Јакшић, Ђура - ПРОЗА
БАНАЋАНКА 12 ЈЕДНА НОЋ 41 КОМАДИЋ ШВАЈЦАРСКОГ СИРА 57 МОЈА ЉУБАВ 62 БЕЛА КУЋИЦА 65 ПРОЗА УСПОМЕНЕ ДРУГУ ЈОВИ ЈОВАНОВИЋУ ГОДИНА 1849. Свачији је живот књига. Почетак јој је уздисај и крзница; свршетак јој је покров и уздисај.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
— „Помози Боже — рекосмо ми — то је јошт боље, јер ми ионако нисмо Ђердапу вешти.” Сад пишемо Миленку, да он пише Јови Протићу у који ће нас дан дочекати у Раму на Дунаву. Дође уречени дан за полазак, и дође и чамац са три возара.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
„А... измирићу га ја!... Док само испричам попу и Јови како је то сладак човек!... Богами смо се огрешили о њега!... Па, још како се брине о моме Лазару!...
— Кажем ти, разговара ти, брате, о свему и свачему као да није Турчин. Ето, са мном је говорио и о теби и о Јови... — А шта је говорио? — запита поп, али преко срца... — Вели: добар вам је онај поп. Красан човек!
— Али, попо... — Шта али?... Па ти си данас по његовој вољи изабран за кмета. Он је јучер претио Јови чак и смрћу ако се данас кметовања не одрече... И Јова се одрекао, а тебе кмети Маринко Маринковић!...
Кућу ће ти запалити и побити све живо. То су наумили и попу и Јови... Кад сам видео Лазара да коња појаха, ја се кретох овамо; знао сам да си овде. — Станко се тресао као у грозници.
Па те позвах да још коју прозборимо. Хвала и теби и Јови!... — Јова беше код мене кад ми твој дечко дође. — Баш добро!... Седите!...
— па наже. — На спасење Христово!... — рече попа, примајући чутуру. Он наздрави Јови и онда метнуше чутуру преда се. — А је ли Станко код куће? — упита поп. — Није...
Он узе главу Станкову, привуче је к себи и пољуби неколико пута... Попа, иако беше тврд на сузи, проплака, а већ о Јови и Петри да не говорим!... Алекса махну руком преко очију, па рече: — Што јест — јест: мио је живот!...
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
дува ветар преко свега и свачега, док не додува сан богодан нашем Јови (или какво буде име детету).³⁶ Или увече, када мајка успављује дете, ваља се да узме мало воде у уста, па да том
Сремац, Стеван - ПРОЗА
се тако понављало из године у годину неких десетак петнаест година — док се није најзад досадило и шефу и практиканту Јови.
пушкар увардао и, што кажу, »пофатао« му марифетлуке, па је после и он сам кришом писао »надгробна слова« и конкурисао Јови. Овај је осетио да му се умалио приход, али задуго није могао да ухвати откуда долази то.
! Мрдни мало! Јавни се, здравља ти! Твоје се ствари овде радо читају! Ти спаваш, Бруте!!« А толико је доста било Јови. Дваред се није дао опомињати, него седне одмах па напише допис. — »А где вам је госпођа Кајо, Јова?
ласкало што се тако брзо и добро упознао са једним краљевско-српским беамтером, да је с њим био »пер-ту«; а и нашем Јови допало се све код Швабе, и његова мала женица Катика, а још више волео је да чује кад Шваба стане да говори српски,
Шваба не разуме, па се само смеје, а друштво још више. А Јови је то лако ишло, јер је боље владао српским језиком него Шваба Кристијан, а наш, опет, матерњи језик пун је таквих
пута ужасном лармом дочека и баци се за њим мотком, која га мало дохвати, тако да му неће скоро пасти на памет да дође Јови. — Сад је Јова био без бриге за печеницу.
— прекида га госпоја Каја — која је имала много занимљивији разговор с господином Пајом, јер је опазила да је Јови већ отишла машлија на раме, а то је био поуздан знак да њен Јова сада ништа нит’ види нит’ чује.
— Зар ти мени то! Твоме Јови! Видиш ли, море, онај пиштољ? Сад ћу ти га скресати у чело! Ти мене знаш! Кад ме на овом степену видиш — мани ме!
— А видиш ли, прико, ово? Није коме је речено, већ коме је суђено. Исто к’о и твоје! Не знам баш поуздано је ли Јови све јасно било, али тек некако после овога разговора постаде нешто озбиљнији.
Можда би био и чувен списатељ! паде Јови на памет данас на Божић. Седео би тако, па би само писао књиге, продавао би их и текао паре.
— Можда ће сад ко, зачуђен, запитати: откуд сад Јови Пољопривредни календар, и шта ће баш тај календар њему, кад Јова нити је кад био нити ће бити пољопривредник (јер осим
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
За разлику од његових осталих имењака, овоме најновијем Јови дадосмо надимак „Велики“. Била је то плећата момчина, окретна и подузетна.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Кад то чула шећерли дјевојка, Отпоручи Каранфилу Јови: “Ој Бога ми, Каранфиле Јово! Ја сам чула, да си кујунџија; Послаћу ти ситну трепетљику, Сакуј мени статве и
159. Што сам млада, да сам вода ладна, Ја бих знала ђе би’ извирала — Крај дућана Јове базарђана; Не би л’ Јови жеђа додијала, Не би ли се водице напио, Не би л’ мене у води попио, Не би ли му на срце панула И на срцу рану
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
КАЛЕНИЋ: Сасвим! Запиши, ујка-Васо, да се Јови поп-Арсином да служба како би се држави дала прилика да искористи његово знање. ЖИВКА: А шта би ти, теча-Панто?
Ћипико, Иво - Пауци
Стари Илија под зиму продаде газда—Јови жито и сијено, као и сваке године. Оставио је само толико колико му се чињаше, онако по прилици, да ће преко године
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Бранко је морао на част се заклети да ће ћутати. Јови је просто наређено. — Павле има да ради, и да од куће чује само добре гласе. Оздравићу ја.
О тој врсти помагања господин Томе, фрау Роза није ништа напоменула ни Павлу свом, а камоли некоме у вароши. А Јови је било забрањено да о томе и у сну снива, иначе је крај картама и у кући и ван куће.