Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
њихова кћи Вића Жика срески писари Милисав Таса, практикант Ђока Алекса Жуњић, срески шпијун Газда Спаса Газда Миладин Јоса, пандур Збива се у доба наших оцева, у једној пограничној паланци. ЧИН ПРВИ Соба паланачки намештена.
још боле, седи ти овде, а ја ћу тебе да оставим. (Одлази десно.) ИX МАРИЦА, затим ЈОСА МАРИЦА (сама): Ја ово нећу да трпим. (Узима са стола тањир на коме је раније била чаша с цвећем.
Е па ево, сад сам заљубљена и све ћу одреда да разбијам. (Баци тањир на под.) ЈОСА (долази на задња врата): Овај... Дође малочас један дечко па вели: где је Јоса пандур? А ја велим: ја сам Јоса пандур!
(Баци тањир на под.) ЈОСА (долази на задња врата): Овај... Дође малочас један дечко па вели: где је Јоса пандур? А ја велим: ја сам Јоса пандур! А он вели: ево ти ово писмо! А ја велим: дај овамо то писмо.
) ЈОСА (долази на задња врата): Овај... Дође малочас један дечко па вели: где је Јоса пандур? А ја велим: ја сам Јоса пандур! А он вели: ево ти ово писмо! А ја велим: дај овамо то писмо. А он вели: да даш у руке госпођици, а ја велим...
А он вели: да даш у руке госпођици, а ја велим... МАРИЦА (шчепа му писмо): Добро, добро, добро! ЈОСА: После он вели... МАРИЦА: Добро, чула сам! (Узбуђено отвара писмо и чита потпис.) Бока! (Гласно.) Хвала ти, Јосо!
МАРИЦА: Добро, чула сам! (Узбуђено отвара писмо и чита потпис.) Бока! (Гласно.) Хвала ти, Јосо! ЈОСА: А ја онда њему рекох... МАРИЦА: Добро, чула сам. Иди сад, Јосо! ЈОСА: Па ићи ћу, дабоме!
) Бока! (Гласно.) Хвала ти, Јосо! ЈОСА: А ја онда њему рекох... МАРИЦА: Добро, чула сам. Иди сад, Јосо! ЈОСА: Па ићи ћу, дабоме! Х МАРИЦА, затим АНЂА МАРИЦА (усхићена): Слатко име, Ђока. Боже како сам узбуђена! (Чита.
Не остаје ништа друго него да ти, господине Милисаве, свршиш брзо распис да да пођеш у срез! ЖИКА: Јесте! XИИИ ЈОСА, ПРЕЂАШЊИ ЈОСА (уноси једну посетницу и даје је Вићи). ЈЕРОТИЈЕ: Шта је? ВИЋА: Алекса.
ЖИКА: Јесте! XИИИ ЈОСА, ПРЕЂАШЊИ ЈОСА (уноси једну посетницу и даје је Вићи). ЈЕРОТИЈЕ: Шта је? ВИЋА: Алекса. ЈЕРОТИЈЕ: Гле, гле, ја немам визиткарте, а
ЈЕРОТИЈЕ (издере се на Јосу): Па шта чекаш, брате, пусти га нека уђе. ЈОСА (оде). ЈЕРОТИЈЕ: И ти, господин-Вићо, место одмах да га зовнеш, заподео си неке разговоре: те био жандар у Београду,
Г. Жика седи за својим столом, без крагне, раскопчана прслука, и држи хладну крпу на глави. И МИЛИСАВ, ЖИКА, ЈОСА ЖИКА (испија крчаг воде, па кад га је испио, додаје га Јоси, који стоји крај стола): На! Има ли који да чека?
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
некуда тамо где сам се ја родила и одрасла. — Јоса диже руку и узима бич. — Могу ја, госпоја, да ошинем, да шта ми је бич него за то... али други пут овдека нема...
— Госпа Нола уздахну. — Терај поред гробља, туда је најкраће и сигурно да не залутамо. — Јоса се окрете, готов да се насмеје на шалу, али се не насмеја. Госпа Нола гледа у се и тресе главом, забринута, тужна.
Кад ћу вас видети заједно на коњима? Онај дивљан не скида се с коњских леђа. Док се једног дана не пребије... Каже ми Јоса да чуда ради, да је појахао бесног Лабуда и научио га шта је бич. — Ја баш нисам тако пасиониран јахач, Нено.