Употреба речи јована у књижевним делима


Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

све на кола, заокупили стоку, па смо се онда сви кренули и дођемо у село Скелу према Купинову, и ту у качари Јована Зазића наложимо ватру и мало се станимо; пак после преко Саве пређемо у Ашању и ту мало нешто поседимо, где сам почео

Ми представимо Петра Читака из Мушића, Грбовића кнежине, и Јована Рабаса из села Рабаса. Сва скупштина одобри да су они поштени и прави кметови, и да им се даде власт да буду и судије.

Најпре смо од све нахије саставили на Рељину Пољу скупштину, одредили Петра Читака из Мушића, Јована Рабаса и попа Мату из цркве бранковичке, јербо је у цркви бранковачкој онда било четири свештеника; и дали смо им два

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

— викну Живан, јер чу Пурков глас. — А станиде, море! — па скреса на онај глас. — Не на кума и светог Јована! — учини Пурко, па и нехотице опали пиштољ. Осуше се пушке и с једне и с друге стране. Дигоше вику и једни и други.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Станко се освртао тамо-амо. Око му је тражило некога, али га не беше међу лешевима. Виде Јована и Јовицу загрљене, наболи на нож једну главу па се смеју. То је била глава Ибрина. — Харамбашо! — рече Јовица.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Трифун онда поче да прича – а као да то први пут чују – како се чује да, из Росије, долази син росијског генералмајора Јована Стојанова, који је неки њихов даљни рођак, па ће многе људе да поведе.

Пропустио је срећу. Идуће среде, осмога марта, те године, уочи празника главе светог Јована, Исаковичи су били позвати бригадиру Витковичу да чују имја и чин којим су примљени у Росију.

Слушкиње су га увече виделе, како, уз свећу, пиљи у неку књигу. Био је то живот Јована Златоустог. Књигу му је био послао Вишњевски.

Теодосије - ЖИТИЈА

уми љењем благодарећи Христу поклони се на месту где се Владика Христос Бог, не знајући греха, телом кпцти од слуге Јована, хотећи омити наше грехе, где је виђен и Дух Свети како силази на њега у виду голубијем, а уједно и глас од Бога Оца,

Прешавши Јордан, и у цркви Светога Јована Крститеља поклони се, и у њој свету службу свршивши био је љубазно примљен од игумана и братије.

Одатле оде у Јопу, и тако опет по други пут дође у Божји жељени, у свети град, Јерусалим. Уђе у свој манастир, у дом Јована Богослова, који уз своје учешће, први пут дошавши, искупи од Сарацина.

А свети се поклони у цркви светих мученика и чудотвораца Кира и Јована, и у цркви светога и великога и дивнога мученика Мине, и обдаривши ниште изиђе из града Александријског.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Од извора па до манастира Св. Јована Бигорског нигде нема равни око реке. Дубока 300—400 метара Радика се усеца у палеозојске шкриљце у које су уметнути

Врло су чести бракови између Реканаца и Мавроваца. Реканци показују велико поштовање према православном манастиру Јована Бигорског, који су поред Мијака и они бранили.

су села Галичник, Лазаропоље, Тресонче, Селце, Росока, Сушица, Гаре и Осој, а има их још на Радици, око манастира Јована Биогорског, где су ретка села чисто хришћанска, као Битуша, Горње Косоврасти и Горње Мелничане, док остала имају

Огромни иконостас манастира Св. Јована Бигорског, израђен пре 110—120 година, дело је два мајстора из Осоја. Неки од ових дрворезаца дали су врло лепе мотиве

Али су имали и силних типова, од своје ћуди, који опомињу на неке Динарце. Још се и сада сећају Јована Опуте из села Битуше, који је умео да улије страх Турцима, тако да су се пред њим дизали на ноге и поздрављали га када

Свака породица има славу („службу“). Средиште мијачког духовног живота је манастир Св. Јована Бигорског. Све што у њему има везано је у националном погледу за српску историју.

Ово исељавање пада у исто време са нестајањем неких мијачких села, као села Орехова, код манастира Св. Јована Бигорског, Старог Села код Сушице, Главиног Села недалеко од Лазаропоља и Лопушника изнад Тресонче.

Од најпознатијих ћу поменути философа Обрадовића, лингвисту Даничића, песнике Јакшића и Змаја Јована Јовановића и начелника штаба српске војске за време ратова 1912—1915. год., војводу Путника.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Кад га оставише за часак код једног прозора, у изби у којој не беше ничега, сем једног, на зид нафарбаног, светог Јована Пустињака, са великом секиром, примети, под прозором, три калуђера, од којих је један, огроман и дебео, лежећи

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

са исто тако снажним одбрамбеним својством, у народу се овако пева: „Да ми не би иве и омана, не подраних јединка Јована.“¹⁴⁶ Као превентивно средство за одбрану од вештица, у Србији се увек држи у кући глогов колац или трн.

Приликом стрижбе упали се свећа, кум узме маказе, прекрсти се три пута и каже: „У име Бога и Светог Јована, шишам Милорада (или како му буде име).

Матавуљ, Симо - УСКОК

Бјеше бјелолик, великих црнијех очију, лица достојна да буде углед каквом добром сликару за лик Јована Претече (као дијете) — какве сликаху стари талијански мајстори!

И њих се двојица осмјехнуше и испише. Ставши пред ћеклићкога кнеза Јована Вицковића ђакон поче кашљуцати, али га кнез претече: — Могу ја, Милобруковићу, и без твога чаћења!

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

далматинскагω языка на Славено-Сербскій«, — као што је Иван Амброзовић, 1808, у Пешти издао »илирски« »превод« Причта Јована Мушкатировића. Вук Караџић је 1817.

И поред тих усамљених случајева, [изузимајући донекле Јована Дошеновића и Опит Луке Милованова,] нема примера раније везе славонске књижевности са новоствореном књижевношћу

7 до 1810. штампати на 70 српских књига, црквене и световне садржине, међу осталим и поједина дела Захарије Орфелина, Јована Рајића, Павла Ђулинца, Доситеја Обрадовића и Павла Соларића.

Исто тако штампано је у њој прилично дела световне садржине, од Павла Ђулинца, Јована Рајића, Захарије Орфелина, Алексија Везилића и Јована Мушкатировића.

је у њој прилично дела световне садржине, од Павла Ђулинца, Јована Рајића, Захарије Орфелина, Алексија Везилића и Јована Мушкатировића.

до 1794), Собраніе разныхъ нравоучителныхъ вещей Доситеј Обрадовића (1793), велика историја Јована Рајића (1794. до 1795), као и друге мање важне српске књиге.

историје доказала су да он није био потомак Бранковића, да је био »самозванац«, нека врста Димитрија Лажног, цара Јована и Шћепана Малог, и да су његове повеље чист фалсификат.

књижевности, читана је, преписивана чак и код католика, делимично прештампавана, и све до појаве велике историје Јована Рајића била главни извор историјског знања код Срба.

Сва богословска ученост Јована Рајића је из руског извора. Он је ђак руске сколастичке теологије која се у току XВИ и XВИИ века развила у

Научног и књижевног интереса богословски списи Јована Рајића немају. РАД НА ЛЕПОЈ КЊИЖЕВНОСТИ. — Јован Рајић је за живота био нарочито слављен као велики православни

22 Али најглавнији песнички рад Јована Рајића јесте спев Бой змая са орлови, који је изишао у Бечу 1791 (друго издање у Београду, 1840; треће, у Панчеву,

Главна идеја Јована Рајића је српско родољубље. Његов циљ је: »Сербски Народ по достојанију и приличију пером описав в кратцје прославити

Сремац, Стеван - ПРОЗА

пева домаћин и загрлио своју Пенелопу. »Деде, овде, овде пољуби твога ђиду, твога Јована! Ех, да ми је сад она моја поднаредничка »јегерска« персона, не би’ те ни молио; не би ти ни дошла на ред.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Светог Јована! — досјећа се брадоња. — Па да, брате, њега. Тај, канда, ни себи није знао помоћи, а камоли ће тек мени.

— Дај ти њега само, друже командиру. Мога Јована, онога што сад ради у Земуну, код „Елипа“, ја сам три мјесеца својом руком пѝтао док му је матер боловала.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Срамота је! — — — — — — — — — — — — — — — — — У НОЋИ На њиви је седела Цвета и очекивала мужа, Јована, да доведе воду, те да натопе дуван, што су још прошле недеље засадили, а никако до сад „навáдили“.

Седи ти, тако, до мене. И помиче се да јој начини место. Мајка седа, клекне, и нуди ч’а-Јована, а рука јој дрхти... — Кусни, Јоване. Обиђи. Ја баш за тебе оставих. Фала ти што си нас се сетио.

Томча, погнут, на изненађење свију, упаде и продужи, више као за себе: Највише мајку Јована! Закла ју сина јединца. И тако из дубине, тупо, оштро, поче целу песму: како је, кад је заклао Јована, оца његова

Закла ју сина јединца. И тако из дубине, тупо, оштро, поче целу песму: како је, кад је заклао Јована, оца његова нагнао да га пече. Отац га пекао и плакао: Јоване сине, Јоване! Ти си ми, синко, првенац!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

ФАТІ 49 РИМСКА ЕЛЕГИЈА 50 В ПЛАВА ГРОБНИЦА 55 ПЛАВА ГРОБНИЦА 56 ВИ 60 ШАПАТ ЈОВАНА ДАМАСКИНА 61 АВЕ МАРІЅ ЅТЕЛЛА 63 НИКАДА САМЉИ 65 РАВНОДНЕВИЦА 66 КАО МОЛИТВА 67 ПИЕТА 69 ПИСМО 70 СЛОВО О

А историја кошта: Крв ипак није вода. Крф 1985 — Београд 1989. (9. ВИИ 1989) ВИ ШАПАТ ЈОВАНА ДАМАСКИНА Опрости, мајко света, опрости Што скрушено се обраћам у бдењу, Што утук свеукупној мојој злости У

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

сјајнога мјесеца, Испросићу муњу од облака, Окумићу Бога јединога, Дјеверићу и Петра и Павла, Старог свата светога Јована, Војеводу светога Николу, Кочијаша светога Илију.“ Што се фали звијезда даница.

то јој и Бог дао: Оженила сјајнога мјесеца, Окумила Бога јединога, Одјевери и Петра, и Павла, Старог свата светога Јована, Војеводу светога Николу, Кочијаша светога Илију.

241. Ниша мајка малена Јована Нишала га па му говорила: “Расти, расти, малени Јоване Расти, расти, да голем порастеш: Да отмемо цару царевину,

“ Ал’ дочуше цареви дворани, Цар их прати Јовановој мајки: “Ид’те, ид’те, слуге и војводе, Довед’те ми малена Јована.“ Искаше га и данци и ноћи, Искаше га ал’ га мати не да. “Дај га, дај га, цар да се називље.

“ Лагаше је док је преварише, Па узеше нејаког Јована, Узеше га, па га одведоше, Одведоше, па га погубише. Пишти мајка и дању и ноћу И проклиње цара и дворане: Што

Пишти мајка и дању и ноћу И проклиње цара и дворане: Што узеше нејаког Јована, Што узеше, мајку преварише, Узеше га, па га погубише. 242. Нинај, нинај, злато моје!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Она је била удата за Јована Путника, чији је син, Гаврило, био генерал у војсци Марије Терезије, а Мојсије, владика Бачке.

У породици попа Ненада, најмлађег сина Јована Путника, нарочито су се поносили братанцем моје бабе, Пајом. Тај Паја Путник био је у време револуције године 1848.

“ При почетку XX века наш народ је био заостао у XИX веку. Партије су прежвакале идеологију Јована Ристића, Светозара Милетића, Старчевића, Натка Нодила.

Господо, ову чашу оном босиљку што смо га нашли у свиленој врпци око његова врата. Ову чашу у славу светог Јована, славе његове, иконе старе, коју је пољубио пре смрти.

Паул де Леон да видим цркве. У Ст. Јеан ду Доигт‑у гледао сам једну из четрнаестог века, и прст светог Јована у злату, па сам се зажелео готике.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Таман они са овцом готови, кад ето ти Јована са пилићима (за нашу грешну душу). Уредише и њих и све приставише... Разгорела се жеравица, па већ готово поцрвенела

Ал' истина ми ћемо се мењати. Е ту се Анђа баш истински наљути, ал' девојке је брзо припеваше за Јована ч'а Марковог, те је тако одобровољише. Стадоше припевати све редом. Изредише све, па и самог ч'а Марка и стрина Сару.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

— О, о... тетка амамџике, пусти Васки онога њенога Ристу. Ено га дрежди и чека пред амамом на мосту. — А теби Јована! — одазва јој се увређен и срдит Васкин глас. — Миту, Миту, пуштајте!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

па да му нађену име Јован, па да се он овуда стане играти, а да падне онај крушац соли с тавана и да убије мога сина Јована, што би онда мајка кукавица?“ Па онда удри у плач и у тужњаву иза гласа. Уто јој дође мати и једва је утеши.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Послије тога ђаволи нађу светога Јована штаку и капу и одежду, па се сваде не | знајући како ће то подијелити, и најпослије реку: „Хајдемо к Премудроме да нас

то узме дијете, повије га, и објеси му драги камен о врату и на један листић карте запише: „Прими куме Бога и светог Јована а дар узми“, па изнесе дијете и остави на раскрсницу близу некаке ријеке, и отолен дома у оно | га чоека.

“ „Тако, тако, куме, вазда говори“, рече му кум, а он му опет рече: „Ма збиља ти говорим, куме, тако ми светога Јована који је међу нама.“ А кум опет: „Тако, тако, само, куме, вазда говори.“ „Али се не шалим, чујеш?

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Није ли вам тамно дело које се чини сакривено? Свакоме је познато и ово, а и од Јована божаствено јеванђеље објашњава овако говорећи: „Сваки који чини тајно, не излази на светлост, да се не разобличе од

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

“ јопет ће Јурета мињајући глас, па одједном затутњи, кâ оно прије: „Доста је! Што реко, не пореко, јер у Јована Кутлаче нијесу двије ријечи, ђецо! Дед, путници, не премишљајте много, јали ћу ја пуштити друштву на вољу.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Онога који је без сумње био најоданији Кнезу, Господар-Јована, трећег Обреновића, на превару је довео у Крагујевац и јавно га осумњичио да је и он против рођеног брата.

То Богдан, Павле и Димитрије Поповић долазе код Јована Јовановића, научника и дипломате, на Пижонов вторник. Овај други славни имењак Господар-Јованов који се презивао као

ноктом о окно и окренуо се: причинило му се да је, заслепљен белином споља, лелујавом а огромном, угледао пред собом Јована Добрачу како стоји, и он сав бео, засут неким празним снегом који веје ту, међу њима.

тим играма окрњене таме и окрњене светлости, Кнегиња лако пристаје на сећања и одмах види себе како, између Јеврема и Јована, Господареве браће, чије је улице и сада опкољавају као да је штите, улази у дугу, манастирску трпезарију.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Тек што беше крочио на улицу, чу како се са торња оближње цркве Светог Јована труби на узбуну, разабра из далека тутњаву и пуцњаву из пушака.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Ово моје уверење ојачавала је моја мајка изговарајући речи светога Јована: ”У почетку бијаше ријеч, и ријеч бијаше у Бога, и Бог бијаше ријеч.

Ћипико, Иво - Приповетке

Погледај како се иза зида ишћућурио Данило Јованов, таман шака јада... Гледај Јована Миливојева до њега!... Гладни, голи. Домало и ти ћеш оголети, а ко ће те наредити к'о твоја мајка?.. .

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Ви ћете се лако сетити да је Лаза Костић волео позне Снохватице Јована Јовановића Змаја, и у њима посебно песму „Пчеле и протопоп Недјељко“.

А божанско, па и сам Бог за Јована није ништа друго него отелотворени логос, реч, како и стоји у прологу његовога јеванђеља: „У почетку бјеше ријеч, и

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Тако, на пример, у приповеци У ноћи Цвета воли Стојана, али родитељи жене Стојана другом и Цвету удају за Јована; у Покојниковој жени Аница воли Иту, али је браћа дају Мити; у приповеци Они Мита воли Мару, али га родитељи жене

Који редак раније, уосталом, речено је у ауторово име да Злата иде „у среди”, између Стојана и Јована, но на то се канда заборавља само да би се истакло како је „ишла ближе” - све из неког страха - „уз ону страну пута

Таква се појава не запажа код Јована Дучића, ни код осталих српских песника који су крајем XИX и почетком ХХ века ритмички усавршили наш везани стих, али

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

) (Отидне.) ФЕМА: Уредћу ја другојаче моју кућу, неће се мени такав сауерај правити. Иди ми зови Јована! (Евица отиде.) Проклети паорски род, што је научио, научио; не зна осећати како је леп ноблес. ПОЗОРИЈЕ 6.

ЈОВАН: Да не буде ова? (Покаже решконту.) ВАСИЛИЈЕ: Ха (загрли га), слатки, медени Јоване! ЕВИЦА: Код Јована решконта. Ах, ах! Како си је нашао? ЈОВАН: Дао ми је овај филозоф. РУЖИЧИЋ: Бози, вскују аз не вједал тоје.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

од њих, срочена у мрачној редакцији Српског народа, овако је, године 1873, каљала једнога од песника ове Антологије, Јована Суботића, тада милетићевца: Црн ђаво, а црн враг — Пост'о Јован народњак, Па се сваком фали Да се добро рани: Појео

Но, без обзира на поетске рангове, узмимо бескрајно занимљиву појаву Јована Пачића. Шта поуздано знамо о њему? Када се остави на страну оно анегдотско у његову животу, а што је тако свеже, и бар

познате немачке песме, него можда и само толико да је писана по њеноме метру; да ју је пак имала Јелисавета, ћерка Јована Мушкатировића, открива нам се јасније друштвени круг у којем се та музичко-лирска култура неговала и чувала.

Југославије И, Загреб 1955, 248б—249а и онде наведену литературу, затим следеће радове Боривоја Маринковића: О песмама Јована Авакумовића, Зборник МС за књижевност и језик, ВИ— ВИИ, 1958/9, 265—8; Јован Авакумовић у светлости нових података,

Саду 1937, Х, 339; Великокикиндски диштрикт, Нови Сад, 1950, 94), претпостављао да би ова песма могла можда бити и Јована Авакумовића (в.

о томе и: Боривоје Маринковић, О песмама Јована Авакумовића, Зборник МС за књижевност и језик 1959, ВИ—ВИИ, 265), „пошто стихом и тоном [...

Вук је међутим објаснио ко је аутор песме: Ђорђе Рајковић је (в. његов чланак Успомена на Јована Берића, Вечерњача, 1881, стр.

априла 1817. год., а који је дневник у доба објављивања песме био својина др Јована Андрејевића (в. непотписани рад Из дневника Симе Милутиновића, Летопис Матице српске 1863, књ. 108, стр.

ПРВИ ПРЕЛАЗАК ЦРНОГА ЂОРЂА ИЗ СЕРБИЈЕ У СРЕМ (стр. 192). Прештампано из Дела Јована Хаџића у књижеству названога Милоша Светића. Књига И. Пјесне изворне. Нови Сад 1855, стр. 108—13.

197). Први пут објављено у Голубици ИИ, 1840, стр. 124—6; без измене прештампано у књизи Дела Јована Хаџића у књижеству названога Милоша Светића. Књига И. Пјесне изворне. Нови Сад, 1885, стр.

Зборник МС за књижевност и језик ВИ—ВИИИ Нови Сад 1959, 133). ЕМБРИОНУ (стр. 255). Штампано у књизи Дјела Јована Суботића, књ. И. Пјесне лирске, Карловци 1858, стр. 281—3; испод песме је назначено да је написана 5. априла 1841.

Летопис Матице српске август—септембар 1963). ОБЛАЦИ (стр. 257). Текст је преузет из књиге Дјела Јована Суботића, књ. И. Пјесне лирске, Карловци 1858, стр. 194— 5; онде је означено да је песма написана 17. децембра 1856.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Од осталих писаца треба споменути нежног лиричара Јована Грчића Миленка, виртуозног комедиографа Косту Трифковића и црногорског краља Николу Петровића Његоша, песника јунака.

Једини истакнути песник тог раздобља, Војислав Илић (1862 - 1894), син Јована Илића, иако има доста заједничког са сувременим приповедачима (објективни карактер његове поезије, њена дескриптивност

Његова крхка лирика повремено подсећа на М. Дединца. На другог старијег песника, Д. Матића, подсећа поезија Јована Христића (1933).

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Л. сањати значи јед (љутину) и болест (СЕЗ, 32, 1925, 119). На дан Светог Јована Главосека (29. ИX) не једе се л. (СЕЗ, 14, 72; 19, 65). 2. Зуцкермелоне. Диња. Бадњиданска д.

Г. је табуирано на дан Усековања, нарочито црно, »јер то подсећа на крв која је текла из главе светога Јована« (СЕЗ, 14, 72; 19, 65; ЗНЖОЈС, 5, 278). На дан Јелине Горчице (14. ИX п. н.

Кад је Богородица хтела да окуми светог Јована, она је узела киту и. ц., и отишла светом Јовану, поклонила му се »кротко и смерно«, и замолила га да прими кумство

Не сме се прати на Велики петак (ЗНЖОЈС, 10, 46). Не ваља је прести од Бадњег дана до Светог Јована (СЕЗ, 32, 1925, 131); исто тако, од Светог Николе до Бадњег дана, и од Божића до Светога Саве, није допуштено сновање

Кад момак хоће да га заволи девојка, треба да ради ово: да на дан Усековања светога Јована узабере у ма којој девојачкој башти с.

стајалишта Срчаник«, једна ливада зове се Срчаник — зато што је на њој некад било много срчаника, који је бран »на Св. Јована или Усјекованије, а данас се на њој одржава велики народни сабор« (СЕЗ, 84, 1972, 192).

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Верујем да је лежао непомично и гледао је својим крупним питомим очима, миран као јагње у рукама Јована Крститеља. Једном сам, као случајно, ушао к њему док је она ту била. Затекао сам их усред разговора.

Није се много задржавао на описивању анђела, јагњета и мача, те тако никад не сазнадосмо да ли је јагње као у Јована имало седам очију и седам рогова.

У реду: јагње у пољу, на ражњу па чак и у рукама свеца. Али забога, откуд јагње које жари и пали. То место код Јована је одвећ неразумљиво: „И опазих силна анђела где јаким гласом виче: 'Ко је кадар да отвори књигу и разломи њезине

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

сачувана два врло лепа портрета; онај који се налази у мом очинском дому, израђен је од нашег познатог старог сликара Јована Исајловића који је живео дуго година у Даљу и био пријатељ наше породице.

После вечере игранка, концерат или позоришна претстава у павиљону, све у режији пуковниковог сина Јована, каснијег дипломате, виртуоза на виолини и клавиру и стручњака за сва питања уметности.

оде у политику и постаде министар, факултет ми понуди једногласном одлуком, а на предлог Михајла Петровића и Јована Цвијића, катедру примењене математике. То беше за мене велика част, али скопчана и са материјалном жртвом.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

). Збирка песама проте Јована Сундечића Низ драгоценијег бисера или духовне и моралне песме за децу, издата 1856. у Задру, прва је оригинална збирка

Претечу Змајеве поезије за децу може представљати и поезија за најмлађе Јована Суботића (1817–1886), заснована на елементима народне лирике, која пева о љубави родитеља према деци („Песме за малу

Књижевно дело овог писца је веома обимно и разноврсно: пише песме (Лира Јована Суботића 1837, Босиље 1843. и др.), класицистичке оде, епове (Краљ Дечански 1846, спев Потопљена Пешта 1838), драме

Шаљиво-поучни чланци за србску младеж и њене пријатеље (преводи и изворни радови) Јован Суботић: Дела Јована Суботића, књ. 1. Ђорђе Натошевић покренуо Школски лист; у првом броју Ј.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

ТАШАНА (пролази поред Јована ка Парапутиној кућици. Али, кад виде да је празна, она се болно трза, упитно се окреће слузи и слушкињи).

АРСЕНИЈЕ (показујући на његов џеп): Па нема, дедо. Отоич испросипасмо све. ТАШАНА (Арсенију): Иди код Јована у чаршију и кажи да ти за нашу кућу дâ дуван. АРСЕНИЈЕ (полази).

Виде се како промичу поред капије и убацују овамо упаљене жижице вичући: Жиж! Жиж, Парапута! ПАРАПУТА (отргне се од Јована и изван себе бежи по дворишту): Изгоре Парапута, изгоре! ТАШАНА (иде ка Парапути): Нећеш, не! Не бој ми се!

Удариће те, умртвиће те! ТАШАНА (одгурне Јована): Иди ти, иди! (Прилази Парапути): Нећеш изгорети, нећеш. Ја не дам. Не бој ми се!

ТАШАНА (једном руком грлећи га, придржава Парапуту, другом га прска водом по челу и лицу): Напиј се мало. (Узима од Јована тестијицу и меће на уста Парапути да пије.) ПАРАПУТА (жедно пије воде и умирујући се заноси се и хоће да падне).

Станковић, Борисав - КОШТАНА

И многе мајке уцвилио, расплакао, у црно завио, а највише мајку Јованову? Сина, јединца, Јована јој заклао. Па... мајку, оца, сестре, све их натерао да играју и да певају.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Својим необичним руковањем оружјем он подсећа на Јована Курсулу, који није носио сабљу „о бедрима, као што се носи, него затурену на раме, како му је лакше потегнути је“.

Турке стрелце, као лакше оружане, према лакше оружаним непријатељима, на које ће стрелама ударити; на лево крило метне Јована Асена, свога шурака, с Грцима оклопницима, који се боре изблиза; а по средини смисли да пође сам с одабраним Грцима и

приписао њој, зато што је била странкиња (Гркиња из породице морејских деспота, потомака византијског цара и писца Јована Кантакузина), све тешкоће под Ђурђевом владавином.

дворе, и изнесе крстат свилен барјак, на коме је дванаест крстова, сви дванаест од чистога злата, и икона светога Јована, крсно име Мусића Стевана; прислони га уз господског двора, па се шеће горе на чардаке, да пробуди господара свога.

Зло је поћи, а горе не поћи: да с' не бојим цара и царице, ја се бојим бога и Јована; баш ћу поћи, да нећу ни доћи“. Он опреми натраг татарина, нит' му рече доћи, ни не доћи, а он оде на танаку кулу, те

Прођ’ с’ ђевојке, да је бог убије!“ Кад то чуо Црнојевић Иво, плану Иво како огањ живи, те он кара сестрића Јована, њега кара и љуто га куне: „Зао санак, сестрићу Јоване! Бог годио и бог догодио, на тебе се таки санак збио!

Ал̓ га Иван наћи не могаше, но он нађе сестрића Јована, што је ђевер био код ђевојке, што ујаку санак казивао у Жабљаку јутру на походу.

Док погубим кнеза Палалију из лијепа села Бегаљице, — он је паша, а ја сам субаша. Док погубим и Јована кнеза из Ландова, села маленога, — он је паша, а ја сам субаша.

Док погубим Стеву Јаковљева из Лијевча, гн’језда хајдучкога, — он је паша, а ја сам субаша; и Јована кнеза из Крснице.

Песму Предраг и Ненад добио је Вук од Јована Берића из Будима. Осим Вукових певача, ваља овде споменути и Леку Мастиловића, „ускока и славног гудца и пјевца из

Из историје је познато да се Душан оженио Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра. Тодор везир је Душанов доглавник за кога не зна историја; певач га назива везиром зато што су тај назив

Рајко је, по једном мишљењу, челник Радосав из XВИ века, који је био у служби цара Јована у Суботици, а затим турски вазал у Срему и најзад у служби мађарског краља Фердинанда.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Наш бјегунац, задихан и црвен, већ је био на ивици Прокина гаја. Кад је стигао под стару крушку до гроба хајдука Јована, свог чукундједа, он сједе у презрелу јесењу траву и помилова рапаву надгробну плочу.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

« Сотим је засрами те се већ одби од њега. Имаше он јоште једнога млађега брата му свога Јована, а отац им онде се бијаше преставио. Они тек сама двојица код цара се борављаху.

Copyright 2024 Igra Recima Политика приватности