Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Не питај никад: звуке наших дана Хоће ли вјетри да разнесу шŷмом, К'о б'јели бехар са процвалих грана, Ил' цв'јеће некад над нашијем хумом; Ил' ће да живе...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
види, раздрежен низ страну, Низ врат власи, влажни јоште, возвјештују прану; С једне стране лежи жезал обмотан у цв'јеће, С друге — с биљем котарица, које љубов креће; На крилу јој шарени се, она се осмјева, В'јенац плете, в'јенцу тихо,
јој предјел даре носи од свих својих сила; Ако л' буде, срећом мојом, подгорска пастирка, Те долази да се купа и ту цв'јеће бирка: О, ја ћу ју умилити с окладом у пјелу, — Зла не може душа витат в оном красном тјелу! Свирјел моју чуће она.
Плашити се, ако прођем кад одбира цв'јеће, Ни срдити, да не прене, она на ме неће; Више пута нек' се шумом мимогред пробуди, — То ће дати да о мени све то блаже
Воду не гацам, Мреже не бацам, Да им ја овим Малу уловим Рибицу. Врт ја не градим, Цв'јеће не садим, Нит' је пролећа, Да им дам цв'јећа Китицу. Ха!
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
љубичица има већу магичну снагу него све друго цвеће: »Кад би знале дјевојчице Што је мирис од љубице, Све би цв̓јеће потргале, Љубицу би пољевале« (Вук, Пјесме, 1, 320). Мак.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
А то ли ме не познаш Милоша Драгиловића? Не познаш ли, Милице, л̓јепо лице, Милице, кад му лице с̓јеваше како цв̓јеће мјенделово, а сад му је од рана и болести потамњело, а пунице моја? Ово ти сам утекô са Косова рањен поља.
гуја (гуја ће га уд̓рит) — на глави јој алем, камен драги: каде иде момак са ђевојком у ложницу, да не носи св̓јеће, нек свијетли алем, камен драги; те Максима зета дозиваше: „На поклон ти од злата кошуља“.