Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
трепере ваздан као брезе, и месечином се заносе као барка, за Јефимије, за свете Терезе, за сваку Сафо и Јованку од Арка, за све занете и недовршене, и за мене.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Ово се, дакле, не говори толико за Марију и Јованку. И оне ће у мало времена увенути и преминути, али је праведно постарати се за будуште родове.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Младен се надао томе. Надао се да ће и то једнога дана доћи, да ће чути како њу, Јованку, удају за некога. И био спреман. Чак се надао да ће њен отац доћи да га, пре но што је удаду, пита, саветује се.
— Био! — мирно, поуздано одговори. — Па? — Па — осмехнувши се равнодушно — пита за Стојмена. Траже Јованку за њега. А и за еспап што ће требати за удадбу, свадбу, на вересију да узме.
Код саме Јованке такође одлазила. И као никада дотле, разговорна, чак и задиркивајући Јованку и мужа јој, који је, по обичају, онако слабуњав, цео дан седео код куће.
разумевајући потпуно Младена, његову снисходљивост, као дајући им милост, општење, здрављење, одговарала би хвалећи Јованку: — А слуша, слуша, наша Јованка! Свекрва јој не може да се нахвали. Видим свекра јој као да се подмладио.
Нисам ни ја баш тако вредна. И ако би утом (откако оженио сина, добио Јованку, никако не може да прође а да у свакој кафани не застане, не части за снаху пријатеље, познанике) одозго још са
из дућана, на ручак, одмор, долази, а увек са завежљајем у рукама у коме је било дарова, слаткиша, понуда, за »његову« Јованку; он, чим би видео Младена на својој капији и спроћу бабу, одмах, ако би пушио, цигару бацао, муштиклу завлачио и као
као извештај зашто је Младен стао ту, стоји, распитује се за снаху му да ли је вредна, послушна — све у шали, дирајући Јованку, — свекар је одговарао, као узимао је у одбрану: — А, вредна ми је она, вредна. — И, чисто молећи: — Хајдемо, Младене!
Бог Господ! Бог! И ако је Бог! Бог нареди да се пати, мучи. [Младен је успео да натера Јованку да се врати мужу.] Понекад се устумара.
[После Младенова настојања да Јованку врати мужу, а не да је као распуштеницу задржи у својој близини.] Младен осети како би баба чак више волела да он то
И мајка, не казујући никоме, дозва њу, Јованку и, чисто пред њом оптужујући га и издајући, тужећи се на њ, плачући, рече јој да она сама, насамо, у четири ока, каже