Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Иза ниске камене ограде пред џамијом, Миканов брат Јоваш препуцава се с групом усташа који га гађају кроз прозор једне приземнице опкољене ријетким шљивиком.
— Ех, гдје ме она банда из куће прикова уз овај зид, па ни мрднути не могу! — отпухну Јоваш. — А баш бих се волио малчице умијешати у онај гужвањац, да оној својој будалини Микану покажем како се туче.
Кркљанац код џамије одједном процијепи нечији снажан узвик: — Не дајте, браћо, однесоше ме! Јоваш чисто подскочи у мјесту, познаде глас брата Микана, али исто тако брзо сједе поново у заклон и злурадо врекну: — Аха,
Микан се поново прогули, сад већ сасвим из близине: — Јовашу, брате, не дај ме, жива ме однесоше! Скоро обрадован, Јоваш се окрену.
Они тамо с пенџера очи ми моје извадише. Нећу, нек се сам вади како зна. Јоваш се окрену и, као да се више ништа око њега не дешава, продужи да се препуцава са „својим“ усташама.
— задављено опсова Микан губећи наду у било какву помоћ од брата. — И ја теби двапут! — у пола окрета врати Јоваш и срце му весело заигра кад крајичком ока спази како се ониски Козарчани, омладинци, пребацују преко ниске ограде за
Послије десетак минута, изгребан, гологлав и само у чарапама, Микан допуза уздуж зида до братова заклона. Јоваш је лежао наузнак, као да се одмара. — Ето ти, мамлазе сељачки, ја се извукох и без твоје помоћи.
Јоваш је лежао наузнак, као да се одмара. — Ето ти, мамлазе сељачки, ја се извукох и без твоје помоћи. Јоваш с напором превали главу на његову страну и простења: — Неће гром у коприве ...А ја, видиш, и без твоје помоћи погибох.
А ја, видиш, и без твоје помоћи погибох. Јоваш тихо штуцну, нагло се презноји и спусти поглед на братове босе ноге. — Ето ти, узми моје ципеле, мени ионако неће