Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Мушицки у појединим својим одама изоставља оба јера. У тој »буни у славенским писменима« најдаље је ишао Сава Мркаљ, који је у својој књижици Сало дебелога єра, либо
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Цвећа красна видим овде сила, Ал' најлепши де си оставила? Врело јечи, а цветићи туже, Јера нема међу њима руже. Тако т' врела, тако т' цвећа тога, Не мучи ми јадна срца мога, Врни злато менека назада, О
— Лака песмо, оди у помоћ, Јера оно већ је близу ноћ, Де пригрли песмо, моја снаго, Па ижљуби све мило и драго!
Када гледнем твоје стене дивне, Срце младо у менека живне, Јера овде послије Косова Сунце српско грануло изнова, Очистила с' она веља брука Што окаља Србина са Вука.
Смислим тамо, па окитит њима Главу, груди и јуначко плеће, Па тек онда амо громовима, Јера они у коприве неће. Па доватим Пегу за вођице, И полетим доле ка земљице, Ту се спустим крај Дунава ледна, Поред
Е је така плена задобио, Скаче, уче, врти се и креће, Али учас ево лоше среће: Преко јера некаквог посрну, Паде нице о земљицу црну, Пружи руке да се не убије, А да главу дивну не разбије, Па упусти оне
“ Па довати јера тананога И још оног, брате, дебелога, Тог у десну, оног у шуваку, Удри њима по ветру и мраку. Боже вели, чудна
али баш најпосле Да не беше све то санак досле? Ово реко, па се лећи спрема, Јера ми се нешто позадрема, Но док место ја тражи по мраку, Гледну малко небу и облаку, Ал' кад виде саме облачине, А
Кажи брату ако си девојка И људска те одојила дојка, Кажи брату, ол' девојка била, Оли чарне ове горе вила, Јера чуда, веруј ми, такога Још не видех за живота свога, Па оли си из горице вила, Ол' те барем вила одојила.
“ Ово рече, ка извору оде, Лице уми, И наточи воде: „Сада идем, мајка мене чека, Но, јуначе, ти си из далека, Јера мислиш, кâ што рече амо, Да овдена живе зверке само, А не знадеш сред ове горице Беле двора Рајка Жеравице.
И тако ти пропаде Кајганица јадна, И деца је осташе И жељна и гладна, Јера није кокица Јаја више снела — Ао, бако злосретна, Вода те однела!
Ој кошуљо, ти облаче, Моје сунце куд замаче, Бежи, бежи, тако т' Бога, Да с' дотакнем злата свога, Јера месо оће меса, То је воља са небеса. Срце моје, што се стидиш? Да л' први пут сад ме видиш?
80. Нек мађистор чати књигу, Може он то и без њега, Он сад има другу бригу, Јера младост плао бега, А времена још ће бити Де ће све то накнадити. 81.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Боље је имати рђаву годину него рђава сусједа. — Тежи је рђав друг него дуг пут. — Са злијем се немој садружити, јера ти се хоће сатужити. — Ко се у мекиње меша, изест’ ће га свиње. — Подобан подобна тражи. — Све тражи слика прилику.
Сваком вјетру једра не отварај. Све изгуби, а поштење чувај, Јера блага над поштење нема. Све се знаде што је и како је: Свако дјело дође на видјело.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Него, царе, дај ми два поуздана и јака друга, који ће ме носити, јера ја као сакат не бих могао отићи. Цар му одмах даде, и они га упртише, те баџи у собу.
Ђак није стио узети дуката, а када цар упита зашто не узме, одговори му: — Ја не смијем од матере, јера ће ми рећи да сам га ђе украо. На то ће му цар: — Узми, па кажи да ти је цар дао.
На то ће му цар: — Узми, па кажи да ти је цар дао. А дијете ће опет њему: — Не смијем јера ће ми рећи мати: да ти је цар дао, дао би ти више.
се тојаге донесоше, рећи ће малиша: — Честити царе, нареди нека се мени удари један, а остало ономе што врата чува, јера ме није стио пуштити теби док му не обећах да ћемо дар дијелити, а ја сам му обећао све осим једнога, стога по нашој
Ћипико, Иво - Пауци
И у кући не би се изјело бољега залогаја да не би њиме понудио свога фра—Јера... Ах, да, друга су оно времена била! ... А како је сада, то ви млади знате, де, реците!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
овако нашем кнезу кажи: има доста војске у Турака, ал' с' можемо с њима ударити, и ласно их придобит можемо. јера није војска од мајдана.
наводи ове речи Милоша Обилића: Има доста војске у Турака, ал' с' можемо с њима ударити, и ласно их придобит можемо; јера није војска од мајдана, већ све старе хоџе и хаџије, занатлије и младе ћарџије, који боја ни виђели нису, истом пошли
Немој сјутра на Бојану доћи, ни донијет мајсторима ручак, јера хоћеш млада погинути, зидаће те кули у темеља“. Млади Гојко вјеру не погази, и он својој љуби не доказа.
Па ми и ти штогођ проговори, јера хоћу задужбину градит“. Скочи Милош од земље на ноге, скиде с главе самур и челенке, па је часно кнеза
овако нашем кнезу кажи: има доста војске у Турака, ал' с' можемо с њима ударити, и ласно их придобит можемо; јера није војска од мајдана, већ све старе хоџе и хаџије, занатлије и младе ћарџије, који боја ни виђели нису, истом пошли
“ Проговара љуба Дамјанова: „Свекрвице, мајко Дамјанова, ово ј' рука нашега Дамјана, јера бурму ја познајем, мајко, — бурма са мном на вјенчању била“.
Граду врата раво затворајте, а ујутру доцкан отворајте, јера сам ти, мајко, у завади с проклетијем Мином од Костура, па се бојим, моја стара мајко, да ми б'јеле не похара дворе“.
ми по равну Ковачу пет стотина силних Ковачана, хајде с њима ка кршној Кладуши, а под моју под вренђију кулу, јера зове од Котара Јанко та Алила на мегдан мојега, да Алилу будеш у невољу“.
ми по Лици крвавој пет стотина коња и јунака, хајде с њима ка кршној Кладуши, а пред моју пред бијелу кулу, јера зове од Котара Јанко та Алила на мегдан мојега, да му будеш здесна у полицу“.
ми по Наку крваву пет стотина коња и јунака, хајде с њима ка кршној Кладуши, а пред моју пред бијелу кулу, јера зове од Котара Јанко та Алила на мегдан мојега, да синовцу будеш у невољу“.
на гласу јунака на пријепис пет стотина друга, хајде с њима ка кршној Кладуши, а под моју под вренгију кулу, јера зове од Котара Јанко та Алила на мегдан мојега, да Алилу будеш у невољу“.
учинили кад нејмаде лијепе ђевојке; муком иду кићени сватови: ни пјевају, нити пушкарају, барјактари савили барјаке; јера мисли Смиљанић Илија да је веће Мара одведена, зато с миром сватове проводи, није ласно доћи без ђевојке!