Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Онаке девојке нећеш наћи ни усред Крагујевца...“ Па зар мислиш да је главе обрнуо? Јок, вере ми! Ћути вам он као земља, па из моје куће, лепо, крадимице, све поред потока, па у Сремчев воћњак...
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Вели му други: „Та, брате, кад скупа путујемо, ваљало би да речеш: нашли смо, а не: нашао сам.“ Јок, неће ови ништа од тога да зна. А кад мало почас, ето ти људи на коњи за њима, вичу: „Сикиру!” — „Што ћемо сад?
дервиши, паметни ка' и он, одговоре: „јок, како би стајало? А шта у алкорану нејма?” Онда он намах заповеди: све те књиге на ватру! И тако је и било.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
” — „Јок, јок! ја од вашега соја хоћу кнеза и никако друкчије!” говорио је Фочић. Онда мој стриц оде и договори се с ваљевским
” — „Јок, јок! ја од вашега соја хоћу кнеза и никако друкчије!” говорио је Фочић. Онда мој стриц оде и договори се с ваљевским
Позадуго ћуташе, док рече Муста-бег: „Кажи му алај-бег!” — „Јок вала, кажи му ти!” — Онда капетан поче овако: „Попе, да ти кажем једну ћаију (тј. приповетку).
— „Јок, јок, ти си тај и тај краљ.” — Он се одриче. Али је краљица врло мудра била, па је послала накаша (молера) те краљево
— „Јок, јок, ти си тај и тај краљ.” — Он се одриче. Али је краљица врло мудра била, па је послала накаша (молера) те краљево суре
Дали нам да седимо, и разговарао се секретар турски с нама, питали смо има ли какав одговор. Он одговори: „Јок, трећи дан биће одговор.” 10. јануара око 10 сати одем са г.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— Одговараше Радан тек онако — нека се говори којешта. — А не бојите се змија кад идете боси? — Јок, не бојимо се! Господин утом разви један замотач у торби, па рече, као чудећи се: — Гле, гле! Та то је глава шећера!
— прича он даље: »Дај ми«, вели, »те букагиије!« »Не дам«, вели Петар. »Море дај, немој се мучити... скинућу ти их!« »Јок не дам!« рече Петар и пође. Попа нестаде. Нити се знаде куд оде ни шта би од њега. Ама да рекнеш да је што шушнуло...
А овај капетан јок! Он дође изјутра трезан, чист, лепо очешљан, умивен; седне за свој сто, па заиште од пандура свога чашу хладне воде и
Еле, просто си једва чекао да час изиђеш на чист ваздух. А овај капетан јок! У њега су послеподне, особито лети, прозори отворени, на столу мора бити цвећа; зими кади се измирном или шећером...
А данас јок! Прође мимо те, готово да се раменом очеше, па баш ни у уво!... Зовем га, брате, ето послом званичним у канцеларију —
Шта ти кô велиш, Ђуко? — Не шал̓те се главом! — искоси се Ђуко чисто љутито. — Јок. То нипошто да нисте радили! Одмах ћете му укварити ову добру вољу.
Ама, он ће сам мислити да га митите, па не ваља. — Јок! Не дај, боже, да га митимо — поче уверавати Ђуку један ,од њих — него ко велимо где нам је први пут дошао — неће
— Хе, шта би — то је мука сад! Да је нешто за децу онако лепо... — Да спремимо једно прасенце мало? — А јок! То неће бити у реду... А и да је — он прасаца сад има. Ту баш пре неки дан опрасила му се крмача.
— Како бих ја вама прескупио! — одговараше Ђуко на ту жељу њихову. — Та сатрео би ме хлеб и со ваша. Јок, богами — равна три талира дао сам за њу. — Е баш скупо си платио, брат-Ђуко! — при мети кмет. — Скупо, није вајде!
— понудише поп-Перу да очита здравицу. — Нека наздрави учитељ Иво — вели поп. — Де ти, Иво! Ти умеш боље. — Јок, јок — нећка се Иво — ти, попе, боље умеш. На тебе је ред. Сви гракнуше: — Поп Пера!... Поп Пера!... Дела, попе!...
— понудише поп-Перу да очита здравицу. — Нека наздрави учитељ Иво — вели поп. — Де ти, Иво! Ти умеш боље. — Јок, јок — нећка се Иво — ти, попе, боље умеш. На тебе је ред. Сви гракнуше: — Поп Пера!... Поп Пера!... Дела, попе!...
— Ух, опет та проклета воденица? — прогунђа неко. — Да градимо другу! — вели чича Мирко. — Јок, да тражимо воденичара! — рече Срдан. — Да чувамо сами! — виче Ћебо. — Аја!... Да развалимо ову! — узвикује Ђилас.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Е, мој Машо, мој драги брате!... Нијесам ја за ова посла. Овдје треба Мујо из Богатића, а јок ја! — Ти си добар човек, ефендија! Ама ја бих рекао да треба бити мало оштрији. — Па, како ћу!
Маринко упиљи у њега. — А... не варај, синак!... Ти, јест... Да пије која цурица замакла за око?... — Јок! — рече Лазар и поче крити очи. — Ха!... ха!... ха!... Знам!... Јелица Милошева!... Лазар сагао главу и ћути.
– А, ти си, чича Маринко? – Ја, сине, ја. – Откуд ти? — Тражим тебе. — Моји те послани?... — Јок. Субаша ме послао да те нађем пошто-пото... Лазара прође језа... Тек беше одахнуо од једне, ето ти му друге бриге!...
Харамбаша показа један висок пањ недалеко од себе. — Деде! — рече. — „Из места”? — пита Станко. — Јок, изатрке. Станко се закаса. Кад дође до пања као да крила доби... — Жестоко!
— Али... убиће те! — Нек̓ убије!... Ти мислиш бојим се ја смрти?... Јок!... Зашто да се бојим?... Ваљда ће ми бити жао онога живота што га нећу провести с Лазаром?
— Ја је нисам видео. Турчин му погледа у очи. Али очи старчеве ништа нису казивале. — Лажеш! — Јок!... Ти ме питаш, ја ти одговарам!...
И он се, као, загледа у тог човека... Лице му познато, а не сећа се где га је видео. „Познајеш ли ме?!...” — „Јок, бива!” „Ја тебе познајем, Крушко!” — рече му тај човек, па му приђе, ухвати га за врат и диже као перце какво...
И пођоше. — Ама баш да вас запитам: што ви од мене окрећете главу? — Ко? — Вас двојица. — Јок. — Ама видим ја, попо!... Не да се то сакрити!... Ја не знам шта вам је... Па, чујем да сте чак и Алекси у кућу ишли.
И пође. Али Лазар скочи из постеље, па га ухвати за рамена. — Не иди!... — Н... не иди!... Убиће те! — Мене? Јок! — Не иди!... Мал̓ мене не уби!!... Да није било чича Алексе, ти не би имао сина!... Страшна мисао обузе Ивана.
Је ли тако? — Па шта сам скривио? — упита Крушка. — Завађао си народ. — Јок ја. — Јеси. — Сад сам у твојим рукама — можеш ме натјерати да признам, али нијесам. Све је бјежало од мене.
— Па ако не знаш, договорићемо се! — прекиде га Заврзан. — Ваљда је Срећко знао све кад је у гору дошао?... Јок!... Него... невоља га свему научила. — Тако је! — рекоше Јован и Јовица. — Добро, онда се примам. — Сад доста.
— Господе!... Хвала ти на твоме дару!... Ногићу!... Ево ти чете!... Води нас све куда ти душа жели... — А ... јок!... Харамбаша рече: Станко је добар, нека он буде харамбаша! — Тако је — рече Суреп. — Онда добро!
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
” — „Ха, не тиче те се је ли? дај овамо, докторе! Један, два, пет — колико их треба! деде, сеци! Сеците му ногу овде! Јок, не питам ја треба ли или не треба: сеци ти само! Тако! Сад види како је ономе онде! Ха, синко!
— Е, а ти треба да знаш, јер ћу ја по томе да судим, да ти после не буде криво и да не рекнеш овај и онај! — Јок ја! — Добро! А сад иди док се ја размислим!
Нико ме више не воли до тебе! — Ћути, лудо моја, како те не воли? Сви те воле! — Јок, јок, знам ја! — Како знаш, радости моја, кад ти с нама ниси досад ни говорила?
Нико ме више не воли до тебе! — Ћути, лудо моја, како те не воли? Сви те воле! — Јок, јок, знам ја! — Како знаш, радости моја, кад ти с нама ниси досад ни говорила?
— Ја велим да је опет дате мени у кућу — рече Глувић. — Јок! — каже кум Нинко. — Код тебе је била скоро двије године, а код мене једном у недјељи.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Да ја теби дам два. А? Сељак ћути. — А? — Ниси ти муштерија! — вели и спрема се да иде. — Два и по. — Јок... три и по. Јовану су једнако звониле у ушима рођакове речи: да ће прасе трајати до Малога Божића.
!... Ево, да видиш; ево гледај, — рече Јова и утрапи му главу у шаке. — Верујем — вели г. Паја. — Јок, јок; увери се на лицу места! — вели Јова. — Ама верујем, де... — Ама, јок, нећу ја да ми после те ово те оно кажеш..
!... Ево, да видиш; ево гледај, — рече Јова и утрапи му главу у шаке. — Верујем — вели г. Паја. — Јок, јок; увери се на лицу места! — вели Јова. — Ама верујем, де... — Ама, јок, нећу ја да ми после те ово те оно кажеш...
— Верујем — вели г. Паја. — Јок, јок; увери се на лицу места! — вели Јова. — Ама верујем, де... — Ама, јок, нећу ја да ми после те ово те оно кажеш... Шта ће прика, стаде тражити ту рану на глави, али је никако не нађе.
— Играли смо се... — Где? — На Врачару... — Шта сте се играли? — Играли смо се рата. — Срба и Турака? А? — Јок! Играли смо се Бура и Енглеза. — Тукли смо се. Па јесу ли се сви разишли ћопави ка’ ти, благо мени? — Нису!...
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Заклео се у душу, у вјеру, у шта хоћеш, па опет слагао ко пас? — Јок, то се досад није чуло у овој околини уозбиљи се дјед.
— Ма шта тице, шта ...Ти се већ напио ко мој весели Ниџо. — Јок, побратиме тмурно дочека старац. — Сјећам се као да је вечерас било: помоли се мјесец над гајем, сто метара над нашом
Знаш, онако, рецимо, за нечим што је могло бити па — није се остварило? — Јок, брате, баш никад — тврди дјед, иако му није сасвим јасно шта га то брадоња, у ствари, пита.
— Јок, јок, не иде. Предсједник краљевске владе такођер се зове Петар, па би овај незаглављени народ свашта могао помислити.
— Јок, јок, не иде. Предсједник краљевске владе такођер се зове Петар, па би овај незаглављени народ свашта могао помислити.
— Нијеси кресо шибице? Па пушиш ли ти? — Јок, брате. — А како си ложио ватру код куће, бог те у шуму окренуо? — Запрећемо увече ватру, па се све до дана нађе
— Ја сам своје прославио онда кад је требало. Вала сам и осеирио, до посљедњег метка. — Па баш зато ћеш и доћи. — Јок! Идите ви остали ком се иде, а ја ...
— Па, болан, човјече, ти им чуваш и уређујеш гробље већ толико година, па зар сад, на таквој свечаности . . . — Јок, јок, зовите ви оне којима треба поука како се ваља тући. — Ено га, де! А шта ти је то на томе твом овну?
— Па, болан, човјече, ти им чуваш и уређујеш гробље већ толико година, па зар сад, на таквој свечаности . . . — Јок, јок, зовите ви оне којима треба поука како се ваља тући. — Ено га, де! А шта ти је то на томе твом овну? — Споменица.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Мој Ахмеде, прави се ти луд, ако си паметан! (Гласно) Шта мислиш, да л ће ово одело да нам скидају? ХУСО: Јок, оставиће га тако, не теби, да такав идеш пред одабашницу! СУЉО: Биће боље да га пошљу у жито. ХУСО: А што у жито?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
— Па шта ћеш јести, кад немаш уза се ништа? Мањ ако знаш гдје механу. — А, јок то! Него се ти не брини, већ ако си гладан, онда да ми чиниш друштво рече и рашири мараму, па поче редати све боља и
Узе шешир и штап, па подиже јастук да узме и мараму. Али, хоћеш! Ње нема. Преврћи овамо онамо, а јок, ње нема. Гледа да није под креветом, — нема!
— Ја има чејрек сахата, ја и нема! — одговори просјак. — Ја, је ли ико још овуда пролазио? — упита јунак. — Јок вала, ја нијесам никога видио, — одговори просјак.
Они га сви замоле: — Дај де, лијепи и златни ага, претури нас какогод тамо до јесени. — Јок, јок! Сахат је већ дошао. — Ама ти нам оно рече: „Ако ћете, вала, до кијамета, чекаћу вас“.
Они га сви замоле: — Дај де, лијепи и златни ага, претури нас какогод тамо до јесени. — Јок, јок! Сахат је већ дошао. — Ама ти нам оно рече: „Ако ћете, вала, до кијамета, чекаћу вас“.
— А да хоћемо ли у уторник? — Јок, попе! — одговори кочобаша — Зашто — ја мислим вријећи шеницу, тако сам уговорио и капарао људе и коње.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
(Подбочи се и почне читати.) СТАНИЈА (дуго га гледи, па онда Љуби): Ајде код Неша. ЉУБА: Сад Же он доћи. СТАНИЈА: Јок, јок, ајде да ми тражи кола, да идем. ЉУБА: А што, мајка? СТАНИЈА (жалостиво): Да идем, да идем.
) СТАНИЈА (дуго га гледи, па онда Љуби): Ајде код Неша. ЉУБА: Сад Же он доћи. СТАНИЈА: Јок, јок, ајде да ми тражи кола, да идем. ЉУБА: А што, мајка? СТАНИЈА (жалостиво): Да идем, да идем.
ЉУБА: Оћемо ли данас пробирати франсе? ВЕЛИМИР: Јок! Ја сам већ поручио да не долазе. ЉУБА: А што?, ВЕЛИМИР: Имам важна посла.
ВУЧКО (тресе главом): Ја! ЉУБА: Светислав и Милева. ВУЧКО: То се играло већ. ЉУБА: Сад по други пут. ВУЧКО: Јок! Ту не идем. Ете ако ће мајка. СТАНИЈА: А што је то, синко? ВУЧКО: Театор. СТАНИЈА: Што је то театор?
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Успут, бакута опаљује све у шеснаест страшно свежу ствар, „Ламбетвок“: Левом крени, десном јок, То се зове — ламбетвок! Тра-ла-ла-ла, Ла-ла-ла-ла-ла! Луда кућа!
— Рецимо да јесам! — Па, како си ми? — А с ким то разговарам? — Зар је то важно? Јесам ли те пробудио? — Ма јок! Откуд бих књавала у три сата ноћу? — Хтео бих да разговарам с тобом ... — А о чему?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Стоји код бунара, знаш, и гледа ме право у очи. Код нас би сто пута побегла. А она јок, као да ме чика. — Помози бог, снао, кажем ја. „Бог ти помогао... А отклен си?“ — пита она мене.
— „Вала богу, мени ништа не фали.“ — Како ти не фали, кад си болесна? — „Јок ја“ — каже, па се испрси. — Добро... а што ти се ово надуло? — дохватим је за груди. — Ух!
— Господин потпоручник, овај, ја приђо једноме да видим како му је... — Је ли био жив? — Јок, господин потпоручник, лежао је потрбушке, овако... Пипну га ја, а он ладан. Теке наједном чу, како нешто „цука“.
— Их! — вели поднаредник Траило и пљуцну. — И остависте чорбу? — А, јок! Сум просуо! — вели Јанкуљ, бришући лице рукавом. — Тако, тако, нека и они из позадине осете шта је то глад.
— Добро, је ли ко погинуо, када се швићкате по цео дан? — Јес, богами, чвркну једног јуче. — Намртво? — А, јок, добро прође, отчепи му само вилицу.
— добацује један. — Могасмо да их бацимо на комшију. — Их, ала би се потуцале наше и нине вашке! — Јок, море, паметније су оне од нас... Неки се окренули лицем сунцу, одупрли леђима о земљани зид и дремају.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— Е, ти си се ту згунторила... нећемо тако, братићу, да ми ноћас жуљиш господина. Јок! Уморан човек, путовао цео дан, па треба лепо да се одмори. Тако је то, братићу мој !... Четири банке за целу годину!
Смркло се одавно. Врата шкрипнуше. Гојко скочи. — Ехе, братићу мој, кажем ја њој: даћеш ти мени, Смиљка! Јок, вели она. Море даћеш ми, луда жено, па макар се сву ноћ вукли по кући. Не дам ти, каже она, па да си још толики...
крпигуза, јарца, вина и тако... — Је ли вас учио пређашњи господин коју игру? — Јок, он само у школи... — Што лажеш, бре, прекиде овога други малишан: зар нисмо са њим сиграли мете на Вилиној Коси, кад
А у ону највећу учитељка купи павлаку од козе. Јок, то ми нећемо!... — Слике, велиш, а какве то? — Курјака, лисице...
Што, зар не може она устати и рећи : извините, или већ тамо... морам на рад, чекају ме деца. Како сам ја ! А она јок... него са њим тамо амо, па цело јутро. И шта су имали толико да говоре? — Лудорије !... А овамо сад гледај је!
Шта, зар ја да изгубим два месеца са овом дерладијом узалуд; а шта ће за то време да ми раде остали разреди ?... Јок, ја сам то са њима наредио све за четири — пет дана: сто, столица, клупа, табла и т. д.
— А ’нако вели... настави ћата, министри су весели, нико и не сања о промени. — Јок, одсече председник. Ја знам што знам: од данас за две недеље биће промене, па ми одсеците уши, ако то не буде...
Ево и позива. — Хм... он се потписао, шапну Веља. — Добро, земљаче, иди ти сад. Доћи ће господин. — Јок, мени је речено да га допратим. — А, дакле стражарно!
А ја ти, брате, не волим онај сељачки обичај: да се руча ма шта... Одвоји мало сира, које јаје па готов ручак. Јок, ја хоћу свакад кувано, а са наше две плате то ће ићи као подмазано. — Па шта ћемо данас? Немамо ништа за кување...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Ка' да ти то, Блажо, навраћаш воду на своју воденицу? — Јок ја. — Ама немој ти продавати бакчованџији краставце, но реци де само, коју ћеш? — Мене, вала, све'дно.
— Шта ћеш признавати, кад смо је ми виђеле. — Ђе, болан? — Знаш ђе, на киселој води. — Зар обадвије? — Јок, ону једну, а друга ти је доље. — Ама здравља ти, па како изгледа ова? — Па 'нако, гледна...
« — Ама то ви ка' да мене певате, Милице? — Јок, вала. Ми то свакад певамо на комишању. — Знам, знам? — Јес', вала, па питај ког' 'оћеш.
— Можете сад извољевати што 'оћете; драго ви је. — Јок, море, 'нако, нема ту извољевања, сам си ми прич'о, него ћути ти сад, да ја причам.
— Здрав ти! викнуше готово сви комишаоци у глас. — Ја сам први! — Јок, ја сам! — Нисте ниједан, ја сам. — Анђа је прва, викну неко из помрчине. — Анђа и нек пије, вели ч'а Марко.
— Их, болан, па шта ти каже? — Па, 'нако, знаш,... 'оћу ли поћи... — А ти? — Ништа. — Зар ниси ништа казала? — Јок. — Дира ли се зорли? — Море, не знам ни сама. Ћути, сутра ћу ти причати. — Ама кажи ми само, јеси ли му обећала?
Зато се и зовеш власт... — Јок, брате, не може то тако, — прекиде га капетан, а ми сви удвојисмо пажњу. — Треба све то удесити... онога...
— Јок. Тамо се иде због грешне душе, да се њој олакшају муке на оном свету, а телу како да Бог. — Знам, знам, чича Перо, рећ
— па потрча к врљикама, дохвати једну мотку, коју беше оставио на чаталу, пренесе је унутра и наслони на врљике. — Јок ја... нећу те дирнути... нек ме Господ Бог од таквог искушења сачува, — викну чича Пера и стукну корак назад.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Ево, ако хоћеш, и уговор такав да правимо. ЈЕВРЕМ (шеретски): Јок, море, што ће мени то! Посао ми, хвала богу, добро иде, па што да тражим преко хлеба погаче.
Ти паре, ја пенџета, а народ мандат! ЈЕВРЕМ (снебива се и ломи): Знам, ал' то... (Тргне се.) А, јок, нећу то да потпишем! СЕКУЛИЋ (узима меницу): Немој! (Ставља је у џеп.
ЈЕВРЕМ: Па тако, зборови, зборови, зборови; не остављате ниједан сокак на миру. ИВКОВИЋ: Па и ви? ЈЕВРЕМ: Јок ја! Ови моји може бити, али ја не, ја волим да се ћути и да се ради. ИВКОВИЋ: Онако испод жита?
Знаш ли ти, молим те, шта је то јавно мнење? ЈЕВРЕМ: Па... новине. СРЕТА: Море јок, какве новине! У новине дође оно што је печено већ. А док се то испече, има ваздан посла.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— Је л’ се ко још отимао за кметство? — повиче Срета. — Јок, брате. Можда би неко и ћео, ал’ није смио. А ко би и могао код живога Милисава?!
народних слобода; утркиваћете се ко ће више и бољих предлога изнети да скујете ланце и да окивате слободан народ! Јок! — рече Сретен одлучно, као витез који једним махом свога мача преполови свога противника. — Јок!
Јок! — рече Сретен одлучно, као витез који једним махом свога мача преполови свога противника. — Јок! У камариле ја не идем! Моја нога неће тамо крочити! Ја остајем уз народ; наши се путеви деле! — Сад...
— Е, па ко да плати? Зар ја ем да ознојим мога Мицка (тако му се звао коњић), ем да платим?! Јок ја, вала! — рече Вујица па сиђе с коња. — Ама нећеш ти — вели Срета, умирујући га — платиће Ђорђе председник.
Не иде ни ово. Не пристаје ни Вујица, а још мање ћир Ђорђе. — Јок, јок! — виче и један и други. Шта да раде у тој невољи? Али се Срета и ту досети.
Не иде ни ово. Не пристаје ни Вујица, а још мање ћир Ђорђе. — Јок, јок! — виче и један и други. Шта да раде у тој невољи? Али се Срета и ту досети.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
” Садам Хусеин је предложио други срок Па га је боцнуо у бок и рекао му: „Јок!” Буш је јурнуо, ал његов савршени радар Открити ћилим никако не беше кадар, А Садамов ћилим, иако беше брз као
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Тȅшко, Турци, вашијем душама, што облисте земљу њеном крвљу! Малене су јасли за два хата. ФЕРАТ ЗАЧИР, КАВАЗБАША Јок, сердаре, не угађеш путом! Вјера турска поднијет не може да се хаба докле глава скочи.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Јок, валај“, рече Пејо. „То није. Главу моју полажем да он не мисли то учинити... Нешто је друго. Бог зна!... Шта ти мислиш
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Нигдје. — Шта си чинио? — Ништа. — Јеси ли се оженио? — Јесам, валај! — А имаш ли дјеце доста? — Јок, валај! — Имају ли дјеца крува? — Јок, валај! — У зли час се оженио! — Јесам, валај.
— Ништа. — Јеси ли се оженио? — Јесам, валај! — А имаш ли дјеце доста? — Јок, валај! — Имају ли дјеца крува? — Јок, валај! — У зли час се оженио! — Јесам, валај. — Игра мечка пред чичином кућом, — Доћи ће и пред нашу.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Имаш право, Турчине! А има ли Турчин право кад вели да ни од куге не ваља бежати? Јок, вала! У том има врло криво. Од бога не могући утећи, не ваља ни да бежимо; а од пожара, велике воде, куге и други[х]
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Мени си родио слугу!“ Теби, Ђорђе Катићу, ја нисам родио слугу. Ниси морао то да ми кажеш. Неће они бити твоје слуге. Јок. Свет је широк. Србија ће бити мала мојим синовима. Попи неколико крупних гутљаја ракије и врати се до корита.
„Велику ливаду и забран“ Нећу да чујем. „Две њиве и ливаду.“ Нема разговора. „И забран одозго, и виноград одозго!“ Јок. „И краве, кола, плуг, и кућу да ти направим.“ Јок. „Цело имање и све злато у готовини.
“ Нема разговора. „И забран одозго, и виноград одозго!“ Јок. „И краве, кола, плуг, и кућу да ти направим.“ Јок. „Цело имање и све злато у готовини.“ Мало је то, газда-Ђорђе, за њега. Погледај само какву руку има!
„Тамо, Аћиме, у том божјем селу, не лају пси. И мртвацима не гризу табане.“ „Ја с тобом озбиљно разговарам!“ „Јок, руку ми мојих, убићу га само ако видим да ће те победити. На такве — рука ме не издаје.“ „Зар и ти да ме изневериш?
Аћим се обема рукама ухвати за браду, вукући у страну два њена прамена. — Јок, капетане! Аћим Катић не излази из апсе и неће на слободу док сви Преровци не буду пуштени и док се не казне злочинци
апсе и неће на слободу док сви Преровци не буду пуштени и док се не казне злочинци за убиства и тиранства по мом селу. Јок, капетане. Нећу милост. То јави свом газди. — Ако Ти је вола, сам јави.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
„Ама какве женске, бре, људи, ожењен сам човек. Оставите се ви мен'!“ „Јок“, вели, „море ко ј' те пита жењен ли си, ајде сас нас.“ Да ти дуго не причам — награбусим ти ја. Леле, шта ћу сад?
Бре моли ме, бре куми, клечи, преклиње, па она, па мајка, па сви редом, јок: ја само ћутим (а плаче ми се) и лечим ствар. После одем у Београд за сваку сигурност.
Није, брате, ово за нас.“ „Јок“, одговара ми он, „учините ми ту љубав, овде да останемо, дужност нашу партијску да испунимо.
Ја појурих ка излазу, покушах да се спасем, али ме сустигоше. „И ти си, веле, био са оном крвопијом.“ „Јок“, браним се ја, и као Петар Христа, трипут узастопце одричем се мога сапутника Илије Илића.
Метанише лисац, све изиграва, пузи, ласка. Вели: „Светли пашо! Смилуј се јадној раји.“ „Јок, јок, не може, валах, не иде. Милош на Дубљу, Милош на Љубићу...
Метанише лисац, све изиграва, пузи, ласка. Вели: „Светли пашо! Смилуј се јадној раји.“ „Јок, јок, не може, валах, не иде. Милош на Дубљу, Милош на Љубићу...
— Енедер, јок, живота ми, и пара, равно равцато три гроша, и неће бити на вједи, него на покој, — брани се и праћака због оне једне
Дедер, љубаве ти, да ми галантираш за ова’ од два гроша, е дедер, душе ти. — За који? За овај? Зар за овај овде? Јок, не могу — брани се Икета. — Бадава, пријатељу, што не могу, не могу, немој ме терати, част и поштовање.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— „Од тога што ти бајеш и шараш можда би се дала правити некаква поезија”, говорили су ми понекад. Али јок! Мене то није привлачило. Није ме задовољавало. Имао сам амбицију да од тога правим филозофију. Зашто? Ко би га знао!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
!... — Знам — одговори му попа. — И баш ради тога и велим... нека се дете поправи... — Јок, не може! — одсече кнез. Међу момцима наста гуркање и шаптање.
Ђурица поче долазити к себи. — Јок ја, оногај... видео је сав народ... пао сам кâ проштац... Зар он мени да подмеће ногу!
цију... цини... Видим ја да ће бити нешто, па велим мојој Круни: »Море чућемо неки глас«. — »Јок, вели она, кад пред вече пева, не рачуна се«. Аја, што ја знам, то мора бити.
— Биће то који други, а он сад не сме носа помолити, док не састави друштво. — Јок, море, деца га познају... познају га деца, кад ти кажем. — Сад ће уцена, сто дуката! — вели један кадровац.
Ни баба Ружа не би умела боле намештати. — Ја, вала, јок... што ? — нађе се Сретен увређен — ја тек ’нако: само да ти причам, а ти баш ’нако... Немој, болан!... Мој тата вели..
— Па кад му то истиче рок? — запита Ђурица. — Јуче ти је био последњи дан. — Е, па то ме ви сад можете убити? — Јок, не море још — одговори ћато — док не дође друга наредба, у којој ће те прогласити за хајдука.
Требаће ми сад повише новаца, па ако испадне како ваља, биће добро. — Шта, да не мислиш на Ставру? — Јок. Довече ћемо се разговарати — рече Ђурица, па оде.
— Ништа ти ја не знам, нити умем да мислим. Најбоље нам је овако, па шта ћемо више! — Јок, ја нећу тако. Ово ће се напослетку дознати, па онда ја немам куд. Треба из раније да знамо шта ћемо.
Ове мисли он саопшти Станци. — Јок, брате, ништа нам то не треба. Слушала сам ја да су за време Турака венчавали ноћу, око бурета.
Због чега се ја мучим и пропадам, због чега упропашћујем толики свет, зар због себе ? — Јок, брате, није!... Каква ми је вајда од тога. Него све због њих...
Ту је пало, брате, много више од хиљаде, па ту има и за нас и за њега, а ’вако нећемо... јок!... — Добро — рече Ђурица — ја ћу то казати Вују шта ви тражите, па сад видећемо.
— запита Ђурица, тражећи око себе капу, осећајући да му ноге дршћу од овога изненаднога гласа. — Јок, једни ће на Радованово село и Брезовац, а други ће овамо. Ови ће се скупљати испод Букуље, али место није одређено.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— А знаш ли гдје ноћива? — Знам, ноћива у ашчиници. — А ноћива ли још ко с њиме? — Јок, нико, само што има штене и мачку. — А знаш ли ти што за овај прстен? — Па јој извади прстен и показа.
— Бре, прођи се ти тога хадета, ми ћемо заједно путовати, па треба да заједно и једемо. Јок вала, слуга се не даде ни осолити, но оста при својој: неће, те неће.
— Немој, забога! Ето ти све трговине, само мени остави дјевојку. — Јок, јок, но све пола и пола, — и опет размахну црносапцем.
— Немој, забога! Ето ти све трговине, само мени остави дјевојку. — Јок, јок, но све пола и пола, — и опет размахну црносапцем.
— Јок оно; како можеш, болан, без главе дома поћи? — А да кад је тако, право да ти кажем кад си ме нашим часним крстом закле
А Турчин: — Излази на пут, вјера ти је! — Јок, јок, не вјерујем ти, но пролази ти с миром, вјера ти је. ВАЛАЈ, ВЛАШЕ, И ЈА — КАД МУ СУДА НЕМА Некакав раја опсује
А Турчин: — Излази на пут, вјера ти је! — Јок, јок, не вјерујем ти, но пролази ти с миром, вјера ти је. ВАЛАЈ, ВЛАШЕ, И ЈА — КАД МУ СУДА НЕМА Некакав раја опсује
— одговори раја. Кадија, кад чује даву, упита онога Турчина: — Имаш ли манта да ти је свеца опсовао? — Јок ја, ефендија. — Е, кад шаита немаш, ја ти по корану судити не могу, него хајте збогом.
А ђевојка опет упита: — А да, моја ханумо, кад у рају има толико хурија, има ли за нас ђевојке по толико хураца? — Јок оно, — одговори јој. — А зашто не? — упита је. — Богме, зато што у корану не пише. КО НАЈБОЉЕ МИЛУЈЕ?
— Рекао ми је: „поштени човјече“! — Па зар нијеси поштен? — упита га кадија. — Јок ја, те нећу да ми говори оно што никад нијесам био нити ћу бити.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
– „Обе?“ — „Обадве“, — „Е, то наш закон не дозвољава!“ — „Па ја сам муслиман, вера ми даје“. — „Јок, не даје више, у здравље Гази-Паше“. — „Аман, ефендум!“ — „Ћути!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Тек после мало иде разговор. ЋЕРИМ: А ђе те тако уплаши, ефендум?... ХАСАН: Мене?... Јок! А ни ја нисам досад кушао Да њега плашим зортом каковим! ПРВИ ТУРЧИН: Зато се и ухајинио!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Још лакше ће ме однети. — Јок, џанум, јок; тука ћеш ти сас назе. Борба је трајала до мрклог мрака, но пред ноћ се окрете за нас набоље.
Још лакше ће ме однети. — Јок, џанум, јок; тука ћеш ти сас назе. Борба је трајала до мрклог мрака, но пред ноћ се окрете за нас набоље.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Какво царство!? Јок! — на боље Чувам ја свог сина: Нека буде ’Ваке воље Увек, и без вина. Нека и он, Кô бабо му, Само Српство љуби,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Чују се гласови: — Ранко, хајде са мном. — Ти буди последњи. — Хоћеш ли да будеш мој задњи? — А јок, данас си се најео пасуља. Каплар се насмеја. — Ако се по томе одабирате, онда треба сви да сте челни.
Изиђоше још неколицина испред заклона. Командир се шалио: — Попусти тако, понеки пут, петља... — А јок, господине капетане, него тек онако. Пуцњи су све ређи.
— Добро! — Радослав је гледао мутним очима, сав црвен у лицу и знојав. — Ш’а ’оћеш?... Душу? — Јок!... Ништа... ништа ти нећу, не-него да јашеш ово „коњче“. — И онда одма’ идете? — Макар ишли...
Он слеже раменима и једва промуца: — Не знам... Они који су ратовали, изгинули су. — Зар ти није нико причао? — Јок... Наш вођа погледа нас значајно, па ће рећи: — Свака стопа земље овде натопљена је крвљу.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Људске су груди пуне пакости, У срцу нема оне љубави, Оне врлине, срца — како ли? Без боја душа да га заболи... Јок!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Давид: Е, то ти посигурно не умијем казати, јер се не мере сваком рећи: Царе Лазо, честито кољено! Јок, господине, то се сваком не говори!... А чија је ово штрампа?
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
Ето, онај други, господин Жика, целог ће живота остати сиромах. Њему доста кад му понудиш литар-два вина. Ал' овај јок!
Кобајаги заговорио се успут. ЖИКА: А јесте ли сви одједанпут упали у собу? МИЛИСАВ: Јок! Прво, капетан није ни стигао на лице места... XИИ МИЛАДИН, ПРЕЂАШЊИ МИЛАДИН увлачи се лагано у канцеларију).
Једну реч ако ланете, испребијаћу вас као мачке, у име државе. МИЛАДИН, СПАСА (једногласно): Јок! Како! Молим те! ВИЋА: Упамтите само шта вам кажем! XВИ БОКА, ПРЕЂАШЊИ ВИЋА (при уласку Ђокином општи покрет.
ВИЋА: То је моја ствар шта мене боли, ја само тражим да се чита писмо ради потпуности истраге! КАПЕТАН: Јок! Овде се неће читати. Читаћемо га после ја и ти, кад останемо сами.
Ћипико, Иво - Пауци
— Нове су, — опази писар. Часом ћуте. —Дајеш ли то за мој дио? —прекиде ћутање стари. —Јок !... Гдје је то? — преврну Петар. —За сва три дијела дајем оволико. Старац погледа у Петрову сестру.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
БЕГОВИ (бацају Нази кесе и вичу): За нас играј, Назо! НАЗА Јок, за вас не, сал за Сароша! БЕГОВИ Аман, бре! НАЗА (скупља бакшиш, прилази крадом кафеџији и даје му новац, тихо
АХМЕТ БЕГ (узбуђено): Јок то, не, не то! СВИ БЕГОВИ Не то, не то. РЕШИД БЕГ То, то, твоју Стојну... (Дубоко уздише): Ех, и ја сам имао у мој
Туђ ли сам ја човек код тебе? САРОШ Јок, браћа смо! АХМЕТ БЕГ За ту реч — Мане, бре! — све што се ноћас потроши, ја плаћам. Хајде, чочеци, овамо! Игру!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Бранко дакле започе: — Ја сам сав у моме историском раду. Песме, јок; приче јок; како лепо каже мој друг Србијанац из села око Ниша. — Друго сам хтео, Бранко.
Бранко дакле започе: — Ја сам сав у моме историском раду. Песме, јок; приче јок; како лепо каже мој друг Србијанац из села око Ниша. — Друго сам хтео, Бранко.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
приметиш: овај ваш салватус пуртатус као да је мало прокисао, или рецимо: ова ваша поркалија омалија као да се ужегла. Јок, не можеш да му приметиш. А не можеш му ни цени замерити; откуд му ти знаш шта кошта.
— Ти одслужиш рок и одеш кући, али опет си војник. Немој ти да мислиш да те војска избрише из свог списка. Јок, брате, него те кроз цео живот зивка кад год отаџбини затребаш!
сам мирне душе и умирених живаца, али, што рекао онај каплар: „Немој ти да мислиш да те војска избрише из списка. Јок, брате, него те кроз цео живот зивка!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Груја се само болно насмеја и тужно климну главом. — А што, јадан!... Ти се мени канда подсмијеваш. — Јок, Ђуро, него велим, што не знадосмо још код Смедерева за тебе!... — Е виђећете... Пред кулом застадосмо.
Нећу ја, нећу... нећу да умрем Шта ћу ја тамо?... А, јок! — и он одречно махну главом. — Шта му је? — запитах медицинара. — Халуцинације... пред смрт.
— Побратиме, јеси ли ти научио да пливаш? — пита Душан Луку. — Ја јок... Шта ће ми, кад је мој Исајло одрастао поред Мораве! Ако треба, узјахаћу ја њега...
— Представи се, представи — тера га Топлица. — Не гутам... ја... овај. Јок! — и Коста забаци капу на теме, завали главу, зажмире, а рукама се одупре о сто.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Бистроумље свачем је господар. Не искати над погачу више хлеба, да и проју не изгуби. Беседа чок, а хвајде јок. И часом се време мења.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
!... Или увече на концерте да дођу?!... Јок, брате. „Ми ће си у лојзе искочимо!“ Па понесу и шта ће да поједу и шта ће да попију — нико паре њихове не виде!
! — вели Манина мајка. — Зашто да му зборим? Што да га карам? Карање нема! У војску терају сас зор, а у женидбу — јок! — Ели је, зар, у Београд бегенисуваја какву мâзну Београђанку, та му саг ове наше несу прилика?!
Каква ми је она тетка!?... А кад буде ништо зорт, ја ћу се тепам и карам заради нашега Манчу, а ви јок! — Ја-гу, што си збори! — кара је Парашкева, а спустила глас мало од страха. Еснафска жена, па каква си је!...
Нов адет да видиш! Саг младожење, ете, спремају бошчалуке, а девојке јок!... Каква је ово вера, викам? Ела овамке да видиш твојега јевропејског „галантериста“! — Лелее, тугоо!
Чорбаџијски син!... До Филибе и Солун да просеше чорбаџијске керке, па ниједна да му не рекне: јок! — а он си — ешек ниједан!
— Ех, детенце!... Много ми, ете, мило за њума... А за њума ли, Зоне, купујеш ту алвицу?... — Јок! — обрецује се Зона. — Е, што гу треба алва кад су гу, ете, уста и без алву слатка и блага!...
ми писујеш за волење, и ја си искам и ’оћу си да се, ете, волемо; ама да се волемо за удавање и венчавање, а за друго јок, зашто ће татко да ме утепа“. Одмах после тога извадио је чорбаџи-Замфир своју Зону из школе.
— запита је благо и погледа благим погледом а сузних очију Калина. — Па... нећеш да ми будеш измећарка? — Јок! — рече поносито Калина — Несам за вашу кућу... — А, за оро ли си? Ах, што си па девојче за оро!...
— Ете за оно оро и за играње, — изеде си резилак, ем знајеш как’в резилак!... — Па кој ги рече за оро? Ти ли? — Јок ја!... Казаше ги ники из ма’алу. Та сви скочише сас резилење...
— Какав „голем нишан“?... — Што, зар ћеш сал да гу гледаш? Да лижеш мед кроз шише?... Тој ли? — Ама јок! За прошење ич не беше разговор. Како да гу просим?! Који су они, а који па ми! Чорбаџијска кућа — а наша кућа!...
шебека ћеш имаш, а унуче — јок! — рече и љутито залупи врата за собом н остави их запрепашћене. Само су се крстиле и викале: — О боже, о Господи!
Кој ти што може!? Ја си имам сијасвет кардаши и побратими; ће изгинемо, — а теб’ те неће давамо!... — Јок! — Зашто? — Несмо прилика... — А ти, имаш си прилику? — Имам си... — вели Зона зловољно. — Коју?