Црњански, Милош - Сеобе 2
Жена Ђурђева, Ана Богданович, била је сушта противност својој јетрви, и по стасу, и по лицу. Била је мања од Варваре, а пунија, савитљива, као тигрица.
И како су се њих двоје, ни око чега, свадили. Једног дана, у Темишвару, била је уобразила да је исмева код јетрви, због неких, широких, рукава. Неко време, после тога, није хтела, ни да га види.
А вајкала се, да ли их тамо не чекају непогоде, о којима се толико прича. Затим би нагло окренула главу, према јетрви, која је седела, под капијом, поред кола, пред кућом, чекајући да Ану испрати. Ана није скидала ока са Варваре.
Већ ко зна који пут, тог јутра, она је понављала, полугласно, као неку опомену, својој јетрви: „Остајеш сама, сердце! Остајеш сама!
Варвара је била устала, кад кола кренуше, и притрчала, у загрљај, још једанпут, јетрви, па су се држале за руке, док им се руке нису раставиле, кад кола пођоше брже, а Варвара поче клецати.
Дрхћући над животом Петровим, његова жена је признавала Ани, јетрви, да осећа да је све то последица клетве њеног оца.
Али је једног јутра, са сузама у очима, признала, својој јетрви, да ни то више није она срећа, каква је пре била. У Ђурђевој љубави било је сад нечег хладнијег према њој, без оног
А кад Варвара поче да је теши, да је сретна жена, да има децу, доброг и лепог мужа, Ана се горко осмехну, па рече јетрви да се, у сваком браку, као у ноћи, не види, шта се крије, ни пред нама, ни за нама, него жене покушавају да скрију,