Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Пуцњава из џамије ојача и вагну на Јовашеву страну. Микан се поново прогули, сад већ сасвим из близине: — Јовашу, брате, не дај ме, жива ме однесоше! Скоро обрадован, Јоваш се окрену.
Узалуд се овај отимао и ногатао. — Јовашу, брате! — Аха, Јовашу, је ли! — дрекну момак злурадо. — Јесам ли те ја звао у партизане, а?
Узалуд се овај отимао и ногатао. — Јовашу, брате! — Аха, Јовашу, је ли! — дрекну момак злурадо. — Јесам ли те ја звао у партизане, а?
— Удри, Јовашу, божију ти куварицу! — чу се од џамије неки други глас, али момак само љутито отпухну: — Шта удри! Имам ја и своје
Јоваш се окрену и, као да се више ништа око њега не дешава, продужи да се препуцава са „својим“ усташама. — Јовашу, гребем ти дио матере! — задављено опсова Микан губећи наду у било какву помоћ од брата. — И ја теби двапут!