је Јеврем све прекинуо. СПИРИНИЦА: Па то сам и хтела да кажем. СПИРА: Хтела си, ал' ниси казала.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Презиме му не морате знати јер је он у књижевности, пишући страховито многе дописе и такозвана Сељачка писма, познат много боље под разним

за своје псевдониме и чувена женска имена као: Лујзе Мишел, Вјере Засулићеве, Софије Перовске и још многих других, јер ко би их све запамтио.

не боји се »Сибира« ни у којој форми; бори се, побеђује, бива побеђен, гањан, али он то све стојички сноси, јер неће да је мањи и да је постидан међу браћом.

— рече Срета лижући грозничаво своје суве уснице и уврћући нестрпљиво своју ретку а дугу броћасту браду (јер бркова скоро није ни имао, тако да је издалека изгледао са оном ретком и подужом брадом; а без бркова, као какав

Не смеш ни за живу главу ступити у полемику с њим ни око чега, јер ће те засути и затрпати масом цитата, да ћеш се покајати одмах.

Осећа свет да је крив па бега куд зна, јер од десет послатих дописа тек један и два ако се штампају. Пошто се изларма у редакцији, он се дигне да тражи оне

« Или му кажу да нису смели, јер би их оглобили са пет-шест хиљада динара, или би чак неко из редакције због тога дописа — који је оштро и

Најпре узеде неке две или три књиге, и заварав очи фамулусу, ћушну их у сламњачу (коју је ту затекао, јер је као школска својина и инвентарисана била).

Међу њима беше, наравно на првом месту, Народни учитељ. Јер као што се за Александра Великог прича у историји да је вазда са собом Омира носио и под главу (јастук) га метао и

Читао Срета па задремао (јер се дух може уморити као и тело), а књига му испала из руку па пала или у кревет или под кревет.

Бајонетима се све може, само се не може на њима седети! Аааа... овај... а што да га се боје? — Јер он је, знаш, мало, онако... старински човјек. Код њега ти нема много. Не да он да рогови прођу мимо уши.

Мало збори, али што нареди, то мора да буде ка’ на тетику! Тако је казао да ће да ради још кад су га оно окметили; јер, знаш, он им се није наметао, него је »под морал« дошао; једва су га намолили! Никако није ћео!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

А могао је, с пуним правом... Растао би се Жућа с главом, Или би у ногу остао рањен; Јер ван обележеног места псима Као и људима Прелаз је најстроже забрањен!

Е, Димитрије, мој Димитрије, Узорито је твоје житије! БАЛАДА О ОБУЋАРИМА-КРПАМА Волим обућарске радње, јер миришу По уштављеној кожи, по ималину и по ћиришу; И волим старе обућаре — у Београду их зову крпе — Који се

— А међ уснама му, стално, по седам-осам ексера, Јер пенџе кад се укива нема радње потпуне Док се сваки клинац не олиже и не опљуне! Толико озбиљности!

Писци? — Кочијаши који су се у мраку распричали! Американци? Ваља: Америчани. Јер није Ликанци него Личани! Личанин може постати Америчанин, али странац Ако се и насели у Лици, неће бити Ликанац!

А уз пут га, кивног (кивног, јер по страни је) Мучи и сврабеж зван књигописаније. Из даљих времена? Треба: из древних, или давних.

Треба сав свет, а читав је неокрњени лонац. Мимо целог света понаша се данашња младеж. Боље: мимо цео свет, јер мимо воли четврти падеж! Жељпох, Аутопревоз, Шверцкомерц: прави панађур!

јутра, у освит, кад се Звезде повуку и Месец згасне, Акса обиђе своје имање, Прошета, спокојно, у раздање, Јер у то доба спавају сви — Ловци и лисице, људи и пси — И то су часови кад ливада Њему, и само њему, припада.

— Аој зече, ој баксузе Зашто рониш толке сузе? А зец мени на то рече: — Плачем, јер се ближи вече Па ми ваља ноћ провести Сам самцат, на хладној цести.

Над животом плачем нашим, Плачем јер се много плашим Стрепим, дрхтим сав, изнутра, А што? Зато, да бих сутра Живео у истом страху: Стрепња ми је већ у

” „У Мокроног, Бор, Шентиљ!” (Ти циљ изабери, римо!) „Куд било, у шир ил у диљ, Горе, доле, покрај, мимо, Напред, јер је напред циљ!” „Е зече, мој луди зече”, Корњача му на то рече, „За ту причу, по Езопу, Ја сам тркач неподесан!

Јутрос, од Сурчина до Врчина, Гракће распаднута помрчина — Вране, ко нарикаче изнад рака, Црне су јер су пуне мрака.

Ал чини ми се да знам шта му је: Заљубљен је, тако ми Бога, Иако ни сам не знам у кога! Јер има негде једна мачка, Светла и добра ко играчка, Са очима ко два маслачка, Ах, тако ломна, и слабачка, Чиста ко љубав

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

За њих се везују многе урођеничке легенде, као н. пр. то да оне чују кад се на обали говори, јер за то имају дугачке уши.

У јесен и зими тих ситних ларви сасвим нестаје, јер су се оне, рођене у пролеће, дотле већ успеле на висину до 50 метара над морском површином И одатле морским струјама

топла струја сукобљава са хладном, настаје, услед нагле промене температуре воде, пропаст сићушних организама у маси, јер се и једна и друга струја одликују нарочитим својим планктоном, који тражи нарочиту температуру као свој животни услов.

као и они на ушћима река, од увек су добро познавали те сићушне змијолике рибице и хватали их у великим количинама, јер се у неким приморским местима оне сматрају као изврсна храна.

Зато јегуља нема ни у рекама што утичу у поменута мора, јер би оне, пре но што уђу у те реке, морале проћи кроз мора у којима за њих нема услова за живот.

Кад се приђе тој области, сваки се траг губи, јер се јегуља одатле губи у океанским дубинама, спуштајући се постепено у ове и упућујући се месту где ће се обавити

са водом Суецког канала која је несавладљива препона да се могу међу собом мешати организми два мора везана каналом, јер организми не могу пролазити кроз такву воду.

Са повећавањем дубине све више нестаје оних врста риба што се хране биљном храном, јер је таква храна све ређа; све је више оних које се хране анималном храном.

А то се није могло приписати неповољној температури, јер ова и на дубинама већим од 300 метара није спадала испод 10˚ С.

те врсте преудешен омањи парни брод »Траваіллеур«, са точковима и једрилима, доста непоуздан на морским бурама, јер је дотле већ доста дуго служио.

А велике индустриске рибарске мреже нису за тако велике дубине, јер су компликоване па их јаке подморске струје у тим дубинама лако изокрену, преврну, и кесу што треба да гута рибу на

Они се, уосталом, нису спуштали до саме дубине на којој се налази плодиште јегуља, јер се ово налази испод хиљаду и више метара дубине.

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

нити ме јарошћу твојом, Владико, обличи у час доласка мојега, нити ме гневом твојим казни у дан доласка твојега, јер пређе суда твојега, Господе, осуђена сам савешћу мојом, ниједне наде спасења нема у мени ако милосрђе твоје не победи

ни мало ово приношење не одгурни, које приносим светом храму пречисте твоје матере и наде моје Богородице хиландарске, јер примих веру удовичину што ти принесе две цете, Господе, те тако и ја принесох ово, недостојна раба твоја, о Владичице,

Сада не предај забораву вољена ти чеда која си сирота оставио преласком твојим, јер откако си ти у небеском весељу вечном, многе бриге и страдања обузеше вољена ти чеда и у многим мукама живот проводе,

Тугом су многом здружена вољена ти чеда, јер они што једоше хлеб њихов подигоше на њих буну велику и твоја добра у заборав ставише, о мучениче.

ти, моли победитеља Бога да победу подари вољеним ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, за невидљиве и видљиве непријатеље, јер ако помоћ примимо с Богом, теби ћемо похвалу и благодарење дати.

На моја мала приношења погледај и у многа их урачунај, јер теби не принесох похвалу како приличи, већ колико је могуће маломе ми разуму, па зато имале награде чекам.

мучениче, био малодаран у пропадљивом и маловечном, колико више у непролазном и великом, што примио јеси од Бога, јер телесно страну мене у туђини исхрањивао јеси изобилно, те сада те молим обоје: да Ме исхраниш и да утишаш буру љуту

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

О, заборави љубав, патње, труде, Отвори душу и очи ти бодре И дуго гледај те планине модре. Јер ту је спас, и утеха, и нада, Ми ћемо, слаби, преврнути вером, Идолу другом, без суза и јада, Предаћемо се и речју и

Безбројна су уста рекла да те љубе, И умукла затим, да никада више Не прозборе речи ни нежне ни грубе, Јер теби речена реч — све друге брише!

ПРИЗИВ Помени ме у молитвама твојим Кад сунце пада за далеке горе. Јер знај да мене кобне мисли море, И да се, као слабо дете, бојим.

Ја дрхтим и стрепим, Да ли сте ма гдегод, криви или прави, У странама црним или вечно лепим. Јер вас никад нема у данима туге, Кад нам срца стрепе и судбе се плаше, Да нам дате, добре некадање друге, Све милосне

Дај ми уста твоја, дај могућност тајну! Јер осећам стално распадање бића, И док покрај мене мре природа млада, Нечујно, у самом почетку развића, И црном равницом

Тајно откровење коби што се крије И злурадо вреба сва створења жива! Мој рођени живот туђ ми сада бива, Јер шта ја памтим, никад било није!

Сад, у ноћи звезда и месеца пуне, Усамљен и тужан, оборене главе, Корачам лагано пун слутње и страве, Јер знам да у моме срцу нешто труне.

По пределу мрачном, сјајном, топлом, ледном, И с очима пуним планина и река Да проживим живот у тренутку једном! Јер моја је душа силом дувна седа Што међ четир зида век проводи зао, Некорисна, суха, бесплодна, и бледа, Нит̓ је кога

А судбина ће зато да ме смрви, И осветничко време да ме згази, Јер сам ван њега, узавреле крви, И не корачам по утртој стази.

Нико неће знати Да некад бесмо први, премда мали, Колену нашем да смо, као мати, Нов језик с новим осећајем дали. Јер Бог је тако хтео да нас створи У доба кад се монотоно живи, Кад дани нису ни бољи ни гори, А људи млаки, једноставни,

Али знам и узрок зашто тако бива, Јер прошао нисам кроз живота хуку Склопљених очију и скрштених руку: Кад срце запишти, мисао је крива!

љубим'', Нити ''душо'', нити ''очи моје сјајне'', Нити празном речју и покретом грубим Збрисах дражи неказане тајне. Јер, ко снежна лава, у истоме часу Сурваше се на ме бол, туга, и страва, Тајна страва која у тренутку засу Клице нове наде

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

А ево се, људи, окупљамо кâ сватови пјани што се прича. То је вама доиста срамота, јер је вама понајближе доћи. ТОМАШ МАРТИНОВИЋ Немој, Вуче, и остала браћо!

Куку оној души задовијек те је Ружи нарок изгубила, те је дала Ружу за Касана, затворила вилу у тавницу, јер је Касан брука неваљала.

Кога зове уз оне главице свако јутро како зора сине? Ја мним га је доиста дозвао, — јер ми није лакши, што ћу крити, него да ми наврх главе стоји.

Ја сам ноћас грдан сан видио: све оружје своје у комате. Без зла ми се обићи не може и без неке братске погибије, јер кад год сам такви сан гледао, приправљâ сам што мрцу требује. КНЕЗ РОГАН Мандушићу, што си невесео?

Пут мене се поосмјехну принцип, распита ме за наше крајеве, и шћах рећи љуби Црногорце, јер спомену све редом бојеве ђе су наши помогли Млеткама.

Излаз к нама, часа не почаси, на твојега крилата халата! Не заборав' сабље и миждрака и твојега бича пакленога, јер су Власи уши подигнули, да окупиш стоку у торину.

Забобоњи, Старино Новаче, сврх Клисуре, кâ си научио, јер су дину уши заглибиле; пробуди му бухе у кожухе. Не пушт', Бајо, жива ђавољега; нека свати не бŷде планине без питања

Научи ме све како ћу радит, и рече ми, душа му проклета: „На тебе се нико ставит неће, јер ти често идеш међу њима.

Ти си нејак, знаш ли, у Црмницу, а Турцима пред кућом Црмница. Криву клетву на дом не понеси, јер је мука с Богом ратовати!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Целе ноћи испред капије морао је да гори фењер и по три и четири ноћна стражара да дремају, јер је он, тај Софкин прамдед, хаџи Трифун, тргујући по највећим градовима и мешајући се са највиђенијим људима, могао,

И све ћу да му кажем, чим дође, видећеш ти! — завршиле су. И то је помагало, застрашивало, јер знало се шта чека тога. И заиста, чим би он дошао с пута, одмах би се цела родбина стицала: жене, тетке, | стрине.

Понизно, са страхом, не смејући од величине — јер такав им је велики и страшан изгледао — ни да га погледају, поздрављале би га: — Дође ли, бато?

Али, и поред све те његове строгости, опет и најсиротија и најудаљенија у родбини није била заборављена, јер је свакој доносио са тих путовања какав поклон и сваку ма чиме обрадовао. Много није говорио никада.

Сигурно је то била она, мати, јер зна он да, док није сина родила, она се жива није чула. Истина, ни тада, са сином, није смела да му се на очиглед

Није могао да га гледа, како је говорио. А да и њега као и друге бије, није могао, јер га је и он много волео. Истина, то никада није казао, чак, када би се овај и разболео, старац није хтео да сиђе да га

И он је некада био млад. Али онда, ето му чивлуци и у њима сељанке, чивчике. А што у Туркиње, у неверу? Јер код њих, була, пошто по четири њих само једног мужа имају, то им је врела и мека крв. Пију оне човека!

И једино на том чивлуку што би се ко од њихових мушких могао видети, а иначе нигде, јер и њихов се сав живот састојао само у раскошном ношењу одела и непрекидном труду да се што дуже живи.

Све се то унапред спремало и знало шта све мора бити, само да је на дан славе све онако као што треба, јер се знало да код њих мора бити најлепше, те да се гости, кад дођу, морају запрепашћивати, и да се после по читаве

И у томе је био једини живот тих њихових мушких, јер цео остали живот, живот на улици, по комшилуку и чаршији, трговини, продаји, не само да је био далеко од њих, него су

блага, слатка, и пржена само на маслу; никако свињском машћу, пошто је то тешко за стомак; па онда, у начину говора, јер услед једнаког дружења са Грцима, Цин|царима и Турцима, сви су, покрај страног меког изговора, завршавали реченице са

А и бојали се да их не увреде, јер се знало да, кад случајно, и у најмањем каквом општем послу, не би ко од њих био изабран, да би се та непажња примила

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

и неуспех вере, Отрован мозак и срце прозукло, Срам сиромаштва што га немар пере И, некад силно, уздање умукло. Јер јужне звезде, чини ми се, сјају К’о над судбом ми њене очи што су; Јер природа ће у том чудном крају Можда на њену

Јер јужне звезде, чини ми се, сјају К’о над судбом ми њене очи што су; Јер природа ће у том чудном крају Можда на њену мирисати косу; Јер дане ове свршити ми треба Представом живом сна

ми се, сјају К’о над судбом ми њене очи што су; Јер природа ће у том чудном крају Можда на њену мирисати косу; Јер дане ове свршити ми треба Представом живом сна младости моје; Јер Бог нам шаље утеху са неба Кад света овог потамне

у том чудном крају Можда на њену мирисати косу; Јер дане ове свршити ми треба Представом живом сна младости моје; Јер Бог нам шаље утеху са неба Кад света овог потамне нам боје. У ПРОЛАЗУ ЈУЧЕ...

А наших срца један исти звук Бележи дражи и времена хук. Јер ми смо давно, верна драга, — је ли? — Искидали конце што нас вежу За простор, време, тонове и боје, — Ланце живота

— Искидали конце што нас вежу За простор, време, тонове и боје, — Ланце живота што звече и стежу, – Јер ми смо, можда, сами тако хтели, Рад љубави нам и рад среће своје.

мајци, Јединој што за нас још утехе има У данашњој грубој, беспоштедној хајци Живота, у борби сред праха и дима. Јер прошлост је оно што нам увек ствара Илузију среће и видљивост јада, Што је увек драга, као мајка стара, И кад цвеће

И сада је драг Тај спомен, тако оживео, сетан; Изгледа да је тренут истоветан. Јер цвећу и сад тепа ветрић благ, И мирис спомена по земљи се креће К’о најлепши сјај. И сад пада цвеће...

Преспавао сам последње тренутке Боравка твога овде. Пола седам... Замрачио сам и собу и кутке Душе, јер слаб сам био да се предам Мислима који дубе, као пијук, Несрећно срце сећањем из мрака.

моја лепа, С немарном мином и осмехом лажним, Док се у мени старо срце цепа, С погледом можда неприметно влажним. Јер ми увијамо шеретски и глупо Поворку мисли, надања далеког, Сву љубав, чежњу, надахнуће скупо У форме простог

О, то је тајна, та истина људи, Истина бића, због које не стоји Мисао наша што за њоме блуди, Којој је носе, јер она постоји, Мирисни ветри, ћудљиви и луди.

Да, мисли, жеља, снова незнан крај Хоће ли бити у гробу ил’ ван? Где црви миле, ил’ где цвета мај? Јер све је, ипак, само шарен сан!

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Помамио се!“ рекоше другови иза њега, јер они не бјеху чули оне ријечи. „Помамили смо се сви!“ викну конте, окренув се живо и пришавши к својима.

Откад су Французи били, слободно је извањском народу да у град улази...“ даљег објашњивања није требало јер у тај мах сунце искочи, и распрши маглу.

Није шала толики народ, таки пазар! Од принципова времена тога не би, јер бјеху мутна времена, да се слабо и знало кад је Божић а камоли да га је ко славио!

Калфе поспремаху хитно; ћепенци и врата на некијем дућанима позатвараше се већ, јер трговци, већином православни, хитаху дома к дјеци; градски чистибаше метијаху улице; пси и докоњаци измишљаше да се

набрала обрве, па премеће нешто по торбици; јадница, кусур чини колико је потрошила, јали да није што заборавила, јер ће одговарати, можда, свекрви...

Глејте сердара. Велике ли дерте на срцу носи!“ Приморци одоше својим путем. Ми ћемо за сердаром, у Катунску нахију, јер нас приповијетка наша тамо води.

Биле гдје и вазда, код његовијех одсјеченијех крила, код погинулијех синова! А данас више но обично, јер је ред у пустој кући бадњаке прилагати!...

дланом лакат, па наслони своје мршаво, жутељаво лице на длан, а своје живе, црне очи, у њима јој је сав живот био, јер њено тијело бијаше кост и кожа, а раста бјеше омањег, очи уприје опет пут домаћина.

Цури на крилу сјеђаше мушко дјетешце од три године, голијех ножица, јер на њему не бјеше до кошуљице. Дијете ухватило се рукама за њезина бујна њедра, а главу прислонило на њено гр’оце, те

Толико је било доста; то као да је био знак, који женске очекиваху, јер оне сад једанак и у глас закукаше све три. Ивана стаде нарицати за синовима, Стане за браћом а Милица помињаше само

Ивана стаде нарицати за синовима, Стане за браћом а Милица помињаше само дјевера Шћепана, (јер, као што је познато, Црногорка не смије јавно кукати за мужем) а разумије се да је дио — и то већи — својих суза

Милица оста стојећи, држећи високо луч. „Ево нас, сердару, твојијех брата, да ти тугу из куће ишћерамо, јер, богами, нити нам је Божића ни весеља док је теби тако!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

од њих тек потпуно и правилно схватамо уз потребан коментар, кад се објасни: ко их, кад, коме и у ком смислу говори, јер не само од употребе, него и од њене камене зависи разумевање свих говорних израза.

и сажете, једре и прегнантне до те мере да се не ретко има утисак као да су то непотпуне, недоречене реченице, јер се испуштен део као познат подразумева (Нема за Рајка капа (у Стамболу); Испало (око) које заплакало; Зла година

Брзалице могу да буду и тако удешене да су врло ризичне за брз изговор, јер лако могу да пређу не само у наопаку комичну говорну омашку, него и у непристојну и порнографску реч.

(Јечам); Иде сељанка и носи котарицу са двадесет јаја; испало једно; колико јој је остало (Ниједно, јер испало је дно). Загонеткама питалицама требало би поклонити посебну пажњу, више него оним тзв.

Полако да не поцепаш капу (каже се у подсмеху ленштини). Правога, боже! (Рекне се у шали кад грми, јер се мисли да су сви људи грешни, и да бог ниједнога неће убити ако стане правога тражити).

— Смрти се не бој, но зла човјека. О ЗЛУ — Не тражи ђавол човека, него човек ђавола. — Не зови зла, јер и само доходи. — Зло лети, а добро пузи. — Не једу вуци месо по поруци. — Зле очи никад добро не виде.

Остави ме без друга, родићу ти за два друга. — Казао кукуруз, јер што се у копању ређи остави боље роди. Уклони се ти мене а ја ћу тебе, па ћу родит’ и за тебе и за мене.

Уклони се ти мене а ја ћу тебе, па ћу родит’ и за тебе и за мене. — Овако је рекла лоза лози, јер што су ређе боље роде. О ЖИВОТИЊАМА Бјеше ми га давати докле могах жватати.

Иза зиме топло, иза кише сунце (бива). — Приповиједа се да у мору има некаква тица, која на ружну времену пјева (јер се нада лијепу), а на лијепу плаче (јер се боји зла). Ја сам лањски и ономлањски!

— Приповиједа се да у мору има некаква тица, која на ружну времену пјева (јер се нада лијепу), а на лијепу плаче (јер се боји зла). Ја сам лањски и ономлањски! — Казао врабац кад су га питали како ће презимити.

почевши бјегати кад је са земље говорила кокошима, које су биле на дрвету, да не бјеже од ње него да сиђу доље, јер је мир између свију животиња, па јој пијевац рекао: „Ето и наших паса ђе иду и носе гласове од мира!

“ а ђаво му онда из зида одговори: „Анатемате тебе и твојијех ђака! јер то ни ја досад нијесам виђео!“ Из (пре-)пуна чанка није греота одсркнути (тј.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад тамо, али се запожарило па у пожару змија пишти. Кад чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свију страна било запожарило, и пожар се једнако к њој примицао.

” Чобан одговори: „Ништа друго не ћу, него да ми даш немушти језик.” А цар рече: „Није то за тебе, јер да ти то дам, па да коме кажеш, ти би одмах умро, него ишти друго штагод хоћеш даћу ти.

Иди с Богом, али за главу своју ником не казуј, јер ако кажеш комегод, одмах ћеш умрети.” | Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и траве

а дворани кад виде шта учини, стану му говорити да бежи: „Бежи, јуначе, куд те двоје очи воде, док није дошао змај, јер ћеш зло проћи ако те затече.” А Стојша им одговори: „Шта ја марим за вашега змаја, нека дође нек се наједе зеца.

Онда им змај рече: „Идите и кажите му нек ми иде из двора, јер ако му дођем, не ће му ни кост с кошћу остати.” Дворани изиђу на чардак к Стојши па му кажу шта вели змај, а Стојша се

” Дете се стане одговарати да не сме, јер га је страх да се не уто | пи; а мајстор му одговори: „Не бој се ништа, него скачи.

Старац поведе коња по вашару, а сав се вашар слеже око њега, па се сви стадоше згледати, јер нико не сме ни да запита по што је.

Цар га прими и обећа се да ће му дати. Тако је онај служио а девојка прстен носила, и врло јој је био мио, јер је дању био прстен а ноћу леп момак, пак јој говорио: „Кад дође време да ме узму од тебе, не дај ме никоме у руке,

А змија јој опет рече: „Иди мати, не премишљај ништа, јер знаш да су свакој девојци врата отворена; а ако ти је баш цар не да, не ће ти главе узети.

Теби сад ваља поћи за ову змијицу, јер он свашта има боље од нас.” Тако змијица скупи сватове и одведе цареву кћер те се венча с њоме.

те га тражи, „па сам” вели „дошла питати твога сина, не би ли ми могао он зањга што казати, није ли га где видео, јер он преко свега света прелази.

Месечева јој мајка одговори да се мало склони за врата, јер ће сад доћи месец љутит и уморан, и она се склони, кад али ето ти месеца, како дође, назва матери добро јутро, па јој

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

110, 10) јер велики апостол Павле каже: „Што око не виде нити ухо чу, нити изиђе човеку на срце, то спреми Бог онима који га љубе.

2, 9) Зато, слушајући ово, сваки који хоће спасти се треба да се подвиже, да иде тесним и жалосним путем. (Мт. 7, 14) Јер пут је кратак, браћо моја љубљена, којим течемо. Дим је живот наш, пара, земља и прах.

да вам неће недостати прегршт брашна нити чанак уља, ако и моју, макар и грешну молитву, хоћете имати за помоћ себи. Јер онај кога ја оставим по смрти својој у тој ћелији, тај да борави до краја живота свог незамењен ни од кога.

празнике треба да сачувамо појање и ноћно бдење сећајући се речи која каже: „Бдите и молите се да не паднете у напаст, јер дух је бодар, а тело је немоћно.“ (Мт. 26, 41; Мк.

“ (Мт. 26, 41; Мк. 14, 38) Због тога бдите, јер ћете у плоду трудова својих уживати ако ово испуните, и блажени ћете бити. Написасмо овај устав о појању и о јелу.

„узимајући крст и последујући Христу делајући научити презирати плотско, а уподобити се духовном бестелесном делу, јер ово је дело бесмртно.“ (Мт.

Узмите на се иго моје и научите се од мене, јер сам кротак и смеран срцем. И узмите образ мој на се, јер иго моје је добро и бреме моје је лако.“ (Мт.

Узмите на се иго моје и научите се од мене, јер сам кротак и смеран срцем. И узмите образ мој на се, јер иго моје је добро и бреме моје је лако.“ (Мт.

оставивши све што је у свету, говорећи један другом: „Ко воли свет и што је у свету, непријатељем Божијим назива се, јер свет овај пролази, а онај који чини вољу Божију остаје у векове.“ (И Јн.

љубљена и духовна браћо моја и оци, уподобимо се прекрасним овим трговцима који купише себи предивну ову куповину, јер сва своја имања дадоше и купише једини бесцени бисер Христа. (Мт. 13, 45).

(Мт. 25, 1) Чувајте себе, о љубимци моји, јер се бојим и трептим и страх ме хвата да неко од вас не остане ван двери као и пет девојака, и да страшан и грдан

“ (Јак. 1, 2-4) „Јер блажен је муж који претрпи напаст, јер ће, када буде искушан, примити венац живота, који спреми Господ онима који га

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Нека спава, нека се одмара. Ама, да није она боловала, била болесна, а ти ме сад лажеш, кријеш? Јер, сневао сам је, толико пута сам је сневао, па сам се бојао...

нити би још смела да ми сада ту... не би, јер би отишла и ти куда су отишле и оне друге, њихне матере. Али, овако, ну ми ти роди, њена мати постаде, и веза ми руке..

МИТА Није хтела да дође. Једва је доведох. Неће. Вели: што ћу и ја тамо? Неће, ја; неће, јер зна да мора за њенога онога сина, красника... АНЂА Немој Мито, немој одмах на њега.

Не смем своје дете да изгрдим, избијем, јер знам да ће оно одмах код ње да бежи, и једва тамо код ње да остане, јер зна да ће она, тетка, да их крије, и они тамо

Не смем своје дете да изгрдим, избијем, јер знам да ће оно одмах код ње да бежи, и једва тамо код ње да остане, јер зна да ће она, тетка, да их крије, и они тамо код ње, с њим, да се веселе.

Ниси требао, јер (показује на Анђу горе) сад, од оволиког срама, шта јој још остаје? Или у свет да иде или у бунар да се дави!

Али, и кад ниси овде, колико те пута спомињем и хвалим Бога што си ти. Јер, да тебе нема, шта би од нас, од ове цркве и вере било?! ЈОВЧА Па, зар вас је ко дирао? ВЛАДИКА А, не. Ко сме?

А и ову бих... ВЛАДИКА А немој, Јовчо, доста си их. Доста! ЈОВЧА А и ову бих, и ову! Јер, дедо, ти већ то не можеш да знаш, свештено си лице: али, све оне, жене, ништа нису.

Како да нема?! ЈОВЧА (одлучно): Нема! ВЛАДИКА (одсечно): »Нема«, јер га ти нећеш. ЈОВЧА (још одлучније): Нема!

ЈОВЧА (још одлучније): Нема! ВЛАДИКА (загледа му се дубоко у очи, приближивши се): Нећеш, јер ти не треба. Не даш је... другом!

МЛАДЕН Па? ЈОВАН Ништа. МЛАДЕН Што су ти очи вреле? ЈОВАН Чујеш, иди, мичи се, јер сад ћу те... МЛАДЕН (удара га, изгура га и затвори врата): Одмах се враћај тамо, у виноград, на бербу; носи шта

Намести ми те јастуке. МЛАДЕН (пометен, помаже јој, намешта јастуке иза ње, окренувши главу, јер не сме да је гледа: брзо се опет измиче). ВАСКА (све раздраженије): Ха, ха! Гле како се збунио, како је поцрвенео!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

А што будем и о себи говорити, не бојим се да ми се неће веровати, јер ћу имати премного узрока самога себе осуђавати и похуђавати, а весма мало или нимало хвалити.

човек у једном послу право мислити, а у другом — врло криво; на прилику, Турчин вели да од бога не ваља човек да бежи, јер не може утећи ни сакрити се. Имаш право, Турчине! А има ли Турчин право кад вели да ни од куге не ваља бежати?

Погрешке штампе ваља простити, јер они који штампају не знаду српски, и колико год исправљам, мора нешто остати.| Место рожденија мојега било је варош

Гди је год која лепа црква била, они су је присвојили и у жамије обратили; а манастире су све оставили, јер су знали да ћеду им калуђери непрестано за њи[х] новце вући.

Једним словом, купећи Турком новце, дошли смо у омразу свету и вилајету; свак се нас уклања као од курјака, јер како нас гди сретне, зна да ће ограјисати.

Зато, ко жели к њој доћи, ваља да свуче са себе сва своја мненија и мудрованија, јер иначе неће бити примљен. | О овој потребној и полезној материји на више места спомињаћу; засад сам хотео накратко

А мој љубезни читатељ само нек’ чека док сву ову историју од краја до краја очита, јер ће само онда моћи о свему управ судити.

у кућу говорећи да мој прежњи магистер зактева са мном разговорити се, и да нама[х] пођем не каснећи нити одлажући, јер, иначе, њима је наложено да, ако нужда буде, силу употребе.

да сам проклео старца Диму, грчког даскала, и сан с димлијама; нит’ знам шта се је од даскала после тога случило, јер нит’ сам га већ видио ни за њега чуо.

Ви би[сте] се стидиле некакво достојинство у свиленим и шареним [х]аљинама искати. И нарече бог првој жени име живот, јер је она мати свију који на земљи живу.

Моја срећа те и[х] нисам чуо док сам млад био, јер се никад не би[х] смио додирнути прсију моје младе, него би[х] им се морао клањати као икони; сад, не марим, могу им

би[х] смио додирнути прсију моје младе, него би[х] им се морао клањати као икони; сад, не марим, могу им се клањати, јер сам остарио.” Нико није се могао од смеја уздржати на ови Маленичин одговор.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

то тако учини, убица одговори: „Није ми, валај, жâ шта сам га убија, али не би никад прижалија да сам му крв пролија, јер је њиова крв тешка и деветом колину...

Кушмељ као да бјеше и најпоштенији међу својим земљацима. Велимо: као да бјеше, јер не знамо поуздано. Он се клео да никад никоме није ништа украо осим стричевима двије козе, и то прије но што се

! Кушмељ и Осињача истрчаше у авлију и видјеше — прво што видјеше бјеше најдебљи дио фратров, јер кулаш обрнуо сапи вратима, а фратар се повио на кулашу, па с натегом извлачи десну ногу из узенђије.

Пошто она тројица поједоше рибу, домаћин дохвати с полице један земљани врч, духну у њ и нагло одмахну главом, јер милиони зрнаца прашине излетјеше из њега.

Брат му тад започе: У здравље ваше миле добродошлости, кâ шта је увике било наше драге добродошлости, јер она увик наше жеље и нашу душу ислиђује, јер она оди и броди међу нама гришнима, баш кâ мудрост међу воловима, да нас

ваше миле добродошлости, кâ шта је увике било наше драге добродошлости, јер она увик наше жеље и нашу душу ислиђује, јер она оди и броди међу нама гришнима, баш кâ мудрост међу воловима, да нас проведри и просвитли, ружа наша, кâ свића

Потоме, кâ шта си се стегâ светим конопом, да стегнеш бољитак, зачетак, вировање и стрпљење и свако благословљење; јер душа не уми ди су дви, јер на крају виси покајање и мољење; а свра је велика, да ти, ружо наша, будеш дошâ кâ вист

светим конопом, да стегнеш бољитак, зачетак, вировање и стрпљење и свако благословљење; јер душа не уми ди су дви, јер на крају виси покајање и мољење; а свра је велика, да ти, ружо наша, будеш дошâ кâ вист благовист од диве Марије, од

А ти писме пиваш и молитве диваниш. Кâ бог што све зна — јер мудрос, честитос, богољубнос, скрушенос, крипос, липос, милос, душевнос, радос, понизнос, у теби су кâ у врићи!

— Ја сам му мало коју рич разумија! — А ја баш ништа! И сви се дивише томе говору који не разумјеше, јер по жупама светог Фране, кад се напија учену човјеку или кад се у каквој претежнијој прилици говори пред ученијем

Бесједник нагну бардаком. А као да ни у томе послу не бјеше пошљедњи, јер му јабучица скакаше кроза дугачко грло, од котлаца до подбратка. Пошто предуши, хукну и додаде суд брату Шунди.

А Ркалина, након добријех десет гутљаја, додаде суд Осињачи, јер бјеше већ празан. — Е, овога још није било! — рећи ће Кушмељ тихо, како су га најближи могли чути.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

О ДАЈ МИ О дај ми успаванку од слапа У будни сан што обара И свет непознати отвара Као раширена мапа. Јер да постоје речи, то мора, Из звука кад вода капа — Кад већ постоји стас слапа И капа света, слап бора.

неће преварити више У овом свету где се већ све зна: Ни љубав која на ружу мирише Ни предео маглен искрсо сред сна. Јер ове смо ноћи доживели све Док рушило се лишће око нас на тле. Сад свањива јутро: испражњени свет.

И сад, док стојим на пô друма, Гонетам ту реч што је била И прошла мимо мога ума. Можда и нисам моро стати: Јер зраком то тек пуче свила Да ме у касно лето врати?

ЗАР САД БАШ Зар сад баш када поноћ превали И кад је мозак тром и уморан И када дуго нисмо певали Јер нам је дух одавно суморан Зар сад баш стати опет низати Реч по реч па их још и бирати И сам по себи болно гмизати И

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Ниједан фењер није ранио ноћ, ниједна лампа. Ветар је у канијама, па ни он не злочини. Морам напред јер, рекох, за мном и снег гори. Полазим, а мени, дугоњи, корак је кратак. Брзо се шири цвокот леда.

Дрхтавица је све гласнија. Мислим, пуцкају кошчице риба, јер се под леденом кожом, топла као крв, вуче заробљена река.

Е, нећеш ме сад, кажем гласно и опсујем, јер тако је било кад је у мој шанац на Шуматовцу пало топовско ђуле, и није само тада, јер на обали за леђима осташе шуме

ме сад, кажем гласно и опсујем, јер тако је било кад је у мој шанац на Шуматовцу пало топовско ђуле, и није само тада, јер на обали за леђима осташе шуме да горе и конопци као крушке да се њишкају.

Оплетоше око мене свакојаке приче, тајне и нагађања, и после десет година још једнако плету, јер мали је овај свет поред реке, тесан је он лудским главама и језицима у долини што наличи на липову корубу.

А само после неколико дана закључи жена да ми је нарав зла, јер ни с ким нисам разговарао сем с њом, ретко и увек строго. Људи мога корена ћутањем морају да се бране.

види: једна према другој клате се две браде. И ништа више. И ако ме на десетак дана нестане, увек ноћу, јер и травке ноћу расту, враћам се опет ноћу, тако и зверке чине, ја, јазавац с брадом, у подрум на лежај.

Једни причају да сам био калуђер у Манасији, украо манастирско злато, нешто проћердао а нешто Ђорђе скло— нио себи, јер, кажу, никада не одлазим у цркву и никада се не крстим кад пијем ракију.

Други мноме објашњавају брзо богаћење Ђорђево, јер, кажу, не може се само трговином за неколико година купити толико имање, изградити читава варош у авлији и дуговима за

Да сам лудак, верују многи у Прерову, јер запазили су, лопови, да сваког пролећа, кад месец попасе ноћ, До зоре луњам ливадама и стално се сагињем као да купим

Тола Дачић лаже по селу да ножем кољем псе Катићима и да их бацам у Мораву, јер њима стално нестају пси, па и керови које Ђорђе из прека доводи.

опни; вилице му јаче зацвокоташе од жалости, а у дубини груди закрвари и зацвиле нешто мало, голуждраво и живо, јер се смеје Тола, надничар, што је у његовој кући одрастао, његовим хлебом децу храни, његове су паре, његова је ракија,

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Тада је схватио да је опасно пењати се, јер су свуда унаоколо били стражари. Али није могао да се обузда. Кад су га ухватили, Златопрста је чула само тупи пад и

Свако на кога га бациш, стећи ће, истог трена, и рогове и реп, јер то је зачаран чичак. Репатих и рогатих биће убрзо толико да на тебе нико неће ни обратити пажњу. Слободно иди!

— облак самилосно дотаче дечаков образ. — Али боље да је не нађеш, јер ћеш живети само за друге. — Тражићу је и наћи! — Мали чистач се намршти. — Макар под земљом! — Опоменуо сам те!

Дечак-капљица потрча њиме, али споро је напредовао, јер су се травке мрсиле и шапутале. Он ослушну. Гле, па о лековитим травама је реч. Неке је и сам знао.

Постао би богат... — Шта ће ми богатство? — прибра се дечак. — Последњи пут те питам, јер већ истиче моје време: шта је то што желиш изнад свега на свету? — Да будем виши! — кликну дечак и занеме од узбуђења.

Другови су већ отворено бежали од њега, рибе и ракови завлачили се у дубину, јер их је гађао камењем и откидао им штипаљке и пераја. А већ за голубове и врапце био је страх и трепет!

Цели тај дан, ипак, пазио је да не слаже, да никога не удари, али увече замоли мајку да му скрати ногавице, јер су му предугачке. — До јуче су ти биле добре! — мајка брижно заврте главом. — Шта је то сада? — Ништа!

— Који остали? — зграну се старац. — Моја браћа. Сваки од њих зове се само Орашко. Ја једини имам два имена, јер сам најстарији!

— рече старац и помисли: да нису то они које сам видео да излазе из плодова ораха? Није имао храбрости да пита, јер се плашио да и овога пута не ишчезну. — Хвала ти што ниси дао да се посече наш град! — рече Ташко Орашко свечано.

У ораху, иза сребрнастих љускица, сва прозирна седела је црвена жаба и нешто говорила. Није му успело да чује шта, јер је тог трена у воћњак ушао очев изасланик. — Гле нашег принца! — узвикну дворанин. — Опколите воћњак, војници!

Али ретки су посетиоци који се усуђују да уђу у пећину, јер пећина као да гута радозналце вукући им чамце на дно. Дечаци са острва покушали су да у пећину уђу пливајући, али су

А можда их неће ни бити, јер је улаз у пећину забрањен откад се један од дечака није вратио из ње. Једно је извесно: постоји Плава пећина и у њој

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Све се то светлосно чудо стиче и комеша над границом која никако није случајна јер је ту, можда баш на том прелазу, некада, кроз деценије, стајала Стамбол-капија, највећи од улаза у град, опкољен

Може се претпоставити да то ипак није сасвим тачно, јер су, у усменом предању Београда с краја прошлог столећа, сачувана казивања која су се и онда, само реткима, чинила

улицом, уз Музеј и део дворишта Основне школе „Перо Поповић Ага“, у току свакога дана падне највише светлости, јер је баш ту оно место на којем, на целој падини према Дунаву, има највише неба.

Ту, на раскрсници светлости, Господар Јеврем дуго чека Вука, а нарочито Доситеја: узалуд, јер никада не дођу, ни један ни други.

Одговор није важан, јер је и питање заборављено у остарелом, оглувелом столећу; само га Јеврем памти. Али, то прво питање које више никог не

И кад се није могло лепим, морало се ружним. (Да ли? Више није цигуран.) Устав, наравно, кнез није могао да прихвати, јер није сумњао да ће га спутати; Јеврем је, опет, сматрао Устав неопходним и, у одлучујућем часу, стао је уз

Најзад је он то и учинио, узео је ствар у своје руке. Није схватио да у рукама, заправо, не држи ништа јер од почетка све држи Вучић, у својим. Док су се, 1838, борили за тај Устав, ништа није примећивао.

“ Али Вучић, тада, већ није много марио за Господар-Јевремове опомене јер је од других, исто толико моћних, добијао поруке другачијег садржаја: „Тако, тако, Вучићу!

Са шумама је било другачије: као да је постајао више човек, јер га је свако дрво штитило. Много пута, у неком опасном чекању, наслањао се на стабло, образ уз кору.

Као „немачкари“, у његово време, али ово је други свет. Кад xоће да их схвати, гледа им у лица и све му бива јасно јер су им изрази готово исти као и у оних које је добро познавао.

На овом данашњем свету срџба се исто показује као и на оном давнашњем, јер све још има исти вид: и лукавост и глупост, и моћ и немоћ.

Разлика и вије тако велика, јер терџуман је тумач. Сима је умео да тумачи говор са седам језика и да говори на седам језика.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ј. Јовановић 3мај XЛИИИ ДИЖИМО ШКОЛЕ! Дижите школе, Деца вас моле! Јер има л' гора срама и стида Нег' своме чеду не дати вида! Јер ево светлост свету се спрема, А ваш да пород очију нема!

Дижите школе, Деца вас моле! Јер има л' гора срама и стида Нег' своме чеду не дати вида! Јер ево светлост свету се спрема, А ваш да пород очију нема! дижите школе, Деца вас моле!

Рани нам треба брзога лека, Отвор'те извор сретнија века! Дижите школе, Деца вас моле! Јер брза река поред нас тече, А ми на брегу наше несреће; Ко има свести, отуд се клони; Окати виде, брег нам се рони.

Не штеди, бабо, рад добра мога, Смилуј се, бабо, тако ти Бога! Јер биће дана, ал' неће среће, и биће људи, ал' Срба неће; Помози, бабо, помоћ' ћу и ја, Да српско име јоште просија!

Гините, браћо! јунаци! људи! За пропаст вашу свет ће да зна... Небо ће плакат' дуго и горко, Јер неће бити Србина... Ми нисмо браћа, ми Срби несмо! Или ви несте Немањин сој?

Притрп' се мало, душе, У топлој чим се нађем одаји, Уздахнућу једаред за тобом; Та имам кад, јер ја сам матичар, А ти ћеш, к'о што видим, бити За трагичан моменат натичар...

Казив'о сам му да се сећа на њ, и да ће њега памтит' вечито, Јер сећа га се, то зацело знам, Кад год се поје „памјат вјечнаја“.

Ах! не реците ми никад: није тако, Ни моје срце да то лаже себи; Јер ја бих плак'о, ја бих вечно плак'о, И никада се утешио не би'! Ј.

чвршће, Осјетиш ли, драга, да ми т'јело дршће, И да силно горим огњевима свијем; Тада вјеруј мени, и не питај више! Јер истинска љубав за ријечи не зна; Она само пламти, силна, неопрезна, Нити мари, драга, да стихове пише! А.

Престаде весели шапат између стубова древних, И полупијане жене јурнуше до царског трона. Јер грозни пророчки звуци грунуше над њима силно К'о тутањ подземља мрачног, к'о узвик гњевнога Крона.

Хетере рукама крију све тајне лепота својих, И као плашљиво стадо збиле се у густу таму; Јер осећаху тада, у чудном овоме часу, Присуство највишег оца у мрачном, развратном храму.

дуге, Не сећај ме никад да би могла доћи Задоцнела радост из дубине туге, К'о поноћно сунце из дубине ноћи. Јер ти не знаш, бедна! кроз све дане дуге Да те вољах место ко зна које жене!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

хиљадах колах свијетлијех; велики је наш стан заузео на сладосној води бесмртија четиридест хиљадах мостовах, јер житељи неба пространога могу лећет ка огњене муње, могу ходит на ноге лагане, возити се, који хоће, могу на

Радимости ове неуморне и силнога његова напрега нико себи представит не може; али своје цјељи постић неће, јер вјековах мати безбројнијех има лакша него сјенка крила.

грдобе и тијех изродах до ја нико вообразит не зна), само што се свештенојзи гори и мом трону примаћ не смијаху, јер их моји пламени погледи са ужасом страшнијем дробјаху.

“ „Два војводе св'јетлијех полковах! Ја сам - каже - сам по себе био, бит по себе већ ништа не може, јер је против закона природе, која печат мој на лице носи.

ми је - свемогући рече војводама неба свештенога - ђе ми у двор с вама није доша друг вам чином једнаки, Сатана, јер сте често скупа долазили ка небесни војеначалници.

губитељ душах бесмртнијех, да га чује стан бунтовни пјео - Михаиле, подобни ми чином, али духом много нижи мене, јер ти душа, како моја, није благородном гордошћу заждена, проштенија не иште Сатана; благородна моја намјерења небо

сам да ће се сјетити дара мога, вјечнога блаженства, и дужности твари к творитељу, неба слатког увеселенија. Јер ангела једног небеснога да улијеш свето наслаждење у горди стас кедра небеснога, би бездушни великаш садовах

Сатану; тамо лете ужасне фурије с криковима аду приличнима, смирит себе у мраке не могу, иако је њихова стихија, јер их мучи зла ћуд и опака да мучење своје успу црно на слијепе неба мутитеље.

малу вдохнут ћу му небесне љубави у његову земноме плођењу, да му тужну и кукавну судбу коликогод она ублажаје; јер он опет, ако и забуњен, свеђер умно остаје творење и цар земље, иако у ропству.

Са првијем Адам покољењем на земљи ће љуто пострадати од Сатане душегубитеља (јер ће Адам први плот човјечку облачити и почет носити): зли властитељ ада неситога довести ће људско покољење до

Попа, Васко - КОРА

губицу раскрвавио Хтео је Да прегризе ту стабљику кукуруза Давно је то било У очима лепим Туга му се затворила у круг Јер друм краја нема А целу земљу треба За собом вући МАГАРАЦ Понекад њаче Окупа се у прашини Понекад Онда га

светли на пустим насипима вена И ко је та птица На напуклом небу мога срца Једина птица Гласом ме твојим к себи зове Јер не уме бела На земљу да слети 27 Међу длановима Грејао сам улицу Којом си се вратила Глас ти је по

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

То ми није било непознато јер сам се још од свога доктората интересовао и за историју егзактних и природних наука. Сва важнија дела о томе налазила

Али сам стајао пред новим питањем: у коме правцу да упутим свој даљи рад, јер не бих умео живети беспослен. Било ми је, пре свега, јасно да после тог свог највећег дела нећу целога живота успети

Па и касније, када се непријатељ повукао из Београда, нису се прилике поправиле, јер последњег дана свога боравка у Београду спалише Немци богату библиотеку Математичког Семинара Универзитета која ме

Нисам се осећао осамљен јер сам их видео живе пред собом и имао илузију да се налазим у одабраном друштву. У таквом расположењу, мој посао

Истим начином сам једним јединим поглављем свога списа оцртао и стање немачке науке половином деветнаестог века јер сам њене најзначајније претставнике затекао окупљене на Конгресу немачких природњака, одржаном у Инсбруку године 1869.

Године 1950 објављено је оно под насловом „Кроз царство наука“ у знатно смањеном обиму јер сам у њ уврстио само појединачно обраћене животописе Питагоре, Демокрита, Аристотела, Аристарха, Герарда, Коперника,

Поћи ћу - тако сам одлучио - право у Кротон. Ево ме већ овде. Пала је ноћ. Цела варош спава дубоким сном праведника, јер је њен васпитач Питагора, својим личним примером моралне чистоте и телесне умерености, створио у њој други поредак но

„Данима!“, викнуше сви од реда. „Ноћу би се смео одмарати“, разјасни им Питагора, „јер би његов пут био дужи но онај преко Грчке“.

„Е па чујте!“, рече Питагора, „пуних сто седамдесет дана трајало би то пешачење, јер би онај зид био седамнаест пута дужи од највеће ширине грчког полуострва“.

“ „Ја?“, узврати му Глаукос, „та ви ме томе научисте, јер кад год од вас затражим какво обавештење, ви ми одговарате: „Аутос ефа!“ „Он, учитељ, тако је казао!

“ „Немојте тако чинити!“, пуочи их Питагора. „Сваки од вас треба да мисли својом властитом главом. Јер кад ја умрем, остављам вам у аманет да моја учења другима, достојнима, саопштавате, тумачите и сами их допуњујете и

Те његове поплаве најважнија су природна појава египатске земље, жељно ишчекивана из године у годину, јер пре сваке такве поплаве изгледа она осуђена на глад и пропаст.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Међутим морао сам се уклонити са прозора јер ми из далека допреше звуци посмртног марша, који ме поново бацише у тугу, изазвану сад погребом неког официра; и

А кад је одлука пала опет се и још како развеселих; само сад са пуно разлога, као што сам се доцније уверио, јер ме овај пут до Вујановца бар привремено излечи од неиздржљиве нервозе.

Разуме се да путујем брзим возом. Јер кад човек путује, треба да путује господски. Уђем, дакле, у један од вагона, сретнем кондуктера, погледам га значајно,

Мало после кренусмо се... Ја нарочито уживам кад брзи воз полази из станице. Јер он полази елегантно, клизећи, без оног сецања и несносног шкрипања, као кад полази обичан воз којим, као што рекох,

“ „Она је силнија од свих ранијих, веруј ми. „И то може бити и не чудим се, најзад, јер те познајем. „А зар је мене тешко упознати? Ја све кажем што ми је на срцу.

Ти ми се можеш смејати, јер се слабо у овоме разумеш, али ја ти не могу исказати са каквим сам усхићењем, идући за њом, гледао у траг њене мале

ни најмање не мути околност: што њезин отац не пристаје на брак и што ћеш се прексутра венчати на мало незгодан начин, јер, као што ми рече, она треба да одбегне?“ „Не, шта ме се тиче њен отац?

Шта ту ваздан! Ја бих се само тако и женио. Јер права срећа осећа се само после победе, а брак што се закључује у општој сагласности личи само онима што нису способни

— Потпуно сам свестан — рекох палећи свећу. — Јер, заиста, један посланик треба да путује неузнемиравано, за разлику од нас осталих, зато што путује бесплатно.

— Господо — шепртљао је нешто мој друг решен да сузбије неочекивани препад (што се тиче мене ја се нисам мешао јер су мени и мојој нервози баш годили оваки сукоби) — господо, ја сам народни посланик, а овај купе рез...

Али покушај овај, бар што се мене тиче, оста узалудан, јер оне три прилике које прво уђоше и по свој прилици беху студенти, отпочеше врло занимљив разговор, који су водили

— Верујте, друже, по мом дубоком уверењу, оваке ствари треба највише преводити, оне нам никад нису биле потребније. Јер и код нас треба припремати духове и јер излаз из овог хаоса и кала не може се ни замислити без терористичке акције.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Небројено пута остао сам без јабуке, јер сам се увијек јагмио за онима на сунчаној страни. Оне су и осталу дјецу више привлачиле.

Они су, штовише, љубоморни на њих. Они се понекад чак и вријеђају кад им се не признају. Јер они имају право на њих, онако као што човјек има права на своју рођену физиономију.

и даље смртно заљубљивао или није, али знам да се није нашао код куће кад сам се ја родио, и да ме никад није видио, јер је прије тога завршио у својој кожнатој врећи.

просјечном, свакидашњем човјеку, који твори базу људске пирамиде и кога такве истине-зубобоље највише тару и погађају. Јер и тиме он бива прикраћен у оном основном људском праву: у праву да му се бар призна његова несрећа.

што осјећа дрво, само што оно није тога свјесно и не зна да то изрази: стојим тако у шумној, мрклој ноћи, слијеп (јер дрво сам замишљао увијек слијепо; оно има силно истанчан опип, осјећа и најмањи дах вјетра, и најлаганији срх зрака

Баш му хвала. Јер доиста не могу више да гледам лица спавајућих. Колико ли сам се само напатио за оних пет-шест дана што сам имао собног

Колико људске туге на тим разоружаним лицима! Сретан сам што сам опет сам у соби. Јер уистину више не могу да гледам лица спавајућих.

А у свим тим расправама и дискусијама имао је на концу одлучну ријеч мој дјед: јер је био начелник, и јер је био напрасите ћуди. Осим тога, налазио се у властитој кући.

А у свим тим расправама и дискусијама имао је на концу одлучну ријеч мој дјед: јер је био начелник, и јер је био напрасите ћуди. Осим тога, налазио се у властитој кући.

Тако сир, тако кајмак, тако млијечни производ уопће. Јер млијеко и све што је млијечно има неке везе с праизворима живота.

Сваки га је дан употпуњавао, свако му је вече (јер о њему сам највише мислио пред спавање) придавало нове црте и доприносило нове појединости.

Био је прилично неуредан, немаран, нимало амбициозан, и било му је готово сасвим свеједно како тавори. Ми дјеца (јер убрзо сам с њим упознао и другу дјецу из својте и сусједства и причао им сваки дан понеку нову згоду о њему) често

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

је била за шаку две више колена, због чега су га старији људи звали »онај куси«, а момци би се радо угледали на њега, јер држаху да му онакав кицошки изглед највише зависи од кратке кошуље, ма нико се не усуди кршити адета, који влада у

Већ су се јасно видела четири светла ока као жеравице. Курјаци се приближише обору, па стадоше да разгледају стоку, јер и они не ускачу у обор где има волова, нарочито бикова.

Изнајпре му је то био посао од невоље, јер немађаше воље за рад, а не беше друга начина да се искобеља из сиротиње.

И тај поглед као да му даде неку нову снагу, јер у оку му засја одлучност, а по лицу се разли грозничаво бледило...

Чиновник плану. Изненади га толика дрскост. Био је уверен у несумњиви успех, јер је први пут добро опазио ону значајну промену на Ђуричину лицу, кад се он појавио отуд из вајата.

— Ене де! — узвикну кмет, погледав новце. »Пропао!... пропао!... робија... окови... Сад одмах окови... јер он рече »опасна крађа«, а Вујо каже да за то окивају пре суда.... Гвожђе на ногама!...

— »Дакле то су оне апсане са улице, а ова моја, то је она на углу, јер само је тај један прозор зазидан више од половине. То знам добро, запазио сам толико пута...

— Зар су те тако почастили Маскарци, болан? — рече неки непознати. — У стању смо умирити вашу велику бригу о ручку, јер смо били очевици, кад је госпођица куварица вашега дома носила овоме Мити Стрижибрку два гушчета на заклање, а миледи

Ово последње објашњење као да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога му пођоше сузе из очију.

А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити без размишљања, без поговора; јер он сам не може ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао. Остаје му, дакле, само да чека.

— Ђурица! — зачу се отуд глас, који га потресе свега, јер познаде чији је. — Ча-Вујо, ја сам... — прошапта он, дршћући као у грозници, и наслони лице на решетку.

Душу ће да извади, а живот да остави, ја како... — Не говори тако, ако знаш за невољу, јер полудех од муке; но реци ми шта би ово од мене, ко то проказа? И шта да радим сад?

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

добро би дакле било да идеш у свет, па можда ћеш наћи гдегод за себе спасења, али мораш увек само према истоку ићи, јер тамо још не влада помор. Петар послуша оца, па узме што му је за пут требало и оде.

Старац му одговори: — Бог ти добро дао, синко! А откуд ти овамо дође! Петар му рече: — Бежим од помора, јер тамо код нас на западу страшно умире свет, и где помор пређе, ниједна жива душа не остане.

Ко би у ту земљу отићи могао, тај не би никад остарио нити умро; али тамо не може нико отићи, јер који год је досад у ту земљу одлазио, сваки је главом платио.

Шта ће тај цвет мени учинити? Девојка му рече: — Немој га узабрати, остави га на миру, па немој ни гледати у њега, јер ћеш за цветом и бразду прекорачити.

А солдат јој рече: — Ти не мореш тамо, него остани овдје, а ја идем питати, јер је бог мене за то овдје и поставио да ти не траљаш сваки час пред њега. Кад то смрт чује, остане стојећи, а он отиде.

Па ме још ни сад не би пустио, да нијесам утекла. А кад то бог чује, рече: — Што ћу сад од њега? Јер већ за њега немам веће каштиге него да га пошаљем на земљу па да још једанпут умире.

то види господин бог, рече светом Илији: — Илија, хајде доље па кажи ономе староме код кога служи и кад му је година, јер он не зна ни кога служи ни кад му је година, а враг му неће хтјети казати, па ће га тако до смрти служити.

— пита га свети Илија. — Ево ложим ватру — изадре се старац онако љутито, а свети Илија му рече: — Немој се љутити, јер ти не знаш с ким имаш посла.

А господ бог рече светом Петру: — Петре, хајде доље к староме па реци да сам те ја послао да ми прода оне овце (јер оно су душе) и што год буде тражио за њих, подај му.

— Боме не дам њему ни за какве новце, јер он је пустио мојијех пет синова да помру од глади, а није им дао круха, — рече старац.

па каже богу шта је стари рекао, а бог му рече: — А ти хајде па их ишти за себе, нека их теби прода кад не да мени, јер су његове, може да ради шта хоће.

Кад тамо, али се запожарило, па у пожару змија пишти. Кад чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свију страна било запожарило, а пожар се једнако к њој примицао.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

си заносно гледала снове што их нада плела, Где ничег не нађе сем бол и сећање да си пала, Тамо си понова дошла, јер си ту и мрети хтела.

је било цвеће, Живела је она, и младост, и дуга: А већ у тој земљи овладала туга, И уместо маја свуд се јесен креће. Јер једнога дана, из другога краја, Ноћ и ветар био, и дувао јако, Па цвеће и младост умрли полако...

У игри, у пољупцима тражимо бесно Израза, сна; Плачемо, мртвима што је у паклу тесно, Кад нема дна. Јер свак живи у гробу свом, само што неће Да види гроб. Ни своје дане, што горе, к'о мртвом свеће, Ни своју коб.

Ја сараних све, и љубав, осим мира глад. Јер још чујем над главом ветар како свира Песму празну к'о утеха, тешку као пад.

Све се то десило брзо и у часу. И док ватра смрти испред сваког зија По мени се миље необично расу, Јер осетих да сам то ожаљен и ја.

Столећима Србин у тој земљи живи, Ал' Немац и Мађар вечито га гоне, Једино се Србин тој земљи не диви, Јер његова звона само на плач звоне.

Ја окренух главу. Јер и на шта крити! У том часу спазих с оне друге стране Где са друштвом својим шетала си и ти: Реверанс ти дадох без

Да сам збиља такав, ја вам добар стојим, А за речи своје и жирирам само; Јер њих увек гледам да с делима спојим. Ако је по вољи, заклон ено, тамо.

“Кад стидљив дан оде и кад дође вече.” 1904. ПОЕНТА Једва чекам вече да и мени сване Јер ја немам дана. К'о пустаром песак Мисли, зраци пали у сјај, ледни блесак, И види се живот, зима к'о две ране.

Тражих негда људе — волео сам жене. Сад блудницу волим — заноси ме јако, Јер пољупци њени са уста румених Упијају небо — позлаћују пак'о.

још код мене, У њој спава моја снага, моја патња: Ја је гледам као тело хладне жене, Чији одмор уклониће моја пратња, Јер сад њено лице мртво само вене. 1912.

слобода ће ићи Кроз све крајеве да откупи жртве: Ја знам да скоро нико неће дићи Нараштај мртвих и сузе за мртве, Јер лепе речи свуд не знају стићи. 1914. ПРОЛЕЋЕ 1915.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

ИИ. Моји први изумитељски напори Задржаћу се кратко на овим необичним искуствима, јер би она могла да буду интересантна студентима психологије и физиологије, као и због тога што је овај период агоније

Због тога сам много патио али, гледано из садашње перспективе, то је била срећа у несрећи, јер ме је то научило да уважавам непроцењиву вредност самопосматрања ради очувања живота, као и ради постизања успеха.

Гледао ме је запрепашћено јер сам са лакоћом читао најситнија слова са приличне удаљености. Када сам му рекао да имам више од шездесет година остао

Покушао сам да побегнем али је било прекасно. На срећу, успео сам да ме вода не однесе јер сам се ухватио за брану обема рукама.

од многих, али и они су довољни да покажу да није било изумитељског инстинкта у мени, ја не бих ово могао да испричам јер не бих био међу живима. Често су ме људи, које је то занимало, питали како и када сам почео да се бавим изумитељством.

Ова створења су била необично делотворна, јер када би једном почела, више нису имала осећај да се зауставе и настављала би да се обрћу сатима и што је време бивало

Било је то прилично необично, јер се већина чланова моје породице истицала у цртању. Можда је моја одбојност једноставно долазила од склоности да

Морао сам сакупити сву снагу воље да прођем испод моста или неке грађевине, јер бих пролазећи осетио невероватан притисак на лобању.

Уживао сам да замишљам како мотори стално раде, јер су тако у мојој машти представљали још фасцинантнији призор. Када се природна склоност изроди у пасионирану жељу,

Одбацио сам индукторски тип јер сам се бојао да он неће дати синусне таласе који су тако важни за резонантна дејства.

института за електроинжењере приметио сам да се неколико пута губило прилагођење, па је требало преподешавати апарате јер још нисам био пронашао начин који сам много касније открио, да остварим машину сталне брзине која под разним

Уз то растојање нема значаја јер се интензитет пренетог импулса не смањује. Чак је могуће повећање деловања са удаљењем од емисионе станице, што је у

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти.

Није то био лак посао чувати крдо од педесет волова. Дању је све било лако, јер су летња жега и несносне мушице приморавале волове да траже спас у хладу испод дрвећа, где су се одмарали чекајући

Ово гледиште није било у сагласности са често помињаном пословицом у Идвору: ”Бери грожђе пре но се сунце роди, јер ће иначе жедни сунчеви зраци попити са њега росу.

Његово име никад нећу заборавити јер је оно драга музика у мојим ушима због успомена на оно дивно пријатељство које је он гајио према мени.

у Праг, да сам најдаље био до Панчева, да никад нисам видео пароброд или жељезницу и да се бринем како ћу путовати јер не знам мађарски, а имам тешкоћа и са скромним знањем немачког језика које сам стекао у Панчеву.

Онда сам им рекао да се доста разумем у кување јер сам увек пажљиво посматрао како то ради моја мајка. То се врло допало старијој госпођи.

године јер је тражио националну демократску цркву за Чешку. Дао ми је и једну књигу о Хусу и Хуситским ратовима и једну о великом

Читаву годину нисам послао обавештење о мом успеху у школи у Прагу, јер никад нисам постигао бољи успех, а стално сам се борио да не добијем још слабије оцене.

Осећао сам да немам права да молим за помоћ јер се нисам сасвим посветио послу ради чега сам дошао у Праг. И док сам размишљао о Ригеровом савету да се оканем

Ја сам захвалан звездама што су ондашњи исељенички закони били друкчији од данашњих, јер да није било тако, ја данас не бих био међу живима.

по свету са мало пртљага и празних џепова, говорио сам им да су мађарске и аустријске власти попреко гледале на мене јер сам био на страни народа, а посебно на страни оца који је протествовао због гажења старих права и привилегија.

То ме је ослободило и охрабрило па сам говорио без страха и искрено, јер сам веровао да говорим људским бићима чија срца нису окована гвозденим калупима које су измислили њихови

Ћипико, Иво - Приповетке

То се све лепо чуло и разабирало; но чељади није се могло видети, јер су били заклоњени у густим маслиновим крошњама и гомилама. Маслине родиле; испоредале се једна до друге и више и ниже.

После га спопаде бљуватање. Нико му није могао помоћи, јер су били у тами. Свеће нису имали. Покушаше ужгати ватру, али се жигице беху овлажиле, а није било чим сухим успирити.

—Изгорите прво ово... А имате ли уља? —Има нешто... Мутно је и каљаво. —Штедите, да дотече, јер га нема ни у господара. Тада погледа на малога: —Што те боли? —Све — јадао је Марко. —Како све? Разленио се...

Спремише се брзо и изиђу. Никоме се од друштва не јавише, јер их је све послао господар некуда на радњу. Пароброд је имао да крене око једне, а већ звони подне.

Напокон приспеше. Сунце је већ зашло. Предвечерњи лахор пири. Ноћас ће бити студено, јер се небо ведри и у природи, челичећи се, све се у се скупило. Цвета застаде пред својом кућом под оголелом мурвом.

Отац у писму свјетује их и опомиње да се чувају скитача Митра из Скадра, јер су га сигурно послала Османова браћа да освете братову крв.

и све не изусти што хтједе рећи, јер се ефендија узвика, плане и ошамари га. Момци прискочише, стадоше га грдити и потиснуше га свом силом напоље.

—Нећу, док ми не одговориш! — бјесни Спасоје и гледа га чисто у очи. — Мичи, скоте, јер си погинуо! — разједи се Турчин и удари га бичем по образу, па се исти час маши за револвер.

Иза њих стоји млади судац; службено присуствује састанку, јер истрага још траје. —Јесте ли здраво? — пита их забрјжути отац.

Па када једнога дана униђе млади судац да им јави да су прости, јер су осле црногорски поданици, — чисто обезумише. Силни излијев радости махом баци у заборав сву муку и невољу.

ЦВИЈЕТА Цвијета, слушкиња у кући газде Вељка, трговца у граду, брише стакла на прозорима да се у соби боље види, јер сваки час доље из дућана може да бане господар, а њему је мило да је у кући што је могуће свјетлије.

Напољу непрекидно киши, а, сва је прилика, неће задуго престати, јер јесење кише, кад навале, не устављају се лако.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

се озбиљно увредио зато што је већ само постављање таквога питања за њега био знак да га Американац сматра лудим. Јер у систему културе – и културних навика – коме египатски сељак припада сматра се сулудим сваки човек који покушава да

аутоматски покреће, а право изненађење и откриће наступа онда кад се суочимо са другим и другачијим системом навика, јер нам тада до свести долази оно што смо одувек и несвесно практиковали, јер увиђамо да културни круг у коме се крећемо и

са другим и другачијим системом навика, јер нам тада до свести долази оно што смо одувек и несвесно практиковали, јер увиђамо да културни круг у коме се крећемо и који представља нашу другу природу није ни једино могућ ни природан, него

Али такве потешкоће могу да потичу и отуда што су две културе врло, врло блиске, јер нам велики број сличности прикрива разлике које ипак постоје, а прикривене и несазнане разлике лако се и са једне и са

глаголом звати), ми та два глагола у суседном словеначком и македонском језику можемо врло лако криво да вреднујемо, јер нам слично звучење прикрива различито значење, другачије место и функцију у суседним језичким системима.

говорити ако се претходно не размотри једно друго питање, наиме какво место и функцију има уметност у систему културе. Јер се тек после тога може говорити о њеној моћи да зближава и прожима различите националне културе.

Кажем периферију зато што је стилско подручје, додуше, у језику потребно и неопходно, јер га имају сви природни језици, али језик без њега ипак може обављати своју основну функцију у интерсубјекатској

активирање ових крајње обичних и елементарних јединица из свакидашњега језичког саобраћања потпуно збуњује читаоца, јер он је навикао да на поезију гледа као на особиту употребу особитих, емоционалноекспресивних језичких средстава, а сада

И био је у праву, јер је поређење приготовљено чекало у народној поезији, само је требало неко да дође и развије га.

То је чак стилизовано као човеково умирање, јер се канда прелази из једне у другу животну хипостазу. Са женикове стране, међутим, невеста је дочекивана као грањавање

Да нарани свекровога коња. Ретка је то радост – јер судбина вековима није била штедра, па није ни данас – али је утолико драгоценија.

А када се односе на културу или вид културе којој сами не припадамо, врло лако могу бити и нетачни. Јер овде, више но у другим областима, наш суд не зависи само од природе појава које описујемо него и од становишта које

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

РАКА: Па није само ја, цео свет. Ено, још се туку на теразијама, а влада је морала да дâ оставку, јер је убијен један радник и тројица рањени. ЖИВКА: Ју, ју, ју! Ето како ће и главу да изгуби једнога дана.

МОМАК: Значи да је господин позван у Двор и тај посао треба брзо свршити, јер бивало је да ја по коме до несем цилиндер, а он га погледа кô крава мртво теле и вели: „Доцкан, носи натраг”!

ДАРА: Али, забога, мајко, то не иде! ЖИВКА: Па јесте да не иде, право кажеш; јер ако је он већ министар, онда нема смисла да ја идем пешке. ДАРА: Ама није то, него због света.

) ДАРА: А што покриваш себе? ЖИВКА: Па да видим то, хоћу ли бити министарка? ДАРА: Боже, мама, па покриј оца, јер главно је питање хоће ли он бити министар... ЖИВКА: Право кажеш! Десетка херц... велика радост. Бога ми, кћерко...

ЖИВКА: Тако... Донеси после подне... ДАРА: Па то је часком. ЖИВКА: Нек донесе после подне, јер... не знам какав ћу ауфпуц. Ако буде оно, онда ћу свилени ауфпуц, а ако не буде оно, онда ћу сатински... ето ти!...

ЖИВКА: Ама, де, ми ово разговарамо пријатељски и фамилијарно, и ја теби то сасвим фамилијарно кажем да си вуцибатина. Јер,ето, шта си ти свршио – ништа. Нити имаш школе, нити знаш језике; трипут си досад отпуштан из службе. Зар није?

ЧЕДА: Слушајте, па поручите проводаџији да дође к мени да проговоримо. Реците му, врло ћемо се лако споразумети, јер смо од истог заната, и ја знам да вадим зубе. ЖИВКА: Ти? ЧЕДА: О, те још како!

Па зато баш и кажем, реците вашем зубном лекару нек дође к мени. ЖИВКА: Није потребно, јер ствар је већ потпуно уређена. Данас ће већ доћи младожења на виђење са девојком. ЧЕДА: Ама, којом девојком?

ПЕРА (снебивајући се): Па тако... на пример, ако у кући има младе служавке, или тако нешто... јер са малом платом... ЖИВКА (удари се шаком по челу): Па разуме се! Видиш, никад се на то не би' сетила! Па, разуме се!

ЖИВКА: А надате ли се да ћете успети? АНКА: Боже мој, не би' вам то могла унапред рећи. Надам се, јер, знате како је, људи лакше попуштају но женске.

ЖИВКА: Таман, где ћу ја толико њих збринути! ВАСА: Немој тако, Живка; слушај ти мене што ти кажем. Јер, упамти ово: нико те на свету не може тако оцрнити као фамилија; нико те на свету не може наградити и олајати као што

ЖИВКА: Таман! Не могу чак ни дим да трпим. НИНКОВИЋ: И то, госпођо, морате научити, јер без цигарете се не да ни замислити отмена дама. ЖИВКА:. Јух, бојим се угушићу се од кашља.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Врање Станковићево заправо јесте и у исти мах није што и збиљско Врање с краја прошлог века. Јер је ово друго грађа из које је створено оно прво; друго је помоћу књижевних погодби моделовано у првоме.

ауторски положај или - што није исто али је блиско - неперсонализованом аутору који приповеда роман као целину. Јер се, по правилу, једино са ауторскога положаја може гледати не само уназад, на оно што се већ догодило, него и унапред,

Течину собу у коју је уведен, Миле једнако описује као топлу и светлу, јер „пећ бубњи, а светлост од четири свеће широка, пространа, помешана с тамњаном и димом дуванским”, да би нагло - на

Колебање, опет, нећемо довољно разумети ако га посматрамо само на занатској или, ако хоћете, техничкој равни. Јер је код Станковића било врло јако и превагу је умело да однесе двоје: једно је кретање времена уназад, преломљеног кроз

Тако је и у објављеноме роману. Али тако је само на први поглед, јер кад се нешто помније разгледа текст, разазнаје се оно активно учешће јунакињиног тела које смо малочас истакли.

Да би се то видело, ваља паралелно с протицањем времена пратити и сижејну окосницу Нечисте крви, јер сиже укључује у себе облике приповедања, а њега у себе укључује композиција.

чим се пређе на Софкину породицу, на њено детињство и, још више, на њено девојаштво проведено у кући с мајком. Јер отац је после ослобођења вароши (историјски је то 1878. година) заједно с Турцима одбегао као осиротели коленовић.

губи из вида управо оно што нас посебно занима - да убрзање приповедног времена има особиту композициону функцију. Јер оно се код Станковића убрзава и на почетку као и на крају текста, дакле на оквирима, а познато је да се с једне стране

угао под којим је раније (у првој верзији) већ остарела Софка, сећајући се, уназад могла видети сву своју пропаст. Јер је у коначној верзији романа Софкин силазак (судбински пад) трагички стилизован поред осталог и зато што она унапред,

а , како то обично бива, и најтеже питање: о узајамној условљености синтаксичких и наративних структура. Јер, као што се зна, са стране лингвистике реченица је - и поред свих новијих покушаја да се докаже супротно - највећа

из једнога посебног угла и, додуше, више на практичној него на теоријској равни, али зато није ништа мање значајно. Јер готово сви његови критичари и тумачи, или барем већина, а међу њима и они који су у похвалама знали јаче да притисну

У прози пак, особито тамо где се у ауторово име говори, чини се да нема посредовања - јер аутор је што и писац!41 Из тог су неразликовања многи неспоразуми проистекли, па и у тумачењу језика.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Доћи ће да захите студене воде накићене гледанице и бациће киту тек ишчупана босиљка на своје срећне изабранике. Јер тако потурчени Горани чувају старе обичаје, каогод и стару ношњу и говор.

Његове пустоловине власт је гледала кроз прсте, јер се одликовао у свима ратовима и угушивању побуна, да му је надимак капетан пристајао и као пустоловном атаману и као

Дошао је на својем хату, са везеним кубурлуцима на седлу, јер се овде није бојао. Он је главни поверилац горански, добродушан чорбаџија, који оскудних година сву Гору издржава

Али је сваки од њих прикрио дубоко у појасу и по самокрес. То је очајничка пушка. Јер је чудноват Призренац. Потули се путем, постане веома скроман, много подноси, хоће новцем да се откупи, дубоко се

У Солуну му се већ товаре огромне количине вуне и получињене призренске коже. То Му је ваљда последњи узмах, јер је остарио. Пред полазак је оставио завештање, да његова мука не би отишла у ветар.

Удариле су одмах по служби у снажне двопеве. Хоће да се напевају за читаву годину дана, чак до другога Петровдана. Јер у завичају тешко кад то раде. И да покажу осталим планинцима, тврда уха за оваку песму.

хајдуци, по мало безверци; за Штавичанина дивље Козе као и Арнаути, а Пећанци им ћутке више цене прве луде но пушку. Јер су очигледно показни и омашују на Црногорце и Арнауте кад им је широко око врата.

Везан оваквим обичајима Хамза Вукашиновић је узастопце неколико година много изгубио на виноградима, јер су му остајали непобрани. Срби су га избегавали, а Арнаути са села не раде ове послове.

Тежак ти је и збор и поглед. Чуло се да је за тебе сваки Србин крсто, липово штапче и свиња. Па бјежи свако, јер н Циганка има образа!.. — А што не кажем теби, крајан ти зуб? — Али велиш другима, па би и мојим Колашинцима?

Тур-чин, жено, до вијека и амина, ако ти очи помажу!... Закамени, па само дај ракије!.. Богдана се уздржа, јер виде да га ракија још није потпуно освојила.

— Овога свијета не! — Хоћемо, хоћемо. Ради нас, јер се ја нећу никада потурчити, а ти ћеш вавијек остати ни то ни ово. Ради нашега ђетета...

Ни са коца о Турчину теже и влашкије нису никад и ни у једној земљи уста проговорила. -Јер не да она, Богдана, својега Милоја ђаволу, не да другој вери, туђој и страшној, далеко је од крштеника било!...

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Певају ти очи — Блажен ко их слуша! Не певају очи Већ то поје душа; А душа ти поје, Јер је мирна, сјајна, Не зна шта су вали, Не зна шта је тајна.

А кад јарко сунце жмирну (Јер му сумрак трже сјај), Рука руку само дирну: То је био опроштај. — Дође дома млада мома, На лицу јој сунчев жар,

И питао сам Бога, Треба л’ што да му дам, Јер имам блага многа, Броја му не знам сам... Негда је тако било, Друкчије него сад: И свет је био млађи, И ја сам

И бродари сећају се дома свога И у њему рода свога миленога. Сад ће у сну слатке песме да забрује, Јер се бродић завичају приближује. Лаку нојцу вама, нама! Мир у груд’ма! Лаку нојцу трудном свету, добрим људ’ма!

„О, хоће, драга, хоће! Добар је Господ вишњи, Окрепиће ти мајку, исцелиће је, знај!“ Разведрио се анђô, јер нађе светлост чисту Која му тако лепо показа пут у рај. »Јавор« 1890.

„Од куд ти таква жеља? Та зар те није срам?“ Није; јер од куд ниче То врло добро знам. Волô бих згрешит’ роду У каквој забуни, У тренутној слепоти, У краткој трабуни;

Хај, наше се виле к нама ретко крећу, Ретко нас облећу, Јер су ретки дани који српске сине Овако једине. Зато, браћо мила, не кидајмо кола Што се данас хвата на гробу сокола.

да си кренô најлепших жеља лист И да је здрав и снажан и светао и чист, — Добацит’ га не мога ти пред она мога вид, Јер висок ли је, брале, хинески овај зид. Па шта си сада почô, чуо сам, и то смеш: Стао си међу браћу да раздор жигошеш.

Јест’, има нека авет што на нас находи, Јер је од себе гурају свеснији народи, И та нам ноге пута и руке везује И Српству уши глуши да рâзбор не чује.

(На гроб и на траву свет се брзо свикне): Тад’ долази песник, гоном силе свете Да венац на гроб Човеку мете. Јер није цар умро него човек само — Човеку ваља сузу да дамо.

(Па још кад је гледам са гледишта гробна), И шта је порфир, та румена чоја На којој се ни крв не познаје твоја, Јер је једна боја; И шта је скиптар, ма над пȍлом света, И онда кад му ни мравак не смета?

Ал’ сад дршће од твога опела. Зашто подлост, кад те убит’ смела, Зашто дршће од твога опела? Јер све што се у свеснике броји, Све то данас гологлаво стоји.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

тако оштрљатоносати, зашто ако вас почнемо ми, салва вениа, жене критизирати, нећете се знати ни ви, ни ваша књига; јер ми ако и на бал одлазимо, опет зато памет не губимо.

“ — С опроштењем, госпоже, моје намјереније није било вређати, јер ја сам научио разлику правити између црног и белог; али опет ми зато, госпоже, замерити не можете што велим да је увек

али опет ми зато, госпоже, замерити не можете што велим да је увек боље читати какву полезну књигу него на бал ићи; јер се на балу млого против состава тјела чини, тамо се преко мере игра и скаче; не спава се целу ноћ, богзна шта се јошт

А што на моду вичете, сами се издајете да вам је плитак мозак, јер кад би се и ви сад онако обукли као што се ваш дед носио, шта мислите, да л’ би вам се и врапци смејали?

Што се пак Јелице и Феме тиче, и ту ми замерити не можете, јер ја чиним моју дужност. Видите, фрајлице, ја дођем на пример к вами на посјешченије, ви ми таки почнете уши набијати

Чокерљана издатом шечатана наоди, ко измени овој повод дала, јер је и она из мога пера проистекла. У Вршцу, месеца септемврија 1837. Ј.С.П.

Ја се на то пробудим и таки се сетим сна, јер тко би на твоје пољупце заборавио? Но кад даље размислим, падне ми на ум да метнем на лутрију на твоју срећу.

дакле, да доведем фрајлицу; само је ви дочекајте модерн; немојте тако високо говорити, да се не уплаши, јер је девојка млада. (Отиде.

ФЕМА: То је гурбијан! Може бити да је каткад и пробирао, ја вам слабо за то и знам, јер сам вам све једнако у соби седила код мога штрикераја. ЈОВАН: А, баш погодисте!

ФЕМА (скочи): То је безобразлук! Таки ми се вуци испред очију, јер ћу ти сву косу почупати, нитков један, тко те пита за то?

Таки ми се вуци испред очију, јер ћу ти сву косу почупати, нитков један, тко те пита за то? ЈОВАН: Е, лако је вама, јер сте утекли у подрум, али ја сирома! И сад ме сврби кад се сетим какав сам бој за то извукао.

ЈОВАН: Мајсторице, сад имамо ми двоје процес. Кажите ви мени тко ће ми платити што сам био код вас пединтер, јер како видим, мајстор Митар неће ме више оваквог трпити. МИТАР: Ти да радиш, ниткове, а не да скиташ!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

жена са рукама детета коју волим то дете заспало не обрисавши сузе које будим узалуд узалуд узалуд узалуд је будим јер ће се пробудити друкчија и нова узалуд је будим јер њена уста неће моћи да јој кажу узалуд је будим ти знаш вода

не обрисавши сузе које будим узалуд узалуд узалуд узалуд је будим јер ће се пробудити друкчија и нова узалуд је будим јер њена уста неће моћи да јој кажу узалуд је будим ти знаш вода протиче али не каже ништа узалуд је будим треба обећати

О чело моје од сна и ветра мапо! Одајем се мртав сунцу после мене јер несрећа и после смрти траје. Слепи јасно виде судбину пред којом шене предели небесни сатворени од издаје.

Одузимам свету име да га у предстварност скријем Кад ништа не почиње јер нема места више Кад ноћ од успаваних сила и смртоносне кише Звери шумом уклете и мене сном убије.

лелек и ненађено благо стоји О звонка росо ту где смо ми пали У чаролије касне које нисмо знали Кад воде не теку, јер ништа не постоји Ако престало није. Пределе раздвоји Одјек те речи. Часови су стали И нали укроћени над понором.

Здраво, о могућа звездо коју и не слутимо, Ил ме заборави песмо, јер жеља је моја крива. Под земљом ће се наставити трајање започето. О све што прође вечност једна бива.

за оне који су прекорачили преко свога леша за њихову смрт тако потребну против смрти за оне који су сада једно јер свет је подељен људском кожом на два дела а два и два су један кад падне последња ноћ за оне који су се утопили у

најлепша реч која се не сме. А колико птица и звери у крви мојој преноћи! Можда изван мога срца и нема песме, јер крв је ванвремена мастило без моћи. Реч жудња! једина још смисао не нађе; И птица у паклу кроз тужну ми главу.

Ипак ништа није изгубљено, јер празнина је то чега нема. Али има нешто око његове главе што је чиста лепота и непревазиђена врлина, а слично је

Ко тебе није видео тај не зна Себе, ко тебе не виде тај неће Никуда стићи, јер бескрајан је пут. Гле месец блиски изнад рујног цвета Доби облик српа: лепота је смрт Где врлина откри могућност

Сричем фосил твога имена у суши Вере и лажног раста лажној души, Јер и да те нема, празнина у којој Замишљасмо те, ипак, никад не би Престала да нас опија, у себи Увек друга превареној

моћи, Ил управо због ње, ватро са својом ноћи, Како се зби дивно да биће ти избегне Место које би изван тебе било, Јер забуном све се збило што се збило А сјај који касни најдубље досегне.

Краков, Станислав - КРИЛА

— Еј, Душко, нема више Одеона ни Денизета. Капетан је при смеху открио своја два златна зуба. А Душко се смешио, јер се сећао пољупца који је данас са златних зуба у лету примио. Сећао се и Мија. — Ех, дабогме да смо имали успеха.

У станицу је по подне умилео воз, и донео нове батерије. Командант станице је узбуђен трчао, јер су рампе биле џаковима заузете. Кад је ноћ пала, војници се распевали. Добили су двоструку порцију рума.

Потом је одједном зажмурео и захркао. Тога вечера је пио много вина. у оближњој кући благајник је срдито шикао, јер му се цифре нису поклапале. Целу ноћ војници су крали пилиће по селу, и парили се са прљавим сељанкама.

Наредио је кмету да је склони код њега у кућу, и да је очисти од земље. Васиљева жена је нарицала, јер је њена девојчица била мртва. Греда јој је преломила кичму. Васиљ је ћутке гледао у земљу. Бркови су му тужно пали.

— Није време за шале мајоре... Но ни старом командиру није до шале било, јер су му дрхтала мршава колена. Преко гребена су већ промицала погнута војничка леђа, нанизана једна иза других.

И све су оне доносиле ратницима радост и болести. Ове су биле нова радост, јер су спасавале од фронта. Ипак су највише биле тражене жене из угледних кућа.

Плава Зизи имала је врх подшишаних коса официрску капу. Гледала је његова широка рамена и смејала се. — Волим те јер си бомбаш... фарман... 120 ПХР... не волим Њепоре... пих, митраљези.

Усеца се кожа упртача и кајиша у месо. Све ћути, само где где гунђање и шапат. Уморни су, јер сваки носи у себи сећање прошлих крвавих дана и тамне слутње за нове... за нове? Ако их буде било.

Лупају точкови и копите. Одилази батерија, и односи од сваког по комад поуздања. У души је тамно као и на земљи, јер се ближи оно што мора доћи. Али умор понова наилази и гони мисли из главе.

Севне пламен и заслепи очи. Грмне, рикну парчад. Јаукне се. Руши се. Крвава се тајна врши. У мраку се убија лакше јер се не види лице убијанога. Пуца се пушком прислоњеном на туђе тело, забадају се ножеви у нешто меко.

— Није могуће, није могуће, одбија упорно мајор, али му брада дрхти, јер он ни часа не сумња у оно. — Одступимо, одступимо — цвили ађутант крај њега.

— Повадите му све ствари, — наређивао је трубач, јер је ађутант избезумљен клечао и јецао. Он је непрестано видео онај прекорни, тужни поглед мајоров, кад га је онако

Петровић, Растко - АФРИКА

Он о тим плантажама баш размишља одређени број сати. По њему је то једини начин ла човек дође до одлука, јер леност мисли спречава човечји рад више но леност покрета.

Радило се у пољу, и ја сам рекао да се од мене не очекују велике помоћи, јер сам хтео само да гледам, а прашину од жита не трпим. Мала је радила и, пролазећи поред мене, стално ме гледала.

Он о свакоме зрну зна легенде. Скупљање је тешко јер се црнкиње нерадо одвајају од накита, којим би се одрекле и једног дела своје личности.

у Кафе Пањоти, изнад пучине коју је плавило уздизало до неба, ја сам и сад себи говорио: „Гледај, гледај пажљиво ово, јер ћеш, не зна се зашто, доцније у животу говорити: То је нешто због чега је вредело живети!

“ Она је љубав главног кувара Мадоне а по крви је из племена Пел, пастирка. Сам за себе каже да је „бриљантан“ јер уме да „козира“, што други, каже, црни, не умеју. Хришћанин је.

окружују и продужују очи, љубичастим тоновима сенче округлину образа тако прозирно да се више примећује кад ње нема, јер је лик без воћнога сјаја, но кад је ту. Не говорим о шминци коју усвајају од белаца.

Потпун мрак. Ту је и момак који спрема моју кабину. Моли ме за дозволу да баци црнца у воду. Умирујем га, јер у овоме случају то би значило бацити га ајкулама. Црнац ипак срећом чује нашу препирку.

Брод ће поћи, међутим, тек у четири сата ујутру, јер се пре тога утовар неће завршити. Гледам мађијску игру нагих тела оних који товаре угаљ; упадају у снажно осветљени

Узео сам штап и убио је. После ми је било жао што сам то учинио, јер није ујела девојчицу! Није ли овај начин размишљања потпуно црначки“?

да је оно што ми волимо овде често сумњиве чистоће; да се овде вода не сме пити; воћка јести ако је непозната, јер оно што вари стомак црнаца може да отрује белца; да је све вруће, влажно, опасно.

Ја увек тако чиним, и, ако је поклон добар, враћам тачно оним што поклон вреди; јер је, верујте, иза њега прост шеретлук, а ако је поклон рђав, онда га остављам на тако видном месту да је очито да нисам

и отац, или брат, или друг, који ми је отворио своју мисао, коме сам поверио све што сам сматрао тајнама својих мисли, јер је било драго немати тајни пред његовим седим косама, остао је на друму Африке, усред огромне прашуме пуне птица, ноћи

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Јоште пиј!... Та нагни боље, де, Те скупи памет што преостаде, Јер, ено, иде Главаш Станоје, А пред њим, богме, немој бунцати.

нуди гадним Турцима За худи живот сина њезина, Што је, још једва зачет, учио Шпијунски занат оца наказног! Јер знади, душо, твоје маћехе Пређашњи муж је био... Кулиза! СПАСЕНИЈА: Кулиза?...

(Ана љуби Хаџију у руку, а он њу у теме.) Но, Бошко, Сад сеја неће више кукати! Ако тек везир сузу не пусти, Јер си му много био у вољи?... (Издалека се чује и друга пушка.) То је већ друга!... Чусте ли прву, ви?

Пази, Суљо!... (Гласно.) Невоља, бабо!... ’Ма каква је? Јер ако мислиш до паше доћ, ја му морам све по реду јавити... Да те није старац напустио?...

Хеј, да ми га је дома видети! ТРЕЋИ ТУРЧИН: А како ти се звао?... Јер и то морам честитом везиру јавити. А можда га и ја познајем, те бих ти умио нешто о њему причати...

Шта хоће везир?... Укратко казуј, Јер ме на дому чека посао! ЋЕРИМ: Овај пексијан не дође амо да слуша, но да заповједа!

Не дам је паши, чу ли, Турчине!... ИСАК (Ћериму): Добро би било да прибележиш! Јер тупа памет мозга лабавог Једва ће пету за дан тубити, А за два дана... оде уветар!... Шаку ћеш магле паши носити!...

Говор’те сад! ЋЕРИМ: Да се убије! ХАСАН: Та ту је био малопре, Па што га сместа ниси убио? ЋЕРИМ: Што нисам хтио; јер сам у себи друго нешто смишљао. ХАСАН: Па, дела, казуј, Да се не троши време залудно...

ЋЕРИМ: Станоје ће, уморан, с пута дома доспијети... А онде ће се до лудила збунити: јер је неће на дому застати. ХАСАН: Кога? ЋЕРИМ: Њу... Ту жену своју. ХАСАН: Шта?

ВУК: Боје се потере... РАДАК: Боје, Ал’ могу лако и залутати; Јер је незнатна, Вуче, разлика Од оне стазе што, кривудајућ, Са главним друмом села везује, И оне друге што, кô низ

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Сад о миру не треба да буде ни речи, јер наш положај никад није био повољнији но што је сад. У сваком случају причекајте на моје писмо. — Черњајев.

(Над свом овом војском био је заповедник Ејуб-паша, јер је сва ова војска сачињавала један кор). Тако су стајале ствари на тимочкој линији, у половини месеца јула.

Борба око Грамаде и Дервента трајала је три дана и Хрватовић најпосле би принуђен да се повлачи нагло Књажевцу, јер му је претила опасност да му Сулејман пресече одступну линију. 21 јула прикупи Хрватовић сву своју силу (највише 7.

се сутра дан са истом жестином, па се понови и 24 јула, а 25 јула Хрватовић буде принуђен да се повлачи са Тресибабе, јер му је војска била страшно изрешетана и изнурена многодневном борбом, а пред њим је стајала трипут јача турска сила,

Пролази које брани Лешјанин и Хрватовић врло су важни, јер кад би Турци продрли до Параћина и Ћуприје, они би били тако рећи у срцу Србије, И ми тешко да би их игде могли

Спрам ове српске војске стоји већ сад Ејубов коп од 30.000 Турака, а по потреби они овај број могу и удвојити, јер између Зајечара и Видина и између Књажевца и Ниша имају Турци јаку посаду и не морају се бојати нашега нападаја, те

Ето дакле како сад стоје ствари. Турци ће дакле продирати или од Тимока, или моравском долином, јер да продиру на обадве стране, немају засад толику силу и не могу је прикупити пре позне јесени.

Турци нису могли лепо да развију сву своју силу, јер их је с деснога крила стешњавала Морава, а с левога јастребачки висови, и то је јако помогло, те им је наша војска на

— Богме, брајко, ако си слаб на бежању, не би ти сметало да се и сам поткујеш; јер док навале Турци, биће трке; то ти ја кажем — одговори возар.

— или су коњички пикети? Учини ми се да се ти предмети мичу. Опет обратим пажњу Комарова на то, јер ми це чинило да турска диверзија с те стране може бити по нас врло опасна и врло несрећно решити данашњу борбу.

с висова из шуме, а наши су на отвореном пољу y долини; да ће многи наши рањеници остати по кукурузима неизнесени, јер нема болничара, и ако се наши повуку, Турци ће исећи све рањенике. Ово виде војници и то их јако плаши.

« Пењући це уз: вис уверим се и сам о томе, јер ми је ваљало протрчати преко простора који је сав био изоран гранатима које су још једнако туда падале.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Волео сам Српство мило, Већма него сама себе, Ал’ сад ми је стомилије, Јер у њима нађох тебе. Све, штогод сам досад волô, Тим сам само тебе сневô.

XXИВ Љуби мене, љубованко, Нећеш се кајати, Јер ће моја силна љубав Вечно трајати. Љубићу те, све овако — Бог ми срца дао — Као голуб, ил’ као соко, Кад би

ће читат’ песме моје, Што у овом низу стоје, А ти, благо, Чедо драго, Ако имаш кад, Ако имаш за њих воље, — Јер за тебе имам боље, Имам лепше и чистије, Мирисније, руменије, Провидније и светлије, Имам слађе и нежније, Што им

ХХВИИИ Ој, љубави, видовита вило, Ил’ ме вараш, ил’ је тако било!.. — Чуј ме лане, моје мило цвеће, Јер ми други веровати неће.

Да ли се и теби исто тако сећа, Како ј’ наша љубав расла све то већа, А са њоме туга, сећаш ли се, је ли? — Јер се никад нисмо загрлити смели, Већ смо чежњу ту, љубав нашу сву И у гроб понели.

Ова рука, ова мила, Кол’ко је већ красна цвећа У мој живот посадила. Дај ми руку, да ј’ осетим... Јер кад умор чело смути, Под овом је руком души Најмилије одахнути. Дај ми руку, да је стиснем...

Јер кад умор чело смути, Под овом је руком души Најмилије одахнути. Дај ми руку, да је стиснем... Јер кад стегне смртна мука, Кад затишти љута рана, Мелем биће ова рука.

скоро санком ојачало, Да искочиш из колевке, сине, Да покупиш по свету врлине, Да се пустиш сам на своја крила, — Јер те мајка роду наменила.

“ Кад полише колач вином, Па сркнуше, кâ шта треба, Застадоше, збунише се, Душа им се усколеба. Јер откако је срећа њима зацветала, Никад нису уста још на уста пала, А пољубац први рад се увек скрити, Је ли, моје

Знаш га и ти, лане моје, Знаш, — јер ко га не би знао, Ко се не би њега сећô, Ко га не би спомињао! А ја ову песму измислио нисам, Ту си била и ти, а

Ето вам га мога кумства! Ето вам га мојих жеља! Ето вам га моје песме! Ето вам га мог весеља! XЛИВ Моје небо, јер је мутно; Моје сунце, — јер је село; Моје цвеће, где год које, — Јер је тако невесело.

Ето вам га моје песме! Ето вам га мог весеља! XЛИВ Моје небо, јер је мутно; Моје сунце, — јер је село; Моје цвеће, где год које, — Јер је тако невесело.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Сматрали су нас за лако покретну групу, те су нас одувек бацали лево и десно. Задатак смо извршавали без роптања. Јер ми смо били добровољци... Комите! А ова реч као да је била нераздвојно везана за појам неустрашив.

“ Ишли смо слободно, јер смо још увек у мртвом углу. Али већ чујемо непосредно изнад наших глава онај језиви писак куршума одбијеног од земље.

На врху се разлама бугарска артиљерија. Али непрестано стрепим да не пребаце, јер смо се на отвореном платоу налазили и ми, и седмопуковци, који су такође пристигли.

Изгледало нам је као да су се збунили, јер су наједном замукли, и на фронту завлада тишина. Покушавао сам сада да се снађем у рову.

“ — рече више у шали. Онда сиђе у мој заклон и седе на ивицу рова. — „Шта уради ти ово, ’Цврцо’?“ Тамо ме је звао, јер сам био најмлађи командир у одреду. Изложио сам му шта се догодило. Он се диже и подбочи се рукама.

Међутим, овај потпоручник је доказивао да је извршена само смена. Али... ми смо заћутали, јер нисмо имали муниције. Та ти шина са наше стране била је за његовог командира један доказ више да смо ми побегли...

Мислио сам шта да радим... Посматрао сам кроз пушкарницу. Види се да је раније око тих жица била велика борба, јер је међу жицама лежало неколико мртвих војника, наших и бугарских.

И нама се коса диже од страха, јер све мислимо, сад ће међу нас. Њено дејство на морал оних у рову мора бити ужасно.

Хтео бих да застанем да се опипам. Али бојим се да изостанем, јер свакога тренутка може на мене да налети неки од Бугара, који су се сада разишли по целој падини.

— Било их је неколицина измешаних са нашим војницима. Али они нама нису ниуколико олакшали стање. Јер у оној магли нити смо их ми видели пред нама, нити су Бугари знали да су им они иза леђа.

Мислим се, шта да радим ако налете. Сетио сам се. Бранићу се! — Светислав се насмеја, јер је видео да су они околни очекивали нешто друго. — Упутио сам једнога да ми нађе неку пушку.

— Упутио сам једнога да ми нађе неку пушку. Стотинама је лежало на свима странама. И овде су ровови били плитки, јер је испод танког слоја земље камен.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

резултат, жив и дандањи, као потврду да ни једна победа не иде без губитака, ни једна заиста крупна без заиста тешких. Јер почев од тога тренутка, сва предбранковска поезија била је, море ѕербіцо, безмало у потпуности збрисана до те опаке

а час можда баш и као заједљива антитеза и јетка упадица сред свеопштег величања песника Ђачког растанка. Јер, кога би данас могла још оправдано загрејати, и који поетски став или потребу плодно потпомоћи или правдати ова не

књижевна традиција још могла понудити Бранковој књижевној оријентацији, и првенствено као уметничку насладу и радост, јер такав пример и подстрек, и да овакав приказ непрекинутог песничког развоја уоквири у целину једне слике, колико је то

намерама него испитујући њихово неретко само чемерно а редовно фрагментарно стихотворство, поново њега самога ради. Јер је несумњиво да није пуки случај што Бранко није први који би у српској лирици опевао био Стражилово и белило (не оно

Баш због тога свега ни оваква, према Бранку Радичевићу наизглед потпуно равнодушна Антологија није, јер неизбежно не може ни бити, без његовог некако прећутаног присуства.

Но све то ова књига даје само овлаш и узгред; јер она је ипак оно што јој име казује: антологија старије српске поезије.

Њихова је и чар и недостатак истовремено што своје време редовно упрошћавају и улепшавају јер им прећуткују баш заблуде и слабости, а не само разноврсност непотпуно изражених или и неостварених уметничких тежња:

Већ стари Латини су међутим знали да није довољно ако је песма само лепа: нон ѕатіѕ еѕт пулцхра еѕѕе поемата. Јер није ствар, наравно, у оволикој или оноликој ваљаности самога сонета — углавном, што се тога тиче, са сонетом је све у

на оне вештачке језичке творевине какве су волапик, есперанто и слична безлична и бездушна саобраћајна средства — јер, наравно, језици то нису.

као што ће се видети и у коликој мери и обиму је тај продор био условљен, а колико независан од Вукове интервенције (јер наравно да је и тога било).

Треба само пролистати овом Антологијом па видети сав безизлазни ужас њихова положаја. Јер већег проклетства за песника нема но што се десило њима: остали су без свога језика, без главнога, заправо без

које ништа не чувају и никога не штеде а све прљају и искривљују, цветају кроз читав XИX век; боље их је и не знати, јер често лажу: једна од њих, срочена у мрачној редакцији Српског народа, овако је, године 1873, каљала једнога од песника

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Ждрав’ осванула!... А ну, ждравља ти, како ти се допада ова наша земља?... Простићеш, камен... јер право рећ у овоме чуду од стијења слабо се земље находи. ЈЕЛИСАВЕТА: Дост’... шта ћеш? Укратко казуј, што те послаше?

ЈЕЛИСАВЕТА: Дост’... шта ћеш? Укратко казуј, што те послаше? Јер ја ти, старче, радо не слушам Говора празног дуги безначај!... ВУЈО: А бог ш тобом, свијетла госпођо!

У палачи му холо газила!... ЛЕОНАРДО: Ево ти писма — Читај, Светлости! Сва Венеција зна му садржај — Јер сва Венеција очи упире, У овом, по њу кобном времену, У тврди престо Ђурђа, мужа твог!...

ЈЕЛИСАВЕТА: Та још си млад. КАП. ЂУРАШКО: Кад тако кажеш — ја ћу живети. ЈЕЛИСАВЕТА: Живи! Али сад даље, одлази! Јер тако ми се чини, Ђурашко, Да са Станишом Ђурђе долази. (Капетан Ђурашко одлази.

грдну силу вреле Азије, Да је посечем, смрвим, разорим, — Да свако зрнце овог алема По једну војску кошта цареву: Јер сам га теби, мила снахице, Од трговаца скупих куповô... ЈЕЛИСАВЕТА: Мени? СТАНИША: Јест теби!

Па сад га мучи што те тазбина Онако царским даром поздравља; Јер то те и у самом народу; И против подле жеље њихове, Као владара силно подиже...

— А Станишу!... Њега, кô брата свог, Још неко време морам штедити За љубав света — јер га поштује — А после — видећеш! Сад збогом!... ДРУГИ ДЕО ПРВА ПОЈАВА Скупштинска дворана.

И за будуће своје пријатеље. ВУКСАН: Ха! ха! ха! Шта човек збори: — за пријатеље? ВЛ. ВАВИЛА: За савезнике... Јер када куцне свете слободе Тај тако жељно ишчекивани час,— Ко ће уз нас? Радошу, реци ко?

Хм! За њим ће, чедо, многи жалити, Јер беше јунак, храбар, разборит; Ал’ старост — знаш, остарео је, А старост често умљем помери, Постаје злобна, пуна

— Бошко и Богдан, с њима Станиша?.... Или управо он је пред њима — Јер најпре иду муње, громови, Па после тога хучно долази С вихором силним страшна бујица... Јеси ли чула? Шесет тисућа!

КАТУНОВИЋ: Још није све — О, господару, има још! Јер где се пакост с злобом завери Поштења мушког груди цепати, Тек ће на гробу светле истине Грехова својих корак

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта збориш, чедо, Последњи дан? ЈЕЛИСАВЕТА: Ја рекох — Јер ове ноћи Тако ми бедној казује сан... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сан?...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати! ЈАБЛАН Одавно се ухватио сумрак.

ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати! ЈАБЛАН Одавно се ухватио сумрак.

Пази га као очи у глави. Два пута га на недељу соли. И ужину с њиме полови. Воли он Јаблана — јер је Јаблан најјачи бак у цијелој околици. Лујо се поноси. Остале говедаре и њихове бакове поношљиво презире.

некој памети, брате Крстане, мрачне су ово и крваве бешједе, али се мени не море ни смркнути ни сванути међу људ'ма, јер ја нијесам чојек већ блентави Крстан. Зар није тако, брате Крстане? — Тако је, брате, тако...

Светковина и зборова код цркава и манастира клонио се као живе ватре, јер се ту много причало и бесједило о његовој страховитој погибији и удесу.

Кад би помислио на те зборове и светковине, душа би му потајно пропиштала, јер се на њима не блијеште више токе и илике са витких и врсних Кнежевића, не праште пећанке њихове, не бјеласају се у

— Утопли се мало, по Богу брате, јер све ми се чини да се спрема велика мећава... Ту мотчицу баци, чоче, из руке, па руке метни у њедра...

Жао је то, прежао било покојном Мији, ама, шта је могô! Спа'ија и суд тражили су да се пресели, јер није имô чељади да обрађују зиратну земљу, а то је штета, рекоше му доље у суду, и за спа'ију и за царевину.

А-а, то не мере бити! — 'Ајде, 'ајде, стари! — веле му ђендари мало блаже. — Мораш, јер те закон гони; не гонимо те ми... — Чујеш, господине, остав'те.

Дигоше га. Он се пресели у 'ну долину. Од старије' брвана подиже му село нешто колибице, јер није ћио да се потуца по туђије' кућа'. Имô је само једну једину кравицу. То му је био сав мâл.

Само поп и кнез нијесу га никако могли гледати. — 'Ришћанине, не уплећи се у моје ствари, јер ће нас, иконе ми, свукуд бити! Неком неће ваљати!...

мереш ни ти, кô велим, свађе приспјети, па ја кô млим: севап је да народу прикажем кад је који светац, да не гријеши, јер је и 'нако доста гријеха и клетве на нашем закону...

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

у дане презрења, Погрдних речи вал када ме плави; Верујем себи и снагом титана, Заклапам гробља изнурених дана. Јер не плашим се лешева што веле: И ми смо хтели то, што ти би хтео, Но залуд божју искру људи желе: Пашћеш под јарам

У мени драж сва је. Али ви сте гробљем створили ме живим. Јер ја немам срца, а го разум шта је? Иронија моћи. Зар њој да се дивим?

И Господ би пијан крај ногу јој мрео. Њен дах, ме кô ветар из пустиња пржи.'' Заћута, јер пред њим црн се вео смаче. Виде Порок како рог двогуби држи.

Да пехаром крви сваки целов плати, Истрошену снагу да у неврат проспе, Да у вечно ништа пољупцем се врати. Јер празан је живот, кад у јесен доспе, И замућен поглед црвени од суза, Пахуљице модре старост лицем оспе.

(1911) ХИМНА Жедан сам те, Сласти, јер у души чујем Крик вечите жудње, и, кô идол свети, Постала си симбол у болу, у сети.

Пошљи клетве и безверје страве. Јер претимо ти, о Боже богова, Што смехом плаћаш млаз крви херојске. И тебе ове смрвиле би војске, У врлетима Маркових

Сунце мучно бије кроз облака слој, Развејава бура расцветани бадем, А ја залуд мирис, залуд сунца крадем, Јер јулских је дана све то мањи број. О, не даље, дани.

О, тада бих певао вам химне, Јер бих знао да су моји преци Из биљура, не из чаше лимне, Пили живот и мрели у звеци!

голема Мрк, кô да слава рику ти помела; Твој лом кроз кланце, пун даха с опела, Звони кô одјек напукнута шлема. Јер с поља твојих крв још није спрана, Кости синова по дну ти се ломе, Кô привид видиш војске које громе: Још памтиш

Под облацима у магли и праху Заблесну пожар, и с кркљањем бљуну Васкрсла снага и бесвесно груну — Јер у тој страви векови се клаху.

Но гле! Последњи херој срамног чина Замахну мач, јер кроз ноћ кô да спази Два плава ока тек рођена сина. (1913) МУЧЕ МЕ ТВОЈЕ ОЧИ НИКАД СТАЛНЕ ЈЕЗЕРА Греју ме

И рекнеш ли ипак, да се мора стати, Учињено биће, јер судија ти си; Последњу кап крви бесно ћемо дати, Да се њом испишу грозни летописи.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

И то можда врло важно? ВИЋА: И ја бих рекао. ЈЕРОТИЈЕ: То би морало бити штогод врло важно, јер ако би било да тебе, господине Вићо, отпуштају из службе због онога што си удесио да се у акта подметне лажан

ЈЕРОТИЈЕ (као горе): Пст! Ствар је врло важна! Изађите из ове собе. АНЂА: Морам да разговарам с тобом насамо, јер немамо вемена. ЈЕРОТИЈЕ: Има и држава да разговара са мном насамо, а држава преча.

'Ајде, господине Вићо, чим дође господин Жика, дођите сви овамо да се разговоримо и посаветујемо, јер ствар је озбиљна и важна.

ЈЕРОТИЈЕ: Не могу, немам кад! МАРИЦА: Ако не говоримо сад, биће доцкан. Ја те молим да ме саслушаш, јер ћеш се иначе кајати. ЈЕРОТИЈЕ: Добро, 'ајде говори, али кратко и јасно.

ЖИКА (одебљаним језиком): Ја вршим своју дужност! ЈЕРОТИЈЕ: Тако, тако и треба! Морамо сви вршити дужност, јер ствар је озбиљна... Ствар је, како да кажем... да, господо, ми смо се овде сабрали...

ТАСА: А!... Господин-капетане!... ЈЕРОТИЈЕ: Немој ти мени „а, господин-капетане!” јер си ти, брате, за полић ракије кадар да иструћаш сваку државну тајну. А то не ваља.

'Ајде, говорите, како ћемо? Морамо бити обазриви, јер такви се људи не предају лако; он ће да се брани и пуцаће. ВИЋА: Хоће!

Не зато што би вам био од помоћи, него да не остане у канцеларији, јер ће побећи и сићи у чаршију те разгласити све. ТАСА: Нећу, бога ми! ЈЕРОТИЈЕ: Хоћеш! Знам те!

ЈЕРОТИЈЕ: И да прислушаш мало, шта ће на све то да каже грађанство. Ако ко гунђа штогод, забележи му само име, јер грађанство треба да зна да држава не трпи гунђање у овако озбиљним тренуцима. (осталима.

Идем овај час на телеграф, понео сам шифре па ћу тамо написати. Морам лично, јер овај наш нови телеграфиста, кад је трезан, куца као сингерова машина, а кад проведе ноћ са господином Жиком, па видим

А овај... не заборавите рећи господин– Вићи да позове и два грађанина као присутнике, јер ствар је кривична, па се не може без два присутна грађанина ислеђивати.

” Ал', опет, ми као вртимо главом, јер може човек имати кожу меку као рукавица, и мирисати на парфим, па опет да има револвер у џепу.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Они не долазе у колизију јер имају јасно раздвојене функције у друштву. Писана српска књижевност у средњем веку представља посебан књижевни

теме, они ће користити само онај ужи вид те литературе, оне жанрове и ону поетику којима се слави светачки култ, јер су први јунаци словенске књижевности били творци словенске писмености и књижевног језика, Ћирило и Методије и њихови

те може да поступа умногоме као објективан историчар који трага за документом и на њему гради своје обимно дело. Јер скоро све што се зна о светом Сави почива на Доментијановом извештају: посветивши се од ране младости духовном позиву,

Појава ових романа била је веома продуктивна, јер је пружала модел једног литерарног система који српски писци убудуће не могу заобићи.

подвигу идеалног српског владара, државничком и духовном, али не инсистира на Милутиновом личном духовном подвигу, јер је идеал човека и владара сада виђен у Александру Македонском, с којим он пореди свога јунака.

Не случајно, јер, како је једном приликом велики српски антропогеограф Јован Цвијић запазио, сваки српски сељак осећао се потомком оног

Стихом прегнантним асоцијацијама објаснио је тренутак одлуке ("Јер је крвца из земље проврела"). И остале песме које с овим својеврсним епом чине целину обликују хронику устанка.

Највише разноликости у темама, поступцима и стилу показали су Симо Матавуљ (1852-1908) и Стеван Сремац (1855-1906), јер су и један и други боље од већине осталих превладали завичајни регионализам.

Био је то срећан стицај околности, јер су тада нове књижевне идеје долазиле из Париза. За две деценије - колико је модерна највише трајала - уметнички успон

Обнављали су неке превазиђене обрасце. Па ипак, обнова традиционалне књижевности није њихова заслуга, јер она 30-их година није толико обнављана колико је, након гашења авангардних покрета, њено присуство постало уочљивије.

Он је, међутим, у књижевности оставио дубље трагове. Био је и сложенији. Јер је, сем отпора страним окупационим властима, дошло до унутрашњег раскола у народу на идеолошкој основи.

Књижевни рзавој почев од 1945. не може се ваљано разумети ако се не узме у обзир ова свим нова појава. Јер он ће у приметној мери зависити од општих политичко-идеолошких промена, које су знале да буду оштре и нагле, али су из

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

?... Поред ње ме, бујне, тврда стаза води. Али куда, куда? — Куд сам орô ходи. Повише облака, и од неба више, Јер, уместо неба, пуст се камен диже... Не чује се тица, баш никаква гласа, До вечите хуке безбожних таласа...

са великом хуком, да нису могли речи један другом разумети, то је светитељи прокуну и оно се место данас зове Тишина, јер одонда увек ћути тамо Млава.

Гините, браћо, јунаци, људи! За пропаст вашу свет ће да зна... Небо ће плакат дуго и горко, Јер неће бити Србина... Ми несмо браћа, ми Срби несмо! Или ви несте Немањин сој?

„И гинућемо, гинути славио — Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор! Изгинућемо — али слободни, Јер Србин неће да буде роб! Тамо далеко, на светом гробљу, Потражићемо живот ил’ гроб!“ 11. јануара 1867.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Зашто су главе нагле, и косе смешале благе, и дршћу наге? Од зиме се не јеже, страх срца им не стеже, јер на планини одрасле су саме.

Корен је ово, црва ми, оче, у нагризáње, расточи о расточи раба. Јер и пакао је твој, и пропоје. Залапим топло из ове опорине тела. И корен по корен мање Моме страдáњу.

Завапим, ал’ извије се глас. Милогласан је негде на звезди спас, што болни певач промуцах овде доле. Јер нема руке да раздреши нам чвор. Ал’ тамо, и на веке, зрак твој хоће ли болети? Туђа из тебе бића хоћу ли волети?

О, мало ли је за муку твоје утробе. То божјак да не родим сина у овој грози од искони, кад ходи он. Јер нема зоре, на зенице ли не заплави, ни блага поја не, родну ли ову грозу не прекужим.

ДВЕ РАНЕ Убод ли, то буја убиству, то љубим. Врео врх мачу зажуди до балчака у тело. Јер и кроз рану, и тише тим, призивљу се бити. Ал’ две се отворе. Преболи те зададох, моја без пребола, брале.

Ал’ две се отворе. Преболи те зададох, моја без пребола, брале. Јер је тихо саткана душа, на тише брдо уводиле прозирне руке.

И траг путањама твој, па ме пали. А чудно застрепи срце, а студим. Љубећи шта ли то убијам, шта ли будим? Јер и пепео ће ветри разнети, а нема разрешења. Тону без потонућа, без дна у налажењу, без дна се изгубе створења.

Ох, то је, то. БРАТУ Ослушни, запојем, прени тајном. Тешко ми срце, превире тишина у вино, до дна искапи. Јер није ово сетва, кукољ ни клас. Пјани ћув само прôђе и зашумело. Ослушни, дозивам, спи рођени пој.

И устав ли где игда пало, смирај у рођају то нађе свој мир. ВИ Лепота јер заслепи ме, и нем. Дубље то, болније тим, животом бих те, муклим овим неспокојем рећи, јер смаку до у корен

ВИ Лепота јер заслепи ме, и нем. Дубље то, болније тим, животом бих те, муклим овим неспокојем рећи, јер смаку до у корен смем. Ал’ мук тобом сам све већи. Глухо те у ноћи ове, у дневи бдим.

ВИИ Лек си, а гњијем у срцу. Кротином ћув то мрзли разједе кам. И јер лек си, јер топло буде свима, чудно ме у пролети овој зима. Лек си, болујем те сам.

ВИИ Лек си, а гњијем у срцу. Кротином ћув то мрзли разједе кам. И јер лек си, јер топло буде свима, чудно ме у пролети овој зима. Лек си, болујем те сам. ВИИИ Лек си, дубље тим лека ми не.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Истина, Младен није сасвим знао тај горњи спрат, јер никада нису смели да се тамо пењу, једино о слави, Ускрсу, Божићу.

да они, ако виде како имају толико новаца, не напусте радњу, дућан, не ослободе се и не постану меки, раскошни. Јер, једнога дана умало не пропали. Тако се говорило, мада се то никад по њиховој кући није осетило или видело.

да је обучена као што треба, у најновије хаљине, да понесе доста шећера, јабука, крушака, чиме ће даривати тамо децу. Јер и деца су знала да увек, кад год се дође код њих или они к њима, увек добијају што да једу.

И мати, не само да се у томе осећала понижена, да је то вређало, но, као увек, била благодарна, јер она, баба, једном засвагда учинила је нешто за њу због чега ће је целог живота поштовати и до гроба јој бити

што изван кујне и оне собе где је она радила, распремала, даље, изван, по дворишту, по кући, као да није ни постојала, јер ни комшинице или ма ко који би дошао да шта код њих поиште, обично какав суд да се послужи и врати, па не нашав бабу,

А најмање отац да је кадгод то учинио, јер какав је он био осоран, прек, уверен је био и знао да му Младен, син, мора бити онакав какав треба да је.

Доцније, после њих, већ би долазила баба. По баби Младен је знао да су се вратили са гробља. И то тек што су дошли. Јер, готово још и непресвучена, баба би одмах дошла овамо к њему, у дућан. И то је било увек сваког дана.

Не сме да плаче, жали. Због њих. Не сме да се покаже слаба због њега, куће, фамилије. Јер када би она, онда шта је остало за друге?

Покаткад као да би из њених очију суза хтела да кане, јер би се видело како диже руку очима, да ваљда убрише, стисне, врати натраг ту сузу, али би се видело и како отуда, још

Навлачио би јорган на главу, угуривао око матере дрхтећи од страха, јер је знао, био сигуран, да баба поред бола, туге за оцем, још и зато тако целе ноћи седи: што се брине, стрепи и за њ,

Најглавније било је што, када за то дознаду, дочују они, баба, мати, ваљда ће бити мало умиреније. Јер, ето, он, деда, чувени хаџи Зафир не само да се не боји, не само што га гласно ословљава, већ сигурно уверен да неће и

А сада, морало се оно што је најнужније. Да се не осети немање, сиротиња, а опет колико треба, колико је довољно. Јер, ко зна сада како ће он, Младен, тамо, у дућану?

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Б. није добро дрво. Њега не треба држати близу куће, ,јер ће у кућу гром ударити (ГЗМ, 19, 1907, 320). Кад сватови дођу пред младожењину кућу, мећу барјаке на какво дрво пред

У Босни и Херцеговини верују да би семе од б. л. могло човека учинити бесмртним, али да га је немогуће наћи, јер га виле покупе: зато оне и живе док им се живот не досади, и онда га од себе одбаце, па без бола умру (ЗНЖОЈС, 6, 130).

Бели лук не треба требити ноктима, »јер од тога плаче« (Софрић, 150). Не вала га доносити резачима, да не би град тукао виноград (СЕЗ, 32, 1925, 25).

под појасом (СЕЗ, 41, № 11); и где се тај начин партеногенезе не спомиње изриком, јасно је да га треба претпоставити, јер се јунак назива именом Биберко и сл. (в. иначе примере у мом коментару СЕЗ, 41, 499).

Не сме се ни грана са њега одсећи, »јер је аловито«. Људи који су покушали да скидају са њега смолу, или покупе опале гране, осакатили су (Ст. Дим.).

Димитријевић). Негде се употребљује за лаке алатке (јармове, чункове за ткање, витлове за мотање пређе), јер се лако ради и лака је, али се нигде не меће на ватру (Ст. Дим.).

Дим.). Брекиња је аловито дрво. Она се не сме сећи, јер ко би потегао секиром на њу. »намерио би«: укочила би му се рука или нога, или би се и цео укочио, или би се ма од

Брест. Реч је заједничка словенска. Б. је познато демонско дрво. На његовим гранама нарочито радо седе виле, »јер на то дрвеће врагови не смеју« (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 116). Код Шида (у Срему) спомиње се један известан б.

сок који се нацеди на Ивањдан пре сунца (ЗНЖОЈС, 10, 53). »Које цвеће најхубаво расте? — Најхубаво цвеће бршљаново, Јер се вије уз борје зелено, Као момче уз лепо девојче« (нар. песма, Софрић, 53; слично и: СЕЗ, 16, 280).

БУНДЕВА Кüрбіѕ (цуцурбіта мело). Бундева, тиква. Не ваља да их деца једу, јер ће им расти гуша (СЕЗ, 13, 1909, 405); ко једе њихове коштице, добиће ваши (ЗНЖОЈС) 19, 202). Ко б.

Према раширеном веровању, ко од ње окуси, губи памет (Вук, Посл., 2468: »Као да се бунике најео. Као да је полуђео, јер кажу да чоек полуди од бунике«). Реч за бунику долази од бунити. БУРЈАН Аттіцх (ѕамбуцуѕ ебулуѕ).

л. сеновита сведочи нам и пропис да после заласка сунца »не ваља бити ни под каквим дрветом, особито не под лозом, јер ћеш ограисати« (ГЗМ, 6, 1894, 674). — С друге стране, в. л.

Ћипико, Иво - Пауци

Пред њим је велика, отворена, трговачка књига, у њој нешто тражи, а сигурно неког од дужника није могао да нађе, јер посегне за другом, мањом, у којој су дужници побиљежени алфабетским редом.

А зажелио се више њих, зна он то, јер осећа у себи мушку вољу и неодољиву чежњу за цурама; чак му у сну прилазе понеке, и с њима се милује као да је на јави.

Тиме мишљаше да пред цијелим свијетом осрамоти њега и Раду, али промаши циљ, јер сељаци, кад изиђоше из цркве, љуте се на њ; веле Илији пред црквом: — Што си се, Илија, сневеселио?

газде из вароши, па га својима у дуг даје по пет новчића килограм, а газде хоће осам и десет, а на дуг бог зна пошто, јер сваки од трговаца преко рачуна закине по штогођ. Но није друге, благу треба дати његово, или га смакнути!

Божица се одмаче, али остаде стојећке, јер је такав обичај прве године. —Ожени се, па ћеш знати! — одговори му Раде мирно.

Радивој не смије даље да говори, јер људи ћуте. Мислио је да ће изазвати разговор о женама и цурама. Биће сочне и дебеле шале, али нико се не одазва.

Сјутра Илија и Војкан гоне сваки свога пауша пред собом пут вароши. Нису узјахали, јер је студено, саганак буре на махове брије са снијегом ојајених планина, и смрзавица је. Путем стижу људе.

Газда Јово пије кафу у писарници. Десет је сати. У то доба пије је сваки дан, јер је увео ред и за своје свакидашње потребе, па се тога реда на длаку држи.

Нико лежи уз ватру, под кабаницом. Над њим стоји јунац. Нешто је болешљив, жао га Илији, јер га већ хвата у плуг, па га је привео к ватри.

И Петар премишљаше шта да учини. Одлучи да пође газда—Јову, да се с њиме посаветује, јер без новаца не може се ни у цркву.

Раде се не осјећа заморен: тек што му се образи заруменише, а по челу осуо се лаким знојем, јер узбрдицом ишао је махом као и равницом. Гледа на свој шумски одгојак: око колибе, како лијепо напредује.

По договору са њоме, нађе Машу код колибе. Ознојио се, јер је махом ишао, у хитању није ни гуњца, опточена скерлетом, са себе снимио. —Прославићемо данас свадбу!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Било је спарно већ пре подне и изгледало је да ће по подне падати киша. Тога се сећам јер сам се дуго двоумио да ли уопште да идем на Мораву или да се завучем негде у хладовину и да одремам док оморина не

Ипак сам отишао јер су проклете муве биле несношљиве; зујале су ми око носа као око какве цркнуте мачке. Доротеја сам затекао на купању.

Опрости му, Боже, јер не разуме. Збиља, ови су јадници закрчили сваки кутак дворишта, леже по трави и плочама; знојави су, прљави, улепљени,

Узалудно ће ми бити да се правдам својом невичношћу, рећи ће ми да сам намерно тровала мужевљеву рану јер сам млада, а он стар, па сам користила прилику да га се отарасим.

подједнако и за оног најбеднијег који нам никада није дао ни кокошије јаје ни шаку жита; за таквог можда и највише јер је његов живот овде на земљи био препун патње, па му ваља измолити бољу судбину на небу.

мушичавом старом јарцу који ми је већ дозлогрдио, опрости ми, Боже, да је властелин сиромашнији од било којег себра јер му није од природе дато да ужива у свом свеколиком богатству.

Следим ли те? Питам те да ли и поред тога моје речи допиру до твога слуха? Има ли наде за мене? Питам те, јер не знам како да заволим оне који ме презиру, како да се претварам пред тобом у недужно јагње, кад ме ти прозиреш до

Лауш му се препустио, подгревајући охлађену наду, којој се окренуо кад је видео да му разум не нуди ништа. Јер, шта губи ако се препусти некој тупоглавој враџбини? Зар му није досадио терет немоћи под којим му клецају колена.

То бреме нема стварну тежину, душа му се бори са невидљивим, јер не кроти му она више полуделе телесне сокове, нити немире. Он осећа неки потмули бол, а не зна откуда долази.

Додао је да то на жалост није истина, јер би се ваљда било чега у вези с тим сећао. Вила се потрудила да избрише сва сећања на себе и на ту ноћ.

После су њих двоје ишчезли у шуми, држећи се за руке. Ја мислим да је Лауш тада успео да је има. Нико то није видео јер се догодило, ако се догодило, у дубокој тами шуме, изван домашаја светлости ватре, али оно што сам видео, а ваљда и

да скривам, многе младе себарске прове који су оно, нарочито лети, радили свуда, у шуми, у житном полу, јечму особито, јер је висок и дивотан, док се изнад у модрини неба премећу луде шеве.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

О, пусти да њом певам ја И срећу, бол и јад: Јер тешко теби ако та Изумре песма кад! 1881. ЉЕЉО У чудној цпећу миља свог, Кô љупки, мили дан, Весело игра млади

“ „Идем на небо горе, на земљи места ми нема, Јер вредну ратар, синовче, за мене слабо већ мари, Он слави Љеља сад.

Двадесет пријатних дана дуваху ветрови. И тада У сува и тиха поља пастири погнаше стада; Јер сниска, зелена трава земљу је покрила веће, А гдегде у росној трави прво је цветало цвеће Под зраком топлога сунца

И ја га гледах испред себе, И проклех горки живот свој, Јер ја се тада сетих тебе, Увели, бледи цвете мој. Ал' опростите, госпођице, Што дирнух руком жицу ту.

Музо, хајдемо њојзи, јер то је сестрица твоја. 1888. ОПРОШТАЈ СА ШАЈКАШКОМ Равна шајкаша поља, остајте збогом и даље, Растанка нашег куца

) Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, Векови су прохујали и многи ће јоште проћи Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, Јер то дете беше Растко, син Немањин, свети Сава. 1889.

од чудесне оне ноћи, Векови су прохујали и многи ће јоште проћи Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава, Јер то дете беше Растко, син Немањин, свети Сава. 1889.

Ми смо од њега чули како је на небу био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо, После је, заната ради, у варош отишô

Омајид Абу-ел-Рахман млади склони се од ове беде, Јер још у очи гозбе на бесна парипа седе И парип кô стрела нàже у таму вечери влажне, Мрсећи помамно гриву и ноздре ширећи

Но Рахман не беше срећан. Делећи радости свима Он није могао често да радост подели с њима; Јер спомен на мрачну прошлост њега је мучила често, И он је тражио тада угодно и мирно место, Да души олакша само.

Не допуштај - о друже нежни! - у храму душе младе Да твоје идоле позна лукави људски глед; Јер ће ти он у безумљу да слатке оскрвни наде И превратиће радост у горки само јед Отровом лукавих речи.

Но светла младост је прошла, И ти снуждена стојиш на њеном обронку травном, Јер старост већ је дошла. Време је изрило боре по твоме чеоцу тавном И златне нестаде кише, И громовника с њоме.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Она се неће ускоро озидати, јер је то плавни терен Дунава. Сада, у рану јесен, потсећа тај крај, са својим џбуњем и травом, пресушеном од сунца, на

удаљена од Земље 230 светлосних година, па зато видим Земљу онако како је изгледала под крај седамнаестога века, јер је светлост која је тада са Земље пошла таман стигла до мог ока.

покривају све столове моје собе, проучавам планове старих градова, Вавилона, Атине и Александрије, правим прибелешке, јер хоћу да Вам на нашем путу покажем само оно што је научно утврђено.

Пружите ми Вашу руку да је пољубим и задржим у својој, јер ћемо одмах на пут. - Куда? - До колевке астрономије. - Где стоји она? - Временски и просторно далеко од нас.

Нећу да се уплећем у ту распру историчара, јер за нас је довољна само још капија да у град уђемо. Ено је онде! То је славна иштарска капија - познајем је из

у облику косо одсеченог вертикалнога зида, који полови платформу, врши без сумње улогу меридијанског инструмента, јер је положен, као што видим по звезданом небу, тачно у правцу од севера ка југу.

Свакоме посматрачу неба упада у очи јато Великога Медведа, јер су његове звезде подједнако јасне и надкриљују својим сјајем ову своју околину.

рано опазили да, сем оних звезда које су они груписали у јата, има и таквих које се не даду уврстити ни у које јато, јер се померају од јата до јата.

Ни сурова рука човекова, ни његови топовски метци нису били у стању да га унаказе, јер све ране које су му нанесене начинише нам га још дражим, изазивајући, поред милоште, саучешће и удвостручавајући нашу

кад Сунце и Месец у исто доба прођу кроз ону тачку небеске сфере, у којој се њихове путање међусобно пресецају, јер само тада може Месец да заклони Сунце.

Њихови разлози за то сасвим су по укусу Платонову. Јер лопта је најсавршенији геометриски облик, па зато мора и Земља бити тог облика.

А треба да је веома удобан, јер смо, обоје, у том погледу, веома размажени. Зато проучавам бродоградње старих Грка.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Листови и часописи имали су велику улогу у развоју српске књижевности за децу јер су у њима сарађивали готово сви значајнији књижевници тога доба.

Турцима и садржи епизоду са слепим дедом који, опремајући унука Мићуна у бој, саветује унука да сакупи мрвице по пољу јер је сањао да ће га оне спасити (што се и збива).

Две песме Бранка Радичевића, које се обично узимају као песме за децу (јер су, између осталог, њихови јунаци деца), пружају прави пример за то.

Ваљда моју милу Виде превесела, Па би мени силу Говорити тела, Али не знаш, мила, Шта пре од милоте, Јер си тако сила Видела красоте. Ти јој лице бело Виде и румено, И још вити тело И то око њено.

На китњастој липи нашој Жуто грање ћути, дрема; Под стрехом се гнездо рони, Јер у њему ласте нема. „Куд је от'шла та црнојка?

Хај, урани, па устани, Све већ чека – на тебека. Ко урани зором рано Сретан му је данак сван'о; Јер са сваким послом ваља Добар газда да управља. Тек га газда руком лати Благослов ће Бог послати.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Он о томе води бригу. ХАЏИ РИСТА И отац ти, и он треба да зна: да не буде мање, да сељаци, чивчије, не краду, јер не сме да буде мање! (Пауза). Па како ти, Ташана? ТАШАНА Добро, дедо...

(Показујући на Ташану.) Ако ти снашке не зна, од скора је, не памти како је овде, а и можда нема када, јер има децу да гледа и њих да пази; онда ти, ти бар знаш, ти бар треба да знаш... СТАНА Па знам, газда!

За то га зови, питај. И њега, деду, попа нашега, духовника нашег, за свашта зови, за свашта питај, јер он то све зна. А сада и ја идем. (Спази послужење): А, ја! Дај, Стано! СТАНА (му приноси).

Може се неки пут и онако, јер, ако је за вајду, доста је. Али она ни то, ништа неће. И, кад неће, мора да је болесна; него чудо ми је како је јоште

Мучно да ће и сада доћи. Неће. КАТА (убијено): »Неће«, чедо? Ех, знам и зашто неће. Боји се, јер зна какав је свет: да добро заборавља а зло памти, па се боји, ако почне код тебе да долази, да не почну зли језици...

Можда због нечег другог не долази. Сигурно има посла. Јер њега свуда траже, па можда нема када... ТАШАНА (узрујана, још бесна): Остави ме, остави ме, немој више да ме лажеш,

И шта ми онда долазите? Па и ти сама, ни ти више немој да ми долазиш. Јер кад год и ти дођеш, више се с тобом наједим, него кад сам сама. Зато, остави ме. КАТА Па како и где да те оставим?

Враћа се Ката. КАТА (радосна, весела): Баш као да сам знала те изађох, јер га сретох. Он, деда, пошао, али као да се покајао и већ хтео у други сокак код другога да иде, те га ја, молбом, једва

— не кћери, не снахо, већ Ташана, шта је? Кажи све! Све кажи! Немој ништа од мене да кријеш, јер немаш од мене ничег да се бојиш. Не бој се ти мене. (Пауза.) Или не! Чекај! Имаш право!

Али да сам знао да ти је оволико тешко, мучно... Дакле, зато све кажи! Никако се не бој мене! Јер оно што је некада било, било је. И ево, можда ће ти бити криво, али ја се не кајем за то.

И зато, Ташана, не бој се ти, већ кажи ми све, кажи све као оцу, више него оцу, као самој себи, као Богу своме, јер је он једини који све зна, све види, и који може да утеши и умири грешну и болну душу.

То бар није ништа. ТАШАНА Не смем, јер кад се широм прозор отвори, онда ће свет: Како? Ето! Удовица већ отвара пенџере, већ хоће да гледа у свет, већ хоће на

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Испало је тако да су мајстор и мајсторица преварили паланку. „Весела удовица” роди сина. Крстише дете Срећко, јер је родитељима срећу донело.

Сека, што није бивало, Сека клечи; Срећко је у штофарници забрављен; Риста утекао, јер је покварио метални будилник, и онда још матери дрско одговарао.

Сека је сад једино дете у кући, јер је Риста већ трећа година у Пешти, у школи за машинске браваре и фабричку праксу.

Мајстор Коста сачека лето, и не казујући ником ништа диже се с ћерком на далеки пут. Једва је добио пасош, јер је једва умео да објасни куда управо хоће да путује. И деси се чудо.

„Код мене друго нема. Ја имам пет синова, и не месим торте. Носи то, учо, и нека дечко спреми за после, јер ће Србима још требати сјајно оружје.” И запева тихо: Од јалмана до горњег нишана Пушка мије златом обљевена.

Кирајџије нису доносиле кирију, а стари је није тражио, јер се бојао свега и свакога, и није више знао како да настоји на свом праву.

Једног дана је замолио некога да му напише писмо за Секу, јер он не види. Писмо је било крик очајања: „Продаћу кућу, даћу вам сав новац, дођи и преведи ме да тамо умрем.

Још те ноћи је спавао у својој кући, а сутрадан пређе у старачко благодејање. Метнули су га тобоже у бољу класу, јер ће плаћати. Али је то било тако страшно и необично, да се стари другог дана вратио кући.

А ти, Максо, немој као онај твој сат на салашу, да једно показујеш, а друго удараш, јер ја видим шта показујеш. Из цркве идем, брајко, и прозирем те као стакло! Истину! Не врдај, не лажи!

Споразумели би се вас троје једног дана против мене, а то не би добра донело ни вама ни мени, јер сте ви овде домаћини, а ја опет не дам себи сувише близу никоме...

И тако је Нола расмејала још последњи пут свог оца. Храбро се држала и ту. Тешко јој је било оставити га, јер се сад бринула за њега баш као за неко дете.

Прича се, при повратку је скинула венац с главе и носила га у руци; и Тодор је младу држао за рукав, јер више није хтела да се води испод руке. Отпутовали су сутрадан по венчању.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

водим од седам година и трудим се дознати што се год дознати може, али о музама не знам ништа постојано казати, јер ја у оно време нисам био на свету кад су музе и грације, и Јупитери и Аполони на Олимпу владали.

Говоре о стварма и језику који се само у књигама находи, и свађају се је л’ царствовало дебело јер пре тисућу година у славенској литератури, или не, а воспитаније своје деце слушкињама остављају.

Њу ћу дакле ја инвоцирати, уверен да се старац Јупитер зато неће наћи увређен, јер је и он често поред нектара бригу растеривао кад би му љуборевнива Јуно рена под нос натрла.

Ја ћу се онда као соко дичити, јер ћу награду добити: »Ах, ала је ова књига лепа!« или: »Тај човек добро ради!« — Шта осећам, или снивам, напио сам се

— Но међутим, да би ваше зактевање задовољио, које је чесно и праведно, морам књиге преметати, јер тако се списатељи помажу.

Да би со тим мени посао одлакшан био, мислим да не треба спомињати. Но несрећом таковог у том пределу није било, јер су баш онда сви на које је подозреније да лажу пало протерани били, и тако наша Роксанда морала је без похвале по

да се уморио, замоли је да седну мало, и — — љубезни моји читатељи, мени је жао што вам не могу повест довршити, јер је баш овде морао какав пацов стари рукопис тако страшно изгристи да се ни под који начин прочитати не може.

Но кад нема, будимо задовољни с оним што имамо, премда и то није најбоље правило; јер ако имамо рђаву ћуд, ваља ли да будемо задовољни?

Он се јамачно назвати могао комет, то јест репата звезда ондашње, пређашње и, ако смемо казати, и будуће деце; јер је тако нешто од себе издавао да је сваки, како би га видио, морао внимателније на њега погледати.

Добри свештеник радоваше се да ће се његово пророчество испунити. Јер ко би смео посумњати да он неће велики некада војник бити? А тенерис ассуесцере мултум ест.

То исто бива и код женског пола, јер комплименте правити, савијати се као лутка, стајати као на жици, чепити се и као миш из трица, то јест заљубљено

Ти си већ, фала богу, сад величак, и ја мени за дужност водим тебе у свет, твоме определенију пустити, јер кад је Велимир од дванајст година толико учинио, шта ћеш ти учинити моћи од шеснајст.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Такви су људи необично подесни за биографије књижевника и уметника, јер је код тих биографија правило да се свака ствар тако улепша како би велики покојник потомству изгледао што узвишенији

Кад сам му пришао, он се ослони на мене и рече ми: — Посрћем, посрћем кроз живот, јер су ме сви пријатељи напустили. Ах, лакше ми је наћи путе небеске но стазе живота.

Биограф ту стагнацију објашњава недаћама брачнога живота, јер га његова бивша супруга није умела довољно да разуме.

капут, са грудним џепом који је с леве стране груди прешао на десну, са новом сомотском јаком и са новом поставом. Јер ваља знати да те биографске кројачке радње не кроје само нове биографије, већ врше и све остале послове: прерађују

По тој новој биографији, покојник се није звао Стојан, него Спира; он је погрешно носио презиме Антић, јер његово је презиме у ствари Николић.

Његова се мајка није звала Ангелина, јер му је то била маћеха, већ Марија; његов се отац није звао Миљко, већ Мијат, и није био свињарски трговац, већ поп.

Рековцу, јагодинском округу; нижу гимназију није учио у Пожаревцу, већ у Јагодини; Велику школу није учио у Београду, јер је свршио ратарску школу у Краљеву.

својеручних написа, који би заостали иза смрти кога великог човека, утврдили да покојник уопште није ни постојао. Јер можете мислити шта су све ти биографи кадри пронаћи у приватним писмима покојниковим, а нарочито у онима која је писао

писмима покојниковим, а нарочито у онима која је писао док још ни сам није слутио да ће бити велики покојник. Јер, када већ неко постане велики човек, он онда, разуме се, и своја приватна писма удешава тако да би се могла објавити,

Оно се смејало слабостима као и врлинама, јер су људске врлине често веће слабости од њихових мана. Оно се смејало узвишеноме као и униженоме, јер узвишени је често

Оно се смејало узвишеноме као и униженоме, јер узвишени је често мање душе од онога кога он са висине погледа. Оно се смејало лудости као и мудрости, јер мудрост је

Оно се смејало лудости као и мудрости, јер мудрост је људска често пута збир људских лудости. Оно се смејало неправди као и правди, јер правда је често пута тежа

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Изгледало ми да никад такву самоћу и пустош нисам осећао. А знао сам да свуда около гамижу војници. Можда и због њих, јер се људи у овим мрачним ноћима убијају без претходне обзнане. На путу се нешто испречило... Као човек!... Застадох.

Начин на који је то рекао још више појача моју стрепњу. Завидео сам ордонансу што застаде, јер смо ми, који идемо на челу, први на нишану. Увело лишће зашушта са стране пута. Хладан ме зној проби.

— Сад немамо куд! — вели командир. А да упалимо светлост, видеће нас, јер нисмо одмакли ни један километар. Уосталом, шта можемо сад!... Први, терај! Кад наиђоше на мост, коњи уситнише ногама.

Било је то једне ноћи, бог би свети знао кога датума, јер смо сасвим изгубили појам о времену. Нечије очи су нас водиле.

војници, занесени својим јадима, нису га готово ни слушали, као да је у њима потпуно утрнуо појам самилости људске. Јер погинуо је воденичар, али је воденички точак остао да се и даље окреће. Пред зору смо прешли неку реку.

Упните све снаге, да се одупремо непријатељу још мало... Још мало, јер нам савезничка помоћ стиже и за који дан ми ћемо заједничким напорима савладати непријатеља.

Команданти се узврдали, нешто се дошаптавају, јер ако бисмо се само појавили на гребену, разнела би нас немачка артиљерија. Застали смо у недоумици.

Говорио је командант дивизиона како нам немачки аероплани непрекидно досађују, јер откривају наше положаје њиховој артиљерији.

Збогом! Са багрданских положаја јужна војска одступила је без борбе, јер су Немци пробили на другој страни. ЈАНКОВА КЛИСУРА Није више била у питању никаква наша одлучна офанзива, већ само

Дозвољено је војницима да узимају колико могу, а и народ је пуштен да развлачи, јер Немци тек што нису стигли. Демонтирана локомотива подсећа на лешину, празни вагони зјапе као гробови.

Руке се укочиле од зиме, да ни дугме не можемо закопчати. Рукави шињела се замрзли, те не смемо руке савијати, јер се материја ломи као да је од картона. Лука скакуће с ноге на ногу, па нам вели да сада личимо на балерине.

Избеглице из северних крајева, које већ данима одступају заједно са нама, остају занемеле, јер виде да је наш слом потпун. Њима је најтеже. Кућа им је пропала, даље немају куд, а овде никога не познају.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Нек је здраво, нек је здраво, о, пролеће, Младић радосни, нек нам у кућу уђе плодоносно, У кућу уђе плодоносно. Јер сељанке и сељаци И краљеви и краљице, И делије и дечаци, И све птице и све шуме, И све лађе и сва мора, И облаци и

пољубац дуг на њена уста која притиска на рђаве карте где је сликано цвеће, пољубићу је тако често на прси, јер се сања о девојкама које задрхћу рано, и којима је уз очи зелене дано да им ноћ односи глас као шешире, као пад тешке

Тренутак макар само - далеко од ове земље, јер чини ми се да ми се опет збивају оне чудне ствари што као да се прикрадају са другога света; уста ми ево пуна крви, а

Мајко, отац мој беше ли звер Крај тебе, ил' само историчар: јер и сâм ја звер? Нашто ми сав овај живот и пролазна му чар, Мајко, ако и ти - моја колевко - не беше звер!

личност своју ИЗ детињства: Као случајни, замешени, канап из хлеба Ким неће нахранити никада себе, као ни зверства! Јер рођен после седам месеци трудноће, Претурив све несреће, жели да се врати мајци; И, не излазећи више никада, хоће Да

Да ли је још тада била рођена ова књижица у мени? Божији син је ипак, ма и само мени рекао: Једи овај крух јер је то моје тело! И ја постах рад њега људождер. И пиј ово вино, јер је моја крв! Ија и рад њега постах крвопија.

И ја постах рад њега људождер. И пиј ово вино, јер је моја крв! Ија и рад њега постах крвопија. Сам такође волим страсно облик, мирис, укус, и лепоту, хлеба.

Нови Завет почиње од њих и требало би о сваком од њих говорити понаособ јер владају у њима особити изрази задовољења и хармоније.

Доста је моје тело испаштало; оно хоће да уђе ослобођено у свој рај. Доста је својом лудошћу и мој дух испаштао: јер док нисам мислио уз припомоћ својих органа и бутина, колена, премда сам на изглед мислио правилније, нисам мислио до

И ништа не значи грижа савести што сам некога убио или му подвалио, јер мене често мучи савест и што некога нисам убио или осветио му се.

Чак ни лепота није особити мој морал, јер је и она дошла после нужности тек и због ње. Претпоставимо чак да, због твог особитог држања, природа никако не стигне

- мора наићи (изгледа да сам се само узбуђивао при неизвесности да ли је опасност ту или не) постајем потпуно смирен; јер одједном имам тако исто јаку сензацију као што је јака самосвест, да тај догађај мора и проћи, и да има један део мене

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Свуда око ње била је тама. Није могла да разабере где је, док јој једна од сапутница не рече да су под земљом, јер их је пљу— сак захватио и понео. Како је далеко била светлосна чаша неба! Како недостижан Цвет!

Нико није имао времена да погледа јесу ли им све ногице на броју, јер вода је као змија плазила ка мравињаку. Али, када је сунце одскочило изнад реке, и вода се повукла.

Узалуд је несрећни Белко размишљао у чему је његова грешка. Узалуд се зарицао да ће бити бољи! Јер, што је он бивао бољи — браћа су све отвореније бежала од њега, све суровије одбијала да га приме у свој круг.

Али, бити близу племена, а издвојен, било је горе него бити сасвим одбачен, јер је онемогућивало пут к другима. Ако би га ико и примио?

Затим, пренесе све старце и старице, јер млади су бежали и сами, безобзирно гурајући слабе и болесне. Још једном, последњи пут долете Белко мравињаку и у

Можда је то било устајање? Доручак? Одмор након доручка? Мењање кревета? Избор Царичине нове хаљине? Јер за сваки обед Царица је морала обући нову хаљину, што је и разумљиво: каква би она била Царица ако би на њој биле

Зидови су могли да затворе уши, јер поданици више нису отварали уста. Чак је и ветар над Царевином утишавао глас, је ли птицама преостало ишта друго?

ваљала — тек људи су преко мора и планина, преко глечера и пустиња прелазили да је виде, да јој се из прикрајка диве, јер нико није имао смелости да приђе и запроси њену руку. Али, има ли ружиног жбуна који у ружу не процвета?

У једном тренутку окрену се Маријан ка колиби јер му се чинило да га старац с прозора прекорно гледа, али савлада тугу и потрча ка води.

За њега нема лека, јер нема човека који би с извора живота донео... гутљајчић твоме сину. Усправи се дечакова мајка. — Где је тај извор?

Осети Варалица како краћају ноге под њим, али назад се није могло. Вештице би га зачас откриле, јер је ветар дувао са запада. »Сад могу само напред, па нека буде шта буде!« — вирну Варалица иза стене.

Која је ту хитрина потребна? Која присебност? Нико не зна, јер се нико с извора није вратио. Осети Варалица како му горњи зуби о доње ударају, а пред њим већ јасен златнога лишћа

Станковић, Борисав - КОШТАНА

И оца, и мајку, и кудељке и све газдинство остави, сал уз њума да си! Ако, ако, бре Асане, вени, тугуј за њума, јер од карасевдах поголем болес нема. Истина, лице ти је циганско, ама очи болне имаш. (Коштани): Пој бре, Коштан!

МИТКА (руком је зауставља даље од себе): Потамо. Не приоди ми! А бакшиш? Даћу... Јер... — Ах, мој брат никад срећу да не види што ме одоми, ожени... Што ме не пушти да идем. У свет да си идем.

И руке на горе да дигнеш, косу на све стране, те као она, Реџеповица да си. Али да ме не гледаш, јер много мука ће ми падне. Она, Реџеповица, ће ми се упије у памет и ће се разболим. Боловаћу.

Шта ћу... Шта ме тражи? КОШТАНА (зауставља га): Немој, Стојане! И ја те молим! СТОЈАН Па баш због тебе — нећу. Јер знам да ће он сада све на тебе! За све ћеш ти бити крива. КОШТАНА Неће, неће! Само ти немој!

Марку): Марко (даје му новаца показујући иза себе на Цигане), подај им, и дајте им да једу и да пију. (Гордо): Јер не сме да се каже, да је неко са Хаџи-Томиног имања отишао гладан и жедан. МАРКО (дајући Салчету новац): Од хаџије.

(Одлази). ТОМА (спречава Коштану да иде): А немој ти, певај! КОШТАНА Други ћу пут! А сада и ја да идем. Јер болесна сам. ТОМА (изненађено): А не... Немој, кћери! Ако те грло боли, узми шербет, росу...

Она једно погреши, што прво тебе, па после мене роди, те с’г морам да ћутим, да те слушам, јер си старији! Тој она само погреши: што прво тебе, па после мене роди. — А мајка је мајка! (Плаче.

(Погружено одлази.) ПОЛИЦАЈА (обрадован одласком Миткиним полети бесно ка Коштани): Пењи се, јер сада ћу камџијом парчад коже са леђа да ти кидам. (Пандурима): Уносите је у кола.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

неђеља сване, На авлијска врата када Мара стане, Бих, тако ми бога, аџамија постô, У механи пио и без гроша остô! Јер, да само видиш, у лијепе Маре, Какве ли су, пусте, димије од харе!

Осјетиш ли, драга, да ми т'јело дршће, И да силно горим огњевима свијем, Тада вјеруј мени, и не питај више! Јер истинска љубав за ријечи не зна; Она само пламти, силна, неопрезна, Нити мари, драга, да стихове пише! 1905.

Дршћем и горим кô жар сред огњишта, И бацам кисто, јер не видим ништа — Овако близу кад пред сунцем стојим. 1907.

У моје срце Ти ноћас уђе, Па с њега оде Свих бола тама, И ти га ватром Запали сама — Јер искре саме Из тебе бију, Лепше од свију Анђела раја, Што нежно шуште, Кô бехар бели, У топлој речи Молитве

Вечери света, дођи! Тихо, тише! Јер овдје нико не чека те више — Сви моји мили заспали су давно. 1904. ВОДЕНИЦА Старо мјесто моје!

Шта тражиш, друже? Месеца седефни сјај? Пролећа звезде и руже? Сребрни поток и гај? О, бежи, бежи, мој знанче, Јер овде зиме је кут — Све моје цветне наранче Вихор је покидô љут.

Све види и чује. И понори туге Пуцају све дубље, јер, пуста и сама, Сад колеба ћути, и сад, место дуге, Као паучина сврх ње виси тама. Скупила се чељад.

Земљаци моји, докле ћете, докле? ''Тамо далеко! Јер нас усуд прокле И на нас паде тврда туча с неба...'' А зар вам није завичаја жао? ''Жао је, брате...

Мој сусједе мирни, нек благослов Духа Увијек те прати да си добре воље. Само, ја те молим, одсад лупај боље, Јер оглухнух, брате, на обадва уха. 1910.

Кô тице кад их гоне из гнијездâ, Ја бјежим теби, јер покоја хоћу. Једва сам чекô на ове тренутке С немиром срца и са болом груди; Ја сам сит вреве и досадних људи И

Волио сам некад заносно и страсно; Сад не волим више, ја сад волим једну, Волим ону медну, ону слатку, чедну, Јер је она сама миља извор цели, И сунце и ружа и мој љиљан бели.

видим худи; Видим где охолост надима ти груди и видим где пркос из ока ти сија, Но ипак си бедна, бедна као и ја. Јер с усна ти дршће и скривен бол љути, Притајена суза сјај ти ока мути, Тајни уздах цепа горде груди твоје; Моја

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

у најстарије време да чува спомен на заслужне претке, на значајне људе и догађаје уопште, на храбре ратнике особито, јер је рат веома дуго био једак од основних видова привреде, и да васпитава млађе нараштаје у ратничком, херојском духу.

Између прве и друге етапе — сматра се — није велики временски размак, јер се врло рано јавља потреба да се песмом сачува успомена на подвиге хероја; зато се из слободне импровизације издвајају

ПРИЛИКЕ И ЕПСКА ПОЕЗИЈА У НАШОЈ ЗЕМЉИ Кад је започето стварање наших епских песама не може се тачно знати, јер прве јасније вести о њима имамо тек од XВИ века, али је природно претпоставити да су оне — као и код других народа —

Заједно с овим слојем ступила је у борбу против турског феудализма и црквена организација, јер се она на тај слој ослањала, јер су високи представници цркве излазили из тога слоја.

с овим слојем ступила је у борбу против турског феудализма и црквена организација, јер се она на тај слој ослањала, јер су високи представници цркве излазили из тога слоја. Од тада па све до укидања Пећке патријаршије 1766.

Он је такав кад задрема на кулашу, јер је „злу науку“ да поспава свагда око подне научио по планини овце чувајући.

свога „лошијег“ коња, да дукате не зна ни на кантар мерити ни бројем бројити, да не зна шта би са ралом и воловима јер му није ни отац орао (зато што је био чобанин).

ишао тек иза те војске, и видео је да тим првим сукобом није ништа свршено, него да бој треба тек да настане, јер је војска Момчилова само устукла испред силе, али се повукла у потпуном реду и без колебања.

Али не беше то време избављења. Стога у том истом боју одоли напослетку син убијеног цара, јер је бог тако попустио те да се и онај великан (кнез Лазар) и они што су с њим били увенчају венцем мученичким.

Али погледајмо редом све узроке пораза на Косову, јер у томе и јесте суштина косовске легенде. Као што је познато, у песмама косовског циклуса налазимо три узрока поразу:

Али не беше то време избављења. Стога у том истом боју одоли напослетку син убијенога цара, јер је бог тако попустио те да се и онај великан (кнез Лазар) и они што су с њим били увенчају венцем мученичким“.

и земаљском царству: „Ако мислиш на своју дужност, не треба да се плашиш, тако је говорио Кршна јунаку Арџуни јер за једног витеза не постоји ништа више од праведне битке.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

да лови Поведе и своје керове Љута паника хвата Велике и мале зверове Сасвим опусте пећине И шума осиромаши Јер Вукола само пуца А никако да промаши Кад Вукола иде да лови Он је заиста дивљачан Иначе је доста забаван Чак и

колтове од сребра Да ти бушим твоја ребра Могу стати па бирати Куда ћу те просвирати Жао ми је јадног метка Јер си ружан као четка ПОНАШАМ СЕ ПОПУТ ПАШЕ Понашам се попут паше Сви се само мене плаше Доста ми је ове славе

ме ујна Ујак је широк Ујна је бујна Гњави ме мама Гњави ме тата Сви само мене А нико брата Гњави ме медвед Јер хоће меда Гњави ме пчела Јер му га не да Гњави ме деда Па ме баш гњави Деда је збиља Гњаватор прави Морам још

је бујна Гњави ме мама Гњави ме тата Сви само мене А нико брата Гњави ме медвед Јер хоће меда Гњави ме пчела Јер му га не да Гњави ме деда Па ме баш гњави Деда је збиља Гњаватор прави Морам још рећи Ради дојма Кога ја

Зашто му проблеме ствара Зашто не иде у Сплит А морнар ајкула стара Рече са пуно жара ЖЕЛИМ У ЧАЧАК И КВИТ ЈЕР У ЧАЧКУ ЈЕ МОЈА ДРАГА ЛЕПТИРИ СА ЛЕПИМ ГЛАВАМА Лептири са лепим главама Не могу да живе у стискама Већ у полу

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Уху, брате мој, ти си загрдио! Каква понорница! У Црно море, болан. — Е, сад ћу и ја запамтити да је Црно, јер ми је данас прописно зацрнило. И Дунав ми је црн, а учитељ још најцрњи.

Прут није ништа помагао, јер је магаре просто било оклопљено гвожђем и дрвенаријом као какав средњевјековни витез. Зато Стриц попаде с њега ону

— Јао, пропадох! Престрашено је буљио око себе, јер је управо сањао како паде с неке крушке. Какве, врага, крушке, кад је над њим буква!

Истину буди речено, није баш изгледао петнаест година млађи, јер је раније имао свега дванаест, али је тако, са сламом, цикламом и дјевојачком траком, личио на весео сеоски јесењи

истина, амерички каубоји јашу коње, а Стриц је обично јахао магарца, па је зато и био ред да носи обичан сламни шешир, јер ни његов Сивац није био баш нарочито гиздав.

да Николица доводи Жују и веже је у шупи, па је строго наредио: — Да те више нисам видио с том чобанском џукелом, јер ћу одмах звати послужитеља да је умлати, а и ти ћеш добити своје.

— Куд си пошао? — окоси се Стриц. — За тобом. — Враћај се одмах. — Нећу! — Враћај се кад ти кажем јер ако те... Стриц попријети шаком и пожури кроз Гај, али мали опет крену за њим. — Марш натраг, чујеш ли!

Морали су најзад да је вежу за кочић пред њеном кућом, јер је сметала у послу. Дјечаци су се били толико загријали за посао да умало не заборавише да пођу кућама у вријеме кад

— узе да моли Николица с приколицом. — Не бој се, нико те не смије дирнути, јер ја одмах пуштам Жују. — Добро, хајде да се почне — пристаде Ђоко. — Дајте ми само какву сламку.

— Богами ћу и ја потражити прут, јер ти ћеш тако, поскакујући, изјести читав котао —прибојавао се опрезни Стриц. Николица је дијелио своју порцију с кујом.

Сатима се није враћао. — Куд ли се изгуби Мачак? — забрину се Јованче, који је једини примијетио нестанак мајстора, јер су остали били забављени игром. — Да му се није што десило. Пошао је у потрагу на ону страну куд је ишчезао Лазар.

За њим удари у грохот читав разред. —О дијете, о ђаволе, престани већ једном, јер ћу иначе пући! Аха-ха-хааај! — Хи-хи-хи! — њиштао је разред.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Рад сам вас почастити и угостити с божија ми датка словом колико се бољма узможе напредовати. Да прознате јер и сиромашак може господаре и бољаре на свој обед дочекати; и хорјатин, да речем сељанин, варошане и грађане почастити;

И саде то на данашњи дан Бездна бездну дозивље, Јер ја, будавши дубина Несвестице и неумења, Тебе зовем на помоћ, пресвета дево, Којано си пуна бездна бистроумнога, Да би

Пре си точила црвен грех, а данас изнова си пак процветала и повратила си се ка увенут цвет угледно, јер дотакла си се исподмукла Христова скута страга, и своје ти крвотечење со том преваром зауставила си себи!

Од сеј доби чувај добро то излечење, да пак не отвори ти се та крвоточива изнутра рана, јер знај то, да свакад не мож' добавити Христа красти од њега своје лекове себи, нити је то у вољи њему милој многопут га

ГЛАСОВИ ПРЕИСПОДЊИ Овај: Из црева Адова јаокање моје послушај ми господине расцвељени глас мој јер ме тако пометну! И други пак: Из дубине преисподње зовем к теби, господи! Господине, послушај ми гласа! ...

И тужимо се на њих пред светитељем што се из Тебе родио: »Спаси ме Боже, јер продреше воде до душе моје!« И хоће да нас потопе те воде.

Нити ћете се од кога бојати и тога неће бити који би вас престрашио, јер сваке ваше пакостнике и непријатеље, који год на вашу земљу узвојују, ви ћете сами надбити и протерати с вашом

И нећете се ни од кога бојати јер ће се сви ваши злотвори од вас посрамити и разбећи се испред вас. И ви ћете се наспорити и узрасти по навише.

твојим знамењем свирепо и ричуће укроћује се море. Радуј се, крсте, крмилара хитрости! јер они који тобом разум примају, управљени бивају с малим дрветом и тамоносне корабље исправљају и у тесна ушћа и

снебивам се смутно. Видам где нови извор извире, и бистра вода кључа текућа, — а и то мотрим, јер давнашња узтока измиче бежећи испред њега! ОТКРОВЕЊЕ ЈОВАНОВО Самосам стајаше на једноме месту.

И један уписа у својој цедуљи да је вино од свега понајснажније, јер оно свакога човека може с ногу свалити и најпаметнијега изумити, ко га много пије.

« Та његова таква хаљина прознањивала је персијску владост и веру њихову, јер тога Јовиша погани сви позанајвишега бога држали су га великопочитујући.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Ој, хој-хој, леле, Зо... али не доврши јер пуче шамар, и Поте испусти ону зечју ногу и минђуше и погледа зачуђено у калфа-Коту. — Што ме па тепаш, бата-Коте?

А није требало да га пита ни где је песму чуо ни од кога је песму научио, а још мање је смео да се љути, јер је та песма исувише добро позната била.

И то вам ни писац не уме казати, јер то ни сам не зна, али оно што зна, то је: да ко је год и кад год је ко — у време ове наше приповетке — запевао ту

Само је лепа Зона знала каквога све цвећа није било у башти, јер она се старала о цвећу и залевала га. Скоро свако доба године имало је своје цвеће, и кућа Замфирова мирисала је преко

поносила што се свет за њом окретао, могла се, вала, поносити, и те још како, кад се за њом осврне Мане кујунџија! јер и исти тај Манасија био је красан младић. Било му је тако двадесет две или три године.

Врло је рано отпочео радњу на своју руку. Отворио је дућан пре неколико година, али га је затворио, јер је морао у војску. Кад је одслужио рок, вратио се, и тада је по други пут отворио дућан.

сада узео и једног шегрта, који већ пола године дана — од последње славе Манине — како иде без капе, чупав и гологлав, јер још никако не може да се сети где је изгубио капу. А у могућности је да држи и калфу.

на крило тако силно да би им папуче полетеле чак у штукатор, и лепио би им стопарце и динаре и уверавао их да приме: јер је та пара, каже, „алал-пара!

је имао и нешто земље: неколико њива и један већи виноград, ради грожђа и вина, и други, много мањи, ради теферича, јер је био на ванредно лепом месту, имао хладну, студену воду, у близини певали славуји, а туда често пролазиле на рад

Остала је рано удовица. Имала је мужа којега је волела и обожавала јер је и телом и душом био лепота од човека. А и сам епитет, управо епитети, сведоче то.

Јављале су јој се прилике, добре прилике, али се она не хтеде удавати, јер ниједан од тих што је прошаху није био ни принети њеном челеби-Ђорђији.

се напада на њега: да није никакав мајстор и да не треба свете цркве да поручују код њега црквене утвари и сосуде, — јер он зараду ту упропашћује с мухамеданцима, нашим највећим непријатељима, непријатељима свију наших светиња!