Матавуљ, Симо - УСКОК
Пред кутњим вратима стојаху: кнежевица Крстиња, снаха јој Јоке Милунова с дјететом у наручју, Милица, пристав и њеки Шуто Мирков, младићак из браства.
Милица запали зубљу и диже је високо. Крстиња са здјелом пуном пшенице ста према вратима, Јоке с дјететом стаде са стране уласка.
Прва залелека кнежевица: — Леле, ђецо, мој очињи виде! За њом цикну Милица: — Куку, браћо, добро моје! За њом Јоке: — Јао, бане, мој ђевере! Кнез се подними на једну руку, а други длан положи на Јанково кољено.
Је си л’ браћу окупио, Бане Јоко! Кâ што си се научио, Перјаницо! Да душманске с’јечеш главе, Мегданџио!... — Нека, Јоке! — рече он још блаже. А онда стара прихвати: Куху, Миле, мој соколе, куку мајци! Ђе остави удовицу, жалосницу!
Ђе остави удовицу, жалосницу! Да подиже лудо д’јете, само сама! Ал’ ће Јоке дић’ Милуна, ако бог дâ! Да оружја и мејдана, ја се надам! Те ће бити кâ и тата, ја се надам!
Јадна његова мајка, ако је жива! — Ја мним — прихвати Јоке — да ће владика помирити Јанка с ћесарем. — Мниш!? — узвикну Милица, те се оне двије зачудише.
Буди бог с нама. Шта би радио један такав господичић с нама! — Да га разговара крај огњишта! — дода смијући се Јоке.
Замијенише их кнез и снаха му, удовица Јоке. Мргуд, раздраган; куцну Јанка по рамену: — Виђе ли ти, млади господине, како старац скаче и урличе, а?...
Долажаху од Мргуда да те траже, а мене чисто стид да кажем, е те још ни видио нијесам. Изидоше Крстиња и Јоке. Јанко загрли старца, као што би своје загрлио; ижљуби драгића и срдачно се поздрави са женскима, па сједе и исприча
— А сад, ако има ко да одмах отиде у град — дода Јанко. — Има наш пристав Кићун — рече Јоке... — Занаго је и он у колу! Да идем по њега? — Иди — вели свекар.
Крстиња и Јоке отидоше на покајање, а Милица сама оста поред Јанка, обичај и иначе не бјеше да дјевојке иду. Јанкова глава блиједа,
Послао сам по њега... Простри ми, Милице, крај огња, а ви све три будите на опрезу! Пошто кнез леже, Јоке и Милица отидоше у преградак, а стара оста крај рањеника. Али прије пола ноћи Милица је замијени.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Бјеше их шестина, све људи виђени и лијепо одјевени. Женске их целиваше у руке, редом свакојега. Јоке их називаше именом; оне двије, Стана и Милица, снебиваше се мало; видјело се да им људи нијесу добро познати.
„Ха, весело, весело!“ гракну сердар, да је свијем у ушима зазвонило. „Сједајте љуђи! Камо ви женске? Јоке, остави причање сад, намјести овим људима да посиједају! Петре овдје ти! Лука, Марко, ти Чевљанине сједи, сједајте.
Озринић бјеше један од онијех те су у Дузи с Јанком у чети били. „А хоће ли која од нашијех женскијех доћи?“ запита Јоке брата. „Неће некако не могоше!“ одговори он. „Е, не могоше, а од шта?“ „Нека их чоче, може им бити!“ прекиде сердар.
„Причајте се ви, а ја одох да прокадим још ђе-ђе!“ „Да ти је срети пут!“ рекоше му. „Е, похитајте, живните, Јоке! да се раније руча, е ћемо у сретање, па имамо кад надокнадити!“ рече сердар. „Тако је! тако!“ повладише остали.
“ Женске, све три, нагнуше се да виде. „Коњ!... Е, види лијепо ли је навезао!“ рече Јоке. Јанко се смијао. „Донеси, Милуне, па ћу ти на њему направити човјека да јаше“, рече.
Виде е је женска глава. Лијепа глава, са плавијем очима и с бујном, расплетеном косом. „А ко је то?“ запитаће Јоке. „Ово ми је сестра!“ „Збиља?“ Оне се боље загледаше. Стана кад чу ту ријеч, остави вез, па приђе и она да гледа.
С тога се он савлада, па ће њој, блажим гласом: „Тише, Јоке, тише! Зар ти је мило да те и други чују осим мене? Кажи што имаш, ама мени кажи, а не бијелу свијету!
Никада дотле он на њу не замахну, а додуше ни она му до тада не даде узрока. „Чујеш, Јоке!“ започе он. „Жао ми је, вјере ми, што смо до овога дошли, сад кад смо ближи гробу но дому.
Није, богами, но част, јер ћемо имати зета с којим ћемо се поносити... Да-ну, шта кажеш на то!“ Јоке не одговори, но се погнула, не зна се да ли под теретом јада, или тијех домаћиновијех разлога.
Мали Милун стећи ће коло браће и сестара, што ће се савити око њега. Промисли, моја Јоке, пуна кућа младости и живота!