Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Још у босанско-херцеговачком устанку, 1875, у томе Гају опкољен је и погинуо од бегова чувени хајдук Јованче. Борио се два дана пуцајући из црне угљарске колибе, а онда је, кажу, чак од Бихаћа довучен топ и колиба порушена, а
– Предај се, Јованче! – јечи са свих страна. – Не предајем се! – тврдо враћа невидљив хајдук. Шћућурени у сјенци, пуни чудне треме,
сања чудне снове, а кад се од страха прене, дуго трља очи буљећи у овце, милује отпао камен и шапуће: — Гдје си, Јованче, сад си био ту? Тако си ми нешто лијепо причао, а ја заборавио.
— Како је данас било у школи, Стриче? — Уф Јованче, не питај! И ја сам добио папрене шибе — хукну Стриц и показа дланове. — Ево, по- гледај. — А због чега је тебе?
— на самом Косову изгинуће четвртина разреда. — Па рачун — подсјети га Јованче. — Иха, нек ђаво израчуна колико ће ту страдати. — А кад почне да испитује природопис?
Читаву ћемо чету створити овдје у Прокину гају. Јованче се замисли. — Е, нећемо примати све бјегунце из школе, само оне најсигурније, оне који неће ником одати гдје нам се
— Ма шта ти то гунђаш? — упита га Јованче, његов друг из клупе. — Ништа. Наш се учитељ зове „господин Паприка“Јави даље.
— упита га Јованче, његов друг из клупе. — Ништа. Наш се учитељ зове „господин Паприка“Јави даље. Јованче стаде да се смије кришом, у шаку, па гурну друга испред себе: — Перо, овај се учитељ зове господин Паприка.
Ех, кад баш он измисли онај проклети надимак?! — Ко је од вас двојице оно казао? Одједном, неочекивано, Јованче устаде с мјеста и мирно, чврстим гласом, одговори: — Ја сам рекао. Изненађен, учитељ малчице устукну. — Баш ти?
— Добићеш половину и ти и онај твој друг! — разгоропади се учитељ, па јурну према посљедњој клупи, али Јованче истог тренутка трком допаде до отвореног прозора и попут лопте искочи напоље. — Опа! — оте се Стрицу одушевљен узвик.
Кад год би га гдјегод сусрео, Николетина је добродушно гунђао: — Здраво, брате Стриче! Кад се Јованче предвече вратио из Гаја, Стриц га пресрете на пашњаку. — Шта мислиш сад?
Тој мудрости он се већ не би досјетио: не дођеш у школу, нема батина, проста ствар. — Па шта ћеш онда радити? Јованче весело узви обрвама. — Ехе, то сам ја већ смислио.