Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Могао би ко, због тијех надимака, помислити е су Јерковићи презрени међу својим земљацима, а то није истина. Не само по жупама св.
Кркоте су, већијем дијелом, малога раста, једри и голопузасти. Сви Јерковићи имају велике зубе, и готово сваки је мало развратастијех уста, смеђе длаке и сијеријех очију.
По томе можете судити како су животарили Чагаљ и Шунда, а како и сви остали Јерковићи. Али сиромаштина није срамота никоме, а најмање светој лози! А кад би љетина издала?
То је дује чинио као добар човјек, али томе бјеше и један крупан узрок, није вајде крити. Рекосмо попријед да су Јерковићи маличак прихватљиви, а глад је глад, а људи су људи, па ето фратру бруке готове, ако не претече зло!
Дакле: алвундандара, живија наш дични вра-Брне! — Живија! — узвикнуше Јерковићи. — Ко ће напити кâ он! — вели Ркалина, машући главом. — Нико кâ он!
Па онда трећи, којим завршише момчад Кркоте и Зубаци. Стипан припали цигарету фратру па се поизмаче. Јерковићи разумјеше сад да је близу час у коме ће се излећи оно око чега се све обртало, те умукоше и погледаше Чагљину, а он
Ајте и ви, браћо! — Би молија за једну рич! — поче Чагљина, скинув капу и примакнувши се ка огњишту. Сви се Јерковићи наслагаше иза њега. — А шта то, Јуре? — пита немарно дујо чешући се по листовима.
— Јер ми знамо пут и до бискупа и до краља! — Па ја нисам рекâ да нећу! — одговори фратар, мало мирнији. Јерковићи почеше гуркати Ркалину у плећа, сви заграјаше: — Па липо!... Куд ли ће се липше!... Па добро!... Кâ паметан човик!...
— ободе коња и одјезди. Кушмељ и Осињача изгрлише Бакоњу, препоручујући му да слуша стрица Брну, да запази како га Јерковићи љубе, па нека се баш за њихов инад подобри. Стипан и Бакоња пођоше.
Око провинцијала окупише се гвардијанови братственици; око Мачка — његови, око Наћвара — Јерковићи. Са Тетком одвоји се један лијепо одјевен сељак и уза њ један дјечко од 12—13 година.
— Ајте збогом! Збогом! Пошли збогом! — вели својима. И Тетка застаде докле не изађоше Јерковићи, па махну руком на странца, да причека пред вратима. — Која добра, Думе?
Кнез тада преузе: — Иве, дите моје, бог ти дâ... — али и њега загушише сузе. Тада сви Јерковићи зачаврљаше љубећи се с њим. Кнез их почасти пићем. Чагљина поче здравицом: — Данас је наше говорење.