Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Мали Јерковићу! — викну га кувар, сједајући у прочеље друге трпезе, те Бакоњу посади до себе, а она тројица ђачића мало се одмакоше.
Добро си учинија, Јерковићу! Ако те туже не бој се, извући ће они дебљи крај... Излазите одма, или ћу сад ка гвардијану. Кад они одоше, Грго даде
— Браво Јерковићу. Деде јопета сâм: Крсте у-сли-ши нас! Крсте-по-милуј нас. Ки-и-и-ри-је елејсон! И тијем би се свршило предавање.
Бујас за налоњом поче да чати живот светитеља чији је дан. — Мали Јерковићу! — зовну Срдарина, прекинувши штиоца. — Шта велите? — одазва се Бакоња, ушав к њима.
— А куда ћеш ти? — пита Срдар Мачка. — Ја... онај... — Ти, онај, остани ди си, а ти, Јерковићу, донеси шта сам ти наредија.
— Реко ли ја да ће они доћи с образом, а? Видите ли!? Па и Јерковић, соко од сокола! Први пут к нама на посило, а Јерковићу? Ама баш липо, ама баш добро! Добро дошли! Сидајте!... Њих четири сједоше на коломат, између Тртка и Бобана.
А кад полажаше трпезаријом, држао се зида, готов да загребе ако Срдар сјекне пут њега: „А ди си бија ноћас, а, мали Јерковићу, а?“ Јер, све му се чињаше — чим онај отвори уста да ће чути то кобно питање.
Бакоњи срце заигра, те се боље надвири. У томе га опази Кушмељ, па се упути ка стубама. — Куда ћеш, ти, Јерковићу? — викну Вртиреп. — Па иђем да се поздравим са својим дитетом.
да се не сукоби са Вртирепом, који се, као обично, шетао испред својих врата, и који поче викати: — Куда ћеш ти, Јерковићу? Стани! Шта ћеш у ово доба у кужини? — Имам посла! — рече Бакоња не устављајући се, па се попе у трпезарију.
Свакога тренутка могаху се чути овакве опаске: „Ово је онај што је дошâ испод Велебита да се исповиди вра-Јерковићу!... Кажу, дошâ му на сан!... Дакле, вра-Брне је могућ код бога, кад му он шаље људе на исповист!...
Кад изађоше из цркве, Вртиреп, видећи да Тетка не говори ништа, рече опоро: — Ти, Јерковићу, остаћеш данас без ручка! Сви се згледаше. Бакоња се уздрхта. — Јес разумија шта сам наредија?