Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ЈОВАН: Уж’ буђем ист’ достат пењази. РУЖИЧИЋ: Јешче једино. Да не уразумјејет никтоже, јако под лиховоју взајл јесм. ЈОВАН: Буђе, буђе. РУЖИЧИЋ: Молчаније јест красњејшаја добродјетељ јуноши. ЈОВАН: Уж’ буђем питат, уж’ буђем питат.
РУЖИЧИЋ: Несмислене, не достоит тебје јазик вложити на муз љубимца. МИТАР: Шта, шта?... РУЖИЧИЋ: Аз јесм пјеснословец, и никтоже надомној. МИТАР: Та овај је луд, ово је вантаста.