Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Није онда ни чудо што су се весели ђаци Јованчетове дружине сјетили и тако озбиљних ствари као што су заклетва, другарство или издаја.
Није било друге, ваљало га је повући из села. Онога јутра кад је Паприка путовао из села, „стара гарда“Јованчетове дружине — Стриц, Мачак, Потрк, Вањка, Ник, Николица, Луња, и сам Јованче — били су на окупу у једном љескару близу
— Опет у чету, опет! — повесели се Јованче и скочи на ноге. — Устај, идемо тражити Мачка. ВИИ „Стара гарда“ Јованчетове дружине сједила је на окупу у хладовини под самим Прокиним гајем.
Јесу ли то баш озбиљно пукнули у њ? XИ Из дана у дан стражарили су дјечаци из Јованчетове дружине и њихови сигнални димови често би се извили над Лисином и Голим брдом најављујући опасност.
— забринуто упита дјечак и саучеснички је помилова по коси. Дирнута његовом бригом, Луња сакри главу на Јованчетове груди и тихо заплака. — Луњо, душо, шта ти је? — Сви сте ви мене оставили, читава дружина! — промуца Луња.
— Друже команданте, како би било да ми дадеш курире из бивше Јованчетове дружине. — А зашто баш њих? — зачуди се командант.
— Па добро, Никола, поведи их са својим батаљоном. Пред полазак у батаљон, читава дружина искупи се код Јованчетове куће. — Дјечаци, сјутра ћемо сви у војску — рече Јованче.