Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Усред тога нашег разговора дође стари кнез Никола Грбовић и војску према нама упаради, а Јовица Милутиновић од марама барјак начинио и носи га тамо амо покрај параде.
То сва војска веће дознаде, и као громом поражена оно вече сва побеже низ Саву. Овим начином останемо ја и капетан Јовица Милутиновић, садањи член суда ваљевског, у нашем шанцу са 18 момака, пунећи велики топ и на Турке бацајући, да би наша
дођемо на коцељевачку ћуприју, ту се с Јовицом опростимо и исплачемо један другом, аки последње целованије одамо. Јовица оде својој кући, а ја са оно момчади на Забрежје, гди се народ у Цесарију превози: куда је и војвода Милош Обреновић
Док је мој отац ̓одао по селима боговађским и по другим местима подгорским, селима око Медведника, дотле неки Јовица из Врбице са 40-50 момака пређе на Белом Броду Колубару и преко ваљевске оде у шабачку нахију.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Кад сване, видећу. Па се окрете дружини: — Јоване! Јовица! Припазите на њега док не сване. Из присенка се дигоше две прилике и приђоше Станку. — Разјаглите ватру и седите.
А ти, ако хоћеш, можеш и спавати — рече он Станку. Онда наста тајац. Само се чуло пуцкарање ватре коју Јовица спотаче. Плавичасто румен пламен обасја сву шуму, али Станко не може распознати лица спавача у сенци...
Станко диже главу и прекрсти се. Хајдуци Јован и Јовица дигоше се на ноге. Јован узе чобану и рече Станку: — Хајде! Послушно као дете, диже се Станко на ноге и пође за њима.
Онда Јовица поли Јовану и Станку, а Станко опет њему. Пошто се умише, убрисаше се својим дебелим рукама, па се окретоше истоку те
Али, ево, нећу питати! У име мојих тридесет другова велим ти: добро ми дошао!... Јовица!... Дај хлебац и со! Јовица Нинковић поскочи лако, дохвати једну торбу, извади из ње читав хлебац и дрвен заструг са
Али, ево, нећу питати! У име мојих тридесет другова велим ти: добро ми дошао!... Јовица!... Дај хлебац и со! Јовица Нинковић поскочи лако, дохвати једну торбу, извади из ње читав хлебац и дрвен заструг са сољу па пружи харамбаши.
А то су и били махом суседи његови: Ногић из Совљака, Чоњага из Али-агиног Салаша, Латковић Јован и Нинковић Јовица из Клења, Илија Заврзан и Станојло Суреп из Глоговца итд., итд. За разговором дође шала, за шалом игра...
— Дева — рече Јован. — Шта ли нам носи? — Нешто има!... Дева не долази џаба — рече Јовица. Дева назва бога и поздрави се. — Откуд ти? — пита харамбаша. Дева само ману прстом. Харамбаша се диже и приђе му...
— заповеди он. Заврзан загракта као гавран... Док длан о длан, и стража ту. — Сурепе, Станко, Илија, Јоване, Јовица!... Ви ћете са мном... А ви... Ногићу, ..... Води их на Дренову Греду и тамо нас чекај...
Ишли су ћутећи. Сваки је своје мисли премишљао. — На Жураву, дакле — рече Јовица. — Да неће бити каког окршаја данас? — Па... може бити. — Да нису трговци? — А... са њима бих лако!... Него бег.
— рече Заврзан. — Ја сам ти, брате, морао чекати неких месец дана док ми се даде прилика... — А ја петн̓ест — рече Јовица. И почеше причати о својим првим мегданима.
Ти, Јоване, до Илије... још овамо мало... Ти, Сурепе, ту, близу ћуприје... Јовица, ти ћеш овде, а ја ћу онде. Нас петорица смо са леве стране пута. Ти, Станко, ти ћеш сам бити с десне стране...
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Кад се, међутим, са стварима поигра на старији, познатији начин, утисак је кудикамо пунији, лепши: Шутну лопту Јовица, лопта скочи као птица из дворишта. Ништа, ништа. Ко топ пуче тротоар - дочека је оџачар.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Гле само како се, због њега, Јовица Степановић расторокао. Слушајте шта прича: — Живко, брате, Живко тај до тебе, нико други! — Ама причај нам, славе ти!
— Ама причај нам, славе ти! — 'Оћу, брате, како не бих; да ви'ш само, да поцркате од смеја. — Немој дер ти ту, Јовица, да извољеваш ништа, вели му Живко. — Рђа га убила ко извоље'во, све ћу да причам, ка' што је било.
А Перо се привук'о полако, па сркуће из ћасе, а своју чашу са ракијом држи поред себе. Јовица се придиже, одмаче се у мрак, па се брзо врати и ћушну нешто у Перову чашу. — Ко то дирка ћасу? викну Благоје.
— Даћу му надницу, ако ми каже који је ово... — Па ја сам, 'нако, дед' шта ћеш ми, вели Јовица. — 'Оћеш да срчеш туђе, а твоје да не мирише!... — Шта, шта је то? повикаше многи не знајући у чему је ствар.
— Не дам! — Е, ја ћу да причам. — Де, ако смеш! — Причај, причај слободно, вичу сви. — Што да не смем! вели Јовица и исприча, како му је потурио нешто у чашу, док је он сркао из Благојеве ћасе...
А поп Јовица ме, у оваквом случају, моли и да прочитам слово народу. Вели обневидео је... После он узме беседу од мене и својом
у врху : »Сочинио и пред благочестивим христијаном изговорио слово сије у храму свјатаго Преображенија свјашче ник Јовица Цуца«, па то преда господину проти, да, по надлежности и дужности, пошље Преосвећеном на оцену.
Ни чашице комовице да ми понуди!... Још да није сам ђаконисао многе године, па да не зна!... Само ме поп Јовица, оног дана кад му предам изговорену беседу, позове на чашу комовице, али чак његовој кући.
Мучи се човек, шта ће!... Лепо је тешио моју жену, миловао моју дечицу и дао им шаку ораја... (Поп Јовица има обичај да »лори« деци ораје, кад их затекне да играју на улици, али одмах тај плен раздаје другим малишанима које
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
њихова кћи Спира, Јевремов пашеног Спириница Ивковић, адвокат Госпа Марина, његова тетка Секулић, полицијски писар Јовица Јерковић Сима Сокић Срета Први грађанин Други грађанин Трећи грађанин Говорник из народа Младен, покућар
) „Дај му!” (Даје кесу шегрту.) На, носи ово калфа-Јоци. ШЕГРТ: А увраћао у дућан и газда Јовица, питао за тебе, газда. ЈЕВРЕМ: Добро! ШЕГРТ (сретајући се на вратима са Јовицом): А, ево га! (Оде.
ЈЕВРЕМ: Добро! ШЕГРТ (сретајући се на вратима са Јовицом): А, ево га! (Оде.) ИX ЈЕВРЕМ, ЈОВИЦА ЈОВИЦА (с врата): А ја свратио у дућан, па кажу момци отишао кући. ЈЕВРЕМ: Откуд ти? ЈОВИЦА: Откуд?
ЈЕВРЕМ: Добро! ШЕГРТ (сретајући се на вратима са Јовицом): А, ево га! (Оде.) ИX ЈЕВРЕМ, ЈОВИЦА ЈОВИЦА (с врата): А ја свратио у дућан, па кажу момци отишао кући. ЈЕВРЕМ: Откуд ти? ЈОВИЦА: Откуд?
(Оде.) ИX ЈЕВРЕМ, ЈОВИЦА ЈОВИЦА (с врата): А ја свратио у дућан, па кажу момци отишао кући. ЈЕВРЕМ: Откуд ти? ЈОВИЦА: Откуд? Отуд, наишао, нанео ме ветар! ЈЕВРЕМ: Седи! (Одлази десним вратима.) Данице, дедер још једну кафу.
ЈОВИЦА: Откуд? Отуд, наишао, нанео ме ветар! ЈЕВРЕМ: Седи! (Одлази десним вратима.) Данице, дедер још једну кафу. ЈОВИЦА (седајући): Имам, знаш, неке наполеоне, па рекох да их не дајем из руке док тебе не питам за курс.
Него, ако си дошао за неки посао, а ти говори! ЈОВИЦА: Па... па и за посао. Ти имаш, знаш, неке јареће коже. Једанпут си ми се жалио не знаш шта ћеш са њима, па, рекох, ја
Него ти увек тако: обилазиш девет сокака док стигнеш у кућу у коју си пошао. Друго си ти дошао, ниси за коже. ЈОВИЦА: Ништа друго, него за коже! ЈЕВРЕМ: Е, па, дедер сад, немој да му кажеш!
ЈЕВРЕМ: Е, па, дедер сад, немој да му кажеш! Па јеси ли Ти, бре, пио алвалук кад сам их продао? ЈОВИЦА (као бајаги досећа се): Па је л' то за коже било? ЈЕВРЕМ: Није, него за дрењине! ЈОВИЦА: Ја смео с ума.
ЈОВИЦА (као бајаги досећа се): Па је л' то за коже било? ЈЕВРЕМ: Није, него за дрењине! ЈОВИЦА: Ја смео с ума. ДАНИЦА (доноси кафу, оставља и одлази). ЈЕВРЕМ: Море, ниси смео с ума, него — знам ја тебе.
Ако хоћеш да купиш коња, а ти прво почнеш разговор о обручима и бурадима. ЈОВИЦА: Па, знаш како је, трговачки ред колико да отпочне разговор. А... јеси ли слазио од јутрос у чаршију? ЈЕВРЕМ: Јесам.
А... јеси ли слазио од јутрос у чаршију? ЈЕВРЕМ: Јесам. ЈОВИЦА: Па биће онда и да си чуо што? ЈЕВРЕМ: А шта има да се чује? Има л' што ново?
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Мало затим прође кроз село глас: да се покојни Јовица повампирио, па сваку ноћ долази на кметова врата и лупа. Станка је и Јовицу чекала две ноћи, па, не видевши ништа,
Ћипико, Иво - Пауци
А у варош дошао Јовица— тако су газду тада звали и многи се тога свају у уским гаћама на каиш и с црвеном капом на глави, чије дуге ките по
Кад им се чињаше какова ствар прескупа, кретао би Јовица главом, обазирао се око себе и казао: — Тако хоће господар, а да је на моју, било би друкчије!
И негдашњи Јовица постаде газда и господар; и помало увуче се у друштва и породице, а откад по обједу зажели да пије црну каву,
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— резоновао је Јовица Станковић. Знак дивљења и знак питања професор нам је са мање тешкоћа објаснио, али смо доцније, у животу, видели да
лењо мисли и да доброћудно жмирка очима, па чак поче и кожа да му постаје неосетљива а нос да му се испушта у сурлу. Јовица Орангутан поче такође да стиче неке чудне покрете, које дотле није имао.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Дојчегић Вук је (можда) Дојчевић из црногорског предања. Бошко Рајчевић, Стојан (Степојев син), Јовица Ресавац, Орловић Павле и Радобег Мијајло нису познати историји. Големовић Ђура је челник деспота Ђурђа.