Црњански, Милош - Сеобе 2
То су, каже, његови јолдаши, са којима је пио и тукао се, док је био млад. И они су говорили да је у Турској све мирно и да нема војске, дуж обале.
И Венгри тако мисле. Павлови јолдаши, гологузи, слегли су се у Вијену, у Енгелбирту, па траже неко право, своје неке новце, награду, а шуњају се у росијско
Свуд је лепо, где је лепо друштво. Тамо где су наши јолдаши, тамо је добро. Ма где то било. Ма у ком царству. Павле му онда добаци, да треба да се јави Божичу.
Он је живео, увек, за фамилију, у фамилији, у једном уском, свом, кругу, у ком су се кретали његови јолдаши, као да су на неком острву, сви, блажени.
Љубав, свемоћна, била га је обузела, за ту жену. А дете је било лепо – што Неда није био. Његови јолдаши, сирмијски хусари, свиње, подгуркивали су се, на то, и намигивали.
Ипак, то није био више онај човек, кога су у Варадину и Темишвару, његови јолдаши, знали, као срце од човека. Ђурђе више није могао да спава, на мајорши, али је лежао, ноћу, на татарским јастуцима, на
Петар, који је очекивао само једно, тада, од живота и Бога, а то је био порођај Варваре, мислио је да су нови јолдаши, у фамилији Шевича, које је Ђурђе био у Кијеву нашао, покварили Ђурђа.
Чак је, једно вече, нехатно, добацио, Павлу, и то: „Море, апостоле, тамо где су јолдаши и весело друштво, тамо је фамилија. Фамилија која је слинава није фамилија, него гура на леђима.
Има ли он, Исакович, неког непријатеља у Кијеву? Није ли помислио, да је могуће, да су његови јолдаши – безобразни – просто хтели да са њим терају шегу, да га насамаре, да се насмеју?