Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
“ Неких пута после вечере ја запалим цигару и кажем: „Мамо, седи ти! Идем ја мало у кафану, чека ме Јоца, доктор!“ — Седи, богати, да се мало разговарамо. Жељна сам те. Хоћу твом Јоци да кажем... хоћу да му кажем...
Баш сам ја, шетајући по ходнику, почео о томе размишљати и падати у неки сан из раног детињства, а Јоца у тај пар изиђе из једне собе и, видевши ме у ходнику, ухвати ме испод руке: — Хајде, море, уђи слободно!
Неће те нико ујести! — Знам да неће! Момак који га је пратио отвори једна врата. Мене би стид. — Изволи! — рече Јоца. — Хајде ти напред! Он уђе. Уђох и ја. За нама његов асистент, па онај момак. Затворише врата.
Није могућно тим пре што је основ мистериозности у лекару, а лекар је овде Јоца, мој Јоца. Није то, дакле, оно од чега је мени тако тешко. А ипак ми је, и опет ми је тешко!
Није могућно тим пре што је основ мистериозности у лекару, а лекар је овде Јоца, мој Јоца. Није то, дакле, оно од чега је мени тако тешко. А ипак ми је, и опет ми је тешко!
Ја сам с неком тугом и плашњом гледао избелела лица и њихове изразе. Нисам чуо ништа што је Јоца говорио с њима. Нисам ни осетио како сам се вукао за њим из собе у собу.
На табли је стајало латинским речима, а по моме преводу: „Сушење очњег живца”. — Еда што осећаш боље? — рече Јоца гласом који је требао да показује индиферентност и поуздање, а у коме сам ја ипак чуо усиљавање за тешење.
Ја дирнем Јоцу за рукав и млатајући рукама и преврћући очима покушах да га упитам: „Зар баш нема никаке наде?” Јоца, познатом маневром, запевши нокат од палца за секутић и одапевши, даде ми знати: „Хич!” Неки ме хладни зној обузе.
Јаој, та ја њега познајем! То је.. чекај, молим те!... — То је!... Не, не! Откуд бих га познавао? Не може бити! Јоца изиђе и узе ме испод руке.
— А он? — рекох ја Јоца ми погледа у очи: — Број 17? Њему, брате, ми чинимо само оно што је у нас реч „утехе ради”.
— Не види ништа! — рекох ја, а позната јабука заседе ми у грло. — Па.. има ли му... лека?... Шта каже, твој Јоца? — Ништа!... Каже... осушио му се нерв... каже, срж од ока... осушила се!... Ја почех готово гласно да плачем.
— У болници. — Знам! Али може ли му се отићи... Штогод однети?... понудâ?... — Може... Ја ћу казати... Па наш Јоца! Видео сам још како се „плави од истока”.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Дођу у С и уквартирају се код негдашњег Љубиног господара удате кћери. Њен муж Јоца Парковић био је Љубин присан друг, заједно су били калфе.
Свака има по две хиљаде форнити. Лепа се зове Јулка., а умиљата Милка. Брат њихов, Јоца Нерић, има још једног доброг друга, младог нотароша из Ј., Младена Ружичића, и тај у кућу долази.
Дође Љуба са чика-Гавром у Г. Брат Јоца зарадовао се, па их срдачно ауфирује. Баш се овде десио и Ружичић. Остану ту на квартиру. Скоро ће доћи вечера.
После вечере друштво се развеселило. Сваки је морао по једну песму певати. Јоца је певао „Тулумбашу”, као домаћин, Ружичић пак „Желиш ли бити моја”; затим замоле фрајла-Јулку, те и она лепо отпева
— Кад је тако, казаћу вам искрено, ал’ и надам се да нећете ником казати. Јоца Нерић је мој добар друг. Поред њега сам се са његовим сестрама упознао.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
је једна рубрика у »протоколу крешчајемих« празна остала, а у крштеници стајало за име оца: »невједом« — јер је мали Јоца дошао на свет онако — како да се изразим — онако као неко писмо с анонимним потписом или без потписа, као нека врста
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
ИСПОД КРЊЕГ МЕСЕЦА 274 МУДРЕ ПОРУКЕ ЗА ШТЕНЕ 279 ПРИЧА О КУПУСУ 281 СТРАШНА НОВИНАРСКА ПРИЧА 284 НАДРИЛЕКАР ЈОЦА 287 СТРАДАЊЕ МЛАДОГ ПИСЦА 292 КАКВА ЈЕ ЈЕСЕН 296 КОСМИЧКИ САН 301 НАЈБОЉИ ДЕЧАК 305 СВИ ПОД КРЕВЕТ, ГАСИ ЛАМПЕ (БОЈ СЕ
Питаш се, знам те, беше ли меда, носорог, Вујо ил друга беда? Уредник Јоца одговор даје: све је истина чиста, ово је допис основца Паје, он је сарадник листа.
НАДРИЛЕКАР ЈОЦА Под капом облачја меком, под сивом небеском стрехом, на самој горској коси, у моме селу далеком, ту лисац пошту
Овде је главни чаробњак славни, пријатељ ђавола, вила, (још мало — добиће крила!) свакаквих чуда пекар, наш Јоца, надрилекар.
дуне, да ти плати рачуне, ако се преједеш гљива, и шљива, и какве бундеве лудаје кад ти се тетка удаје — за све ти Јоца прибави лека. Живела апотека! Каква је само шарена леја Јоцина фармакопеја!
Да се на бољку изврши атак да л миш помаже слеп, од мечке сало, од жабе батак ил неке сове реп?“ А Јоца шмрца и чело пипа па гунђа: „То ти је грипа.
“ Од тога дана делија стара изгуби славу мудрог лекара, руга се данас и врана с коца какав је лекар Јоца. Чак је и кришом, низ мутну реку, пустио апотеку.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
“ – каже, негде, Јакшић. Поп Мита је имао три сина и две кћери. Његов најстарији син, мој стриц, Јоца, био је остао хром у ногу, па је куповао и препродавао жито.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Ама зар то заиста Јоца каже? — Зацело! — Па јес’, он је учио тамо у Београду науке, па га мора знати. Е сад нека их, нек се кикоћу колико
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ШЕГРТ (носи једну дућанску кесу од хартије и на њој нешто написано: Газда! Послао калфа Јоца. ЈЕВРЕМ (чита, примичући и одмичући кесу од очију): 'Оди овамо, ти имаш боље очи. Је ли ово „Ф”?
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
из Старих Парага, (на другог): Ћорави Нића из РацМилетића, (на трећег): Егави Тоша из Дивоша, (на четвртог): И лепи Јоца из Обровца. Богме, они се ту састаше и мене јако избише, те ја остах без беса, црна гарова и зелена зељова. Сирјеч!...