Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
као код Доситеја Обрадовића, који је у комедији тражио »у игри и шали прекрасне и превисоке науке«, као код Јоакима Вујића, за кога је позориште било »особито нужна школа«. Тако је и за Јована Ст.
неозбиљност са којом се у њој ради, тражи да књижевност стане у службу општег народнога напретка, одриче Видаковића и Јоакима Вујића, препоручује Валтера Скота, преводи Лукијана Самосаћанина, Рабенера, Коцебуа.
је 1649, Јурја Хабделића 1670, Арделија дела Беле 1728, Белостенца 1740, Андрије Јамбрешића 1742, Јозе Волтиџија 1802, Јоакима Стулија 1801—1810.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Слична оријентација обележава и дело Јоакима Вујића (1772-1847), "оца српског театра". Он је стварао позоришне аматерске дружине и за њихове потребе "посрбљавао"