Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Застрављена гомила не дисаше — слушала је како ваздух, потресан бесомучном борбом, јечи и стење као етером опијени рањеник што шкрипећи зубима, јечи, док му невешти лекари лагано хладним гвожђем коштицу из
— слушала је како ваздух, потресан бесомучном борбом, јечи и стење као етером опијени рањеник што шкрипећи зубима, јечи, док му невешти лекари лагано хладним гвожђем коштицу из размрскане деснице чупају. После се утиша све.
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Не ваља му ништа говорити: нека се пече и молви, нек узди|ше и јечи, и колико год већма зна и може, пуштај нека себе обеспокојава! Ово је у јестеству вешти.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ту ће бити људи, каквих људи!... Као да их гледам мојим старим очима!... И старина дигао главу, а глас му јечи некако свечано. Отворише се задња врата кућна; у кућу ступи Ногић, водећи Јелицу за руку.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Сједи поп крај постеље и не одмиче се. Шапће само молитве, а попадија слабо се и разбира. Јечи само и моли се богу да је прими. Шта да се ради? Уједанпут попадија се дохвати за појас, па врисну и сва поцрвење.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Ај, шта велиш: је л’ добро диваним?! — заџакао Нића, па све јечи кућа, па се смеје и оставља буџу и рог у буџак. — Ај, је л’ добро диваним, тане му госино!
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Љубавна жудња, изговорена шапатом под окриљем тамне ноћи делује моћно: „Мрак мрачи, пут пуца, небо јечи, земља звечи, стреха њишче, вода хучи, гора пучи.
“ А затим: „Нити мрак мрачи, нити пут пуца, нити небо јечи, нити земља звечи, нити стреха њишче, нити вода хучи нити гора пучи, већ мој драги Н.
за плотом клечи, од срца јечи, црко пуко док к мени не дошао.“ Ове снажне речи, које девојка са страшћу изговара, верује се, не могу остати без
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Гледаш поподневни програм: два боксера намртво пребијају недељу, а она мукло јечи под њиховим ударцима, баш као кожна врећа за тренинг.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Жбун захваћен ветром јечи брујем небеских сфера: Брише безгласан, студен потпланински вјетар пољем, и само кад човјек наиђе поред неког
Милићевић, Вук - Беспуће
Он убрзава корак, док непрестано јечи звоно, односи звукове у кланце, који их одбијају и сурвавају под своје ноге у Уну.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Цвећа красна видим овде сила, Ал' најлепши де си оставила? Врело јечи, а цветићи туже, Јера нема међу њима руже. Тако т' врела, тако т' цвећа тога, Не мучи ми јадна срца мога, Врни
Снива јунак, е ка јуче лови, Па не може ништа да улови, Па кâ јуче, диже с' олујина, Пљусак пљушти, јечи грмљавина, А он лута гором кроз планину, Те пред једну стигао пећину.
Иду Срби, јечи поље равно — Ма туд проше други већ одавно, Е су чули како је у граду, Чули Срби о турскоме јаду, Па се вешто на
јада, Штоно певам ја уз гусле сада, Ти живи само, док врело извире, Без имена па тада утиче, Докле гласак вруле јечи, па умире, Љубичица докле, докле ружа ниче, Докле она ниче, цвета, па уњива, Док се јасно сунце у запад сакрива!
Оце гледат бистро врело, Чини му се невесело: За водицом вода гони, Кô да неко сузе рони; Вода јечи и жубори, Канда цвили, канда кори.
И уз извор живо шета, Ал' што дале, већа сета. Врело јечи и жубори, Чини му се драга збори: Остављена канда кара, Њему милост преговара. „Прости, прости!
мени звони у уву њезин звук, Славуја гласак преумилно звечи Кроз ноћи каде плови бајни мук, Умилно врело жуборећи јечи, Зефира јоште лакокрили пук, Кад њија у вече росни траве стас: Ал' умиљати ј' био њезин глас. 16.
Па јечи пуста, сад тише, сад живље, Ко чу, тај рече: Ах да песме дивље! Ал' Стојану се топи душа жива, Једанпут опет срећу
рекô, стар, Младости дане протрчô је већ, Познаје добро сваки њиов јао; Времена она истина су прошла, Ал' још му јечи њиово звонашце, Па ако не може по њим' да игра, Он радо гледа друге играјуће.
било, Ал' сад по њему нека језа мили; Он не зна сам шта ова језа значи, Но кад он оће причину да сазна, Изнутра јечи тужан неки глас: Ко зна и оћеш ли је ти наћи?
санак: Снива јунак, е, кâ јуче, лови, Па не може ништа да улови, Па, кâ јуче, диже с' олујина, Пљусак пљушти, јечи грмљавина: Сад све гори, сад кâ ноћу тавно, А вијуче ветрина помамно.
“ А из сваког опет јечи кута: „Ајд' одатле, издајицо љута!“... Ври му глава, а мозак се креће, Чини му се, ни ђаво га неће...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Глади је и развлачи, одвајајући влас од влас... Бубањ бије, зурла јечи те се чује чак иза вароши. Насред кујне гори велика ватра, а око ње кркћу лонци и котлови јела; из баште, све утапкане
Свлачим се и купам. Пуцњи и весели гласи проламају јутро. Околина, а нарочито речна, јечи од пуцња пушака и усклика. Тамо, у реци, сваки се купа.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
преклињући свет-мучениче дижу му с' руке, огранци голи, рекô би вишњег преклиње, моли, ил' ветар само сухим грањем јечи, јауком дугим кô да збори речи: боже вечности, боже тренутка! боже 'сељене и сваког кутка!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
“ Зато приђе пећини и види пустињика који, болан и жедан, јечи. Онда царев син брзо отрчи на поток и захвати воде у шаке па пође уз брдо пештари.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
„Отварај брзо!“ — вика се ори и громко јечи по пустој гори. У глувој ноћи, под црним кровом, много се страшних десило ствари, без трага, гласа, у млину овом
Нек вјечна младост побједу слави, борим се за њу ко јунак прави, таквих је увијек било!“ Док бурно море около јечи, капетан чује старчеве ријечи, тужаљку друга драга, прати га шапат из ноћних сати: „Младости драга, врати се,
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
две речи: кука и мотика и виче по суседству: буна и комшија се одмах буни зар и последњег дана у војску све даље јечи: буна буна буна!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Војници су их посматрали са пуно саучешћа... један рањеник се грчевито ухватио за трбух, јечи, а самртно бледило му се расуло по лицу. Други је са увијеним лицем, а около очију види се усирена крв.
Сунце се изгуби међу шеваром и свеж ветрић пирну са Саве. Отворених уста дишемо. Али је још видно... Рајко јечи и вапије за водом. Паљба се утишала, те Јанкуљ изјави да ће ићи за воду, макар погинуо.
На предњег возара свом тежином пао један коњ, и возару из уста тече млаз крви. Средњи возар јечи са сломљеном ногом, а рудни возар је одскочио у страну.
— Убијте ме, браћо, убијте! — јечи Ђорђе око чијег трупа све више нараста гужва од завоја и кошуља, да би му се зауставила крв.
Кроз прсте његове руке угледасмо крв. — Дај брже завој! — Склони руку, да видим! Али он притиснуо главу и јечи. — Јаој, уби ме... — Ама, чим кукаш, није те убило. Склони руку! — Викну Траило.
Остависмо га на пустој пољани и журно пођосмо. Чујемо, неко јечи. Мало даље, тамна непомична прилика... У близини неко дозива: „Друже, друже...
Једна жена тихо јечи и лако се нија. Када наиђе неки воз, она као избезумљена трчи покрај вагона и виче: — Миле, сине Миле!...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Још те р’јечи не изрече, К њој долеће плахи змаје; Сави младу под крилима, И полетну с ђевојчицом У те спиље камените.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Све поста нестварно, што у љубави чине и чиним; и живот, ко пусто поље куд ветар јечи, покрисмо снегом праштања свему, пољупцима збуњеним и новим.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
те му шапат претвори у брујање; бучје се успротиви, поветарац се усили, те жешће кидише и отвара се борба, при којој јечи шума страшним и неравним јеком... А у селу права мртвачка гробница...
Тамо, од Прекића кућа, чује се грмљава од пушака, а Вилин до мршти се на ту грмљавину, па јечи, шушти, стење и хуји...
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
”. И задрхти фењер, ко диња у житу, жут. Путнички воз БЛВ 13 већ је стигао до Сталаћа. Оријент-експрес јечи кроз хладно јесење поље; Једна локомотива ко звезда излеће из Бихаћа. — Врпоље! Врпоље! Ко нема карту — напоље!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Кад присједох мало украј поља, али није оно што ја мишљах, но то брдо накрај поља јечи како да ће прснут у облаке. Пушке грме, небеса се ломе, фиска стоји младе убојнике! Те ја брже боље преко поља.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И како и он сам, осећајући да мора између ње и њега чак доћи и до тога, једнако притискује главу рукама, и јечи: — Ох! Ох! И као да би хтео да се смири, заустави, да избегне и спречи то. Али би и то.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Сад опет наста мир, као у гробу, те се само чујаше како боник јечи и како мачак весело преде, весео ваљда што је познао и он Јанка, свога старог знанца.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Где вуци суде, онде овце не дођу до правде. — Где новац звечи, правда јечи. — Правда страда, ал’ не пропада. — Над силом сила је правда. О СИЛИ — Јачи — кобачи. — Сила гони силу.
и на деветом мој драги Петар (или већ како му је име) клечи, од свег срца јечи. Питала га Марија Анђелија: „Што ти, драги Петре, клечиш, од свег срца јечиш?
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
и Турци владају, само њега нек оставе на миру. Шта. ли је то Симка хтела да му каже? Ђорђе није код куће. Звоно јечи, јауче, стравом узбуне плаши ноћ; велико сиво око неба наднело се над село, над звонару, вири на Толу, он види и још
нетремице, не строго, без мржње, гледа га безнадежно, згрченог и изгубљеног у кревету који му је одувек био превелик. Јечи у сну, рањен на том тихом разбојишту.
Њене мисли не могу да се успну до дана који се полако за маглама вуче. Он иситњено хрче, и тако јечи као да је то последње што још може да учини. Све остало је погубљено. у собу улете брза звоњава црквеног звона.
— Ти, гуслар... Ућуташе. У бакрачу поново прокључа вода. Анђа узе тестију и доли хладну. ... — Јечи. Само се то чује. — Ћорђе се спотаче о Толине ноге и седе. — Видиш да је боле што ти нисам дао Алексу.
Јеси. Адаме, дошао сам ти. Због деде нисам могао раније. Упропастио нам кућу. Нећу више, ти си мој. Адам јечи и млатара рукама. Ђорђе скочи и викну: — Лампу! Мрак заудара на петролеј. Чује Симкин глас. И Адамов.
Смрт је зато дошла да му га узме. Не дам те, лупи о зид, и једва напипа врата. — Доћи! Доћи! — јечи Симка. Ђорђе је престрашено гледа. Коракну ка постељи. Постиђен. — Не зове тебе — заустави га Никола.
Враћа му се крв. — Тола се спусти на под и леђима се наслони на кревет. Толине речи га охрабрише. У бунилу дете јечи. Само да издржи док не сване, мисли и верује да му га смрт дању не може отети. Смирује се: прилази му умор.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Уз удар сребрних струна Извесно левента неки поздравља срдачног друга. В. Илић ЛXИ У стаблу кедра, гле, те чудне р'јечи, Што н'јемим гласом о љубави зборе! Одавна сунце на њих огањ лије, И тичје пјесме над њима се хоре.
Анђео то је Туге. По дубравама тавним Њезина чудна песма болно и слатко јечи; У њојзи очајник тражи утешне и миле речи, И њима тугу гони. Она га у небо диже, дајућ' му криоца своја... Музо!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Он болно јечи у кревету до пећи. Одушевљен борац из покрета седамдесетих година, после добровољац у ратовима за ослобођење пре
Пази ти... ја тебе познајем боље него што ти познајеш оног старца што јечи, хугисту и патриоту. Није за тебе никад била сестра Ѕтепхенѕон, сањалицо!
А до нас, у великој соби, јечи отац, мој отац, мој рођени отац. Он и не сања шта се овамо збива, болестан је и наслоњен на гомили белих јастука, у
И скљокам се на обали реке, гледам, гледам. Сва сребрна, са дрхтавим таласима, шуми она, шапуће нешто: плаче ли, јечи ли, прети ли, смеје ли се, не знам, не разумем, не знам. У подножју велике планине беласа се град, прибио се, сања.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Аждаха прождрла јелена, па јој запели рогови у чељустима, па не може ни натраг ни напред, но се мучи и јечи. Чим њега угледа, рећи ће му: — Чујеш, момче!
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Кратким покретом све одаје гробне И сан лешева, онако сирота, Заклони собом да земља не јечи. И зачудих се откуд код ње снаге Да црне слике све одједном скине, Да ми издвоји из паклене јеке Дан здравог сунца,
Краков, Станислав - КРИЛА
ВИИ Као бела веверица претури се дим по грању. Пишти, лупа, јечи. Најзад је све тихо. Онда војници подижу увис очи и пипају се. Или лупи у стену. Запара, зареже, и сече.
Мазга је немирна, отима се, бије ногом. А ране жигају и зато се јечи. Као читав товар гвожђа висила је рањена нога под корпом на мазги. Кренуло се у ноћ. Дрхти се од зиме и бола.
Све су их бацили у јаругу. Рус сад кркља и јечи. — Ипак Казимир има право. Зашто да слични сличне убијају? Прозор који је дотле био затворен као да се отворио.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Преда мном удари куршум, па ме земља засу по лицу. А онај покрај мене заби лице у земљу, и поче сав да се тресе. Неко јечи: „Јаој, браћо!“ Један побауљке истрча испред мене. Померио сам се и ја, одгурнувши онај камен испред себе.
Али и он сам у оној муци увиђа да ће га чути Бугари, па затворио очи, стиснуо зубе, и болно јечи. Проговори тек: „Убите ме, браћо... Јаој, мајко!“ Бојовић се довуче до мене и полако проговори.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Срце ми труне, слез очи пуне, како сунца глед так' и мој поглед за тобом. И в полуношчи утроба јечи, ил' зора стаје, мој вопљ траје, уви мње! Иду без тебе как' јелен, в себе имеја целу смртнују стрелу глубоко.
ћу се близу чути са тужними звуци, Другда опет к'о да ми је дјевојка на руци; И да буду неизвјесни гласи ми и р'јечи, Кад далеко свирјел буде, хоћу да јој јечи; Нећу да зна уречене ни часе ни дане, — Овако се мисли лове, воде нас
опет к'о да ми је дјевојка на руци; И да буду неизвјесни гласи ми и р'јечи, Кад далеко свирјел буде, хоћу да јој јечи; Нећу да зна уречене ни часе ни дане, — Овако се мисли лове, воде нас незване.
У отчизну! Може ли што више бити благо? Ја полазим у отчизну, не већ име наго. Синови смо, Мати зове, љупке су ње р'јечи, Подигла се да дом строји, ког' боли да л' јечи. Сваки отчић то је дужан, ко се на њу нада.
Синови смо, Мати зове, љупке су ње р'јечи, Подигла се да дом строји, ког' боли да л' јечи. Сваки отчић то је дужан, ко се на њу нада. Прочно жели да се спасе и већ не пострада.
Пуца, грми, јечи, разлеже се соба, Једва се примири у поноћно доба. 1810. Јован Берић ЕУСТАХИЈА АРСИЋ СЛОВО
Шта там’ хучи? Разлеже се камен, и љути се пена, Гвоздена врата су то, лађама беда и гроб. Стешњен јечи Дунав, на човека помоћ изгледа, Ал’ је човека моћ противу природе мрав...
Колико се над тобом Љупких р’јечи казало! Колико ли крај тебе Усана целивало! И ја с’ надах срећи тој, Дуго овдје чезнећи; Ну сни моји љубави Већ с’
И Немац к’о Сремац, и Енглез и Гал, Јер дивна красота бесмртне ироје Ту пева к’о шева и разгони жал; Нит’ нужда ти јечи Чрез туђе да речи Изражаваш жар, Кад сопственог врела Јест сладост ти зрела К’о качество духа и природе дар.
Црна тешка земља духове не гњечи: И тљенени човек само под њом јечи. Ој, путниче сваки, пред споменом клечи! Обожавај сталне Радивоја труде: Он раскрчи тешке довде теби путе!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Отеше све, баш све до Цетиња. — Јаох, боли! Срце сустаје — Све лакше бије — крви нестаје. РАДОШ ОРЛОВИЋ: Ко јечи то? Зар има живих још? А ја помислих све је пропало Под ударцима силе погане.... А!... ти си, Катуновићу?...
(Издалека се чују пушке.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: То пушка беше — И то, и то — И поноћ грми, јечи планина, А постоље се мога престола Узнемирено тресе пода мном, Кô да ми гласи скору походу Крвожеднога мога
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
— Верујем себи, не плашим се речи: Ја имам Бога, пред ким се не клечи. Верујем себи у часове таме. Кад јечи тартар и кад бакар бљује; Верујем у час и погрде саме, Кад ми у лице смеје се и пљује, Верујем себи у часове чаме.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
се гора од камена љута, Болну диже главу, а коленом клеца Каменито срце Млава јој просеца: Зајазит се не да, мумла, јечи, стење, И у муци тешкој прождире камење; На њу, грешну, сунце никада не сија, Само гром је, мразну, са хуком
Убојне сабље кад потрзамо: Победа! Јуриш! Ил’, боље, гроб! Звук трубе, хуји, пољана јечи, Грми и пуца огањ и прах; Ћутећи стојиш, падаш без речи, Гинеш за народ, гинеш без стрâ.
Поноћ гледа силу беса, Па се јежи, стрепи, стреса, Вихор диже урнебеса, Риче страшно, јечи, стење, Ломи дрвље и камење; А са крова запаљена Пуно гара, дима, жара Повијајући, сила њена Често сипа из недара
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
и бобова зрна, завежу у крпицу, метну за греду испод које се пролази, и том приликом каже се: »Ј. јечи, боб бобоче, греда лежи за сву кућну челад« (Сарајево, ГЗМ, 6, 666). Нарочиту снагу има ј.
Ћипико, Иво - Пауци
Над њим стоји јунац. Нешто је болешљив, жао га Илији, јер га већ хвата у плуг, па га је привео к ватри. Болесник јечи, а кад му мука дотужи, с натегом надигне се на руке, и испијеним очима, као да нешто изгубљено тражи, лута му поглед
— рече пријегорно и закрену уличицом к својој кући. Иво кроз све вријеме не проговори ни ри јечи. Бијаше се загледао у ону тужну чељад, и тек каткада сметено би се насмијао, хијући зар тако да ублажи 'јужну очеву
Њему као главару, слала их је опћина странкама на уручење. Отац погледа сина испод себе и наново, не рекавши ни ри јечи, пребира по списима. — Ево и позив од суда за удовицу и сина јој: платиће ори је! — задовољан, као собом рече главар.
Младић ућута. У тај изненадни час он није нашао ниједне ри јечи која би била толико узвишена и вриједна да означи његове осјећаје...
Чекао је да дође Кате, да јој се објасни, и сав је заокупљен том мишљу. А вјетар хуче и ноћ јача; одоздо, с мора, јечи шум валова. Ноћ и њени гласови усељују му се у душу, одзвањају му у чулима, и намећу му једну циглу жељу: да Кате дође.
А с отворенога продора једнако долази јаки шум, прелази преко њихових глава, зауставља се у густом боровику и јечи силним вапајем, у којем је помијешано сијасет жалосних гласова што, у очају, к'о да траже изгубљену срећу...
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Претворио се, готово преко ноћи, и сам у уображеног болесника што непокретно лежи у постељи и јечи од болова кад га неко гледа. Додуше, њему је особито пријатно.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Анђео то је туге. По дубравама тавним Њезина чудна песма болно и слатко јечи; У њојзи очајник тражи утешне и миле речи, И њима тугу гони Она га у небо диже, дајућ му криоца своја...
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Муж њен, разбијене лубање, лежи на поду мртав. Уста зачепљена, поцепан, изгребен. Јулица се кроз несвест трза и јечи. Госпа Нола јој приђе, стаде је трести и јаким гласом по имену звати. Дете отвори очи, и поче сад продужено да вришти.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Напрежем мисао. Знам, знам, све још знам... Али откуда ми ова земља у устима. Гру! Гр-ру! Онај опет стење, јечи... Та људи су зверови. Доста! Гру-у-у! Господе!... А Луки тече крв из носа.
Ми се дигосмо. Један дохвати затварач. Приђох Петру. Али он је издисао... Мало даље на друму лежи поднаредник Жика, јечи, а и коњ поред њега рањен, и већ се тресе.... Запали су у сноп митраљеза. Уто налете мој сеиз са коњем.
Шапућу војници молитву, а звоно и даље дрхтаво јечи. Дах пролећне ноћи испуњен је мирисом тамјана и измирне. Војници напустише логор и одоше за поворком у цркву.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
беснео дивље, викао звучне речи И међ онима што ме коре не бих разазнавао род Једино бих се трзао нагло чувши матер да јечи Јер ја сам и њу, свету, вређао својом речју Опевао муке њене, не склопив очи пред Тајном Не питав за стид њену у
дивље, викао тајне речи, И међ онима, што ме коре, не бих разазнао род; Једино бих се трзао нагло чувши матер да јечи.
Заборави све, све, боје јутра и воћа, болне усне док јечи, Заборави Тајне Рођења, заборави Великог друга; Иди, иди, јецај, срце моје! Заборави! Заборави!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Тако су се и на звоник попели не верујући сопственим очима да крај звона никога нема, да звоно само од себе јечи све гласније, све јаче. Узалуд су га заустављали.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Ломи се ваздух, и хуји, и јечи, Океан сињи валом облак хвата. На трошном броду задњи морнар клечи, И тешку судбу он види и схвата. И моли Оца...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кад је царе р'јечи разумио, он дозива Тодора везира: „Иди, слуго, те познај ђевојку!“ Тодор му се право кунијаше: „Нијесам је, царе, ни
Кад ујутру јутро освануло, она трчи цару господару, те казује шта је у сну снила. Кад је царе р'јечи разумио, брже пише сићана фермана, те га шаље бијелу Прилипоу, на кољено Краљевићу Марку: „Богом синко, Краљевићу
Још не бјеше рањен јунак ове р'јечи изговорио, небог рањен јунак, око себе угледао често јато клет'јех Турци; на прешу ти стануо слузи својој
поклали их вуци! Кам’ оружје? однели га Турци! Кам’ одјело? остало му пусто!“ Кад је Митар р’јечи разумио, увати је за грло бијело: како ју је лако уватио, обје очи надвор искочише; ал’ прискочи Јакшићу Богдане, те
јеку послушати, и очима сеир погледати, ја кад пуче тридесет топова, па кад пуче Крњо и Зеленко, поље тутњи, а планина јечи, Цетиња се вода успљускује, попадаше коњи на кољена, а јунаци млоги потрбушке: није шала на граду топови, није шала
Паде тама од неба до земље, — није тама од бога послана, већ од брза праха и олова; земља јечи, а отока звечи. Неки вели: „Јао моја мајко!“ Неки вели: „Прифати ме, друже!
Кад кадуна р’јечи разумјела, још је јадна у тој мисли стала, јека стаде коња око двора. Тад побјеже Хасанагиница — да врат ломи куле низ
Старац Фочо поче говорити: „Нуто момка и нуто памети! С којом р’јечи на пашалук сједе! Узми, синко, Фочић-Мемед-ага, узми сламе у бијелу руку, мачи сламом преко ватре живе: ил’ ћеш ватру
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
– Предај се, Јованче! – јечи са свих страна. – Не предајем се! – тврдо враћа невидљив хајдук. Шћућурени у сјенци, пуни чудне треме, дјечаци
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Вода је ово слатка и жива источна, свакад јечи и хукти с брзином приспорито изливајући се. Тај је бунар сам патријарх Јаков, Аврамов унук, дао ископати за своју му