Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Свачији је живот књига. Почетак јој је уздисај и крзница; свршетак јој је покров и уздисај. Али међу колевком и гробом има и варијација, као: лептир,
Свачији је живот књига. Почетак јој је уздисај и крзница; свршетак јој је покров и уздисај. Али међу колевком и гробом има и варијација, као: лептир, цвеће, рузмарин, девојка, испаран
Срце је масна земља, па што се у њу посеје, дубоко хвата корена; симо вешто у дубину зароњен ашов и најмању јој жилицу кида. Она сува лубања само, из које научничка аристокрација вино пије, то заборавља, то не зна и не осећа...
— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве? Та ни муж јој не беше човек! Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио?
Боже мој! Боже мој! Два сина имађаше, па док их је могла својом старом снагом послужити, даваше јој хлеба, а кад малакса, отераше је у шпитаљ.
Ил’, можда, брата старијега? — Никога немам, непознати пријатељу, на големоме свету никога!... — Глас јој је задрхтао, а по мирним цртама лебдео је неисказани бол уцвељеног срца. — А пријатеља имаш ли? — Немам!...
Она ућута и необичном пажњом проучаваше црте на моме лицу, нестрпљиво чекајући мој одговор. А кад јој пружих руку, она је притиште на уста и пољуби је — сирота!
Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста. Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава...
Ја сам остала у соби и облачила сам моју малу лутку у разне шарене крпице; после сам јој мазала обрве, правила јој нос и уста. Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава...
Тетка погледа у жалоснога брата, заљуља се, рекао би да ће наново онесвеснути, ноге јој задрхташе, и она паде на колена до његова кревета.
Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе... Није викала, није кукала... Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио.
гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. „Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Како је лисици било на то оздо гледајући, свак себи ласно представити може. Да од ког дпyгога то страда, не би јој ни по жалости било, но од пријатеља и комшије свога!
Она је добро знала да орао зецове и лисичиће радо једе. Ко јој рече с њим дружити се и у комшилуку стајати? Но холо славољубије! Колике је паметне обеспаметило и островидне ослепило?
| 30 Лисица и древосечац Лисица, од ловаца, прибегне к колиби древосечца, молећи га да јој допусти сакрити се у колиби. Овај дозволи.
Јао њој и помагај, што ће цад! Види је друга лисица, и совјетује јој да чека ту док јој спадне трбух. „Да ако дођоше пастири са пси? Јао!” „Ако они дођу, знаш што ће ти бити, што ме питаш!
Јао њој и помагај, што ће цад! Види је друга лисица, и совјетује јој да чека ту док јој спадне трбух. „Да ако дођоше пастири са пси? Јао!” „Ако они дођу, знаш што ће ти бити, што ме питаш!
Боље је и туђину моћи дати неголи и од свога изгледати и просити. Ово је такова истина да јој нико не може противословити.
Ова често совјетоваше ону другу да се премести к њојзи, представљајући јој да је безбедније за жабе у дубљој бари живити и даље од пута куд сваки не пролази.
Ова јој одговори да она и сама зна да је то тако, али залуду, кад се је тако привикла на томе месту да га нипошто променити не
61 Муха Муха упадне у лонац с масном чорбом. Ту се здраво нахрани. Хотећи потом да изиђе, не може, јер јој угрезну ноге. Почне махаши с крили, помоче се и крила.
Врисне дете. Шчепа отац сикиру да утуче змију, но она брзо увуче се у рупу, само што јој човек одреже реп. Умре дете и закопају га пред кућом.
Онда и ова залети се на овна, замрси нокше у овнову вуну, пак не може да одлети. Ухвати је овчар, ишчупа јој крила, и дâ је деци да се с њом играју: „Ево вам, децо, чавка” — рече „која хоће да је боља и од орла.
” Онда је деца вежу концем за ногу, пак је хране и с њом се играју; а кад јој понарасту крила, украде се и одлети с концем на нози. Замота се конац око гане, и тако остане висећи.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
мртав тиосав који је хтео да живи макар претворен у жабу боже прости макар претворен у дрво зелено припев јој улеће облачан ветар у маглу топлих бара једна звезда прастара ту целу пометњу ствара јој стани реци немој гле птицу
у дрво зелено припев јој улеће облачан ветар у маглу топлих бара једна звезда прастара ту целу пометњу ствара јој стани реци немој гле птицу како се обара у сунцем обрубљен пламен у главу цара лазара станоје од два месеца спава
не обилази његова се хумка полако претвара у пут у малом паклу запањених свећа на његовом гробу је мрак припев јој хладан улеће ветар у маглу топлих бара једна звезда прастара ту целу пометњу ствара из овог мирисног неба гле птицу
ваздухом намирисани боровим ал крст рашири руке и не да нам даље ни у шуму ни у реку ни у ваздух припев јој плав улеће ветар у маглу топлих бара ово звездано јутро ту целу пометњу ствара јој стани крикни немој гле птицу како
у реку ни у ваздух припев јој плав улеће ветар у маглу топлих бара ово звездано јутро ту целу пометњу ствара јој стани крикни немој гле птицу како се обара у сунцем обрубљен пламен у гроб цара лазара 1957. ЂАВО НА СЕЛУ 1.
ПОПЕВКА Запаљене свеће, као копља Пободене, јој, у оранице Задимљене. По телу конопља, Ваздух дубок до звезде Данице, над главом ми шýме воштанице, По гробу ми
Ко тамне започе мостове теменом сад их придржава. Ко темељ тамници постави сада јој кров завршава. Пророци престоле скућили, али ни ноћу не спавају: од оног што су нас бичем учили бичем нас
Појешће ти коње до потковица! Појешће ти језик, срце, крила, канџе, перје, и остало сало! И све ће јој, ало, бити мало! Још би триста стотина таквих ала у ову алу над алама стало!
који не престаје да пада, гледа је како чека ко ће први да је пљуне, сад, кад свака курва сме да је опсује, да јој се наруга, да је прстом покаже, да је снегом, да је блатом, да је кундаком тресне.
Боже Господе, и заштитниче, свети Георгије, не објављујте ми се муњом усред зиме, ни дугом у облаку, кад јој време није! Објавите ми се, ако је могуће, жишком у пепелу усред мрклог мрака, у зимској пустињи димом из оџака!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
сам професор у Харкову, но да сам император у Петробургу, ја би̓ престол царски оставио, а мојој нацији отишао, па или јој што помогао или не помогао, са њима би̓ све подносио”.
Кад уђе у одају (у собу) где краљица седи, да јој књигу и каже поздрав од његова краља. Краљица књигу проучи, осме̓не се, па рече: „Е, краљу, шта ти је јоште му рат
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Тако, она се зове љуба, кад се дужи крај удари у земљу а рачве оставе горе, те планинка ту углављује телад да јој не сметају док краве музе.
— обојицу сузе облише од смеха. — Одиде амо, Марице! — зовну Ђура своју сестру. И оба брата шапташе јој нешто, шапташе па рекоше: — Али тако му реци »биће у механи« — знаш! — Баш сте ђаволи!
У Звезду је капетан извидио опет спор око неке сеоске воденице, поучио људе да слушају власт и да јој буду на руци; и ту су парничне стране дале капетану главу шећера да понесе деци тек руке ради.
новаца, донесе по две-три оке граха, или оку вуне, или неколико повесма тежине, или кануру пређе, па за то купује што јој треба: за две-три оке граха, вуне или за кануру-две пређе купи какву шарену машлију, или низ ђинђува, или какву крпицу
увек кад се пробуди читао »Сановник«; да пости, иде сваког празника у цркву и прилаже, да се умиљава око власти и да јој у свакој прилици виче: »Хвала!
— Ви ћете ме већ и у томе поучити како да се владам. — С драге воље... Добро би било да јој најпре понудите .какав поклон, тако, какав добар прстен или иглу дијамантску... — Хоћу...
— Да, да. По томе видећете да ли вас девојка доиста воле и да ли ће понети ваш поклон... А ја ћу јој казати већ од кога је. Оно би ваљало да јој ви сами то предате.
А ја ћу јој казати већ од кога је. Оно би ваљало да јој ви сами то предате. Али кад и ви велите, онда је боље да ја ту посредујем, као познаник. — Јес' јес'...
« рече Мојсило, почеше се иза врата и опет га спопаде нека слутња од тог броја. Изброји адвокату паре и замоли га да јој с поздравом преда. Адвокат метну паре у шпаг, па однесе Николи иглу, узе и од њега наравно као за набавку, 25 дуката.
Пупавац се обазре и кад их виде, помисли: »Гле, дошле јој другарице да ме виде... Видиш, мора да им се хвалила, а знаду да ћу проћи!...« Киша поче јаче.
— Испросила се — настави онај — за Момчила Перићева. У недељу сад биће свадба. — Нек јој је срећно! — рече трећи гост. — Красан момак, а чуваран. Пупавац само клону као убијен.
— Ја толико потрошио... — дере се Пупавац још жешће... — а ви ме за нос вучете... Савка и мати јој ђипише поплашене са столице. — Вуците тога напоље! — викну Никола на слуге. — Мене напоље? Срам вас било...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Била је то лепота, али не господска него јуначка лепота. Што оно песма пева „струк момачки, поглед девојачки”. Око би јој гору запалило. Да упрти четири момка као четири снопа, па да их носи преко села!...
није знала на коју ће страну!... Па, опет, Станкове црне очи освојише. Загледа се цура у њих, а њихов сјај помути јој памет... Стаде радије гледати Станка него Лазара... Оно, истина, она то не рече никоме, али Лазар опази.
— викао је Маринко, хватајући га за рукав од кошуље. — Ено, види, како се ребри!... Гледај, гледај, како јој нешто шапуће!... види, види, види, како се она смешка!... сигурно јој прича о своме јунаштву и твојој срамоти!...
Гледај, гледај, како јој нешто шапуће!... види, види, види, како се она смешка!... сигурно јој прича о своме јунаштву и твојој срамоти!... нуто, како јој се прегиње!... Лакше... лакше!... За онај цер онде!...
види, види, види, како се она смешка!... сигурно јој прича о своме јунаштву и твојој срамоти!... нуто, како јој се прегиње!... Лакше... лакше!... За онај цер онде!... Баш ће тиком мимо тебе ппоћи...
Пред очима му се јави слика Станкова: како безбрижно игра поред Јелице, како јој нешто шапуће на уво, и како се она смешка; затим, како га је он привребао и опалио пиштољ... Савест га није гризла...
Али набрзо изумре осмејак кад виде она натмурена лица. Алекса јој рече: – Иди у кућу! Она послуша и оде. Људи се упутише ару.
Диже се. Прва мисао беше му да се поздрави с Јелицом. Осећао је да се мора с њом састати. Он јој мора казати да је лаж све оно што се данас селом пронело о њему и кући његовој... И још много требало је да јој каже...
Он јој мора казати да је лаж све оно што се данас селом пронело о њему и кући његовој... И још много требало је да јој каже... Па се крену Севића кући. Ишао је лагано; само, кад је ближе воћу дошао, он пожури.
Толике мисли, толики осећаји... а он их не умеде казати!... Али је осећао да јој мора нешто рећи. И рече: — Залучујеш телад? – Ја. — Колико ћеш имати „зимкуља”? — (Краве што се музу преко зиме.
— Ако сам тешка роду, онда... — Онда? — Онда ћу кидисати сама себи!... И што ће ми живот!... Око јој се запалило пламеном. — Хвала ти, Јелице!... Али ја ти велим: нити ће те ко терати, нити сме терати!...
Па се онда с тешким уздахом врати натраг и пође у вајатић. Мајка јој стојаше на прагу кућњем. — Јело, рано, хајде вечерај! — Не могу, нано, глава ме боли... 11.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Пољубац њезин беше тих и ледан, Мраморни пољуб; а коса јој плава Одисала је сетан мирис један Бокора ружа који доцветава.
Њен ће мирни корак да жалосно прати Шум јесењих вода. Но сенка што мрачи Мраморно јој чело, нико неће знати Откуда је пала и шта она значи.
Вече ће јој тихо да окупа тело У мирису руже и у чистој роси; Месечина мирно да посребри чело, И поноћно иње да проспе по коси.
У њену сам косу уплетао страсно Мокре ноћне руже. Путем пуним зова, Ја јој љубљах цело ово вече јасно Очи пуне звезда и уста стихова.
Мир је нем и леден. Сама бди мадона. Тако неутешна твоја љубав. Она Бди у души и сад, очајно, без циља: А бледа јој рука и сад благосиља.
БУКВА Цело је небо у њу стало, Сенке јој као провалије; И све је поље за њу мало, И поток мрава из ње лије. Пролазе кроз њу сјајне вреже, И један црни
Хтедох да ми љубав има лице сретно, Као речна нимфа, чије власи дуге Весело црвèне; али беше сетно, И косе јој беху тамне, кô у Туге.
ДОСАДА Цело послеподне на мом прагу седи Досада, и гледа налакћена мене. Очи су јој мутне, челичне, студене, А усне замрзле и образи бледи.
ПЕСМА Пренуће се опет моја душа сетна... Можда зрачак сунца, најмањи шум горе, Доста ће јој бити па да буде сретна, И да се разлије звучна, као море.
не знам за радост и срећу; Ја се бојим твоје подмукле Лепоте, Да освету једном не затражи већу За свирепа права што јој други оте.
Од љубави наших веће су тишине... Тишина је мати љубави; и така Као голубице од себе их вине, И опет у руке враћа јој се свака.
Пре триест година... гле и песма иста! И кнез изљубивши њене очи обе, Понуди јој руку (традиција чиста!) Минуше за застор од спаваће собе.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Живели смо лепо и задовољно! Нарочито је моја мајка била задовољна што јој нисам довео „из Париза каку Швабицу”, па да „не уме с њоме ни говорити”. И ја сам био задовољан што сам нежењен.
И ја сам био задовољан што сам нежењен. И мада је мајка почесто навијала да јој доведем „одмену”, ништа ме није вукло пред олтар.
Моја се мати мало и слабо шалила. По једанпут у години дана ја бих јој легао главом у крило. Тада би ме она чешкала по глави и говорила као малом детету: „Куждраво моје, ти слусас маму!
год је говор о мојој женидби, узимала тако неки значајан, тајанствен и свечан израз, као да је говорила о томе где су јој ствари и како да је обуку кад умре.
И много сам хтео да кажем, и казао бих много да ме није, не знам зашто, стид. да сам могао, да сам смео, ја бих јој казао... казао бих јој: слатка моја мајка! Ух, а они у болници! Па онај што виче: „Јаој, моја мајко!” Па онај!
да сам могао, да сам смео, ја бих јој казао... казао бих јој: слатка моја мајка! Ух, а они у болници! Па онај што виче: „Јаој, моја мајко!” Па онај! Бестрага све!
Коса и обрве биле су јој плаве, те је зар тим више одскакало оно црнило, као што кроз земљане опкопе јасније и значајније вири грло топовско.
Тада ја познам њу, познам Ђорђеву ћерку, и крепко, и дуго и значајно јој стегнем руку. Али она има нешто у руци што смета да се моја рука сљуби с њеном, и ја одвих једно парче хартије.
Сетих се кад сам јој главом лежао у крилу на клупи, у дражђанском Великом врту. Око нас шума и чисте стазе. Као да чујем Лабу, и детао
Од велике собе су била врата широм отворена. Она је седела за клавиром. Гледао сам је са стране. Видео сам јој гипки стас како се лако њиха, повијајући се за рукама десно и лево.
Видео сам јој гипки стас како се лако њиха, повијајући се за рукама десно и лево. Погледом сам јој се провлачио испод пазуха и разбијао се о ону чаробну облину.
Ја се чудим да јој још тог вечера нисам пао пред ноге, да јој нисам казао... Али шта је, шта је то све? Како се све то губи, бледи и
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
« Купи, па и то пошље кући. Од тих ствари после госпоја попадија изабере што јој се допадне, а остало добије у »плату« каква Жужа или Ержа (Мађарица наравно), па се све шарени од пантљика кад прође
Колико је само пута поп-Ћириница рекла кад су јој споменули поп-Спирин црвени појас: »Црвен појас! Ух, сав ми је црвен кад га видим; па и онај ко га спомене.
А госпоја-Сиди мило, боже, па се све намешта на столици, а трбух јој се тресе од задовољства, па је теши: — Е, госпоја-Персо, тако вам је то у овом свету.
Дођите ето једне недеље пре подне, а поведите и Меланију с вама. И она је већ велика; данас сутра па ће јој се јавити каква прилика... па треба да зна, и њу ћу научити.
Ал’ зато је требало имати доброг учитеља, а ја сам га баш имала! Моја покојна мама, бог да јој душу прости, није било тога теста или мелшпајза што га она не би знала зготовити.
Има једну књигу пуну исписану. Лепе корице и пише на њима Поеѕіе што јој је купио за спомен на презент господин Шандор, јурат из Кикинде, а нема ништа труковано, него све празни листови.
— Рâно моја, знам. И ја је, верујте, слатка, никад не делим од моје Меланије и увек јој кажем да се само са њом дружи и на њу угледа. Ето, тако се разговарају две попадије.
— Та ман’те га дођавола! — вели госпоја Перса. — Морам, слатка, — вели јој госпоја Сида. — Сутра морамо раније устати, да испирамо и разастиремо; накупило се не знаш куд пре...
а морала сам данас да прекинем через петка. — Онда нисте требали ни долазити! — пребацује јој госпоја Перса. — Знам, слатка, — брани се госпоја Сида, — ал’ кад човек дође код вас, а ви онда не знате шта је
— веле девојке и љубе се као да се неће опет сутра видети. — Меланија, пријатно спавање! — вели јој Јула. — Немој да сневаш штогод страшно, знаш... што смо разговарали... — Но, но!
— Сневање, лудорија! Доћи ће ти сутра Глиша Сермијаш да процуња мало по подруму. Ето ти гостију! — вели јој поп Спира. — Е, лаку ноћ! — Лаку ноћ.
учевни људи не верују у снове и вичу на сановнике, јер се све догодило онако како је госпоја Сида сневала и сановник јој прорекао. У селу нема ни данас богзна каквих промена. Један дан је к’о и други.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Дођи, синко, јави ми се, те мајка бар чешће да ми те виђа... — цвили већ изнемогла мајка. Али јој поп не даје даље.
— ’Оди чедо! ’Оди овамо! — И да га доводи. Па, као да јој сам синчић устао, да га поставља за гроб, храни га, трпа му и нуди. — Узми, узми синко. Обиђи, кусни од овога.
Клисарица, ма да је била слободна, ипак ово јој је било најтеже. Ако јој није било ту мужа, она би скупила њих, просјаке, и заједно с њима ишла би и извлачила из
Клисарица, ма да је била слободна, ипак ово јој је било најтеже. Ако јој није било ту мужа, она би скупила њих, просјаке, и заједно с њима ишла би и извлачила из гроба тога што се био завукао.
И зато је она једва дочекала тога Манасију и толико га трпела да јој се он чак и по кући вуче, једе што нађе па и на њу саму се истреса, гунђа.
око клисарнице и гробља седео: да звони кад долазе мртвачки спроводи, иде с попом или клисарицом по гробљу и помаже јој а само би суботом одлазио у варош, ишао по чаршији и просио.
— Да ми чуваш! — Претио би јој он дајући. — Хоћу, хоћу! — Узимала би клисарица. Па од његове толике прљавштине ни новац не би могла да оставља где
Била је сува, као спечена а још млада. И да јој није био спреда јако нарастао врат, гуша, била би и лепа. Па и овако, кад се повеже шамијом, пребаци је преко врата,
Па и овако, кад се повеже шамијом, пребаци је преко врата, те јој се не види та нарасла гуша, изгледала је доста лепа.
А нарочито кад је насмејана те би јој се видели њени здрави, бели зуби. Увек је била опрана, искрпљена и лепо повезана.
а камо ли да кога изгрди и избије, већ би кришом из своје торбе преносила у Љубину, тобож да је то напрошено, само да јој се не би после још више смејали кад би морала да му пред свима, на очиглед, одваја од онога што је за себе напросила,
Све дала попи. Овај, кад видео приличну суму још више се збунио. И није знао шта да јој каже. А она га гледала унезверено, радосно, ишчекујући од њега одговор.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Али, ипак Љуба, ма да је какву наклоност према каквој девојци осећао, кад је дошао до решења, искрено јој је исповедао да је без новаца узети не може. Он се сам себи зарекао да нити хоће, нити може без новаца се женити.
— Дакле, допада вам се моја Савка? — запита га између осталог госпа. — Допада ми се. — Па хоћете ли да јој то кажем? — Немојте, ако бога знате! — А зашто? — Бар сад још не, док се и о другоме не поразговарамо.
Оставимо их при њиховим еспапима. Женске се око ручка журе. Каква радост за Савку! Момак јој се допада. Дође време ручку. Љуби није баш до ручка; он би желео да што пре сазна на чему је.
— Тата је казао да ће поред Савке дати осам стотина форинти, а ја ћу јој дати леп штафирунг, канапе, столице, два шифоњера и огледало.
— А јесте л' ви коју залудили? — Кажу. — Па је л' жива? — Јесте. — Па шта сад ради? — И сад лудује, ал' ја јој помоћи не могу, сирота је. — А да има што, бисте ли је узели? — Бих, пре тога, да је имала бар хиљаду форинти.
Тако Чекмеџијић препоручивши се остави кућу попину. Није хтео фрајли Савки ни реч да прослови, ни у очи да јој погледа. — Шта ћу да је гледам, кад неће бити моја, — прогунђа напољу. Љуба оде кући.
Био је ујак Љубин, а жене још нема. Гавра начини план са Љубом да иду у село Ј. Тамо је млада удовица, једва јој је дваест година, а прилична, има сермије око девет хиљада форинти. Младој госпођи Перси отац је тутор.
Татијана ми је рекла, пре нег’ што ће у трешње отићи, да је не чекате, неће доћи, јер је чула да јој из вароши доводе неког грка ђувегију, а она каже да нипошто за ћифту поћи неће; пре ће, вели, за мене поћи.
— Па шта, зар фрајла-Милева још спава? — Знате, читала је ноћас много. Сирота, сад се начита, кад јој отац није код куће, јер се он једи на много читање, а овамо опет му се допада кад кажу да му је кћи васпитана, — рече
— Ја сам доста школа прошао, ал’ ово нит’ је бело нити црно — не разумем га! — И мени је чудно. Ја јој једно пишем, а она друго одговара. Ја иштем да изрази своје чувство, а она каже: чувство у бога!
Она је мислила, ако је мати Љуби обрече, чуће Ружичић па ће се покајати и узети је, а Љуба ће остати у платки. Шта јој је онда до њега! Ако ли је Ружичић и онда не усхте, онда ће у пркос за Љубу поћи.
Осим тога рада је мало да га насекира, да види како је богата, а он је као девојку узети није хтео. Сад јој ни у памети није за њега поћи. Сирома’ чикаГавра мисли да је госпођа Макра у њега заљубљена.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
У место да смо је гладили и мазили, да смо јој ласкали док се одморимо, док се спремимо, док се опет оспособимо а ми.... пуп вређај и после....
ђачком стану на Дунаву, прекинула баш у оном тренутку, кад је завршавао своје топло и лепо писмо вереници, шаљући јој на хиљаде пољубаца, после чега је мислио да ревносно продужи читање за последње, одавно, управо годинама одлагане
Њему се чинило да би се сва та јадна гомила одједном разишла кад би јој он просто казао ово: чуј ти дугоуха гомило, еј ви грађани чујте! Идите кућама и спремите се, рата мора бити!
— Одужују се једни исти, и једни исти се не одужују, одговори јој Јуришић. — Видећемо. и нешто као неки скривен, мрачан грех, сину у њеним очима.
А ја ћу гледати своју бригу и колико сутра писаћу вереници да јој признам погрешку што се нисмо венчали пре мојих испита; и ако би, ко зна, и то, можда, била велика моја погрешка...
А кад никога нема и кад је расположен он позове жену да седне ту код њега, уз сам кревет, узме је за руку и прича јој шта значи то само један једини дан на фронту, па се чуди како није до сад сав оседио као овца кад помисли колико је
Гнусни су јој ужасно ти нељуди, јер сваки дан стрељају оне несретне војнике што долазе овамо да виде кућу и фамилију па да се врате,
Кажу јој да је луда и да се она вара.. ако мисли да су мужеви тамо на фронту свеци. Па прелази у напад: — У место да ме вређаш
Цећала се онога дана кад га је први пут видела. То је било прошлога рата и он је био у униформи. Тада јој се допао: био је стасит, озбиљан, снажан и целом својом појавом уливао јој поштовање.
Тада јој се допао: био је стасит, озбиљан, снажан и целом својом појавом уливао јој поштовање. Запросили су је његови родитељи и она је одмах пристала и заволела га.
Имала је много познаника и сви су јој се искрено дивили. И ако је по некад оно и хтела, да би њему угодила, није могла.
Образи су јој били као кувани шкембићи, а брчићи прилични. И заиста, она беба, кад год би се пробудила и погледала у њу с места би
Африка
Упитао сам је где спава; она ми је рекла: „Над кујном!“ Онда сам јој рекао да ћу спавати ту код магацина. И кад су сви отишли на спавање, она је дошла. Тако је прво вече била моја.
Госпођица Н. долази нам у друштво. Пошто јој је глас влажан и мутан, а речи нагле, нема сумње да је заљубљена. Не усуђујем се проверити, једним простим покретом, у
Одлази да спава; да би нам показала да је богата и да јој дају поклоне, покрива се кратком жутом атласном марамом. Гледам тај скромни раскош о коме је сањао Бодлер или Дела
девојачких, пиштавих детињских и промуклих кликтања ратничких; и радује живо и прозрачно црвенило њеног језика који јој се као какав влажан цвет непрестано појављује између зуба док говори.
На реци Зазандри затиче нас ноћ. То је она иста река којој смо пре два-три дана панично журили, да би јој стигли на време ради преласка.
Престао сам да јој шаљем новаца, нисам јој чак написао ни да је презирем. Добро сте рекли да сам сад ,белац међ црнцима', али не онако
Престао сам да јој шаљем новаца, нисам јој чак написао ни да је презирем. Добро сте рекли да сам сад ,белац међ црнцима', али не онако како ви мислите.
Њена рамена, руке и груди су нешто од најлепшег што је природа могла створити. Врло млада. Други старац јој је отац, али није он домаћин, већ одсутни син, који је сам трговао и стицао. До подне Меј се не појављује.
Седам испред ње, пуним крило новцем и дајући јој групицу по групицу, скидам са ње један по један накит Врло је задовољна.
Мала је с оцем била остала уз пут у Феркасандугу, тако да јој не могу лично изразити своје наде. Преко брата шаљем јој више од двадесет ниски најшаренијих стаклених перла.
Мала је с оцем била остала уз пут у Феркасандугу, тако да јој не могу лично изразити своје наде. Преко брата шаљем јој више од двадесет ниски најшаренијих стаклених перла. У свем селу она ће бити ако не најлепша оно бар најелегантнија.
Девојка је поносита на округле зеленкасте ранице што јој покривају чврсте груди. Да би била достојна њих морала је извршавати масу тајних ритуала, често болник и опасних, а
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
Оди да ти полубим. ЈУЦА: Није само доста устма љубити, него треба муж да пази шта му жена зактева, пак да јој чини по вољи. ЈАЊА: Ама треба и жена да слуша свога господар. ЈУЦА: Ја не знам у чему се ви на мене можете потужити?
ЈАЊА: (Проклето посла!) МИШИЋ: А гди је господична? Она се не даје видити. ЈУЦА: Она је... ЈАЊА (пресече јој): Отишла ј... (Да ти дјавол носи!). (Помркне на Јуцу.) Отишла ј код своја другарица, знаите, да шије.
). (Помркне на Јуцу.) Отишла ј код своја другарица, знаите, да шије. МИШИЋ: И то је добро дете! Само треба да јој добру прилику нађете. ЈАЊА: Е, господин нотариус, сад је погано свет; само новци!
Црњански, Милош - Сеобе 2
до лаката, и црним, нојевим, пером за шеширом, Гарсули је привукао пажњу целе те гомиле, која је већ знала да јој се нешто, судбоносно, припрема.
Била је то нека чудна жалост, нека врста сажаљења. Сви су о томе у породици Исаковича знали и сви су јој се, због тога, и смејали.
Одбила је уистини његова жена, мати шесторо деце – са последњим на сиси – која се беше препала, кад су јој Трифуна, крвавог чела, довезли.
Извукла је велики, бакрени суд, испод постеље и скиде кошуљу, да се пере. Кад је видела да ће јој муж понова да заспи, она поче да га удара, јастуком, и да се кикоће. Груди су јој се тресле.
Кад је видела да ће јој муж понова да заспи, она поче да га удара, јастуком, и да се кикоће. Груди су јој се тресле. Њен муж се онда прену, устаде, и, у својој дугачкој кошуљи, бос, пође према прозору, да га отвори.
Његова жена, Ана, имала је сад своје друго дете и бојала се да јој Ђурђе, у сну, онако дебео, дете не пригуши. Терала га је из кревета, а он би се онда, јадан, свио око њених ногу.
Њени црни курјуци падали су јој испод колена, а имала је неку бујну, црну, косу, која је мирисала. Била је чувена као играчица, лепих, снажних, ногу,
Кад би играла, у Команди, зими, Енгелсхофен је имао обичај да каже да је, у црној кринолини, као црни лабуд, али, кад јој се неко замери, као орао. Ђурђе који се тукао где год је стигао, застао би, и скаменио се, кад би му довикнула „Ђурђе!
Павлу је било речено да је наглува, да нема мираза, а он се спремао да јој ставља што мање питања, да не би морала одговарати.
Удавала се према сенаторској вољи и није јој ни на памет пало да пита, који ће, међу официрима, за њу, изабран бити.
Људи у тим годинама чинили су јој се исувише млади. Пред стаситим официром, висока раста, утегнутим у плаву куртку славонских хусара, који јој се сад,
Пред стаситим официром, висока раста, утегнутим у плаву куртку славонских хусара, који јој се сад, ту, пред њом, клања, она је била уплашено сагла главу.
Теодосије - ЖИТИЈА
отпуштење и замоли по обичају молитву и благослов, говорећи: — Господари моји, рекоше ми да у оној гори — и поменуо јој име — има много звери; ако нађем милост, ви ћете ме благословити и пустити да идем у лов.
цркви на светом месту где арханђел Гаврило, послан од Бога свечистој и непорочној Деви Марији, дође к њој и благовести јој да ће безмужно Духа Светога доласком и силом Вишњега осењењем, од пречисте своје крви девичанске родити телом Христа
И када је он упита: „Хоћеш ли да се удаш, сестро моја?“ она, чистоту љубећи, и пошто јој ова реч тешко паде, одговори му: „Ако ти сам избегаваш брак, зашто друге на њега присиљаваш?
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Тако је Србија давала доказа о својој животној снази; она је показала да може издржати економски рат који јој је Аустро-Угарска објавила.
Овај тип преовлађује у моравској Србији; дао јој је значај који има и још одсудно утиче на њен развитак. Динарски су досељеници ушли у старо косовско-метохијско
Пошто је заузела Босну и Херцеговину Аустро-Угарска је опколила Србију и покушала је да јој пресече прилаз европским тржиштима и мору.
Знају јој границе, славне градове и места. У ове границе увлаче „половину Арбаније“ сматрајући је као историјску српску област,
Бугарска је не само имала у области између Шарпланине и Струме црквену организацију него су јој била од помоћи и друга средства за пропаганду која је она сама организовала.
Ако је потребно, могу својом живом маштом себи представити и схватити стање своје жртве. Способни су чак да јој изјаве најдубље сажаљење; али мање то осете срцем, још мање савешћу.
Изнад раседних одсека је пространа шљунковита тераса на десној страни Црног Дрима. Горња јој је ивица око 140 м над реком. Широка је северно од Дебра до 4 км.
И иначе је полошка област слична овим двема котлинама, нарочито пећкој Метохији. Клима јој је слична њиховој: спада у зелени појас Балканског полуострва, који престаје с њеним јужним ободом, па одатле настаје
Ово су јој значење најпре дали Грци и Турци. Изгледа, да су га по средишном делу Балканског полуострва распрострли Срби муслимани
Нема сумње, Бугарска је напредовала. Подизала је школе и савремене установе, што јој је такође послужило за рекламу.
Добро уређена, ова је војска способна за колективан налет и јуриша као стадо добро вођено. Али оно што јој недостаје, по мишљењу српских официра, то је лична иницијатива: лично јунаштво је врло ретко.
Иако нису могли своју енергију употребити против угњетача, као што је то био случај у балканским земљама, ипак су јој давали маха.
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
на друго Печен је ПЕПЕЛА Једни су ноћи други звезде Свака ноћ запали своју звезду И игра црну игру око ње Све док јој звезда не изгори Ноћи се затим међу собом поделе Једне буду звезде Друге остану ноћи Опет свака ноћ запали своју
собом поделе Једне буду звезде Друге остану ноћи Опет свака ноћ запали своју звезду И игра црну игру око ње Све док јој звезда не изгори Ноћ последња буде и звезда и ноћ Сама себе запали Сама око себе црну игру одигра ПОСЛЕ ИГРЕ Најзад
Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ
Није реткост видети алиног клињу како се прикрада Малом Лошињу. Мала ала, када јој хране фали, може да смаже целу државу Мали. У подне просто хоће да прсне или скрцка парче Мале Крсне.
Мало, мало, па на некој стени аждаја стане и почне да шени. Вероватно знајућ’ шта најволи ала госпођа јој баца принцезе у зјала. ШТА МАЈКЕ ИЗ ЛИВНА НИСУ ЗНАЛЕ Мајке из Ливна нису знале: шта против деце неваљале?
ДОБРОМ СТАЊУ Кад аждаја није у добром стању треба се одмах побринути за њу, па или је послати у Врњачку Бању, или јој одсећи главу на пању. СЕЋАЊЕ НА АСПИДУ КОСАНУ То аспида беше силна, али нервно нестабилна.
А ја сам, ваљда разумете, једно веома храбро дете. Па сам решио заправо стога да јој покажем њенога бога! Али упркос мојој галами Баба Рога се крије у тами. Нудим јој лимун, носим јој крушку.
Али упркос мојој галами Баба Рога се крије у тами. Нудим јој лимун, носим јој крушку. Ал’ она ни да покаже њушку. Да ли постоји, ил’ не постоји? Углавном она се мене боји.
Али упркос мојој галами Баба Рога се крије у тами. Нудим јој лимун, носим јој крушку. Ал’ она ни да покаже њушку. Да ли постоји, ил’ не постоји? Углавном она се мене боји.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
ПАВЛЕ: Не разумем зашто тога ради отказујете; хоћете ли да отпутујете за њом? АЉОША: Не то. Ја не хоћу да јој кварим срећу; она тако срећна тамо са њим. Зашто да јој кварим срећу? ПАВЛЕ: А мислите да је срећна?
АЉОША: Не то. Ја не хоћу да јој кварим срећу; она тако срећна тамо са њим. Зашто да јој кварим срећу? ПАВЛЕ: А мислите да је срећна?
АЉОША: Хоће да ја не мислим на њу. ПАВЛЕ: Но, па то јој можете учинити. Пишите јој да више нећете мислити на њу. АЛОША: Не могу, не могу!
АЉОША: Хоће да ја не мислим на њу. ПАВЛЕ: Но, па то јој можете учинити. Пишите јој да више нећете мислити на њу. АЛОША: Не могу, не могу!
Ја морам мислити на њу... мртав нећу мислити. ПАВЛЕ: Како мртав? АЛОША: Ја написал њој. ПАВЛЕ: Шта сте јој написали? АЛОША: Ја написал: Кад ово писмо примиш, мене ће покривати таласи Дунава и тада нећу више мислити на тебе.
Зар се за љубав жене која вас је изневерила иде у смрт? Напротив, баш у том случају ваља живети, ваља постојати. Ако јој успавате савест, смејаће се вашој смрти; не, мој Аљоша, не иде се у смрт за љубав неверне жене. АЛОША: Не могу!
НОВАКОВИЋ: Ја или ко други, то не мења ствар. Ја сам случајно имао довољно времена; имао сам можда и начина да јој укажем пажњу... ПАВЛЕ: И довољно подлости да заборавиш на све обзире.
НОВАКОВИЋ (љуби јој руку). Збогом, злато моје! РИНА: Боже мој, како сам детињаста! Овога часа пада ми на памет како би то дивно било да
Недељу дана обећава, реците јој: љутим се! АНА: Молим! РИНА (оде у леву собу). В АНТА, АНА АНТА (средовечан, мршав, ћелав.
АНТА: Није онако ништа чула што би је узнемирило? АНА: Не, колико ја знам, ништа. АНТА: Идите, зовите је, реците јој ствар је врло важна, не мора баш сва дугмета закопчати. Идите! АНА (оде).
Кад се сетим, зваћу вас. АНА: Молим! (Оде.) ВИИИ МИЛЕ, РИНА МИЛЕ (денди, напудрован и налицкан, прилази јој, грли је и љуби): Шта ми ради моја Бубика?
МИЛЕ (милује јој руку): Дакле, реци ми, шта је? РИНА: Замисли, мој први муж, муж који је извршио самоубиство дављењем, појавио се, жив
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Опет су те избацили? - шапну док сам пролазио поред ње, а у гласу јој је било више стрепње него радозналости, па сам рекао да имам некога посла.
- Није потребно да говориш код куће о томе, знаш. - Знам. Тата ће те убити кад дође! - Скупила је уста, а очи су јој постале мало црвене при крајевима, док ме је гледала као да ме гледа последњи пут. - Неће. Измислићемо нешто, Весна.
Та није ништа нарочито. Реч је обично о ту или тамо дигнутом цвећу или јабукама. - На! - Хтедох да јој пружим цигарету, али се сетих да она сем шортса на себи нема ништа у шта би могла да је стави и пођох ка излазу.
- Нисам чуо како се зовеш? - рекао сам, а она се засмејала тако да је читава хаљина почела да јој се тресе. - Ниси ни могао да чујеш. Нисам ти ни рекла.
Мамин ред на мене је сутра. Упитах се да ли се већ вратила из банке и је ли већ успела да чује. Очи јој се увек зацрвене када чује за неки мој нови укор, иако осим мене има још две кћерке које су мени сестре, а Влади и
Зуби су јој били неједнаки, али смех јој је био такав да вам је застајао дах у грлу. Њено мало лице било је светло као добро
Зуби су јој били неједнаки, али смех јој је био такав да вам је застајао дах у грлу. Њено мало лице било је светло као добро углачан белутак.
Птицу нисмо видели, али јаја су јој била ситна, са зеленкастим пегицама. Понели смо сви по једно, за успомену. У гнезду је било четири јајета и када смо
- Ја разумем те ствари! - рече Атаман. Кад одговараш за оцену? - Окрете се према Рашиди и рече јој нешто што нисам успео да чујем. Претпостављао сам да намерава нешто, али нисам могао да схватим шта.
Нисам успео да кажем ни речи, а Рашида је већ ишла према мени носећи нешто замотано у марами. Предложих јој да потрчимо, јер се неко може окренути. - Неће! - рече. - Држи!
Нисам успео да чујем крај. Рашида је жвакала бучније од мамута и ја је упитах шта ће јој њени рећи када се врати кући. Она само слеже раменима. Мислила је како неће ни приметити да је нема.
Осим ње у кући је још осморо деце, а она је при горњем крају лествице, иако су јој два брата ожењена, а њихово потомство представља нешто, што Рашида, није у стању да свари. - Коте се као пацови!
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
сам моју Соку бадава узео, без пребијене крајцаре; није донела ни своје дарове, већ је узајмила од своје другарице, па јој после вратила. Ти знаш како сам се оженио, ваљда си чуо. — Чуо сам.
Оженио сам се први пут, но нисам био срећан, жена ми имала јектику, па је после пет година умрла без деце. Бог да јој душу прости, поштено сам је служио, и ма како сам се мучио, нисам могао до ничега доћи, тек једва крај с крајем.
Било је осам сати. Уђем у дућан, онде само Татијана, баш је месо ређала. Рекнем јој: „Добар дан, госпођо Татијана, шта ми радите, нисам вас одавно видио”. А она одговори.
А она одговори. „Ни ја вас, откуд вас код мене, ваљда изволите меса?“ Ја пређем ближе к њој, па јој шапнем у уво: „Чујем да имате ваљану кћер за удају, имам за њу ђувегију”.
Бадава, допадне ми се; сад ћу одмах кратак рачун начинити. Шушнем матери до дође у собу, имам јој нешто рећи. — Госпођа Татијана рече кћери: „Остани, Софија, у дућану, ја имам са господаром Кирићем посла“.
— Имате ли већ за њу каквог ђувегију? — Та било би, — али, знате, свака мати тражи за кћер што боље. — Кол’ко јој година? — Сад јој осамнаест. — Добро, ја сам тридесет и пет, и удовац; стање моје знате.
— Та било би, — али, знате, свака мати тражи за кћер што боље. — Кол’ко јој година? — Сад јој осамнаест. — Добро, ја сам тридесет и пет, и удовац; стање моје знате.
— Збогом. Ја ћу опет кроз дућан напоље. Поглед бацим још једаред на Софију, добро је измерим, па јој речем: „Збогом драга“, а девојка се смерно поклони, и тихим гласом отпоздрави: „Збогом”.
— Од слободне воље, — одговори Софија. Онда јој ја пружим руку, а матери кажем да буде одма’ сутра прстен, да не треба никакови’ припрема и дарова, но одма’ прстен,
Извучем после дишпенсацију и венчамо се, и тако досад срећно живимо. Купио сам јој после један ђердан од бисера, шест низова као грашак, дао сам за њега шест хиљада форинти, истина црни’ банака, ал’ су
После девалвације купио сам јој и каруце. Но што је најлепше било, при просидби, мати је прићутала, да је Софија већ потајно заручница била покојног
зрелог имућног човека, нег’ младог ветропировића, који ништ’ нема осим оно мало дућанца празна, па ако банкротира, да јој дође кћи на врат.
Црњански, Милош - Сеобе 1
ЗАКОРАЧИВШИ У ПРАЗНИНУ, ПО ТУЂОЈ ВОЉИ И ЗА ТУЂ РАЧУН 80 ВИИИ СНУЖДИВШИ СЕ, НАД ПРАЗНИНОМ ПОРОЂАЈА, ОНА УВИДЕ, ДА ЈОЈ ДУШИ, НИ У ДЕЦИ, НЕЋЕ ОСТАТИ ТРАГА И УМРЕ, ЖАЛЕЋИ ШТО НЕ МОЖЕ ДА ЗАСИТИ БАР ТЕЛО, РАЗДРАГАНА УЖИВАЊИМА 99 ИX ЈЕДАН ОД
Уморан од јахања и журбе, сад је погледа другим очима и, пришавши јој, поче да је љуби, кроз своје разбарушене брке.
Ужурбан, он јој још једном, дахћући под њеним пољупцима, понови, без смисла и без реда, све оно што јој је већ синоћ и целу ноћ
Ужурбан, он јој још једном, дахћући под њеним пољупцима, понови, без смисла и без реда, све оно што јој је већ синоћ и целу ноћ понављао: савете за њену сеобу к брату, у Земун, савете за купање млађег детета, мање ћерчице,
Био је потерао крмачу, везавши је за ногу. Мирно, тепајући јој и певајући кроз нос, штуцајући гласно целим путем. Дуго му је требало да превали пут, од једне крчме у доњој вароши
Нити је викао, нит се освртао. Лењ, толико лењ да га је крмача трзала и вукла, гегао се за њом сатима, тепајући јој миле речи, док није најпосле сасвим ућутао.
Толико беше ведрог, небесног погледа, чистих руку и грла. Сажаљевајући себе, он јој у шали, несвесно, исприча, како би јој било да је његова.
Сажаљевајући себе, он јој у шали, несвесно, исприча, како би јој било да је његова. Рече, како би је чувао, како би је свуд са собом водио, како би је одевао.
Кришом упозна њену косу, и расплетену; пољуби је једном у образ, загледан дуго у њу; стискаше јој тврда рамена, несвесно, помажући јој једном да се закопча, мада га она није звала.
њену косу, и расплетену; пољуби је једном у образ, загледан дуго у њу; стискаше јој тврда рамена, несвесно, помажући јој једном да се закопча, мада га она није звала.
Све чешће додириваше јој руке, косу, плећа, па и пас. Све чешће се приближаваше да удахне дах из њених чипака под грлом, или да јој се нађе,
Све чешће се приближаваше да удахне дах из њених чипака под грлом, или да јој се нађе, крај толиких слушкиња, при успављивању детета увече, или при облачењу, ујутру.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
¹ Много је, међутим, чешће да гатара намерно изведе неку врсту пробе или „теста“, када јој резултат овог манипулисања (одређеним предметима, поступцима и појавама), симболички протумачен, недвосмислено даје
дне девојка, желећи дознати хоће ли се, те године, удати, пререже два пера од црна лука подједнако, и намени које ће јој казати ту тајну растом својим.
“ Онда ће јој се, кажу, сигурно јавити суђеник у сну.⁹ У Поповцу девојке уочи Ђурђевдана наберу разне траве: зановети, зверице,
Пиловјети, не пиловјетај! Већ ти кажи мог суђеног’ те траве и корјење остави под јастук и на њима преноћи па који јој се ту ноћ момак усније, верује да ће бити њен.
’ Кога ту вечер сније, онај ће јој бити суђеник.“¹² Девојци која чезне за удајом свакако није свеједно ни то каквог ће друштвеног статуса бити њен
овако: Испод јастука стави три прута: неољуштен, шарен и ољуштен (огољен), па који ујутру случајно извуче, такав ће јој и младожења бити (неољуштен — богат, шарен — средњег стања и огољен — сиромашан).
Кажу, да ће се он одмах силно у њу заљубити и узвратити јој љубав. Извођачи љубавне магије су, као што се и види из наведених примера, готово увек девојке (каткад удовице).
“ Љубавна магија, видели смо, често није безопасна: њен циљ је да поступцима приволи на љубав жељену особу или — да јој донесе лудило (чак и смрт)!
Код нас обично свекрва, која уводи младу у нов породични култ, даје јој сито са житом. Млада баца жито на све стране, а сито на кров.
У Хомољу када млада полази на венчање, треба да јој другарице мало подигну сукњу навише да би имала порода. Свадбене игре често се изводе из истог разлога.
Магијска логика („исто производи исто“) стоји и у основи ритуалног развезивања чворова, завезака на одећи младе, како јој утроба не би била „везана“.
У Црној Гори кад девери дођу по младу, пазе је од „злијех дјевојака да јој која ресу од струка не завеже у чвор, јер, ако би то било, не би могла с мужем бити, а и ако би то, не би имала дјеце“.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
да се греје уз огњиште где пастир грањем потпирује пламен, земља друштво човека иште, земља као родна грана воли да јој човек спусти руку на раме.
Кад има да се крсти кћи себарке, нека певају косови и конопљарке, нека сунце гори у четинару, нека јој паучице покривач удесе, а звезда на узглавље спусти златну пару, нека се наручи суседу котаричару да јој колевчицу од
јој паучице покривач удесе, а звезда на узглавље спусти златну пару, нека се наручи суседу котаричару да јој колевчицу од прућа донесе.
себар обеси усред дана кад се сенке смање; а оскрнављена кула да се сруши пошто се прељубница властелинка нагна да јој с прозора посматра вешање.
Самилости за чобанку која се по оцу не зове, која не зна чије је кости, чијег млека, ни где јој се очински кровови диме, за твог копљаника који слави помајке себарке крсно име.
богумили да су изневерили прво хришћанство; за човека који се опире сили, па долазила од Скита или од Хуна, или јој у залеђини било царство, или је вршила над човеком шака бабуна.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
« оној дивној старој дами која је била реакција, она се једноставно срушила у несвест, па смо јој два и по сата гурали миришљаву со под нос.
Друга стара дама, комунисткиња, срушила се у несвест петнаест година касније, када је исти човек покушао да јој пољуби руку и казао: »РУ-КЕ, ГОСПОЂО!
Стара госпођа, која ме је чувала, памтила је различите војске по томе ко јој је више изгазио тепих док је пролазио кроз трпезарију да закуца нову таблу. Каже да су Черкези ипак најгори.
Био сам искусан мушкарац док сам прстима лагано опипавао носи ли Јелена грудњак. Није га носила. А и шта ће јој кад уопште није имала груди? У то време, 1950, још није било гума за жвакање, па сам зато жвакао оне вишње из тегле.
Коса јој је мирисала на сирће. Одведох је још исте вечери на представу од двадесет и тридесет и, морам да признам, ту сам направ
је најважније, пошто је једина имала сигуран посао и сталну плату, често нам је позајмљивала новац, не очекујући да јој га вратимо.
Европа нас, наиме, није хтела! Желели смо да јој понудимо своју свежу крв и осећајност провинцијалаца, а она је од нас примала само фолклор и фудбалере.
Ујутро то не успева. Ујутро, има подочњаке. Ујутро, на рукама јој се појављују пеге. Ујутро, коса јој ни на шта не личи. Увече, одбија да седи на местима где је осветљење неонско.
Ујутро то не успева. Ујутро, има подочњаке. Ујутро, на рукама јој се појављују пеге. Ујутро, коса јој ни на шта не личи. Увече, одбија да седи на местима где је осветљење неонско.
би она правила круг Косовском и враћала се поново у ред пред Кинотеком — видело се да не уме сама да шета улицама и да јој је лепше с њим, макар и у реду.
Али она је била још жива! И још су јој очи светлуцале оним старим сјајем из педесет осме, када је у »Лабиринту« играла »Тинтарела де луна« окружена
– Ели, Ели, лама азавтани... — цвилела је затворена монахиња. — Ели, Ели, лама азавтани... – Шта јој је? — упита стјуардеса. – Полудјела — објасни Стоњанин. – Сирота! — уздахнула је калуђерица оборивши поглед.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Веле: дуга је од нас ето па све до Русије, а у ширину јој стали Маџари и Пољаци и још њекакве вјере. Како се оно зову, Крцуне? — А има, чоче, много и Србаља у ћесаровину.
Најзад стари бан гракну: — Хај’те, женске, напријед! Милице, Анђе, Горде, Киће, хај’те дома! Кажите баби да јој водимо госта, добра госта, ваистину! Кићуне, води и коња с мазгом, е ћу с дружином пјешке.
Пред кутњим вратима стојаху: кнежевица Крстиња, снаха јој Јоке Милунова с дјететом у наручју, Милица, пристав и њеки Шуто Мирков, младићак из браства.
Домаћица бјеше висока и суха, а снаха јој омања, једра. Уз кутњи зид у дворишту бјеху прислоњени бадњак и бадњарице, а на ражњевима четири пецива.
Јанку би тада згодна прилика да добро уочи дјевојку. На крилу јој сјеђаше здраво мушко дијете од непуне двије године, голијех ножица, јер на њему не бјеше друге одјеће до кошуљице.
— Које би у нашој земљи било велико, ја мним — дода Крцун. — Дај боже вијека и здравља, наћи ће се начин да јој се јавиш. — То ми је велика брига, управо једина! — рече Јанко. — Надам се да ће ми у томе владика помоћи!
Она му рече: — А гдје си већ? Твоја те је кућа жељна! Јанко се загледа у њу, лице јој бјеше блиједо, груди јој се таласаху. Онда се Јанко нагну и пољубише се. Па, без ријечи, уђоше.
Она му рече: — А гдје си већ? Твоја те је кућа жељна! Јанко се загледа у њу, лице јој бјеше блиједо, груди јој се таласаху. Онда се Јанко нагну и пољубише се. Па, без ријечи, уђоше.
пасом му двије пушке мале, О рамену дуга брешка виси, О бедри му дуга гадарија, До пола је вуком опшивена, На врху јој од међеда глава, Зинула је ка’но да је жива!“... Сви главари весело заграјаше, те се чуло: „А глај сокола! А дође!
— Рођена ти сестра? — Није, господару, но кћи Рака Мргудова, а ја ћу јој бити барјактар. — Нека јој је са срећом — рече владика и извади из шпага два талијера; један даде Крцуну, као што ће
— Рођена ти сестра? — Није, господару, но кћи Рака Мргудова, а ја ћу јој бити барјактар. — Нека јој је са срећом — рече владика и извади из шпага два талијера; један даде Крцуну, као што ће свакојем војнику на крају
из шпага два талијера; један даде Крцуну, као што ће свакојем војнику на крају рока, други додаде, рекавши: — Подај јој ово мало поклона од моје стране и поздрави добра старца Мргуда и Рака и све браство, и нека вам је аманет да одржите
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
Кад те види девојка нека јој срце, то јест, заигра. МЛАДОЖЕЊА: Што чини искуство! ПРОВОДАЏИЈА: Ха, ха, ха! Допада л’ вам се?
МАТИ: Забога, ти знаш да је девојка под фелером, па се мора мало више око ње. Помисли само како би изгледала да јој ниси купио фалишан зуб. ОТАЦ: Добро, то је зуб; али нашто тако скупе аљине? Нашто те моде и лудорије?
(Матери.) Јесте ли ви испитали девојку, то јест? МАТИ: Она вели, како старији уреде. ПРОВОДАЏИЈА: То је знак да јој је по вољи, то јест. (Младожењи.) Пак шта велите, кад ћемо? МЛАДОЖЕЊА: Како они нареде.
КУМАЧА: Та. - А гди је Јулка? МАТИ: Е - Јулка ти се забунила. Знаш како је. КУМАЧА: Остаћу да јој помогнем. Само да јавимо мами. МАТИ: Богами, баш добро. Ајде, скини ту мараму велику и рукавице, сад ће и Јулка доћи.
УГЛЕД 11. ДЕВОЈКА, ПРЕЂАШЊА ДЕВОЈКА: А гле кумаче! КУМАЧА (трчи јој, па се пољуби): Боже, па крије, крије, као да ће јој ко преотети! ДЕВОЈКА: Богами, нисам ни знала.
ДЕВОЈКА, ПРЕЂАШЊА ДЕВОЈКА: А гле кумаче! КУМАЧА (трчи јој, па се пољуби): Боже, па крије, крије, као да ће јој ко преотети! ДЕВОЈКА: Богами, нисам ни знала. КУМАЧА: Море, је ли млад, је ли леп?
“ - Чекајте мало да ја питам, а ви одговарајте. (Да му карте, које он промеша и потом јој пружи те извуче једну.) „Јесте ли ми верни?“ МЛАДОЖЕЊА: „Сваког месеца по једанпут.“ ДЕВОЈКА: То верујем. (Извуче.
(Младожењи.). Како стоји, то јест, с аљином младе невесте? МЛАДОЖЕЊА: Ја питам фрајлицу какав јој је густ, па неће да ми каже. ПРОВОДАЏИЈА: И! какав си ми младожења!
МАТИ: Пак бићеш му допустила? ДЕВОЈКА: Нисам. МАТИ: Тако треба. Девојка мора да се онде покаже равнодушна што јој је најмилије. Него, знаш шта је? Од твоје свадбе неће, чини ми се, ништа бити.
МУЖ: О женидбо, женидбо! ЖЕНА: Дабогме, и други се људи жене, али купују жени што јој треба. - Шта си узео шешир? Иди, иди, да не издангубиш. МУЖ: Дабогме, боље је седити на пенџеру.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Но какав год јој значај придавали, чини ми се да није добро приписивати јој важност посебног жанра. Оно мало добрих дечјих песама могло
Но какав год јој значај придавали, чини ми се да није добро приписивати јој важност посебног жанра. Оно мало добрих дечјих песама могло би се, за невољу а и без невоље, сврстати у поглавље
Па и кад се посматра у ширем оквиру, као дечја лектира, корени јој не сежу дубоко. Тек пре два века први пут је у историји обраћена озбиљнија пажња на децу као читалачку публику, тек
дечју књижевност није битно да ли је књижевност или није; важно је да је дечја; управо тај, специфични карактер, даје јој значај и достојанство (...) Истаћи, овако, специфичност дечје литературе не значи, ни у ком случају, умањити је.
Педагогији: од самог почетка, она је показала живу заинтересованост за дечју песму, и понудила јој своје посредовање.
Најпре су јој, код нас, прибегли Змајеви епигони, недаровити, сасвим бледи стихоклепци, који су је схватили као средство за забављање
Ова забринутост за развој дечје поезије, посебна пажња која јој се указује, у вези је са још једним разлогом. Дечја песма је једна од ретких уметничких творевина које не задају
обухватити све што је, на било који начин, приступачно детету а чисто дечју песму одређује одвећ сврховито, намеће јој робовање према детету у облику који она нерадо прихвата.
Оно јој је, даље, допунски подстицај ка поједностављивању израза; саображавајући му се, сама себи се приближава; осиромашујући
Јасноћа коју су јој нудили несавремени песници за одрасле била би осиромашујућа, неплодна; јасноћа дечје песме, лишена задњих мисли и
песници за одрасле била би осиромашујућа, неплодна; јасноћа дечје песме, лишена задњих мисли и рачуна, више јој је одговарала. Дечја песма не осуђује застрањење модерне поезије; она га не прати.
дакле неоствариве пуноће, кад се повуче из поднебља у коме су, чини се, једино могући озбиљни књижевни напори, кад јој се непосредно поетско осмишљавање учини привлачније од свих висина до којих би могла допрети — тренутак је настанка
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
она би, као Српкиња, морала плакати кад би јој син на постељи умро. ГАВРИЛОВИЋ: Тако говорити као ви, то је реткост код женски.
Новаца ваљда не тражи. НАНЧИКА: Мислим да не тражи. ЖУТИЛОВ: Шта каже девојка? НАНЧИКА: Нисам јој јошт спомињала, јер нешто важно стоји на путу. Кажу да је Маџар. ЖУТИЛОВ: Пак? Она зна маџарски као Маџарица.
ЖУТИЛОВ: Гледај ти само да девојка пође. НАНЧИКА: Не верујем да ће се затезати, зашто јој се момак допао. ЖУТИЛОВ: Ајде, дакле, да не буде доцкан.
ГАВРИЛОВИЋ: Кад тако лепо дишете за Српством, ево и вама једно писмо од вашег старог пријатеља Нађфалудија. (Пружи јој писмо.) СМРДИЋ: Шта је то? ГАВРИЛОВИЋ: Чисто родољубије.
И овај јој сад пише како она врло добро чини што мрзи на Маџаре. ШЕРБУЛИЋ: С Маџарима корешпондирати, то баш није лепо!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Али она је поготову исто тако подражавалачка, одвојена од народнога живота и сталешка као и стара књижевност. Оно што јој је нарочито сметало да утиче на стварање и развој нове књижевности, то је њено локално обележје, верски обзири и
Трагикомедија Козачинскога сама по себи није много вредела, и Рајић јој својим поправкама и прерадом није много помогао.
године, основали су Матицу српску. Циљ јој је био постављен: »распространеније књижества и просвештеније народа србског«, да се »књиге србске рукописне на свет
Они су прелазили у Србију и долазили са идеалом да Србију просвете према класичним узорима, да јој даду »Солоне, Ликурге, Демостене, Аристотеле, Страбоне, Омире, Виргилије и проче«, да у Шумадији, где се само за гусле
Књига је уопште непесничка, тешко разумљива, тако да су јој потребни нарочити коментари. Зато што је нејасна, дуго време мислило се да је дубока, као нека књига »са седам печата«.
Када је 1844. уређивао средњошколску наставу у Србији, он јој је дао потпуно класичарски и хуманистички карактер, и на латински и грчки језик и књижевност обратио нарочиту пажњу.
у Новом Саду, као додатак Србскомъ дневнику. Медаковић јој је био уредник до 1854, отада па до престанка, 1858, излазила је под једним одбором млађих писаца, у коме су, између
То је била уопште једна песмарица, како јој и само име каже, и то на језику који није био чисто народни но унеколико дотериван.
да се писац обраћа жени, Српкињи, »српској деви« и »родољубици« онога времена, са њом уздише и сузе пролива, хоће да јој негује у исти мах и нежно осећање и српску националну свест.
је Светозар Милетић, који је већ почео стицати свој велики глас: »Како нам је литература сваколика суморна, сад би јој особито преко био потребан сјајан и велелепан метеор, да је потресе, електризира, оживи. Код сина Г.
Оно што спасава ову драму песничке младости Костићеве, што јој даје релативну вредност према познијој историјској драми српској, то су извесна лирска места, у којима има полета,
писала: »Србија, која јошт није ни сасвим независна кнежевина, у којој се сталежи тек почели прокљувљивати, а слобода јој штампе, у колевци повијена и с врпцама испреплетена, укочила се као год египатска мумија, пак се опет у такој државици
Милићевић, Вук - Беспуће
воду која је весело одсијевала, губила се и помаљала, а он је непрестано чекао и тражио погледом, као да има нешто да јој каже. Касније га ухвати сан.
Маројло се поново оженио, двије три године касније; читави свијет сажали младу дјевојку која пође за њега, проричући јој зао живот и мучну смрт; међутим чини се да се Манојло промијенио, бар према жени, откако му је прва умрла, и његова
Она је свршила сав посао, узалуд га отезала и прегледавала једну исту ствар десет пута, чекајући да јој он нешто каже и одлазила полагано, кадгод зачуђена, а кадгод ожалошћена.
— А ти? Она се весело насмија и побјеже. Једнога дана пљусну киша кад је хтјела да полази. Он јој рече нека причека. Она се снебивала и стајала мислећи неко вријеме, па најпослије сједе на канапе.
одлучивао, заклињао, давао себи ријеч да ће то бити првом приликом кад му дође; он је био промислио ријечи којима да јој то каже, он је знао на памет своје фразе и одговоре.
Нашао је у њој једну мирну доброту која му се допадала. Видио је да јој је још увијек било жао што ју је оставио тако нагло онога дана.
Он јој лагано приђе и ухвати је благо за подлактицу. — Не плачите, — рече, и осјетивши да му глас дршће и бива слабији, труд
неизрецивог јада који је лила у сузе, и он се стресаше, видећи је како дршће, са врелим челом на хладном столу, како јој играју груди како јој руке, влажне од суза, притискују лице: њега прожимаше вјечно њезин тужан, заплакан поглед, њега
је лила у сузе, и он се стресаше, видећи је како дршће, са врелим челом на хладном столу, како јој играју груди како јој руке, влажне од суза, притискују лице: њега прожимаше вјечно њезин тужан, заплакан поглед, њега притискиваху као
Њезина слика била је моћнија; Гавре Ђаковић није осјећао довољно снаге да покуша одлучно да је избрише или да јој дода нешто не добро, рђаво, ружно, — осјећајући да нема права да је вријеђа и да би та увреда исто толико бољела и
поред Уне, јер ју је чуо кад је изишла и видио куда је пошла; мада је знао да ће га чекати, мислити на њега, да ће јој можда учинити нажао.
Он баци на њу један поглед са стране: она преврташе у рукама неки вез, а очи јој се бијаху изгубиле на другој страни преко Уне. — Ви се љутите? — запита он. — Зашто?
Сремац, Стеван - ПРОЗА
После је долазио сам јед и чемер. Мати га је јако волела. Увек је сваком говорила да јој је син врло бистар, али, ето, нема оца, а свет је овај гадан, па је сироче свакоме на путу.
То је ваљда и узрок био што су се људи наоружали боље него других година да је дочекају и да јој одоле, јер и сами практиканти, тај лакомислени род, и они се постарали па јој смело у очи гледају у својим дугачким
него других година да је дочекају и да јој одоле, јер и сами практиканти, тај лакомислени род, и они се постарали па јој смело у очи гледају у својим дугачким менчиковима које су одмах за првих јачих мразева купили, а које ће почети
наше госпоје што морају једна за другом да се осврну и да једна другој види шешир, и уопште све од главе до пете како јој стоји. Од свију послова, и канцеларијских и кућевних, и наш Јова је највећма волео тај посао.
Код куће их дочека вредна домаћица, која се сва зајапурила крај ватре, а они јој се поклонише. Јова, како га је бог дао шаљива, поклони се жени и рече: — Имам част представити вам мога колегу ћурана!
А нарочито су је дражесном чинила и лепо јој стајала она три младежа, и то два на десном образу и један на левој страни, или обратно, сад ћу вас слагати, јер баш
Изнеше печеницу на сто. Румена, лепа печеница, кора јој мало испуцала. Домаћин стаде сада, раздраган погледом на печеницу, хвалити и јело и домаћицу; том је приликом испричао
деде, Кајо, твога »јегера« у образ. Госпоја Каја се најпре и као наљути, и напрћи уста тако јако да јој сва три младежа чисто одоше на једну страну.
и настави — па ти ја, прико, купим за те паре себи један зимски капут, па кад га донесо’ кући, а ја пољубим Кају, па јој кажем: »Ово теби, а ово мени«. Море, зверка сам ти, побратиме, па ме нема! Ено га видиш тамо онај.
У том селу, на брдашцу лежи школа. Ја нисам ревизор, па је баш и не морам описивати каква је; каква јој је, то јест, зграда, има ли довољно ваздуха и светлости, и да ли светлост пада деци с леве или с десне стране.
знам како се почиње, али знам да се пева како удавача неће за многе да пође, али се завршује: Мајка даје за орача, Ту јој поћи хоћу. Тако је чешће радио.
Чекају само сина. Мајка, узнемирена као квочка, не зна шта да ради, чуди се што га нема. И прво што јој паде на памет, као свакој мајци, то је да се није дете отишло купати!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ти јој лице бело Виде и румено, И још вито тело И то око њено. Очи јој вељау Да менека чека, И да је у страу За мене
Ти јој лице бело Виде и румено, И још вито тело И то око њено. Очи јој вељау Да менека чека, И да је у страу За мене далека.
Бежи мома, ману рубље, Бежи л' дому своме? Све у гору бежи дубље, А момак за њоме. Бежи мома, до колена Ноне јој се беле, Беле ноне до колена Момка су занеле: „Та да имаш крило лако Да прнеш облаку, Не би мене, чедо, јако
дек.) СЛАТКА МИСЛИ! Мисли моја слађана А о драгој мојој, Кад на руци млађана Лежаше на мојој, Кад јој срце куцаше Да пробије груди, Кад јој усна муцаше: „Та ево те туди!
моја слађана А о драгој мојој, Кад на руци млађана Лежаше на мојој, Кад јој срце куцаше Да пробије груди, Кад јој усна муцаше: „Та ево те туди!
“ Кад ми оно весела Око врата паде, Кад сузица она врела Низ лице јој тећи стаде, Ох када се зарумене, Кад полете оно к мене Кâно зора белу дану Једва дочекану.
(1845, 11. маја) КЛЕТВА Зелена је трава, Мома на њој спава, Вијар ветар пирну, У сукњу јој дирну, Сукњица се шири А ножица вири, Ао ноно бела, Вода те однела Па — мени донела! (1845, март) ?
ето ти чуда још једнога: Преко луке право ка менека Једна красна упутила с' сека, Ао виле, ви, пребеле виле, Ви јој богме не би друге биле, Ао Боже, чуј што зборим сада, Ја т' анђела не виде никада, Ал' ако је на небу каквога,
“ Па довата крваво оруже, Узима га млада у наруче, Од мила јој скоро срце пуче. И већ спава мушка глава трудна, Украј њега седи љуба будна, Погледује господара свога, Моли за
Па што на штир сиротиња зија, Мислиш чини зато што јој прија? Штира жваће, али од невоље, Шта ће јадна кад не дају боље.
) Убав момак, гиздава девојка, Дивно ли јој напупила дојка! Момак баца руке око врата Око врата, око свога злата, Па је стиска, па је младу љуби, Од милине да
врата Око врата, око свога злата, Па је стиска, па је младу љуби, Од милине да ј' угризе зуби, Дркће мома, а срце јој куца, Отпињу се од кавада пуца.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Не помаже ту ни пијецао, једва га чујеш, па умјесто да најави крај уклетој ноћној хуци, он јој само надода звучну јутарњу лепезу и претвори је у добро знано брујање марљива поточара који неуморно сије брашно и још
човјек јој у војсци, а свекар на косидби ...Зу-зу-зуц, да зађем одовуд, од потока, па уз кукурузе, а? Па куд све, туд и то: од
Била је покојница, право да се каже, свакаква, то ја најбоље знам. И попити је вољела, бог јој душу простио, једном тако умало није кућу запалила. Па опет ми је жао, то само теби кажем. Жао добога.
овјековечене и питоме голубије очи какве грмечке чобанице која, онако тртаста и дућкаста, једва зна измуцати како јој се зове ћаћа и матер, а већ код стрица Тодора запиње у грдној неприлици: — Ћић Тодор? ...Е, не знам како је њему име.
Ено јој Петрака самарџије, нек је он пази, свакако је прешао у коњску вјеру. Носи у торби коњску икону, срам га било, старога
— Каква Маријана? — Маријана, чујете ли! Кад јој такво име дамо, убио ме гром ако ће се ваш Ниџекања икад усудити да запјева о Маријани.
А Маријана расте и џилита се, мажена од читаве куће, нарочито од моје стрине Саве. Она јој исплела и око врата везала кићену огрлицу од црвене и жуте вунице да јој ждребенце љепше изгледа и да га заштити од
Она јој исплела и око врата везала кићену огрлицу од црвене и жуте вунице да јој ждребенце љепше изгледа и да га заштити од урока.
У нелагодној тишини одједном се зачу некакво храпаво гргутање, нешто тако као кад кобила осјети да јој је ждријебе негдје у близини, па му се јавља, њежно, преко пуних уста, не заборављајући при том свој најважнији посао,
Десно од пенџера, држећи јој у неку руку равнотежу, висио је свети Никола, Угарчинова слава, свјетлуцајући потамњелом позлатом.
сједи цуретак, пјевуцка и све се чини да је забављена плетивом у крплу, а у ствари свитка погледом лијево-десно, ништа јој измаћи не може. — Видидер кује, нада се госту, а овамо, тобож, плете цура, враг јој оплео штрик око врата!
— Видидер кује, нада се госту, а овамо, тобож, плете цура, враг јој оплео штрик око врата! — гунђа придошлица и још с друма заслађено прозуји: — Добро ти јутро, лијепа моја цурице.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Главу би му откино! АХМЕД: Частио би га сувим златом! ХАСАНАГА: Него је охола моја госпођа, неће јој се господској нози у логор, међу касапе и главосече, у војној болници смрди, види се крв, војска неокупана,
ал где ће беговица, па још Пинторовићка, замисли, старо господско колено, стара лоза, због једног аге, па нек јој је и муж, из госпоштине у планину да потегне! Е, па, ево јој садево!
Е, па, ево јој садево! Има одма д идеш, да кажеш да ми се губи из куће! За свагда! Па сад нек види колко ће је коштати њена
И тамо није Багдад, него је Гацко! Шта он мени каже! Жудња! Па ја од жудње побенавио? Бре! Па да сам јој слуга толике године, дошла би, да је за мене коња везивала, дошла би, ако не због мене, оно због моји рана, ако не
А знаш где живиш, и знаш како се име у овој земљи брзо изгуби! Хасанагиница се држала обичаја... ХАСАНАГА: Па јој до тих обичаја стало више него до рањеног мужа? Ајде, молим те!
ЈУСУФ: И, кад стигнем, да не гледам које је доба, да пробудим Хасанагиницу, и да јој кажем да се ти кући враћаш прекосутра, и да те она код куће не чека? Тим речима?
Донесе она кафу. Попијем. О оном још ни речи, само је гледам. Погледам је овако, скрозирам је, видим, врућина јој. Погледам је овако, она цепти од зиме. АХМЕД: И онда? СУЉО: Дише, ко да је трчала узбрдо. Ништа ја, ћутим.
Хасанага, опет, са своје стране, реко: добро, у реду, ево ти тај илми-хабер! Закити се! Кад је већ неће, што да јој стаје на пут? Нека се удаје, ако хоће. И то ти је све! Квит! Чиста посла! Штета само опаке жене!
Ја пробо нешто са Шемсом, одабашиницом, писао, слао цвеће, а она ништа, па ништа! Прави се важна, мајку јој, ко да има три сисе, а не две! ХУСО: То би морало да се преброји! АХМЕД: Да не би ти? Паз да се не забројиш!
Он? Нема он такав камен у темељу! ЈУСУФ: Какав му је камен у темељу, то ти још не знаш. Знаћеш кад видиш ко ће јој бити муж. Бег себи тражи зета који ће, прво, теби да буде на утук, и, друго, који ће га пред санџакбегом подупрети.
БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Мама, па шта сад да радим? Како то да јој уредим? МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Како знаш! Прети, моли, уцењуј, плаћај, наговарај, лажи, ради шта хоћеш, али уреди да
Ми дођосмо по договору! ХАСАНАГА (Јусуфу): Погледај је, ефендијо, Алаха ти! Видиш ли јој накит? Све скупоцено! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Кажем, дођосмо по договору!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Он узме, рашири руке, и гледајући је усплахирено, једва говори: — Оволи-и-ко! — И све више шири руке да би јој доказао колико је много воли. Шири руке, гледа је нетремице и нија се.
Кад буде готов, Димитрија гологлав, онако накарађен, скачући с једне на другу ногу, враћа се Тоди и показује јој своју накарађено ошишану главу. И свако јутро, пре изласка сунца устао би, умио се, очистио двориште и остале кутове.
Онда би набрао цвећа за Тоду, донео јој воде и сео би на праг од њене собе, чекајући да га она позове, те да је полије, помогне при облачењу и чешљању.
Густу плаву косу никад не могаше добро очешљати већ се увек она дизаше испод марамице и у нереду покриваше јој цео врат и мале, ситне, припијене уши. Уста јој беху мала и танка, к’о парицом прорезана, очи светле, тихе и чисте...
Уста јој беху мала и танка, к’о парицом прорезана, очи светле, тихе и чисте... А још кад се боље загледа она нежност и финоћа
А још кад се боље загледа она нежност и финоћа беле и провидне јој коже; оне фине, нежне маље испод косе, око врата и при крају образа; и оно колутасто, једва приметно руменило при дну
коже; оне фине, нежне маље испод косе, око врата и при крају образа; и оно колутасто, једва приметно руменило при дну јој лица — онда се тек осети сва милина, љупкост и драж, што се показиваше при сваком њеном покрету.
— пита је он озбиљно. Тода га погледа, па кад га види онако блесаста а озбиљна, она прсне у смех. Груди јој се тресу, подбрадак игра, а рупице око усне одскачу. — Их, Димитријо! — вели она — кога ћу!...
Али кад у зору почеше другарице облачити Тоду у невестинско одело и плетући јој дуге, замршене, бујне косе и певајући ону тужну песму: Да ли те је жалба за твоју мајку, За твоју мајку, за твога
Она иђаше полако, смерно и тужно. Одмах иза ње беше Димитрија и исправљаше јој боре на венчаној, белој хаљини. Узалуд га жене и девојке гураху и грђаху да не иде за њом, он се никако не одвајаше.
— А-а-а... — кркља он и тресе се. Њој се сажали кад га виде таквог. Наже се к њему, сунце јој обасја косу, лице; суза засја у њеном лепом оку и она га узе за главу и привуче к себи.
— Кажи, кажи зашто си такав? — пита га она. А он само дрхти, уноси се у њу и пружа јој час леви, час десни образ да их она чисти.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
На улици нема света, само што по снегу шета једна мома. Одело је снежно, бело, на брежне јој пало груди, снег од једа чисто студи; узалуд му Месечина светло чело живо љуби, он шкрипуће бели зуби, гледајући како
Зрака јој се муком бори, час угине, а час гори, час тињавог слика гара, час је буктац од пожара, час је бледа, модра, плава, час
У љубавна ћу писма обавити је сву, да чува тајна тајну и клетва заклетву. Положићу јој тело на чудна носила, од покиданих жица и старих гусала.
Стихари им се светле на младих рамени', а барјаци се вију с чираци' пламени'. Над гробом су јој дали опело попови, „со свјатими” се ори над млади' гробови'.
Та како би још спила, та како, како би? — прекипну божја сила и гроб се раздроби. Прилетеше зефири, запојаше јој сви: „преобразил сја јеси, о Боже милости!
А кад те угледа усред раја оно старо дрво, свију јабука прамајка, прва светитељка, грешница прва, отвори јој се рана под оном једином откинутом петељком и затресе се.
заношљив мирак, слава се наша далеко чула, чула је за њу источница була, чула је за њу, па се докраде, под јаглуком јој лепирак паде занесен славом од врта свог: була му крила резати стаде на шарен-гаће за дилбер каде меког сараја
У томе жару ала је лепа! Болом је греху зазора дала, свака јој мука стотину зала са душе цепа. Румен пожара сећа те стида.
Болом је греху зазора дала, свака јој мука стотину зала са душе цепа. Румен пожара сећа те стида. Свака јој капка из боних груди године тешке лакоме блуди вечито вида.
У НОЋИ Ој љубавниче, месече! ој, љубо, ноћице! ој, звезде, пољупцем његовим ужежене јој очице! Ој ноћи! ој звезде! ој месече! та јесте л' ви тек сан што вас из плама жешћег свог успаван снива дан?
та јесте л' ви тек сан што вас из плама жешћег свог успаван снива дан? Бар љубав моја така је: — ох, ал' сте јој прикладни! — и она је, ко ноћни сан, из жарких никла дни.
А уз њу се прикучила аждаха, седмоглави змај, на првој глави глава мртвачка, из вилица јој модри плам полагано по црном диму лиже кô да нешто пише, — у млазових прочитам сричући: Руварац! Шта, Руварац?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
управо њему: то је била аждаха страховита са двије уши, па јуриш на њег учини, но он потегне нож и удари је и главу јој одсијече, па уши обадвије одсијече и к себи их у џеп остави, трупину и главу баци у воду натраг.
и виђети: аждаха са двије главе, па јуриш, да их сва три прождере; али он скочи и повади нож, дочека аждаху и одсијече јој главе обадвије; потом одсијече уши и себи их у џеп остави, а остало баци у језеро.
Но најмлађи брат буде јуначка срца, не бŷди браћу своју, него срете аждаху па је удари трипут и све три јој главе одсијече, потом одмах уши одсијече и остави их себи у џеп, а трупину баци у језеро.
— Хајде, — веле — ти пењи се горе на бедем да ти ову другу јелу додамо, па је узми за врх и пребаци је у град, а врх јој задржи код себе, да се скинемо низ њу доле у град.
Један се од дивова испење, ухвати за врх од јеле и претури је у град а врх јој задржи код себе. Кад се он тако намјести, онда царев син тргне сабљу па га дохвати по врату те му одсијече главу, а
У исто вријеме смотри да иде једна велика змија низ дувар, тако се пружила да јој је глава више главе ђевојчине била близу, па се издигне и уједанпут ђевојку у чело мећу очи да уједе; онда он притрчи
оба спаваху а ја чувах стражу, наједанпут аждаха пође из језера да нас прождере, а ја онда повадим нож и одсијечем јој главу: ако се не вјерујете, ево јој увета од главе! — па извади уши и на сто их баци.
аждаха пође из језера да нас прождере, а ја онда повадим нож и одсијечем јој главу: ако се не вјерујете, ево јој увета од главе! — па извади уши и на сто их баци.
би неко доба ноћи, заљуља се све језеро и изађе троглава аждаха и шћаше нас да прождере, онда ја повадим сабље и главе јој све три одсијечем; ако не вјерујете, ево шест увета од аждахе.
Онда му жена вели: — Да ли би ти штогођ мојој браћи учинио, да одкуд дођу? Цар јој рече: — Ја бих најстаријег ти и средњег брата убио, а најмлађег не бих; њему бих и у помоћ свакад притекао кад бих
Жена како га види, зачуди се па му рече: — За бога, чоече, откуд ти овдје? А он јој све по истини каже, и вели: — Бјежи, жено, да бјежимо!
Но он јој каже за зетове како су му дали сваки по једно перце, па како ће му доћи у помоћ ако му буде до невоље, „па зато сам —
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
СОФИЈА: Оће ли бити многи? СВЕТОЗАР: Прилично. Већ Ката не зна шта ће. СОФИЈА: Е, девојка је, па јој се мили. МАКСИМ: Зар девојка нема друга посла? СОФИЈА: Њојзи је ово сад најмилије. А, Светозаре? СВЕТОЗАР: Тако је.
ЛЕПОСАВА: Како ћу ићи, кад немам ни белу аљину? МАКСИМ: Ето, јесам ли казао! СОФИЈА: Пак? Треба јој купити, дакако. МАКСИМ: И на то да се новци троше.
МАКСИМ: Јест, нека и диже на високо, да и ни враг запросити не сме. Доста, аљину јој нећу купити. СОФИЈА: А оно ћу јој купити ја. МАКСИМ: Море, јеси ли ти полудила данас?
МАКСИМ: Јест, нека и диже на високо, да и ни враг запросити не сме. Доста, аљину јој нећу купити. СОФИЈА: А оно ћу јој купити ја. МАКСИМ: Море, јеси ли ти полудила данас?
(Одлази с Лепосавом.) МАКСИМ (сам): Сад, она мене јошт псује, и она је честита, само ја не ваљам. Тако је, кад јој се попушта; али како се била разрогачила, јошт би она мене тукла. Хм! Хм!
МАКСИМ: Бар се уштеди што. КУМ: Јадна ми је уштеда. Зар ја знам шта се троши? Што јој је воља, оно купује, па опет баца, кад се расрди.
КУМ: Еј, мој брате, кад пођем од куће, кад дођем кући, морају да се претресу џепови. Ама за најмању пару морам да јој дам рачуна. О, сачувај те, боже, с таквом женом живити! МАКСИМ: Опет мислим, да је моја гора.
Повучем, а мени сва кика остане у руци. Грозница ме чисто увати од стра, мислећи да сам јој ишчупао курјук, а не сећам се, да је коса туђа. Од оног доба заклео сам се да нећу руку метнути на њу.
КУМ: Шта значи: доведем један пут и ја у мом веку госта на ручак, али њојзи неправо, што нисам јој напред јавио. Чекам, чекам, нема јела; најпосле промолим главу кроз пенџерић, да видим шта је.
МАКСИМ: Ама ја сам се с њоме разговарао, не види ми се тако опака као моја. КУМ: Већ пресео би ти разговор, само да јој допаднеш шака. Слушкиња, ако је три дана пресецила, то је много. Четврти дан или је отера, или сама побегне.
као натегача, она отобољила усне као дромбуље; оној се отегли образи као деверика, па гледа да покрије зубе, што су јој поцрнили од белила. СОФИЈА: Већ у вас су ми све бели. МАКСИМ: Бар нису искварени од белила. СОФИЈА: Него од дувана.
НИКОЛА: Еј, мој брате, моја је Мага добра, то је истина; али, право да ти кажем, смрди јој траг, куд иде. МАКСИМ: Бар јој није до балова.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
ТРИФИЋ (гледи у Персиду): Шта сте јој радили? ПЕРСИДА (слегне рамени). СУЛТАНА: Шта се рогушиш, стрвино женска? (Обзире се да нађе штогод; Трифић је
ТРИФИЋ: Ти си право дете! СУЛТАНА: Ти си... ти си... последњи човек на свету. СРЕТА: Хе, хе! Што јој нисам ја муж! СУЛТАНА (полети му у очи; Трифић је задржи): Пуштај, или сад ћу и теби очи ископати!
ТРИФИЋ: Султана, ти си мене јако увредила. СУЛТАНА: Увредила сам те, а ти мене ниси? Шта си тражио отмену жену, кад јој не знаш чувати чест? ТРИФИЋ: Ја не знам у чему ти чест полажеш?
ПОЗОРИЈЕ 6. ПЕЛА, ПРЕЂАШЊА ПЕЛА: Добро вече желим, милостива госпођа (Пољуби јој руку.) СУЛТАНА: Јеси ли ти Сретиница? ПЕЛА: Јесам, милостива госпођо. Добила сам заповест да дођем код вас.
Ниси чула ко сам ја? ПОЗОРЈЕ 7. ПЕРСИДА, ПРЕЂАШНЕ ПЕРСИДА: Ево лимунаде, милостива госпођа. СУЛТАНА (тргне јој из руке): Да се не усудиш за мном доћи, јер ћу ти сву косу почупати! (Пели.) Ајде са мном. (Отиде.
ПЕЛА и ПЕРСИДА ПЕЛА (сама, у Султаниним аљинама обучена, на глави има шешир, испод којег види се цвет, који јој полак лица заклонио. Мало затим ПЕРСИДА). ПЕЛА: Оваковог стра откад сам жива нисам препатила.
Шта ћемо за ручак? ПЕЛА: Како ви уредите, ја ћу бити задовољна; ти знаш, ја млого не закерам. ПЕРСИДА: (Нису јој могли сви кувари угодити).
ПЕРСИДА: Биће све по вашој заповести... Оће ли се и онај зец пећи? ПЕЛА: Ух, ух, Персо, како не би зеца? Гледај јој посла! ПЕРСИДА: Шта ћемо са срнећим череком? ПЕЛА: Срнећи черек? Ју, Персо, нек се и тај уреди.
СТЕВАН, ПРЕЂАШЊЕ СТЕВАН: Милостива госпођа, готово је. ПЕЛА: Таки, Стево. (Узме велику мараму, Персида јој намести, потом са Стеваном за њом и малочас врати се.) ПЕРСИДА: Ово не може бити да је она.
СТЕВАН (крстећи се једнако): Овде човеку мора памет да стане. Најпре по три служитеља не могу да јој угоде, а сад ми каже, нека, Стево брате, требаћеш може бити, милостивом господину.
Данас први пут чу и ја од ње лепу реч. ПЕРСИДА: Бре, да видиш како је са мном поступала, као да сам јој сестра. СТЕВАН: Све забадава. Њу је морао ко или поштено издеветати, или добро изгрдити, другојачије није.
ПЕРСИДА: Да те нешто чује наша госпођа. СТЕВАН: О, ја би јој приповедио како такове жене и од асне могу бити. На пример.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
равнотеже осети као бол, Али и као блаженство што превазилази га, Ко последица узрок, као намеру покрет Што измени јој смер.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
смо се низводно од Макиша до ушћа Саве у Дунав и она није престајала да везе ни један једини минут, чак ни онда кад јој је савска вода улазила у уста.
— запањи ме оно жгепче из мутног огледала. Мора да је ту сентенцу однекуд здипила, иначе, како би јој уопште такав обрт пао на памет?
све њене мане и врлине, и то како нас је отхранила редом без мушке главе у кући „с ево ових десет прстију“, и како смо јој после рекли хвала, и како је јако млада остала удовица, није још имала ни седамдесет и пет година! И све остало.
највиши стадијум капитализма“, и како се умало није удавила у гас-маски на Противхемијској заштити (Пе-ха-зеу), јер јој нису објаснили како се отвара довод ваздуха, а она мислила да тако треба, и како је писала писмо председнику владе
ваздуха, а она мислила да тако треба, и како је писала писмо председнику владе против неке госпође Ангелине, која јој је наводно отровала мачку, и како је редовно дочекивала све високе личности на београдском аеродрому. И то!
сваког дана одлазила на тај аеродром, или на Савски мост, куда високе личности улазе у нашу варош, а организатори би јој уваљали и заставице од хартије да њима маше.
“ Високи гост је зауставио свој аутомобил, руковао се са бакутом и поклонио јој значку Почасног ловца за једнороге Западне Амулије. Богами!
све њене мане и врлине, и то како нас је отхранила редом без мушке главе у кући „с ево ових десет прстију“, и како смо јој после рекли хвала, и како је јако млада остала удовица, није још имала ни седамдесет и пет година! И све остало.
највиши стадијум капитализма“, и како се умало није удавила у гас-маски на Противхемијској заштити (Пе-ха-зеу), јер јој нису објаснили како се отвара довод ваздуха, а она мислила да тако треба, и како је писала писмо председнику владе
ваздуха, а она мислила да тако треба, и како је писала писмо председнику владе против неке госпође Ангелине, која јој је наводно отровала мачку, и како је редовно дочекивала све високе личности на београдском аеродрому. И то!
сваког дана одлазила на тај аеродром, или на Савски мост, куда високе личности улазе у нашу варош, а организатори би јој уваљали и заставице од хартије да њима маше.
“ Високи гост је зауставио свој аутомобил, руковао се са бакутом и поклонио јој значку Почасног ловца за једнороге Западне Амулије. Богами!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
БУДИМКА ДЕВОЈКА Ни прам магле ни тринина тринка, а очи јој перуником сјаје кроз векова скрбне пропламсаје: недевојка - али је Будимка!
Гомила мрак се, расте колач тмине. (А светлост где је? Пупи ли јој лоза?) Док Вазу ваја творбена нервоза, Светворац пламти - Кyћо од ведрине!
Тренуци то су несловни и словни. Ништина шкрипи, крцкају јој шарке а гареж веје, угарци се дробе, док видик пуца с разломка деобе.
ВИИ Шта сунча више Ужарена тачка? Пометња тече - цветају јој булке: по Тикви бунца кỳкурек маслачка, кукỳта свира с буникине букве те тресем воћку, што под родом дрема, у
Зелена, жива, Субота је кристал у освит-сјају, колевку где зиба господар свега (земље, птица, риба) и плач јој множи. - Суботице, листај у савршенству, форму унапреди у хлеб нарасти, гранај се по Среди.
Увелих врежа суши се гроза. Сỳдбина чили - вене јој мирта. (Захвата свекруг плава осмоза.) Завист зажути златом од литра. Одмиче пропаст с јабуком - тихо.
БЛАГО БОЖИЈЕ БЛАГО БОЖИЈЕ Михољско лето. Меланхолија. Обвијен руб јој крајем отаве, што се жутнула, те је болнија сјајница зрења, којом програне трулих боја зар.
Јер, ипак, „има нека васиона“. што каза онај јагањце што пасе. Раздвоји склоп јој, Милости и Спасе, да махне, широм, вратима четворма. Овако шта ће јадник сиромашак: да слуша облак како коми грашак?
- Чији ли смо лик? Са божур-ока наш се колор - јој! стропошта, сурва, те се жутне газ низ смарагд-море. - Огреј, Ружо, скрб с мореуз-брега, Омегу и Аз у
шушти с тепсијом у Сави, разуме род ми шумови шта значе, шта сјај са Дрине кад се с Цера плави, а шта тишина кад јој слог се сруши, а јастреб њен се зачује у тмуши.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
(Улица.) АЛЕКСА, мало затим МИТА АЛЕКСА (држи једно писмо у руци): Добро, добро! Нека иде, како јој је воља, напред или натрашке, није ми стало. Ја сам једанпут чуо да девојка није човек, и то ми је доста.
Јес чуо, Батићу, ја сам теби Јелицу обећао, и она је твоја. Али ако желиш да добро живите, не дај јој нипошто да ове врашке књиге чита. БАТИЋ: Ја ћу гледати да се слажем с њоме. МАРКО: Свуда, свуда, само не овде.
БАТИЋ: Како је год ваша воља. МАРКО: Тако, што пре, то боље. Треба ову помодарку забављати послом, док јој нису ти румани сасвим мозак обрнули. Батићу, сад све знаш; ако ти је итно, можеш ићи.
МАРКО: Јест да су моју бабу звали „паче“, Но за то се ја нимало не стидим, нит су јој због каквог рђавог дјела тако издели име, него је то добила у детинству.
ЈЕЛИЦА: Ум Готтеѕwіллен, господин барон, царица! АЛЕКСА: Морате јошт знати да је њена земља врло мала, да јој приходи нису ни као моји. Унд курз унд гут: ја сам предузео себи само девојку узети, а она је удовица.
АЛЕКСА: Како, господине? МАРКО: Ништа, ништа; фала вам. Једна девојка јавила ми се. АЛЕКСА: О, молим, немојте јој веровати. МАРКО: Она ми се заклињала да је преварена. АЛЕКСА: Немојте јој веровати. МАРКО: Познајете ли ви њу?
АЛЕКСА: О, молим, немојте јој веровати. МАРКО: Она ми се заклињала да је преварена. АЛЕКСА: Немојте јој веровати. МАРКО: Познајете ли ви њу? АЛЕКСА: Нешто мало. Зато и примјечавам да јој не вјерујете.
АЛЕКСА: Немојте јој веровати. МАРКО: Познајете ли ви њу? АЛЕКСА: Нешто мало. Зато и примјечавам да јој не вјерујете. МАРКО: Господин барон, то је лепо од вас да ви другога перете; али није нужно, и тако смо род.
Каква Месечна краљица? ЈЕЛИЦА: Зар ви не знате да је он у Месецу био? МАРКО: Е, видио ћурку, пак хтео да јој пришије магарца. ЈЕЛИЦА: Зацело, татице; има једна машина на којој се иде. МАРКО: Но, комедије; и то да чујем!
Једанпут се догоди бал у царском двору, гди су млоги позвати били, пак и мој господин. Царнца га види и допадне јој се. „Леп младић“ — рекне некима около себе...
Одем његовој кући, ту нађем једну бабу и заиштем прстен, да могу и ја такав начинити. Е, то она неће; али кад јој пружим пуну кесу тантуза у залогу, баба се промени у лицу и одма ми да. Чисто би волила да га никада не вратим.
АЛЕКСА: Пак шта се то мене тиче? ЈЕЛИЦА: Каже да сте ви. АЛЕКСА: То је лепо. Ако јој је што дужан, добро се и досетила. ЈЕЛИЦА (отвори врата): Ја сам вам казала да ово није тај господин.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Пијетао дотле кукуруз кљуца и богат ручак за Мачка спрема, по лонцу мијеша, тихо пјевуцка веселу пјесму, равне јој нема: „Пшеница расла виткога стаса, на сваком стаблу четири класа, у сваком класу зрнаца сто.
Сврака ме и сад по свијету тражи А гдје се кријем — ти јој не кажи. ЦРВЕНИ ВРАБАЦ За шумом тајном, чаробном, негде у крају незнаном, Црвени Врабац има дом.
Што год је љето богатство дало, у моју торбу сада се збрало. Ех, то ће бити погача славна, У свијету цијелом нема јој равна!“ Диже се Ћоса, говори: „Ето, носим у торби читаво љето, сада сам прави див.
Уморна, најзад, кревету крочи и сан јој брзо затвори очи. ИИИ Под бурним пљуском, небеском чесмом, браћа патуљци долазе с пјесмом, ори се шумом кроз
„Хр-њи, јунаци, сумњива трка, негде се ваљда, боговски крка?!“ — поскочи свиња, лавина права, а вук јој нато објашњава: „Тражимо разлог, блатњава звездо, зашто јеж воли рођено гнездо“ „Рођено гнездо!
Ево и јутра с руменим лицем, трепти по трави пламена роса, врба у води огледа лице како јој стоји зелена коса. Покрену пужић кућицу мрку, вредан је много, иде на трку.
Жирафа шета бројећи звезде, корача парком — звонара права; када јој сутон до ногу дође, у ње још увек на сунцу глава. То ти је, богме, чудновата звер, ујка је зове „облакодер“.
То ти је фока. Она је кћерка далеких страна, скривених маглом, ледом и тајном, тамо јој друштво на санти прави господин пингвин у фраку сјајном.
За песме спремна, за приче главна, за успаванке нема јој равна. Љути се ретко, никад не туче и само каткад за уши вуче.
Нека се Гуска у шуму сврати да јој га тетка врати. Састанак у пет сати МЕДИН ОГЛАС Мркоњић Медо из Глуве Доље, зверка мекане душе, моли пчелара за
“ Бескућна куца скита, тужно јој светле зене, свакога успут пита: „Зашто не купиш мене?“ Жирафа важно шета, небески подупорањ, не може стана
Ко ли ће прије? На првој стази дјевојка Уна, вјечито млада, знана из буна, кићена цура од Мартин—Брода, накит јој сија, зелена вода. Узела залет са личких чука, од стрмих стијена Штрбачког бука.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Жена весла на средини; своју горњу сукњу пребацила је преко главе; остале сукње, влажне, лепе јој се за колена. Обоје су врло задовољни да ме имају у чамцу. — Купили сте цемент овде у Хуенти?
— Врло је јака. Она је и мати двоје деце. Старија има пет година; рећи ћете ми да ли је лепа. Коса јој је савим светла. — Волите много децу? — Деца су сатисфакција живота. — Нисам вас добро чуо.
Неколико младих људи стоје и разговарају. — Ово је моја мала, — каже жена за девојчицу која јој се баца у сукње. — Како се зовеш? — Хуана. — Да ли си ваљана, Хуана? — Како се каже? — Да, господине.
Госпођа Марија, огромна и лепа жена, великих, црних очију, донесе сањиву Фереру на рукама; Изабела јој се држала за сукње. Њен муж, крчмар, био је човек мали, мршав, црвен и узбудљив.
Доктор ми је рекао да јој је хладан ваздух вратио мало живота, да је иначе већ не би било међу живима; и још ми рече да ће је спасти.
Кад сам се вратио жени, рекао сам јој: „Чим прође зима одселићемо се са острва. Ићи ћемо у неко село где има доктора и школе.
Сутра ћеш наћи и рибу која има ноге. — Кажем ти да је змија. — Гледај како се ухватила за штап. Он јој је стрпао штап у уста и она загризла, па сад откако је дигао увис, не сме да попусти да не би треснула.
После је та девојка затруднела и то казала младићу а младић јој рекао: „Ето тај Енглез, који станује код вас, богат је, стидљив и не зна законе.
“ — „Ради укоравања, узвикнуо сам, ради укоравања! Не, већ да јој у лице пљунем; њој која је убила тако красног дерана!“ И онда ме нису пустили.
Гледају ме радознало. — Поздравите господина. Чекали смо да вас види. — Како се зовеш, плавојка? — Ивона. — То јој је овај наш друг Пабло наденуо такво име. Он је био кум. Неки који су били у морнарици, крштавају тако девојчице.
— Малочас сам видела његову матер; она је ожалошћена што и њу нисте потражили. — Нисам знао да би јој то било пријатно. Поздравите је. — Ивона, шта си учинила са својом косом? Путоваћеш! — Куда?
— Боље је да кажете онда сада. Говорио сам јој лагано: — Не могу вам казати сада, јер немам шта да вам кажем. Бићу само просто бескрајно срећан ако дођете.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Одлетеле тице у далеке земље — Само једна јоште путу се не спрема: Лагана јој крилца поломили људи, А без крила збора о полету нема!
Тако је плакала она ваздан и сву ноћ горко, Вртећи вретено танко. Она је молила Бога, Да јој бар место каже, на коме оконча Павле, Те једном да види јоште умрлог јединца свога.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Земљи сам близак, она боље памти речи но крв; у недра ћу јој казати, загрљен са зовама, све што о љубави знам. Мали је ваш мач да читавој земљи главу посече.
У брда смо пошли. Коса јој дуга и жута, блиска у ходу њена су бедра. Напустили смо законе и рођаке, заборавили мирис родитељске трпезе,
чини покрете својим кљуном ћутање се више пробити не да птица окреће листове књиге потом на лири твори звуке очи јој расту док у нас гледа и види слику која зури као што и лира више свој звук неће да преда тако и књига до врха
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
(Заплаче се.) САРКА: Побогу, прија-Гино, ти опет плачеш? ПРОКА: Па пустите жену нека плаче; род јој је покојник па је боли. САРКА: Па има нас ваљда још рода? ТРИФУН: А има жена можда и меко срце.
СИМКА (још при појави Даничиној гурне лактом Виду, која седи крај ње, и шапће јој): Но, хвала богу, кад су се сетили и да нас послуже. АГАТОН (прекрсти се, служи се): Бог нека га прости!
Разумем, нашла се док је боловао, неговала га – добро! Умро – добро и то! Нашла се ту, па лепо, исплати је, кажи јој хвала, па збогом! Али откуд сад долази тетка као адвокатов повереник?
ДАНИЦА (доноси пун служавник кафе, па кад види да су гости отишли уз степенице, изненади се). МИЋА (приступи јој): Кафу? (Узима шољицу.) Ја иначе не пијем, али кад ви служите. ДАНИЦА: А куда су отишле госпође и господа?
ДАНИЦА: Ја не – тетка, али, дабоме, стара жена, морам јој помоћи. МИЋА: То је тешко за вас. ДАНИЦА: Па то је само за који дан, док се кућа не преда наследницима.
Откад ми стоји у џепу ова цедуљица на којој је тетка написала рачун о утрошку оног новца што сте јој дали. АДВОКАТ: Па имамо времена за то. ДАНИЦА: Ипак, да свршимо. Тетка ме је нарочито молила.
Завеса ДРУГИ ЧИН Иста соба. ПОЈАВА И САРКА, МИЋА САРКА (у мушком кућном шлафроку, на ногама јој огромне мушке папуче; седи на дивану и пушећи цигарету разгледа један албум).
САРКА: Да те поведем? ГИНА: Нека, иди ти у своју собу па ћу ја већ лако. САРКА (прилази јој). Како да идем, забога, а тебе да оставим тако уза зид? (Хоће да је обухвати руком.) 'Оди, наслони се на мене!
Смем ли да одем и да јој кажем ту пријатну вест да ћете ме примити за чиновницу; верујте, то ће бити као кад бих јој дала лек. Смем ли?
Смем ли да одем и да јој кажем ту пријатну вест да ћете ме примити за чиновницу; верујте, то ће бити као кад бих јој дала лек. Смем ли? АДВОКАТ: Али смете, забога, ја остајем при речи коју сам вам дао.
ДАНИЦА: Па то ја, у оној радости, нисам ни казала тетки. АДВОКАТ: Реците јој! ДАНИЦА: Хоћу. АДВОКАТ: Реците јој сад одмах, ја вас и иначе морам напустити.
ДАНИЦА: Па то ја, у оној радости, нисам ни казала тетки. АДВОКАТ: Реците јој! ДАНИЦА: Хоћу. АДВОКАТ: Реците јој сад одмах, ја вас и иначе морам напустити.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Онда се обрати мајци. — Доста, буди паметна. Шта буниш дете... Тако мора бити — па јој одмаче руке од мога врата и леденим гласом обрати се мени: — Сине, отаџбина те зове... Буди веран заклетви...
— Онда застаде, као да се загрцну: Нека ти је Бог на помоћи! Ја узех ствари. Приђох наново мајци и пољубих јој руку, она мене у један па у други образ. — Сине, молићу се Богу за тебе, да ми те чува — и покри лице рукама.
покрај Мораве, када је Танасије Првуловић излетео из једне куће са закланом кокошком, па је махао кроз ваздух да би јој после лакше перје почупао. Видела га цела батерија, чак и командир.
— Помози бог, снао, кажем ја. „Бог ти помогао... А отклен си?“ — пита она мене. — из далека — велим јој ја и прилазим све ближе. — А, овај... је л ти се свиђамо, онако на око?
Али глава његова тресну о земљу као бачена клада и животиња је тужно гледала стакластим очима, док су јој ноздрве биле раширене, а слабине се тешко надимале. За једнога командира веће незгоде нема.
Двојица се наднели над једном даском и сасвим озбиљно разговарају: — Пази, славу јој њену, колика је!... — Их, грош би на леђима носила. — Како... сламку би у устима држала.
А кад оде Милан, Александар ми рече како се у селу, где су наши предњаци, налази једна млада сељанка, „ама да јој се из уста воде напијеш“, и позива ме да је видим.
— Ене, а од чега? — Александар се унесе у лице нареднику. — Не знам... глава је боли и лежи... — Слушај... Иди јој кажи да сам ја лекар, па да је прегледам. Наредник у недоумици погледа у мене. Ја се насмејах.
Она се полако придиже, и оста седећи на кревету. — Хајде, скини блузу. — Јој, па како ћу... зар не може вако? — Не може... Од мене немој да се стидиш, ја сам доктор — онда као да се присети.
Кроз ланену кошуљу виделе су се контуре облих груди. — Скини, скини! — говори Александар пригушеним гласом и помаже јој да свуче блузу. — Хајд, скини и кошуљу! — Зар и то! — Па не могу ја ништа да чујем... Знаш...
— Хајде, хајде, пожури се, јер ме чекају други болесници — говорио је Александар, па јој дохвати један крај кошуље и свуче јој преко главе.
хајде, пожури се, јер ме чекају други болесници — говорио је Александар, па јој дохвати један крај кошуље и свуче јој преко главе.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Опет се продужи разговор. Учитељ опази да му другарица непрестано ћути, па стаде мислити како би јој проговорио коју реч. Прво се усуди да је погледа, јер мало пре то није смео учинити.
«... Глава јој беше обрасла густом црном косом, а лице веома развијено, кошчато, због чега не силажаше са њега сталан израз грубости,
Стас јој беше лепо развијен, али је она сама кварила његов изглед својим вечито погуреним леђима. Гојко се сусрете са њеним
Баш је био у памети склопио целу реченицу којом је мислио да јој се обрати, али сад заборави све, па се стаде нервозно окретати око себе.
Она је погодила собу код овог Јанка за четири динара месечно, а ми јој дајемо још по два динара, те свега шест. — Молим вас, прекиде га учитељица, могла сам ја може бити наћи стан и џабе,
— Тако је, тако је, убрза обрадован учитељ, што му се дала прилика да јој ма шта рекне. — Ама чекај, господине, стаде кмет извијати слатко и речито.
Знате већ шта може мислити здраво и весело шеснаестогодишње девојче. И село јој је у тим сновима изгледало друкчије, светлије, и људи су били меки, добри, послушни...
»Па он бар да је друкчији!«... да је онакав, како је она замишљала свога нежењена колегу, не би јој тешко падале остале незгоде.
Та она је одрасла у сиротињи: отац јој у једном оближњем селу шпекулише, продаје сељанима со и опанке, купује од њих коже јагњеће, вуну, воће и све друго што
Али не мари; види се да ће бити мекши од воска: она ће моћи поступати по својој вољи; он јој бар неће бити на сметњи. — Честитам, госпођице, ново друство, викну неко иза њених леђа. А, жестока посла !
А, жестока посла ! Младић и по! Она се осврте и спази ћату где јој се примиче. Би јој врло непријатно: она је већ опазила неке његове значајне погледе и хтела је одмах удаљити га сасвим
А, жестока посла ! Младић и по! Она се осврте и спази ћату где јој се примиче. Би јој врло непријатно: она је већ опазила неке његове значајне погледе и хтела је одмах удаљити га сасвим од себе, али се
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ “Нека и’, сејо, не могу; Вештице су ме изеле; Мајка ми срце вадила, Стрина јој лучем светлила.“ 4. Пораниле девојке, Јело ле, добра девојко! Пораниле на воду, Јело ле, Јело добра девојко!
“ Што се фали звијезда даница. Што се фали, то јој и Бог дао: Оженила сјајнога мјесеца, Окумила Бога јединога, Одјевери и Петра, и Павла, Старог свата светога
“ 23. Поручује варица Божићу, Да јој пошље од прасца ножицу, Да зачини варицу шеницу. ЛАЗАРИЧКЕ ПЕСМЕ 24. Лази, лази, Лазаре, Те долази до мене,
Насред села вита јела, — ој додо, ој додоле! — Вита јела чак до неба. На вр’ јеле б’јела вила. У крилу јој огледало; Окреће га, преврће га. Преврну се ведро небо И удари росна киша — ој додо, ој додоле! 45.
За рана ми снау прстенујете. Када будеш у таштине дворе, Кад изведу лепоту девојку, Не гледај јој венце ни обоце, Не гледај јој шарене зубуне, Нит’ јој гледај везене рукаве; Зубуне су терзије шарале, Рукаве су
Када будеш у таштине дворе, Кад изведу лепоту девојку, Не гледај јој венце ни обоце, Не гледај јој шарене зубуне, Нит’ јој гледај везене рукаве; Зубуне су терзије шарале, Рукаве су везиље навезле, А венце су
будеш у таштине дворе, Кад изведу лепоту девојку, Не гледај јој венце ни обоце, Не гледај јој шарене зубуне, Нит’ јој гледај везене рукаве; Зубуне су терзије шарале, Рукаве су везиље навезле, А венце су кујунџије виле; Већ јој
Нит’ јој гледај везене рукаве; Зубуне су терзије шарале, Рукаве су везиље навезле, А венце су кујунџије виле; Већ јој гледај стаса и образа, С ким ћеш, брале, века вековати. 51.
За ран’, куме, за ран’, стари свате; Моли вам се женикова мајка, За рана јој снау доведите, Да донесе сунца у недрима, У рукав’ма сјајне месечине. 58. Кум дојезди, двори зазвонише.
60. Добро дошли, кићени сватови! А за Мару гиздаву ђевојку! Е се Маре од рода дијели Али јој се жао од’јелити; Јово Мари тако говораше: “Што т’ се, Маре, жао од’јелити Од твог рода и од миле мајке, И од
равно расла. 65. Ми играмо и пјевамо Око скриње невјестине; Неве зове рабра свога, Да јој скрињу сребром поспе.
Ми играмо и пјевамо Око скриње невјестине; Неве зове баба свога, Да јој скрињу сребром поспе. Ми играмо и пјевамо Око скриње невјестине; Неве зове мајку своју, Да јој скрињу сребром
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
(Утрчи у кућу) ГИНА: Пази да ти јајници не озебу!... Дивна вода, дивне стене за сунчање, све јој је дивно! Камилицу види, а рат око себе не види! СИМКА: Ти глумци су увек живели мимо света!
БЛАГОЈЕ: Питам се чему ли служи толика лепота! То није само зато да се грли... СИМКА: Једино што на њој вреди то јој је коса! ГИНА: Да ја обучем њено, а она моје, не би се видела крај мене ко ни пачавра! БЛАГОЈЕ: Могу да замислим!
ТОМАНИЈА: У вароши је као у осињаку! ГИНА: Боже, где ли је Секула! ТОМАНИЈА: Па зар ти не знаш? Да јој кажем? ДАРА: Секула ти је ухапшен! ГИНА: Шта кажеш? ДАРА: А ја сам мислила да си ти то већ чула!
Јелисавета, у улози старога грофа, спава за столом. Прилази јој Софија, као Амалија. Василије игра улогу редитеља.) ЈЕЛИСАВЕТА: „Сине мој!” ВАСИЛИЈЕ: То треба да кажеш три пута!
СИМКА: Знам, рекла сам... Али Гини је, видели сте, у међувремену ухапшен син, и мислим да нема смисла да јој сад, такорећи пред вратима... Испало би као да јој се ругамо! ЈЕЛИСАВЕТА: Тој Гини све смета, а нарочито уметност!
Испало би као да јој се ругамо! ЈЕЛИСАВЕТА: Тој Гини све смета, а нарочито уметност! СИМКА: Немојте да јој замерате, није јој лако!
Испало би као да јој се ругамо! ЈЕЛИСАВЕТА: Тој Гини све смета, а нарочито уметност! СИМКА: Немојте да јој замерате, није јој лако! ЈЕЛИСАВЕТА: Не памтим кад сам чула онакве изразе! СИМКА: Утопила је живот у оном кориту!
ЈЕЛИСАВЕТА: Тој Гини све смета, а нарочито уметност! СИМКА: Немојте да јој замерате, није јој лако! ЈЕЛИСАВЕТА: Не памтим кад сам чула онакве изразе! СИМКА: Утопила је живот у оном кориту!
ЈЕЛИСАВЕТА: Тамо су перике! (Из куће излази Симка) ВАСИЛИЈЕ (Софији): Помози јој да потражи! Мора да су у неком од оних сандука! (Софија улази у кућу) СИМКА: То пакујете за представу?
А нећемо имати ни Симки да платимо кирију! ЈЕЛИСАВЕТА: Па не можемо се убити, ако немамо! Даћу јој неку од мојих хаљина из „Вишњика”. Ионако не играмо руске комаде.
Софија осети његов поглед, окрене се према њему, примети га, и крикне. Дробац јој полако приђе.) СОФИЈА: Што сте ме препали! ДРОБАЦ: Пливаш и по ноћи? СОФИЈА: Ко сте ви? ДРОБАЦ: Није те стра?
Боли! ГИНА: Само ти вичи! Дојахаће ти Дробац на белој метли! ТОМАНИЈА: Уједа, курва! БЛАГОЈЕ: Стегни је! Држи јој руку! ДАРА: Не могу кад се отима! БЛАГОЈЕ: А ти је шини! ТОМАНИЈА: Отима се, ко да је дивље! БЛАГОЈЕ: Пусти је!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Та сенка вам личи на мач чврст, а скупља сте од злата. ПРИЧА Сећам се само да је била невина и танка и да јој је коса била топла, као црна свила у недрима голим. И да је у нама пре уранка замирисао багрем бео.
Кад багрем догодине замирише, ко зна где ћу бити. У тишини слутим да јој се имена не могу сетити никад више. Сан Вито, ал Таглиаменто, 1918.
Моја мати, Марина, била је девојка крупних очију, косе до колена, и кад је била седа. Мати јој беше рано умрла, а отац тако строг, да је у згради Варошке куће у Панчеву, која и сад стоји, морала да пере камените
Видимо другу барку сасвим јасно у широком заливу, између острва, приближујемо јој се све више, и, најпосле, при светлости фењера, прилежемо уз њу. Први акт лова је завршен.
Наш велики песник Дучић видео је, тада, у Србији, императора. Он јој је узвикивао; „Аве Сербиа!“ (Моритури те салутант). Ја сам написао ову песму у славу убиства и Принципа.
Полиција јој је дозволила да отпутује за Србију, али преко Букурешта. А у Сегедину, ноћу, ухапшена је, као „шпијунка“.
Руска, царска армада одговорила је на ту офанзиву повлачењем према граници, а ми смо јој подилазили маршевима, који су дневно износили по 30, 40, 50, па и више километара.
А он јој се смејао бесно, лагано, банаћански. Пијем у славу Војног Суда и барјака црно‑жутих, којима се насмејао кад га осудише
Али јој нису дали за оног кога је она хтела. Она се онда била решила, као Офелија, да се дави, али се затим предомислила и реши
Команда у којој сам радио крила је своју адресу, а адреса јој је била, тачно, ова: Бахнхоф Линиен Коммандо Сзегед. Мислећи да је оно Линиен“, ваљда, нека граматичка накарада – што
Мужа су јој били убили у Сибиру. У октобру, сви већ знамо да од испита на Академији неће бити ништа, и да долази нешто ново.
Седим сад са остарелом Фрау вон Тхиесс у пансиону и она ме испитује о Биримцу. Био јој је донео цвећа кад је кроз Беч прошао. Она више нема ни шећера за кафу, ни кафу. Ставља ми пилулу сахарина уз шољу.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
А када би од умора заспала, Исус јој се у сну јављао, разговарао с њоме и тешио је надом на скори састанак. Много је година Магдалена ту живела, па је Ту
Магдалена је била већ давно мртва. Од ње не беше остало ништа осим голог костура. Само јој је на глави било мало коже и косе на оном месту где је Исус положио своју руку кад јој је опростио грехе.
Само јој је на глави било мало коже и косе на оном месту где је Исус положио своју руку кад јој је опростио грехе. Она је лежала са скрштеним рукама, а међу коштаним, чврсто стиснутим прстима беху јој руже.
Она је лежала са скрштеним рукама, а међу коштаним, чврсто стиснутим прстима беху јој руже. А руже беху живе и свеже, као узбране, и на њима трепташе роса од последњих суза њених.
множили, рађали и умирали, а Анђео смрти примао им душе и односио Богу а мртва тела њихова остављао земљи, враћајући јој тако, по обећању, прах њен. РАЗБИЈЕН КРЧАГ Живео је на Истоку, у древна времена, један човек по имену Агатон.
Немој само кресати лишће и сећи стабљику од погане биљке а корен јој остављати, него чупај биљку из корена. Заоравај, каже, дубље земљу ако хоћеш да ти буде чиста и да ти племените биљке
је ђаво — „овај моли Бога да Му сачува краву, и сад, ако крава остане на миру, он ће за то да захвали Богу, а да јој се нешто деси какво зло, онда ћу ја бити крив. Увек је ђаво крив.
Најзад јој стражар приђе ближе... Опомене је да се диже И отера је сузну, бледу... Ал одједном на путу Докле још беше на доглéду,
Косе јој давно седе... — — — — — — — — — — — — — Лето је. Жега, Када се зноји И у хлад бега— Али на гумну вршај стоји!
— — — — — — — — — — — — — — То беше давно ал од тада Мисли се она Божје тајне знаде, Људма би хтела да их преда: Уста јој често речи траже. Али не може ништ да каже— Не може — Бог јој не да...
Али не може ништ да каже— Не може — Бог јој не да... И мене самог језа хвата Кад видим очи њене сетне, Дубоке, загонетне.
) Тако... Радник: (у пролазу) А шта ти ту радиш? Устани! Озепшћеш... Сироче: Није ми зима... Радник: (одлазећи) Није јој зима... не осећа! Парче леда не осећа студен, јер је и само студено... (прође).
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Наша земља страда, и ми сви журимо да јој притекнемо у помоћ као њени ваљани синови, а ти се ишчуђаваш, и не знаш за тако важан догађај!
— Шта ће влада одговорити? — Влада ће рећи да јој требају паре. — Шта ћеш ти на то? — Ја ћу рећи да сам тако јаким разлозима потпуно убеђен и да сам са одговором
Како је нова влада имала неке своје хитне послове, а потребно јој је било да јој народ преко посланика изјави пуно поверење и у исти мах да осуди рад прошле владе и скупштине, то
Како је нова влада имала неке своје хитне послове, а потребно јој је било да јој народ преко посланика изјави пуно поверење и у исти мах да осуди рад прошле владе и скупштине, то задржаше исте
Иста онака као што, јадница, беше за живота. На њој жућкаста рекла од калмука, која јој није таман, као да је за другог скројена, ократка сукња од истог калмука и плава кецеља, опет са жутим цветовима; на
таман, као да је за другог скројена, ократка сукња од истог калмука и плава кецеља, опет са жутим цветовима; на ногама јој штиковане папуче, разуме се жутим везом, а за читаву шаку дуже него што треба. Убрађена шамијом затвореножуте боје.
Убрађена шамијом затвореножуте боје. Лице јој тужно, пуно бора, жуто; очи готово исте боје као и лице, поглед изражава неку вечито очајну бригу; усне танке, мало
Међутим је непрестано уздисала, хукала и гунђала неку слутњу, бојазан за све и свашта. Повијена мало у леђима, груди јој уске, слабачке, упале; руке метне под појас, па тумара свуда по кући и дворишту мотрећи на сваку ситницу, а у свему
— вели стрина, запињући из све снаге кад говори, а ипак шапатом. Тако је чудновато она увек говорила. Бог да јој душу прости! — Какав 'ајдук усред бела дана кад у нас није било 'ајдука ни ноћу, откад ја знам за себе?!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
На пет корака од тебе опружила се јаружица, пуна шљама и камења, а над њом се надвила стара водењача. Дебло јој већ орапавило, по негде накљуцнуто секиром и ту почиње да трули.
Матора Зекуља већ огладнела па риче, а јунац двогодац гледа је и чуди се шта јој је. Трогодац Ширга окупио младу јуницу, хоће бећар да ашикује, а она се стиди од Сивоње у јарму, па гледа само да
Бик Дивоња лежи уз врљике и посматра лудог Ширгу; шта му је, те дира јуницу, кад види да јој није до ашиковања. Сивоња га гледа и мрда левим увом, а тиме му казује, да се потпуно слаже са њим, баш к'о наш кмет
Ја се сагох и једва га познадох. — Јес' ти, Јово? питам га шапатом. — Ја. — Шта је? — Славе ти реци јој нек припева Милицу за ме. — Је л' Ђокину? — Ја, прошапта он и одмаче се.
— Е, па, јес', тебе смо, кад нећеш да нам кажеш име твоје девојке. — Па 'ајде, баш, да ви кажем. Име јој Милица. — Нека баш. — Сад шта ћу ти, кад ми не верујеш. 'Ајде, Анђо, почињи, име знаш.
— Анђа је прва, викну неко из помрчине. — Анђа и нек пије, вели ч'а Марко. И Анђа однесе победу. Наточише јој чашу — ђоровачу и поднеше њих троје... Таки ти је код нас адет.
И куд ће сад Милица Ђокина да се сети поноћних страхота, кад јој још образи горе од пољубаца и мишице од жесног штипања!...
Ћути он, ћути и она. Он се наже и пољуби је. — Миљо... ух, пос'ти твој, 'ајде још ноћас да те водим, шапће јој и притеже к себи. — Нека до Божића, да се спремим... Немо' тако, славе ти! — Ама 'оћу сад, закона ми, сад, сад 'оћу..
момачку, па подвикне радницима да не залудниче, но кад види да је нико не слуша и она ућути; руке са кукурузом падну јој на крило, а она се примакне, па слуша и гледа, како се све друштво збило у круг, све једно уз друго, па се завела шала
И ко зна како ће ми бити? Никад је нисам ни чуо ни видео и одједанпут, због њене спољашњости, решавам се лако да јој жртвујем све оно, с чим сам се тако сродио, да не могу, без многих својих навика, задовољно живети.
Осим озбиљне топле Наклоности и највеће оданости ја јој не могу ништа више дати, а то је мало. И тада настаје оно, што се често у тим приликама дешава: расејаност, која се
крстио и седао у кола; и сиромашна бака, носећи у »чаршију« пар пилића, бојаше се да је не пресретне зликовац и одузме јој њену замуку. Пола Србије дршће од једног зликовца!...
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Ал' онако два-трипут, као што и приличи мужу; ал' није, да кажеш, душмански. Па она сад каже: досадило јој, и отишла од мене, као да ће негде наћи боље. Него тако, женска памет!
ПАВКА: А, то је? (Чисто јој лакне.) ДАНИЦА: Ти си погрешио врата. Не седи овде адвокат. СИМА: Него? ДАНИЦА: Ево овде, ова друга врата.
ЈЕВРЕМ: Дедер, бога ти, кад си ту; прочитај, ево, ово! Нешто ми много замршено. (Даје јој новине, означујући место које жели да му се чита, а он устаје и слуша шетајући.
ЈЕВРЕМ: Ама кој' изишао с фарбом на среду? ПАВКА: Па, госпа Марина. ЈЕВРЕМ: О, господе, откуд јој сад пало на памет да изиђе с фарбом на среду? Зар не видиш да сам у највећој бризи? ПАВКА: Треба да јој одговорим!
Зар не видиш да сам у највећој бризи? ПАВКА: Треба да јој одговорим! ЈЕВРЕМ: Молим те, Павка, иди тамо у собу, па изиђи и ти с фарбом на среду!
кад човек има других брига. ПАВКА: Бар да знам шта да кажем жени? ЈЕВРЕМ: Откуд ја знам шта да јој кажеш? Напослетку, реци јој нека се стрпи док не нпођy избори... ПАВКА (згране се): Шта је теби, побогу, човече!
ПАВКА: Бар да знам шта да кажем жени? ЈЕВРЕМ: Откуд ја знам шта да јој кажеш? Напослетку, реци јој нека се стрпи док не нпођy избори... ПАВКА (згране се): Шта је теби, побогу, човече!
стеница, и још, брате мој, свађао се са женом пред ђацима, па се жена пред децом пљескала где је стигла, а он јој јавно казао да је она полицијско подсвојче, а та се увреда има односити на мене.
СПИРИНИЦА: То јесте. Него кажем само да знаш шта смо решили. (Прилази Павки и говори јој поверљиво.) СПИРА (Јеврему): Како, како иду ствари? ЈЕВРЕМ: Та... иду... само кошта! СПИРА: Па кошта, али вреди.
После како хоће. ПАВКА (одлазећи): То ти да јој кажеш, не слуша она више мене! (Оде.) ВИИИ ЈЕВРЕМ, затим ИВКОВИЋ ЈЕВРЕМ (вади из џепа новине, развија их и седа да
(Говори.) Ево, ова је половина чиста. (Оцепи и да јој.) Пиши, молим те! ДАНИЦА (умочи перо и седа). ЈЕВРЕМ (шета узбуђено, мисли и грицка нокте): Да л' да кажем „Господо”?
СВИ: Тако је! XXИИИ ПАВКА, ПРЕЂАШЊИ ПАВКА (улетела је сва зајапурена): Јевреме! ЈЕВРЕМ (маше јој руком да ћути и наставља): Хоћемо ли, браћо, владу која је народ упропастила и даље да помажемо? Не, нећемо...
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Затим извуче једну, па се и сам трже кад јој прочита наслов и стаде се окретати и гледати, док се не заустави на фамулусу, усправи се и обиђе једаред око њега.
— »Шта велиш ча-Трипуне« — питају га сељаци — »а да ти се ова нешто нађе у вајату, би л’ јој приписао сав мал?« — »ђаво си ти, ча-Трипуне«, вели му други!
са једним, на пример, господином из Београда, па прима све и оћути; али кад га стану дирати за госпоја-Гизелу, како јој је купио либаде, шамију и штифлетне, — ех, онда престаје све! Одмах набије шешир на очи, па јала на врата механска!
Како је она сама причала газда-Ђорђу, а он другима, она је била из неке баш онако велике фамилије. Отац јој је био нека крупна зверка тамо, нешто на форму нашег окружног начелника, ако није још и нешто крупније био.
Па и ту је несрећа гонила; њена лепота је многима пријатности али њој је грдне непријатности причињавала — јер јој није дала да се на дуже време скраси ни у једној вароши.
Гизела је, кад је причала своје житије, обично прећутала да јој је то управо саопштено било; али је зато одушевљено причала како се уочи оног дана кад ће отпутовати четири сата на
У Србији само променила је неких десет-једанаест. Гизелом се звала пре него што ће доћи у село. То јој је последње име из последњег времена њеног бурног и шареног живота.
Е, то мало није ишло у главу ћир-Ђорђу, али јој је морао гледати кроз прсте ради других многих добрих страна њезиних. Била је добра кућеница.
Била је добра кућеница. Да скува, умеси, сашије, да дочека и испрати, — за то јој надалеко није било равне. Умела је свуд да се нађе. А разумевала се и у пословима који нису строго женски били.
Чак се и у механи виђала, иако газда Ђорђе мишљаше да је то, истина, добро и корисно за домазлук, — али тек држаше да јој ту није место. А она узме тако плетиво, па седи у механи и води рачун од потрошеног пића.
О куку су јој висили многи кључеви; кључ од сарачане, од подрума, гостинске собе, од магазе, а можда је ту и кључ од ћир-Ђорђева
толико смеха, иако се газда од понеке фирме често по три ноћи претурао по кревету и смишљао, само што боље име да јој да.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Нема хлеба, нема Цице, Па како да човек не изгуби живце! А лепо јој је рекла: „Пожури, није далеко; Пази на трамвај, окрени се на све стране; Данас немој куповати млеко — Имамо превише
” И док јој је намештала на хаљиници брош, Додала је још: „Чика-Мити прво кажи: Добар дан. Сачекај у реду, Немој се провлачити
Пред тезгом, реци: Молим хлеб, печен и слан; А кад ти га да, ти кажи: Довиђења.” Све јој је објаснила, по реду. Добро памти своје речи јутрос изговорене. Не стоји ваљда још у реду?
И мојој се тетка- Госпави Догодило, најзад, да се прослави: У педесет другој, сасвим малчице, Избише јој, под носем, црне длачице. Ђаво их баш на том месту истера! (У почетку је личила на Хитлера).
Кад их видиш, не мош да спаваш! Потом је, у бркатости тако искусну Италијани запослише у циркусу, И изиђе јој слика — страница цела! — У листу Цорриере делла Сера! Тако се, ето, тетка -Госпави Догодило, најзад, да се прослави!
Куда ли ће? У Беч? Мец? На континент афрички? У земљу где живе Грци? Мили, озбиљна као жрец ... У сусрет јој стиже зец Спреман да се у трци Свуд, са сваким такмичи.
Живела је у испражњеној саксији Док су крај ње аута и таксији Промицали: страшна звека метала Нимало јој ноћу није сметала.
Да ми је препливати Студеницу Да украдем једну лубеницу! Отрчао бих негде у гору, Појео бих јој чак И кору! ДИЊЕ Из детелине ледене, сиње виркају лубенице и с њима диње; затегла Морава, предзору, т
Леди се железна стаза. Као квочка пилиће, локомотива греје вагоне, А сама — дрхти од мраза. Да ли јој се спава? Него шта! Старе су њене кости, Милион километара је прешла, упознала сваки кутак Средње Европе.
Старе су њене кости, Милион километара је прешла, упознала сваки кутак Средње Европе. Сад јури без радости, И често јој дође да склопи очи, бар на тренутак.
Довољно је да поглед ложачев некуда пође, — Она, ко војник у маршу, лоповски склопи очи. Али ложач се прене, не да јој ни да трене, Ко тата кад је љут замрачи му се лице: Хоћеш ли, можда, лимуна? Шта очекујеш од мене?
МАШИНЕ ЗА ПРАЊЕ ВЕША Моја машина за прање веша По два сата жваће, чија и чешља Залогај од пет кила: тканине Служе јој место сира и сланине, Кува их и меси као погаче.
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Пигмент, који се појави на кожи јегуљице, учини да јој леђа добију затворено зелену боју, док је трбух отворено жуте боје.
Али, кад је распростирање пигмента у довољној мери довршено, јегуљица почне нагло расти; просечни годишњи прираштај јој је 6—8 сантиметара, и то је мањи код мужјака него код женке. Она тада добије и зубе и почиње се хранити ловећи.
д. ИX. Метаморфоза жуте јегуље у сребрнасту Пошто је ушла у слатку воду која ће јој од тада бити пребивалиште, и пошто је на њој довршена друга метаморфоза, јегуља продужава живети у тој својој новој
И тада на њој отпочне трећа метаморфоза, спрема за дуги свадбени пут на који ће се ускоро кренути ако јој прилике то допусте.
Она тада постаје много прождрљивија, као да предосећа да јој треба прикупити што више снаге и на себе наслагати што више резервне хране за то путовање.
Затим долази само ушће; ту је већ и море у које тада јегуља улази као у нову средину у којој јој из основе треба мењати цео живот.
путу задржава, или своје кретање успорава, или чини обиласке око каквих за њу неподесних подморских нпоцтопа, тако да јој брзина путовања не прелази 13 километара на дан.
Пошто су пратили јегуљу на томе путовању, а на поменути начин, природњаци су јој дотерали траг до Азорских острва, па је одатле траг био сасвим загубљен.
Јегуља, у своме путовању од места од којих јој се губи траг, у близини Азорских острва, хвата океанске дубине, и силазећи постепено и све дубље ка морскоме дну,
на пример, има огромну главу испод које се налази пространа кеса као у пеликана, за смештање уловљеног плена, док јој је тело јако издужено и врло танко.
На самоме доњем врху кесе везан је комад олова који кесу вуче на доле и не да јој да се она при спуштању пребаци преко оквира.
Али, и поред свих таквих недаћа експедиција је успешно свршила поверени јој посао и сакупила богату збирку дубинских морских организама, извучених поглавито из дубина Атлантског океана.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
и страсну, Носећи собом лествице од свиле, Старински витез, пун вере и наде, Хитао замку своје верне Виле, И певао јој страсне серенаде. Старински витез, пун вере и наде! Шуми, о ноћи прохујалог доба! У срцу носим некадање људе.
крве народи и гуше, Пропадају царства, свет васколик цвили, Она, вечно сама, на злату и свили Везе страшне боле отмене јој душе.
Дар негдашњег племства и побожног себра, Ђердан од дуката о врату му блиста. По оквиру утиснута срма чиста, А оквир јој рез̓о уметник из Дебра. Такав лежи Христос, сред пустога храма.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
КНЕЗ РОГАН Ћуд је женска смијешна работа! Не зна жена ко је какве вјере; стотину ће промијенит вјерах да учини што јој срце жуди. ТОМАШ МАРТИНОВИЋ Нијесам ви све јошт исказао.
Бог да прости Урошеву душу! Красне жертве што јој учинише. ВУК МИЋУНОВИЋ Без муке се пјесна не испоја, без муке се сабља не сакова!
Прокле мати од невоље сина, те књегиња Иванбеговица, прокле Мара свог сина Станишу. Прогризе јој сису у посање, рајско пиће просу у њедрима. Стижê ђецу родитељска клетва!
КНЕЗ ЈАНКО Кад ме жена пита ђе сам био, казаћу јој да сам со сијао. Куку њојзи ако не вјерова! КНЕЗ БАЈКО Сад ми паде на ум она прича кад онога из јаме вадише: пô му
ВУК МАНДУШИЋ Бјеше ми се снаха помамила, без путах је ништа одржати! Отвара' јој књиге на пророке; неки каже: „На сугреб је стала“, неки каже: „Сплеле је мађије“.
Свуд је води по манастирима и чита' јој масла и бденија; куми врага у све манастире да остави снаху Анђелију, куми врага — ништа не помаже!
Те ја узми троструку канџију, ужени јој у месо кошуљу: враг утече некуд без обзира, а оздрави снаха Анђелија. ВОЈВОДА БАТРИЋ Турци браћо, — у кам ударило!
Небо нема без грома цијену. У фукаре очи од сплачине. Пучина је стока једна грдна — добре душе, кад јој ребра пучу. Тешко земљи куда прође војска!
Тужи млада, за срце уједа, очи гòрê живје од пламена, чело јој је лепше од мјесеца, — и ја плачем кâ мало дијете. Благо Андриј' ђе је погинуо — дивне ли га очи оплакаше, дивна ли
Поп Шћепан се тад у Котор нагна. Годи једном топом са Котора, Шенђерову погоди лубарду, у грло јој зрном угодио — сломи му је у триста коматах. Тад задоби плату у принципа, на годину стотину цекинах.
Кућа бјеше сила од свијета, ужди у њој хиљаду свијећах; по зиду јој свуд бјеху пањеге, цијеле се напуни народа, тако исто и кућа остала; свуд могаше из зида виђети ђе вираху кâ миши из
Фатиму ће Суљо држати како очи своје у глави. Фатима је струком дивота, очи су јој двије звијезде, лице јој је јутро румено, под вијенцем гори Даница; уста су јој пȁрôм срезана, усне су јој ружом
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
НЕЧИСТА КРВ И Више се знало и причало о њеним чукундедима и прамдедама него о њима самим: о оцу јој, матери, па чак и о њој — Софки. Њихова је кућа била стара.
Истина, ни тада, са сином, није смела да му се на очиглед противи, не изврши што би јој наредио, али, осећао је он, како је ипак она некако друкчија.
Изгледа као да, досадивши јој се напослетку тај вечити страх, трепет од њега, манула га и оставила, да и даље наређује, заповеда и грди слуге и
Она је била богата, са грдним имањем, што јој је муж оставио. И за њу би се онда причало како је, истина кришом, и она тада код њих била и са њима банчила и пила.
Већ за прамбабу јој, за чувену Цону, не само по вароши, него и по околним варошима знало се и причало. Чувена је била са своје раскоши и
Не само да је пушила, већ и оружјем руковала. А и сам ход, стас, нарочито обле јој и високе обрве и овално и мало дугуљасто лице издвајало је од осталих жена. Али зато није ни умрла као остале женске.
| Свога рођеног деду и бабу једва као кроза сан памти. Бабин лик увек јој је мало јаснији. Вечито је седела доле у соби и то увек леђима подупрта о зидове купатила, као да је и лети хтела да
Само га по том памти, а више ништа. А после су јој причали: како — кад Софкин отац одрастао и, као што је ред и као што доликује кући, толико богатој, отишао, поред
И даље се цела родбина ту скупљала, долазила. Она, мати јој, гледала је да приликом сваког празника, славе, имен-дана буде увек све лепше и раскошније.
Сви би се тада ослободили, а нарочито мати јој, која једва дочекујући ту прилику да се и она са њим, највише ради осталих жена, штогод разговара, шали, почела би
Цела коса била јој повезана, сви зулувчићи извучени око чела и ушију, а претрпана минтанима и накитима. Спроћу њих седела би мати.
Њене очи, оне њене чувене, крупне очи са изведеним обрвама и врелим јагодицама, тако би јој се сјале а уста срећно играла. Кола би силазила наниже.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Једно је дете данас дошло к мени. Оно је било жељно пољубаца, Љубави, ружа, радости и среће. Ја јој уделих од свега по мало, И задовољан био сам са својим Делом.
мис’о у парадном руху, Тамо где беласа још Млечна Путања, Следује нечем, као Хамлет духу Свог оца, а свет звезда јој се клања. То су најлепши, најбољи, најдражи Часови њене блудње, али камо? На вечну међу истине и лажи?
Миран јој вечит, неменљиви стан! 17. ИВ 1929. ВЕЗЕ Све на свету, друже, оставља свој траг Невидљив и нежан, расут као прах,
Вера тражи жртве; и он јој се пред’о, Да испашта дане својих младих лêта; Он је сјајним оком у даљину глед’о Тражећи идеал свог интимног
којом падају сад таме, Прошлости драге, остављене, саме, Засуте болом у раскошном мају, Док дани горке судбине јој трају?
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Старица подухвати дланом лакат, па наслони своје мршаво, жутељаво лице на длан, а своје живе, црне очи, у њима јој је сав живот био, јер њено тијело бијаше кост и кожа, а раста бјеше омањег, очи уприје опет пут домаћина.
Поглед јој сину некијем чуднијем изразом, као да је тијем погледом хтјело простријељати његово пространо чело, улећети у мозак,
Иза малијех руменијех усана два низа зуби, као два низа бисера. Мимо сву ту љепоту, одвојила јој бјеше љепота црне, као прољетни бусен бујне косе, који бјеше сплела у вијенац око тјемена, и љепота малијех месних
Заова јој, млада удовица Милуна Пејова, који погибе на дебеломе Бријегу у Конавлима, бијаше осредњег раста женица, једра, плава
Свекар и свекрва пажаху је колико и своју Стану, а Стана, од милоште умјела је тако приљубити к себи дијете јој и њу, да се ни једно ни друго, ноћу ни дању, не раздвајаху од лијепе Стане.
„Оцу зенити се, боме!“ одговори дијете. Сви се насмијаше. „А коју ћеш узети, де?“ запита га баба му, а лице јој се разведри и насмија. „Узецу Миљу Ђулову!“ рече Милун озбиљно. „Аферим! Живио Милуне!“ рекоше момци.
Фала Богу, кога гледа по томе пустоме снијегу? Крштене душе није нигдје било оку на домаху, нити јој се човјек надати могао у то доба и по такоме времену.
Не имаше ластавица нити јој се кров виђаше. Прочеље јој бијаше равно, а крајеви не бијаху ћошкови но заобљени, као турске карауле.
Не имаше ластавица нити јој се кров виђаше. Прочеље јој бијаше равно, а крајеви не бијаху ћошкови но заобљени, као турске карауле.
Тамо се врата отворише те изнутра ступи њека дјевојка, лијепа као вила. Расплетене плаве косе падаху јој по плећима; у пасу бјеше танка а подуга врата; обрашчићи јој бијаху округли и румени као двије поле од јабуке.
Расплетене плаве косе падаху јој по плећима; у пасу бјеше танка а подуга врата; обрашчићи јој бијаху округли и румени као двије поле од јабуке.
Истина је да ме отуда невоља поћерала а амо прихватила, али је ова, као што пријед рекох, витешка а она... нема јој другога имена. Све што подносите и трпите, накнађује вам се поносом што вам кроз очи сијева.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
(Јечам); Иде сељанка и носи котарицу са двадесет јаја; испало једно; колико јој је остало (Ниједно, јер испало је дно). Загонеткама питалицама требало би поклонити посебну пажњу, више него оним тзв.
— Ова клетва има два значења: кад је каже унука баби коју воли, — она изражава жељу да јој баба живи до крајњих могућности; а кад је каже снаха свекрви коју мрзи, онда изражава жељу да се свекрва што више
Задувô се као да је лађу вукô. Замршено као арапска коса. Засукао бркове као да ће амове њима крпити. Играју јој очи као на зејтину. Иде као да јаја носи на леђима. Извукао се као тарана из лонца. Јак као земља.
Расте му перје. Сва му је памет на језику — (ко говори шта му на уста дође). Сермија јој памет, а друг зрцало. Скинуо би с матере божје покров. Тај уме и из воде сув изићи.
— џивџуће врабац са крова. — Ја носим, други купи: упропастих се! — какоће кокош кад снесе јаје, а петао кокодаком јој на то одговара: Ко покупи, закон му?! — Ја овај-ти онај! — Ја овај-ти онај! — Ја овај-ти онај!
— Ја овај-ти онај! — Ја овај-ти онај! — казује врана гаврану на разбојишту, показујући лешеве, а гавран јој на то одговара: Ја скраја! Ја скраја! Ја с краја! — Ја се мучим и носим, а деца крааду, крааду!
— казује, с јесени, сеница, наговештавајући време ткања. Ћију, ћију, изјео чича гљиву! — казује жуња у лугу, а на то јој друга одговара: — Није печена! Није печена! Није печена! Убио Илија Милију! — кличе прва жуња, а друга је пита: А што?
— кличе прва жуња, а друга је пита: А што? А што? А што? — За лањску кирију! За лањску кирију! — одговори јој прва. Шта би, би! Шта би, би!
Тешко земљи куда војска прође, И ђевојци која сама дође! Прво јој је јутро прекорено: „Да си добра, не би дошла сама!“ Тешко злату на дебелу платну, И ђердану на гараву врату.
говорила кокошима, које су биле на дрвету, да не бјеже од ње него да сиђу доље, јер је мир између свију животиња, па јој пијевац рекао: „Ето и наших паса ђе иду и носе гласове од мира!“ Мисли да ће му сном проћи — као лисицу.
— Приповиједа се како је некаква снаха узела свекрвину кошуљу да опере, па је само умочила, говорећи јој: — Виђи, водо, свекрвину кошуљу! Дан по дан, доћи ће и Ђурђев дан!
— Казала Сарајевка кад је муж, дошавши из чаршије, нашао у постељи болесну па је запитао што јој је. Пошто, Влаше, кокош?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
“ — И тако човек доказујући да је кошено, а жена, да је стрижено, сваде се, и човек удари жену, па јој стане викати да ућути; а жена пристане поред пута уз човека, па му унесе два прста под очи, и њима стрижући као
и руга им се; пође и он тамо са својом | торбом, али га не пуштају у нутра; онда он отиде у кућу управо царици, па јој каже, да је и он љекар, и да има траву, којом је он до сад ишћерао неколико ђавола.
Ударе свуд по царству тражити јој лијека, а кад не нађу, онда разберу, како је и овога цара кћи била тако болесна, па је излијечио некакав љекар, који
Онда ја викнем: Камо што не доведете овђе ону нашу кобилу, што је два дни дуга, а до подне широка, а по леђима јој врбе порасле; нека начини лад по њиви. Брже боље отрчи мој отац, те доведе кобилу и жетеоци лијепо стану жети по ладу.
— „Би, зашто не би, ја идем сад управо тамо.“ — Онда Туркиња отрчи тамо, ђе јој се муж био скинуо од врућине, те узме кесу с новцима, и штогођ буде новаца у њој, да Ери, да понесе Муји.
“ Овръоше. Међед жито подијели; али га не подијели право: зашто га свиња замоли, те јој даде само сламу, а пшеницу сву узе сам, лисици не даде ништа.
111. Сједи вила навр вила, чека синова из бијели градова. 112. Сједи госпа у двору, косе јој на двору. 113. Сједи Мара надно града, пуштила косе довр града. 114.
Дијете букву спопадне и ишчупа. Међед му онда рече да јој окреше гране, па заметнувши је на рамо као кијачу да иде у свијет.
Мало по мало помоли се и други брк; ето и Брка. Како дође к њима а он легне ничице ђевојци главом на крило, и рече јој да га побиште.
Идући тако нађемо једну ђевојку код оваца, па нас запита куда ћемо, а ми јој кажемо да идемо у Дубровник по со; а она рече: „„Шта да се мучите тако далеко?
Кад ђевојка одрасте, једно вече замоли се оцу своме да јој допусти да изиђе с браћом мало пред двор у шетњу, и отац јој допусти.
Кад ђевојка одрасте, једно вече замоли се оцу своме да јој допусти да изиђе с браћом мало пред двор у шетњу, и отац јој допусти. Али тек што изиђе пред двор, у један мах долети из неба змај шчепа ђевојку између браће и однесе је у облаке.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
га Господ наш Исус Христос и Пречиста његова матер, општа Наставница, од које су и кључеве примили, обећавши да ће јој поштено и свесрдно служити.
Јер боље је њу куповати, него злата и сребра ризнице; а скупља је од драгоценог камења; не противи јој се ништа лукаво, а слатка је свима који јој се приближавају.
него злата и сребра ризнице; а скупља је од драгоценог камења; не противи јој се ништа лукаво, а слатка је свима који јој се приближавају.
У исти дан и богодана му супруга, госпођа бивша све Српске земље, Ана, и она прими овај свети лик, и наречено би име јој госпођа Анастасија.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
(Излази) МИЛЕ: Јеси видо како прави гримасе дупетом? ЦМИЉА: Црнога ли јој леба, бого мој! МИЛЕ: Зову те неки напољу, оће да наруче! ИКОНИЈА: Фала Богу!
СКИТНИЦА: Требало је да се венчамо четрешесте. ИКОНИЈА: Не знам шта да вам кажем! СКИТНИЦА: Муж јој био предратни поднаредник. Умро у Немачкој, у заробљеништву. ИКОНИЈА: Стварно не знам.
Кажем, била је одлична куварица! Јела чорбаста, теставна, пиле у ајмокцу, колачи издашни, а пите јој се јуфкијају! Пита сирњача, гужвара, савијача, бундевара, кромпируша! А кад она умеси гибаницу!
Ладовина испод облака! А Вукосава... Сунча се, чеше бутку каранфилом... Сунце јој греје сваку пегу на леђима... Река... паучина... тегла са медом... свитац... риба... чаша воде... њена нога...
Стигнем, а она жива премрла! После се досетим зашто. ИКОНИЈА: Ниси јој осто у лепој успомени? СКИТНИЦА: Није, него Вукосава прегурала ваљда и шесету, а ова једва пребацила дваес.
А и гибаница! Није јој била ко гибаница, него нека беда од гибанице, спљескана! ИКОНИЈА: Не знам шта да мислим!
Из мишје рупе реп ђавољи! ЦМИЉА: А ди ти је она твоја прекрасна бразлетна? ГОСПАВА: Бразлетна? ИКОНИЈА: Узо јој воскар дудари монограм! И плус дудари датум венчања, Куковдан! ГОСПАВА: Бразлетна? Бразлетна? Бразлетна?
ГОСПАВА: Није враџбине, будала, него паре! А он да нађе ону клапушару! Мојим јој парама плаћо крменадле! Мојим парама биоскопе и сусам! Мојим парама мустру црно и розе!
Себи руке, кад кажем! ГОСПАВА: Мене да удари? Друже! Откључајте ми ове руке, молим вас, само на две секунде, да јој покажем! ЦМИЉА: Сад имаш бразлетну какву заслужујеш!
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
МАГДА (долази с лева иза куће, под степенице, спази снаху своју горе): Дошао? МАРИЈА (прстом на устима даје јој знак да не виче): Дошао! МАГДА (скинула нануле, у чарапама пење се на доксат тихо, љубећи се са снахом): Када?
Отац био у цркви и тамо чуо, и послао ме да видим... МАРИЈА (маше јој руком да не ларма): Дошао је, дошао. НАЦА (отрчи иза куће десно).
Из Јовчине собе, десно, чује се кашаљ. СОФИЈА (оставља ципеле на крај прага). ВЕЛА (спушта леген на столицу коју јој намешта све крва). ЈОВЧА (излази. Пружа руке ка легену да се умива): Дај! ВЕЛА (полива га).
ВЕЛА Па не знам, тато. Ваљда с тобом се за то разговарао па то чинио. Не знам. (Прихвата пешкир који јој Јовча враћа.) ЈОВЧА Е, е... СОФИЈА (износи појас и одело горње; она и Вела држе појас којим се Јовча опасује).
Сваки има да једе и да живи. А Васка, она је моја и хоћу да је моја. И ти, да не знаш да си је ти родила, ти си јој мати, и да ја, због ње, морам да те трпим — не би ми се овако ти сада преда мном... нити би још смела да ми сада ту...
И говорим овој: Зашто, море, зашто толики трошак? А она, као да сам јој крвник а не брат, као да јој зло мислим, чак се и обрецне на мене: И моја кућа нека је весела!
И говорим овој: Зашто, море, зашто толики трошак? А она, као да сам јој крвник а не брат, као да јој зло мислим, чак се и обрецне на мене: И моја кућа нека је весела! одговара и гледа ме попреко.
Ниси требао, јер (показује на Анђу горе) сад, од оволиког срама, шта јој још остаје? Или у свет да иде или у бунар да се дави! МИТА Неће, неће да се дави. И не могу ја више.
Ја, не више. ... »Донеси воде, Младене! Поливај ме! Облачи ме, Младене!« ... И скида се, облачи, дотерује, а пуста јој снага врела, бела.
ње, ако јорган од врућине збаци, открије се, да је покријем; да, када почне бунцати, у сну љубити и грлити јастуке, ја јој квасим чело и додајем свеже воде... Као да ја нисам жив, као да нисам мушко.
Као да ја нисам жив, као да нисам мушко. Ако сам јој чувар, слуга, одрастао поред ње, ипак... Ох, целе ноћи је откривена, целе ноћи мирише.
Убићу је, пошто живу не смем да је имам, живој не смем да погледам у очи, ни реч да јој кажем... Убићу је, убићу, и бар мртву да је имам, мртву да је љубим.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Ово све безлобна и слаба младост није кадра расудити, и није јој за зло примити; потребује руковођења и настављенија; ако ли тога нема, остаје у тами и у превари.
Никада је девојка на удају с већим недоуменијем није чекала, која се је сву ноћ красила и уподобљавала, нити јој је до спавања, јер мисли сутра дан на венчање поћи, како смо је ми чекали. Дође и она једанпут.
Илијом, која, како уђе у ограду манастирску, стане насред авлије, пак почне псовати и ружити калуђере, вичући да ако јој нама[х] дете њено не даду, да ће тај час сажећи манастир, цркву и калуђере, говорећи да ако су калуђери ради децу
Не рађају се деца каоношто ти мислиш, ниједна веро црна!” Ови није знао којим се је путем вратио. Брже-боље пошљу јој сина, којега, кад упази у мирски[х] хаљина и види да се није био јошт поцрнио, утоли се.
Његова најстарија кћи Јелена | замоли ме да јој што из те књиге просто српски напишем. Тада ја све оно, што сам већ био за се преписао, преведем на просто и за
И док се год добро с ким не познате, чувајте се свакога.” Зафалим јој на матерњој милости и настављенију и кажем да највише, ако се ту уставим, биће месец дана, зашто би[х] рад колико пре
Природно је мрско и одвратитељно человеческој души то што је замршено, тамно и одвећ трудно. Напротив, пријатно јој се чини, мило и слатко, све што је чисто, јасно, удоб вразумитељно и чиновно расположено.
Бог јој дао вечно блаженство! | Корабаљ за Венецију била је велика нава од линије. Кроме прове дитора, његове госпође и служит
С друге стране, Марија, чича-Мијаилова кћи, около тридесете године возраста, но гледајући на њу би[х] се заклео ко да јој нема више него двадесет. Млада, | здрава телом и разумом, прекрасна до удивљенија, поштена и благонаравна.
И овој будући и трећи умрео муж, више се удати не може. За правду божју! Што је жена крива ако се случи да јој три мужа умру; што ли муж, ако му три жене не живу?
Пита домаћица: „Уàт ис дат? Уàј ду ју лааф со? Шта је то? Зашто се ви смејете тако?” А кад јој каже, учини се всеопшти смеј. Ко би нас видио, не би рекао да смо ту дошли ручати, но смејати се.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Повише су од голубова, а оштријех и дугачкијех крила. Сад, гле! гле! гле! једна слети у воду, па изнесе њешто што јој се копрца у кљуну! Изнесе рибу! Ено и друге кљуцају и лове рибу! Тице лове рибу!!
он дохвати грумен земље и баци је нада се, те слети тица и поче трчати незграпнијем дугим ногама, а како трчи, повија јој се танки врат и на глави мала перјаница.
Ако му изађу шклопци по тилу, онда је сугреб, и оздравиће лако! Али, ако су чини, онда... — заврти главом. Осињача јој донесе одмах живога угљевља и здјелу воде. Цонтрона баци први жеравак у воду и запита: — Је ли овоме крива Пешњетина?
Дундак стаде отварати скленице љекарија и сваку мирисаше. Бобан дигао суху ногу мртвога, па јој мјери прстима дебљину. Једини Стипан саставио руке на грудима и гледа. — Ма шта сам ја крив?
Па, послије, чу како јој другарице припијевају „дијака Бокоњицу“, због чега их је она изгрдила. Сад се Бакоња сјети свега тога и сам себе
бријачицом, ошурио „маовину“ с лица; али откад му букну честа длака, стриц му поклони бритву, а откад му Јелка рече да јој се прсти јеже кад га помилује, Бакоња се поче бријати свакога другога јутра.
Бутре је већ био у води. Он се држаше рукама за жиле једне врбе, која беше нарочито одсјечена до дна да јој пливачи с пања скачу. Бујас се у тренутку свуче и отплива уз матицу. Срдар пушаше лулу.
— Да сасвим раскрстиш? Да не иђеш више никако тамо? Бакоња одрече главом, пак се исправи. — Реците Јелици да јој се кунем богом и светим Франом и свим на свиту да, чим се заредим, чим дођем до новаца, неће јој фалити липа јабука
— Реците Јелици да јој се кунем богом и светим Франом и свим на свиту да, чим се заредим, чим дођем до новаца, неће јој фалити липа јабука ако склони малу да се уда, и то шта прије.
Разуми се, триба најприје да се мала навикне шта ја не долазим, да јој се каже... — Ма на шта све толике припреме и та твоја зебња? — Зато што би могла учинити штагод од себека.
Бијеше осредња, једра, лијепо сразмјерена, лијепа, „чиста“ лица, живијех црнијех очију. Најљепша јој бијаху уста, месната, али ипак мала, њешто напрћена.
Најљепша јој бијаху уста, месната, али ипак мала, њешто напрћена. Додуше, раздјељак вране јој, њекада бујне косе бјеше се проширио, те се румењаше кожа, али поред свега тога, да Бакоња не знађаше е је претурила
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Од белог јоргована боли ме вид, Од плавог — рука скоро сања Да су јој прсти постали цвет Па тужно и весело миришу Крај руже која је скупила свет И крв и тајну и усне које сишу Са друге
Крвна булко, што си цветала у жили, Куд то цвет свој расу у љуспице леда? Нога би да крене — ал јој санта не да. У белу ме неку пустињу сакрили. Покаткад крај мене црна врана сине И ја зурим у њу прљав од белине.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Она ми очима измери снагу и виде да сам крупан и здрав, па јој не беше право. А само после неколико дана закључи жена да ми је нарав зла, јер ни с ким нисам разговарао сем с њом,
Па му је једном махнула руком и он јој пришао, махнула сигурно, одсечно, као да она заповеда том војском што из црних и сувих гусака искаче на обалу реке.
Не памти да се икад овакав с пута вратио. Ни добро вече јој није назвао. Ни очи му није видела. Мора да је изгубио на свињама.
А. не би смела ни да му каже: жена говори само кад је муж пита и кад су у кревету. Руке јој опуштено, лако лупише о црну даску. Једва је дочекала да се врати.
Сетила се, засмејала и прошаптала: „Мој брадоња.'' Док су јој прсти полако клизили по чврстој белој купи и заборављено застајали на вршку, тамном и шиљатом као зрно дренка, док се
застајали на вршку, тамном и шиљатом као зрно дренка, док се жудно осмехивала „чворку“ — „брадоњи“, запазила је да су јој дојке некад биле мање и чвршће.
Па кад јој прсти безуспешно покушаше да напипају кост у прегибу бедара, осмех се разли у смех, дуг, гласан и замућен.
— Жив сам!... Много ти криво?... Цркни! То јој он каже? Он, кога толико година... Никад се није вратио с пута, свеједно у које доба ноћи и по каквом невремену, а да
Па ја сам се поносио њоме. У околини нема чувеније домаћице ни газдарице од ње. Замисли се: кад је престао да јој се радује враћајући се с пута? Кад је престао да јој доноси мараме, шалове?...
Замисли се: кад је престао да јој се радује враћајући се с пута? Кад је престао да јој доноси мараме, шалове?... Кратки резови ветра доносе далеку и нејасну опомену.
За њим кроз незатворена врата улете и ветар у кућу. Стаје на корак од ње, спуштених руку, стиснутих песница. Гледа јој у уста, гледа је у „мушки“, чини му се да је и сада дави та реч и не може да јој приђе ближе прободен њеним
Гледа јој у уста, гледа је у „мушки“, чини му се да је и сада дави та реч и не може да јој приђе ближе прободен њеним несавитљивим погледом, не може ни рукама да замахне, а мора нешто да каже, па промуца; —
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Девојчица је расла, из часа у час постајала све лепша, али јој преко усана не пређе ни једна једина реч. Само су јој златасте очи јаче блистале.
Девојчица је расла, из часа у час постајала све лепша, али јој преко усана не пређе ни једна једина реч. Само су јој златасте очи јаче блистале. Старица уздахну: »Ко ће је хранити кад ја умрем?
Руке су јој биле нежне и хитре, очи пажљиве и пуне топлог, златастог сјаја. Такве очи старица још никада није видела.
Једино што је покретима руку замолила било је да је повремено пусте да види старицу. Би јој обећано да ће се за неколико дана вратити кући.
Све брже и пажљививије је везла, само да би јој дозволили да види помајку. На шуштавим владаркиним хаљинама остајао је златни траг њених прстију, али чим би завршила
Златопрста је везла и туговала. Бесконачним јој се чинило њено ропство, док једнога дана у кулу не би доведен млади сликар чије је нацрте двораца и градова требала да
Чим је чуо за бисере, младић је схватио да су то њене сузе, и одлучио да побегне, да јој се врати, али то је било лакше помислити него учинити. Стражари су будно мотрили на сваки његов корак.
Дуго и страсно, младић јој је целу ноћ нешто шапутао, али кроз решетке није могао да прође. Нити је он могао унутра, нити она напоље.
Од те ноћи лице јој је постало још прозрачније, још нежније, као што је прозрачан и нежан био њен вез. Тим везом она је ишчезлом младићу
Обале и корито чували су је да не побегне, стене јој пречиле пут, планина је заустављала. Ко да побегне од такве страже?
Замрља од туге, мала река је ћутала, а дани су се крунили као зрневље кукуруза. Мајка свих река већ поверова да јој је најмлађа кћи заборавила своју сулуду жељу, кад се једне ноћи проломи олуја.
Изнад свега узбуђивала су је разиграна дечја стопала, нарочито она најмања. Посматрајући их, чинило јој се да трчи заједно с њима. Брзо, брже, још брже! На ливаду, уз планину, низ долину, и још даље: велик је и шарен свет!
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Господар Јован јој махне руком у знак поздрава па се умеша међу децу што излазе из школе, и међу студенте Института за стране језике и
Оцећао је да је ту капију, некад, познавао и осећао је да му је, некад, значила. Још је видео ту капију, само њу, али јој није знао имена. Ничијег имена више није било, у тој светлости.
Одувек је то умео, али, од пре неког времена, умеће се претварало у страст, све луђу. Није ни покушао да јој се одупре, напротив, измишљао је оправдања.
У њиховом сусрету она му, уздржано, климне главом а Змај јој се, уздржано, поклони. И мимоиђу се. Упркос својој жељи, песник се не осећа близак Кнегињи, иако се доба у којима су
Понекад јој се чинило да неће издржати: у његовом одсуству као да је, под својом кожом, осећала готово све што се збива са њим; у
Милош је гледао Љубицу, а она је осећала да је не види: или јој се то само причињавало? Јер, изненада је подигла главу и ухватила његов поглед. (Или је тај поглед ухватио њу.
Ипак, слеђеност у њој никако се није кравила: шта јој се то, и зашто, причињава? И да ли се причињава? Ако се не причињава, ако је онај поглед заиста постојао, откуда онда
Добро што су опстајале да је опомену на оне другачије стварности јер се, убрзо, Љубица уверила да јој се онај поглед није причинио.
Милош се показивао не само као безобзиран него и као лукав; уколико јој је више одузимао од себе, утолико јој је више давао од свега осталог: од угледа, од богатства, од обавеза.
Милош се показивао не само као безобзиран него и као лукав; уколико јој је више одузимао од себе, утолико јој је више давао од свега осталог: од угледа, од богатства, од обавеза.
Све је понела а од патње покушала да се одбрани стрпљењем: није увек било делотворно, али јој је изгледало као једини одговор на Милошева нестрпљења; било је од ових дарова које је одлучила да свакодневно приноси
Све јој то није падало тешко, али је игру која је трајала између Милоша и ње једва подносила: непрекидно се градила као да не
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
гледа, И да л' је слуша; и сред мртвог дола Ц'јелога в'јека звонку пјесму вије, И најзад умре - без имало бола Што јој пјесму никад нико чуо није! Ј. Дучић ПРВО ДОБА (После 1840) ИИ ИЗ „ГОЈКА“ Гусле моје, овамо'те мало!
“ Бежи мома, махну рубље... Бежи л' дому своме? Све у гору бежи дубље; А момак за њоме. Бежи мома до колена Ноне јој се беле; Беле ноне до колена Момка су занеле.
Ј. Јовановић 3мај XXИИ Тихо, ноћи, Моје сунце спава; За главом јој Од бисера грана; А на грани К'о да нешто бруји То су пали Сићани славуји: Жице преду Из свиленог гласа, Откали
јој Од бисера грана; А на грани К'о да нешто бруји То су пали Сићани славуји: Жице преду Из свиленог гласа, Откали јој Дубак до појаса, Покрили јој И лице и груди, Да се моје Сунце не пробуди. Ј.
грани К'о да нешто бруји То су пали Сићани славуји: Жице преду Из свиленог гласа, Откали јој Дубак до појаса, Покрили јој И лице и груди, Да се моје Сунце не пробуди. Ј.
НА ГРОБУ ХАФИСОВОМ Накуц'о се чаша, напев'о песама, Напио се раја са медних усана, Где је наш'о сласти, ту јој није праш'то Сад гори л' му душа - барем знаде зашто! Ј.
“ Сестро моја, селе, Одлани ми тугу, Ој, загрли, сестро, Твоју верну другу; Па јој реци, реци... Ој, не реци, ћути Боље је нек' не зна, Нека и не слути Што да чује јаде, Кад разумет' неће Тужна је то
Поседасмо поред одра њена. Ми и сену верујемо слепо. - Она моли: - „Причај ми што лепо!“ Гладећ' косу са чела јој врела, Смишљам шта би радо чути хтела.
“ Гладећ' косу са чела јој врела, Смишљам шта би радо чути хтела. Што ј' најлепше, радо бих јој низ'о: „Видиш, душо, пролеће је близо“ А њој свану: - „Пролеће је близо.
- Гледамо је, шта ли, Боже, сања, Уморена од тог путовања! Ми стојимо - мира јој чувари Гледећ' лице како јој се жари А том жару допирују хлада Уздисаји нашег празног нада! Ј.
- Гледамо је, шта ли, Боже, сања, Уморена од тог путовања! Ми стојимо - мира јој чувари Гледећ' лице како јој се жари А том жару допирују хлада Уздисаји нашег празног нада! Ј.
“ Вичем Богу: Она је још млада! Вичем правди: Она се још нада! Анђелима: Ви јој срца знате! Вичем земљи: Она није за те! Ни откуда нема ми одјека... Вичем себи: Зар јој немаш лека?...
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
У временом и бурном жилишту човјеку је срећа непозната - права срећа, за ком вјечно трчи; он јој не зна мјере ни границе: што се више к врху славе пење, то је виши среће непријатељ.
Ево жертва с олтара чистога! Не даду јој право к небу ићи, на кога је славу сажежена. Поклоника виђи сиромаха како плови морем к светилишту: готово је
душа занешена творца чудесима за границе воображенија, у дубоко падне униније; крилатога лишена мечтања, мрачне јој се отворе пропасти, са ужасом да је гладне прождру; уплашена страшнијем виђењем, устрепета ка свештена птица
На средини непрегледне равни крута се је гора узвисила, основ јој је од чиста рубина, а сва гора маса брилијантна; величину горе тронодржне и преливе њезине свјетлости сви погледи
својим свијетлијем и расплачу у свијетле зраке, мрачне точке кад нигђе не буде до предјелах нити за предјеле, кад јој облик прегнусни погине, кад сви краји запламте свјетлошћу, два војводе, небесни првјенци, тад ће општи творац
њине погибије; чуће сјутра удар свемогући, треск ће његов испитат ужасни, сјутра ће се одзват слава творца, ви јој сјајну ликоват побједу.
досад име не познаше до сна хладна и тишине мртве, не зефира, не луче, не гласа - сад их моћна потресе десница, те јој н'јеме из мрачне утробе подјекнуше свемогућом славом; смрт из своје превјечне гробнице овај удар у њима пробуди.
Попа, Васко - КОРА
ми је где ми је мир ОДЈЕКИВАЊЕ Празна соба стане да режи Увучем се у своју кожу Таваница стане да скичи Хитнем јој једну кост Углови стану да кевћу И њима хитнем по једну кост Под стане да завија Хитнем и њему једну кост Један зид
му само уши На глави планете А њега нема СВИЊА Тек када је чула Бесни нож у грлу Црвена завеса Објаснила јој игру И било јој је жао Што се истргла Из наручја каљуге И што је вечером с поља Тако радосно јурила Јурила капији
само уши На глави планете А њега нема СВИЊА Тек када је чула Бесни нож у грлу Црвена завеса Објаснила јој игру И било јој је жао Што се истргла Из наручја каљуге И што је вечером с поља Тако радосно јурила Јурила капији
би Из беле браде зида Усправила се насред трга У свој својој лепоти Змијском својом игром Вихоре занела Али јој плећати ваздух Руке не пружа МАХОВИНА Жути сан одсутности Са наивних црепова Чека Чека да се спусти На склопљене
главу Сунце ће с гране пасти Сахранила си осмехе У длановима мојим Како да их оживим Сенка ми је све тежа Неко јој везује крила Очи отвараш добра Склањаш ме немо Ноћ ме изненадна тражи У дну дрвореда Платан цигарету пали 9 Отровни
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Кад стигох пред своју кућу, разведрих се. Она је, истина, страдала, кров јој био растрешен, а прозорска окна поразбијана.
Она даје души меру и хармонију, чува је од ћуди, пружа јој непоколебљивост и сигурност у саму себе; она је мирноћа мора душиног која је, упознавши своје страсти, постала
„Зато што сам јој хитао у сусрет“, рече самом себи, „учинило ми се да она јури поред мене“. Он размисли још једанпут.
Беше леп летњи дан када се Аристотелес опет попе на Акрополу да јој учини своју опроштајну посету. У његовој души пробудише се давнашње успомене, и он проживе још једанпут сва она
Лице јој беше уско и дугуљасто, нос финог облика, уста и образи као извајани мајсторском руком, очи црне, бадемастог облика,
Озбиљним погледом проматрао је краљ своју кћерку како јеца и руке крши, док јој и сама њена златна гривна, обавијена изнад лаката, не паде са мишке.
„Ти плачеш“, рече јој краљ, „као никад до сада у свом животу“. Она јецаше још увек. Птолемајос Филаделфос гледаше мрким погледом преда се.
Филаделфос је миловаше по њеној злаћаној коси, и размишљаше шта да уради. „Добро дете моје!“, рече јој он. „Иди сада, а ја ћу узети Аристарха у заштиту“. Она га загрли с искреном детињом љубави.
- Не може да прежали своју Демаристу!“ „Имаш право!“, одговори јој плавојка са сузама у очима. Риђокоса је помилова по образу. „Не плачи, голубице моја!
Драговољно узе црква на себе дужност да своје верне поведе у небеско царство. Сви је послушаше и покорише јој се без поговора и они сурови народи који надираху са севера на римско царство.
„Ви сте јој присуствовали? рече он изненађен. „Као обичан гледалац! Као што сада вас, учени господине, видим пред собом, тако
Они знају све! Цело племе Аврамово ставио сам у покрет да снабдева толеданску Библиотеку књигама. Ја сам јој давао новац на зајам, избројао га у сувом злату и чекао годинама да ми се тај дуг отплати.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И одједном дође ми да је уверим колико је волим па јој рекох: Хоћеш ли да скочим доле? Али молим те реци, климни само главом. (Говорио сам брзо.
Али ја нисам сигуран: да ли је одиста имала намеру да нешто проговори или јој се зевало. Што се тиче човека, по кратким и искиданим покретима учињеним у току последњих речи које [су] се на њега
Сећам се јасно само детаља: да је студенткиња, после оних речи што јој је упутио човек, смртно цикнула, тако смртно да је мој друг посланик, иако апсолутно неумешан у аферу с новим торбама,
је мој друг посланик, иако апсолутно неумешан у аферу с новим торбама, инстинктивно пружио руку за флашу с коњаком, да јој је ову флашу муњевитом брзином додао тако рећи потуривши је под нос, да је она сместа прогутала неколико добрих, врло
је зубима и крвожедно гледала у жену, која се после ових речи попуштања била повукла иза широких леђа свога мужа, па јој је добацивала разне увреде на француском језику (као „рита“, „камила“, и др.
“ Или да се морам смешити док мој командант прича: како увек, пре него оде својој жени у Солун, свраћа у трговину да јој купи дугачке свилене чарапе, јер је то за њега највећа драж кад помисли да ће их она исто вече навући.
Ево, често узмем њену фотографију, гледам и мислим: колико сам јој пута, држећи је на грудима, обећавао рај у који ћу је увести, и колико су стотина мојих врелих писама под заклетвом
Само не станује заједно, на пример, с попадијом, и то, рецимо, формално, а иде ноћу тамо и цепа јој дрва; дању води дете за руку, и... све као иначе. Сад није као пре рата, нема говора, сад све пролази, не?
јаој Боже, јаој мој господине, па вели мени: „Изиђи, бабо, напоље, морам ја њу сву прегледати... и трбух... ту јој фали. — Да је није упропастио? — Па није да видиш, али 'нако осрамотио. — Како то може бити? — Па уј'о је за...
— На страну то. Али све сам учинио да се оправдам. А кад сам видео да ништа не помаже, ја сам јој овако одговорио, дубоко убеђен, уосталом, да ћете ме похвалити.
Наслонила се била уз разваљен плот, а једра и чиста као за смотру. Ја застанем, поздравим се с њом и кажем јој шта тражим, а она ме радо и весело уведе унутра и показа одаје. Разуме се да су ми се допале...
Разуме се да су ми се допале... Распоредим, дакле, где ће ко спавати, кажем јој шта има да спреми, а све је поглéдам испод ока онако нареднички — био сам онда наредник — и разговарам с њом по
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
На концу, ти дани и јесу за то да се о њима да сентименталности што је њено, да јој се плате одговарајуће „сталије и контрасталије”, па да је човјек преко читаве године миран.
Запажао сам како би се тад на бакином лицу упалио осмијех тихог ликовања. (А чинило ми се бјелодано да јој дадиља таквим говорењем подилази, напипавајући непогрешивим инстинктом примитивца што старици највише угађа.
Још и данас морам да извршим свјесни напор како бих из представе моје мајке отјерао ту наметничку птицу што јој је сјела на раме. Вјеровао сам да је најпогоднији час за мотрење људи навече кад лијежу.
— Мама! Мама! — повикао бих усплахирен, као да је дозивљем из велике даљине у коју се измакла, нагло јој устајући из крила.
Сјео бих на клупицу држећи је објема рукама чврсто за запешћа и зурећи јој у лице сав жељан да у њему опет препознам и нађем добро познате блиске црте, оно људско у њима, на концу.
Мрка чађава патина подавала је баршунасту мекоћу стијенкама те херметичке кутије за породична збивања, и као да јој је пригушивала гласове.
Ишчекивао сам кад ће поновити гесту, погађајући јој прави час према фазама јачег загријања или попуштања и одадимања распре, и добивао сам оцјећај као да ја управљам тим
и однекуд болно до те мјере да нас често сили да зажмиримо како бисмо малко расплинули слику стварности и омекшали јој крутост обриса.
И моја је дојиља, наравно, била из таквог предјела. Још дуго пошто јој је престала та мљековита функција, остала је у нашој крви да се брине око мене.
Њена спорост и стрпљење дјеловали су благо на мој немир. Шала јој је била тиха и блиска дјетињој души; умјела је да погоди прави пут к малом срцу и да из њега изваби непосредну радост.
Док се он налазио у мјесту, била је у непрекидном узбуђењу и није јој силазио с ублиједјела лица и с болних уста израз страсне патње.
Он као да јој је, промуклим гласом од несвикнутости на пригушено говорење, нешто пребацивао; уносио јој се у лице, са својим ниским,
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Ту још може помоћи само »политика«, али јој Сретен не бејаше вичан, те мораде пустити срцу на вољу. Водећи коло, он се приближи Ђурици и некако с леђа подметну му
Волео је да је посматра са стране, да уочи сваки њен покрет, сваку особину чуднога јој стаса. Кад би је опазио где у пољу или у селу да му иде на сусрет, сврнуо би ма где, само да избегне онај поносити
по разговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као на момка.
— О тајо! — викну Станка неколико пута из обора, док јој се отац не одазва. — Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади.
— Славе ти, шта каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч. — Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа. Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне...
Станка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њему збива. Тако пролажаху дани...
Кад пређе праг, баба стаде да се здрави са необичним и немилим јој гостима, али је кмет прекиде: — Слушај сад, Ђурица, и ти, Марија, шта ће вам господин казати.
Онда ми је то Стојка донела. Писар се громко и слатко насмеја, а кмет поцрвене. — Ух, пос' јој женски, ђе ме орезили!
— Е тога нема... њено се зна: пешкир или чарапе и који грош, то јој је све. Нису наши доктори скупи као ваши. Писар га прекиде: — Хајде, продужи посао.
Она само махну главом у страну и још више набра своје збрчкане крајеве око уста, а ситне јој зеленкасте очи плануше за часак, исказујући неку лукаву препреденост.
од власти, отишô у гору, па тамо, кажу, не верма ни законе ни власт; он ти је и власт и закон, па то ти је — објасни јој кћи једног одборника. Хм, опет то није... Нека га, нек иде у гору, што се то кога тиче ?
— Викну неко испред врљика, за које се дотле беше заклонио. Она подиже главу и оштро погледа Сретена, који јој беше пошао у сусрет, али видевши овакав поглед, застаде на месту и обори главу.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
му одговори: — Та је земља тамо на истоку, и у тој земљи живи само једна девојка, и она има дванаест џинова што јој земљу чувају.
Кад је девојка набрала цвећа, окрете се, па кад опази Петра, дрекне од страха и падне у несвест. Петар јој притрчи у помоћ. Кад је девојка дошла к себи, запита га: — Како си могао овамо доћи, и како те џинови нису растргли?
Кад је девојка дошла к себи, запита га: — Како си могао овамо доћи, и како те џинови нису растргли? Петар јој одговори: — Бог милостиви био ми је у помоћи.
Петар не послуша девојку, него јој рече: — Нећу ја бразду прекорачити, — па пружи руку да узабере цвет, но у који мах да ухвати за цвет, а цвет се
Док је Петар дошао до девојке и бацио јој се у наручје, дотле га је већ и смрт стигла и ухватила за врх од чизме. Девојка је сад вукла Петра к себи, а смрт опет
Кад је он тако на стражи стајао, ал̓ ето ти смрти гдје иде да пита бога шта ће радити, а кад дође до њега, рече јој он да стане и она стане. Он ју пита куда ће, а она му рече: — Идем питати бога шта бих сад радила.
Он ју пита куда ће, а она му рече: — Идем питати бога шта бих сад радила. А солдат јој рече: — Ти не мореш тамо, него остани овдје, а ја идем питати, јер је бог мене за то овдје и поставио да ти не траљаш
Она дође горе, а солдат је опет устави, па је упита куда ће. Она рече да иде питати шта ће сад, а солдат јој каже: — Ја идем, — па отиде, а бог га пита: — Што си дошао? Он рече: — Ево смрт пита шта ће сад радити.
Али јој солдат опет не даде, него отиде сам, па каже: — Ево је дошла опет смрт, па пита шта ће сад радити. Бог рече: — Нека
А смрт рече: — А ко ће га уморити? — Ти, — рече јој бог. — Нећу ја, господе. Ја више не пачам у њега, него ти њега пусти у рај, па ти више неће додијавати.
Онда змија повиче из пожара: — Чобане, забога, избави ме из ове ватре! Онда јој чобан пружи свој штап преко ватре, а она по штапу изађе па њему на руку, па по руци домили до врата и савије му се око
Змија му одговори: — Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар. Онда јој се чобан стане молити и изговарати да не може оставити својих оваца, а змија му рече: — Не брини се нимало за овце;
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Али та је слика превучена прахом, И стоји к'о спомен минулих обмана: Ја јој каткад приђем са тугом и страхом. Као драган драгој после многих дана.
Бојим се да ће лица израз цео Одати лик јој свету, кад ми приђе, И име које не рекох никада. НАЈВЕЋИ ЈАД Ја знам једну песму као зима 'ладну, Коју мирно слушам
Једна дева хтеде да одмара Своје тело; једва да су гране, Дан и небо, кад косу отвара, Видели јој лепоте незнане. Она беше слика девичности, Без свог венца, бела и невина, Лутала је кроз тај живот прости, Лепа,
од плавих цветова: Ноћ желећи за вечиту јаву, А за живот небо својих снова, Ал' смрт дође из даљина, муком, Додирну јој уста својим дахом, Помилова њену косу руком И испуни земљу чудним страхом.
БОЛ И СТИД Драга и ја на забаву неку, Са облака, где нам љубав била, Кренули се: падала јој свила, Ход и осмех у музику меку.
могла, Ти, рако добра, црна и дубока, Отићи икад до меке постеље, Узети собом два заспала ока, Два њена ока, од туге јој беље, Мраморно лице, главу што се погла У сну сањиво.
И траг јој остаје, и слика се ствара: Небо плаво, ведро, као њено око, Поглед који прича, теши, разговара, Појима и воли и гледа
глас; Не знам место на ком живи или почива; Не знам зашто њу и сан ми јава покрива; Можда спава, и гроб тужно негује јој стас. Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.
њој спава моја младост, моја патња: Ја је гледам као тело хладне жене, За чиј' одмор још сазнала није пратња, Иако јој лице мртво мирно вене.
ИИ Не јавља ми се. А има кад. А можда не сме! Ко ли јој пречи? Десет месеци равно је сад Од растанка нам, а од ње ни речи. Све ми се чини узалуд сам чек'о.
Све ми се чини узалуд сам чек'о. Све више су моји мили од мене далеко. Можда јој брани баш светли цар: Неће да царством утеха прође. Милион срца пробо је бар, јер мисли кроз срца небу да пође.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Када јој је било шеснаест година некаква заразна болештина харала је земљом. Њеног оца су били позвали да обави последњу причест
И после шездесете, прсти су јој били још толико спретни да је могла оно што очима види, рукама да створи. Постоји још један, много важнији разлог за
У почетку се мало уплашила али мало-помало, очи су јој се закрвавиле, жаба се надула, и удвостручила своју величину и прождрљиво загризла удицу. Одмах сам је извукао.
када сам завршио звоњаву на звонику, сјурио сам се низ степенице којима је ова велика дама гордо пролазила и скочио јој на скут.
— коју је заступао покојни Ендрју Карнеги (Андреw Царнегие), који може са правом да се сматра оцем ове идеје, пошто јој је дао више публицитета и подстицаја од било кога другог, пре него што је то учинио и сам председник.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Радо је рецитовала псалме. Познат јој је био и живот светаца. Њен омиљени светац био је свети Сава. Она ми је прва објаснила животну причу овог изузетног
Радо је рецитовала псалме. Познат јој је био и живот светаца. Њен омиљени светац био је свети Сава. Она ми је прва објаснила животну причу овог изузетног
Послушао сам њен савет и остатак пута сам увек пазио на моје шарене торбе и жути кожух. Слика Будимпеште, кад смо јој се приближили следећег дана, била је таква да ми је готово застао дах.
Одмах, сам обавестио мајку да желим да се вратим у Идвор и да јој помогнем у обрађивању земље. Она за то није хтела ни да чује и инсистирала је да останем у Прагу, у коме сам имао
Добро сам знао колико би јој било тешко да настави да ме издржава на школовању, а оцене у школи ми нису давале за право да се обратим проти и
марта 1874. године. После неколико дана моја мајка је примила писмо послато из Хамбурга, у коме сам јој најтоплијим речима објаснио да сам, по мом мишљењу, прерастао школе, учитеље и наставне методе у Прагу и да сам ради
Сава знао. Уверавао сам је да ћу са њеним благословом и помоћу божјом свакако доћи до успеха и обећао јој да ћу се ускоро вратити обогаћен великим знањем и почастима.
је пред моје уплакане очи, да би у центру свега видео моју мајку како пажљиво слуша моје писмо из Хамбурга које јој чита моја сестра. Сваки од ових призора, чинило ми се, покретао је нову бујицу суза.
Коначно сам нашао лека својој муци и то тако што у радне дане нисам скидао улар са мазге већ би јој само уклонио један део тако да је могла несметано јесли.
” Одговорио сам јој истим поздравом, али рђавим енглеским изговором. Она ме је исправила, а ја сам поновио поздрав по други пут.
Сада, међутим, није било никаквих тешкоћа и она је била јако изненађена и то јој је било мило. Мој први испит из енглеског језика положио сам врло успешно.
Али ја то више нисам чинио. Највећа ми је жеља била да јој докажем да сам заслужио титулу ”смарт” коју ми је она дала.
Ћипико, Иво - Приповетке
На први мах им се смучи, но што дуље буљаху уз ватру беше им угодније. Жена је времешна, пристала. На глави јој коврљак, обавијен марамом; на се је навукла хаљину, а преко ње сукнени саџик. Мушкић се тек замомчио.
— Остави се ти ње. Није она за спрдњу! — надометне озбиљно син јој Марко. — Али шта се огризаш кад те се не тиче?— навлаш ће окосито младић, посмехујући се.
После се Цвета упути у господара и затражи од њега више новаца него обично да купи за сина што јој лекар наредио. Мучно јој толико потрошити. Али што ће? Не може сина оставити у туђем свету без помоћи.
Мучно јој толико потрошити. Али што ће? Не може сина оставити у туђем свету без помоћи. Да се ова невоља десила код куће, лако
—Бог зна кад ће издувати! Може да потраје још и недељу дана, рекоше јој неки, што се с њима световала. Онако незадовољна, она оде жупану да је одведе господару да се с њим намири.
—Хвала богу! Што је, да је! —На, узми; то је твоје! — и пружи јој нешто новаца. Цвета прихвати новац и стаде га пребројавати. Није веровала својим очима.
—Дакако! Али мени мукте доходи? —Имате га у кући. А оно је за потребу. Господар се наљути, па јој добаци још петицу. —Ето, другом га мећем по шеснаест, а теби једанаест... Јеси ли задовољна?
— завиче господар и окрене се жупану. — Јеси ли видио? Учини добро дило! Узми је на радњу, даруј је, и све јој криво. — Тада се обрне њој: — А ко ће мене намирити? Господин бог! А?
Додуше, за бродарину било би доста и нешто би претекло, али јој рекоше да брод по овако ружном времену неће отићи. А она је напремила да пође. Ко зна кад ће време умекшаш.
Свеједно се смири: мислила је да ће се и с тим лако превести. Али, чим се некако утеши, паде јој на памет болесни човек, деца..... Како ће без ичега кући?
Ипак јој се учини као да су комшије и придружи се њима. У разговору једно с другим жена се изјада, тужећи се на рђаво време и
Агент брзо преброја. —Још двадесет хелера. Дај! Ала! —Немам више! —Онда што занрветаш, бештијо! — и утисне јој силом новац у руку. Други нахрупише да потпуно плате. Истиснуше је. Звижну по други пут. Загорци се намирише.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Али, у својој основи, тешко да би се теорија рецепције у оваквоме облику уопште могла да појави да јој није претходило структуралносемиотичко изучавање књижевности (што се, уосталом, лепо види и у зборнику радова које је
Након симболистичког настојања да јој се измени место и функција у људскоме свету, модерна поезија, бар једним својим током, испод облика канонизоване и
Кад се душа отрже од тјела, Пред њим прха злаћена пчелица Да јој каже путе у небеса, У насеље раја божијега. Само поређење трмке и цркве Лаза Костић засебно издваја, да би га овако
Ако ову песму посматрамо у кругу блиских јој песама и варијаната – са средишњим мотивима црква као јеловито дрво и верници као пчеле – и све то упоредимо са
да Борисав Станковић у Нечистој крви тачно у горе назначеним тренуцима приказује како се Софка распамећује, замире, па јој чак и мртав задах долази из утробе при прошењу, приликом ритуалног бањања у хамаму и током саме свадбе, што мора
Када у Гњилану, које није далеко од Врања, кум, старојко, девер и свекар прстенују невесту, они јој – према Јастребовљевом сведочењу из 70тих година прошлог века – веле „Испружи прсте!
Твој те је отац нама дао, ми те нећемо узети силом“. Она не даје ни прсте ни руку док јој отац мало љутито не рекне: „Ајде, ајде, дај руку. Ја сам те дао њима, и ти одсад њима припадаш“.
и метохијске – лирике износи се упечатљива слика оне магле за коју невеста, при прстеновању, с приметном језом каже да јој је пала на главу.
Да ли смо ми сами ову културу – ваљало би се питати – недовољно проучили, него да ли смо јој са исправне стране приступили кад год бисмо се нашли у прилици да конкретно вреднујемо поједине њене појаве из
А у једној од најтајнијих, која у почетку изгледа сасвим неразумљива, најзад примећујемо да јој се у средишту налази паничан страх од гнева расрђене земље.
то што се у проширеном опису после небеских тела додају стварни (украсни) одевни детаљи круна и прстен: На главу јој златна круна, На руку јој прстен звекће.
опису после небеских тела додају стварни (украсни) одевни детаљи круна и прстен: На главу јој златна круна, На руку јој прстен звекће.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
И ЖИВКА, САВКА ЖИВКА, САВКА САВКА (седи крај стола): Шта си се замислила? ЖИВКА (стоји иза стола, о врату јој виси сантиметар, а у руци велике маказе.
већ знаш!... САВКА: Тешко је, боме, данас. ЖИВКА: Ти још не доби кафу? Е што је безобразна, по три пута човек да јој каже. (Одлази задњим вратима.) Анка, шта је с кафом? АНКИН ГЛАС (споља): Ево! ЖИВКА: Ето, и то се зове млађе!
Дође ми, бога ми, да потегнем овим маказама па да јој разбијем главу. Али шта ћу, морам да трпим. Дужна сам јој три месеца, па морам да трпим.
Дође ми, бога ми, да потегнем овим маказама па да јој разбијем главу. Али шта ћу, морам да трпим. Дужна сам јој три месеца, па морам да трпим. САВКА (срчући кафу): Ех, такво ти је данас млађе.
ЖИВКА: Напослетку, и не марим за госпа-Драгу. Бар је жена васпитана, отац јој је био чиновник Главне контроле. Али госпа Ната! Но, тешко земљи кад је доживела да она буде министарка!
Али госпа Ната! Но, тешко земљи кад је доживела да она буде министарка! Мајка јој је издавала квартире за самце, а она намештала кревет тим самцима...
ето ти!... ДЕВОЈЧИЦА: Шта да кажем госпођици? ЖИВКА: Реци јој: ако буде оно, онда ћу свилени ауфпуц, ДАРА (прекида је): Немој ништа да кажеш госпођици, него донеси после подне
ДАРА (наилази из собе): Шта се ти тако слатко смејеш?... ЧЕДА: Ама, како да се не смејем? Читај, молим те! (Даје јој визиткарту.) ДАРА (чита): „Живана Поповић министарка”. (Говори.) Па шта? ЧЕДА: Како па шта?
ДАРА: А, видиш, написала Живана. ЧЕДА: Па да, госпа Живка јој је просто, није министарско име. А где је она, бога ти, од јутрос? ДАРА: Код зубног лекара. ЧЕДА: Шта ће тамо?
ЧЕДА: Тако! А то сте ви смислили? ЖИВКА: Ја, дабоме! Тебе да најуримо, а Дару да удамо као што јој приличи. ЧЕДА: Диван план! Истина, рачун је направљен без крчмара, али свеједно.
Мени је одвратно и да вам кажем шта је тај човек кадар да каже! ЖИВКА (Раки): Говори! Шта си јој казао? РАКА (он је обучен у бело морнарско одело са кратким ногавицама те му се виде гола колена): Баш ништа!...
РАКА: Нисам! ЖИВКА: Јеси, несрећниче; јеси убио те бог да те не убије! И зашто да јој псујеш матер? Зар она тебе учи и васпитава, а ти да јој псујеш матер? Зашто, 'ајде кажи ми зашто?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
њеној, којом она не само да мора прећи из једне у другу породицу, него у исти мах са високога (хаџијског) места које јој је припадало у једној варошкој култури силази на периферију.
Уосталом, кад је ову причу развио у драму, Станковић јој је у наслов ставио Ташанино име и Ташану је довео у предњи план, док је Парапуту повукао у задњи, начинивши од њега
Хаџије и родбина пролазе кроз сплет танано разлучених обзира: следовао би јој отров, али ће деца остати сироте; децу може преузети њен отац, али би му с њима дошло и големо богатство, што се
Наиме јесте то, али није само то. Изузетан је уз то положај који јој је Станковић дао у роману: не само што је кроз њена чула преломљено, непосредно или посредно, готово све што се у
16 Као да јој није стало ни до дворишног, па ни до кућног простора, на који иначе Станковићеви јунаци, међу њима и млада Софка, тако
се први пут пребацује у прошлост: вративши се у собу, затиче „мрачну, упола откривену постељу, с још отисцима од очева јој тела, лојана свећа у чираку прска и заудара на изгорео лој, а напољу мрак, и то густ, тежак , и њој управо „тада све
се, лепи колуте црна лука на слепоочњаче и чело, целу главу стеже јако, свом снагом, учкурима и то унакрст, да би јој мозак испао”.
се још једна приповедна раван, отвара се нов временски угао из ког ће се, према замисли, даље приповедати: „Снага би јој горела, мишићи играли, чело, руке, све било у зноју.
од тога сачувано, постаје бар једним делом јасно одакле у Нечистој крви долази она стилизација описа као да је то што јој се дешава за Софку у исти мах и изненађење и нешто што јој је познато, што је тако рећи унапред доживела.
Нечистој крви долази она стилизација описа као да је то што јој се дешава за Софку у исти мах и изненађење и нешто што јој је познато, што је тако рећи унапред доживела.
Разуме се да прва реченица у роману - било ком, па и у Нечистој крви - не мора сама по себи бити значајна, али јој зато јако, иницијално место у композицији даје ванредну моћ да привуче читаочеву пажњу: њу он најпре види и
у роман отвара врло широк поглед: „Више се знало и причало о њеним чукундедама и прамдедама него о њима самим: о оцу јој, матери, па чак и о њој - Софки”.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
ЉУТА ПРАВОСЛАВКА Још пре двадесет дана суседи су јој донели ту црну вест, у коју она никако није могла веровати. Калудрани су били у граду једне суботе и на тргу сазнали
Суседи су већ рачунали да јој је бол мало одуминуо и да је могу оставити саму. Уосталом, кућа јој је била насред села, сасвим уз друге блиских
Суседи су већ рачунали да јој је бол мало одуминуо и да је могу оставити саму. Уосталом, кућа јој је била насред села, сасвим уз друге блиских рођака њеног мужа.
а не везаној речи она му је уз страховите јецаје час хвалила стару Веру, час грдила нову, ружила, псовала и свака јој чуда измишљала. Ни са коца о Турчину теже и влашкије нису никад и ни у једној земљи уста проговорила.
У неко доба Богдана се подиже и протрља очи. И виде да је свему крај. Приђе и још једном погледа мужа. Тога тренутка јој постаде јасна стара истина да се с овака пута тешко кад ко враћа. Саже се и узе сина.
Лепотан мајци као и за живота. Преко њених усана олако али снажно пређе поносан мајчин осмех. Није јој се син уплашио ни кад му је зрно срце разносило. „О, добро, сине, добро!.. Само да се Арнаути не сладе!..
Материнске усне њене нешто су проговарале али се ништа не чујаше. И опет лаки осмеси. Буди Бог с нама! Као да јој је драго што гледа мртва сина. Појави се сабља– жњива слика за гледаоце. Родбина одиста умуче у чуду.
Мајка за мртвим сином нешто мекша, питомија и примиренија; чини јој се да на свету још има душе и осећања за поштење: гле, као да је мало побеђена, па јој од тога није тако тешко...
питомија и примиренија; чини јој се да на свету још има душе и осећања за поштење: гле, као да је мало побеђена, па јој од тога није тако тешко... И жена Арнаутка за црном срамотом својега мужа.
Поткошена, као по срцу ударена, као да иде за истин– ским носилима. Па се љуто отимље и снагу јој као огањ обу– зимље жеља да не омекша, да не попусти, да не увреди векове који су у њеној крви утврдили реч за овака
свођасмо свој посао на то, да крепимо заосталу снагу једне управо луде расе на безуман отпор према завојевачу, и да јој уливамо веру да је Косово њено, иако стварно од свега тога беше још Грачаница, у коју се лесковачки мухаџири спремаху
И аге и Арнаути бацили су око на његови баштину. Како то да један каурин има своју земљу и да у сво– јој кући не двори аге и субаше и не откупљује прве ноћи сво– јих снаха великим новцима?!...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
РУЗМАРИН Млада мома неговала Зелен рузмарин, Што ’но га јој поклонио Газда - Лазин син. Свако јутро устајала Раном зорицом, Свој рузмарин залевала Бистром водицом.
— Дође дома млада мома, На лицу јој сунчев жар, „Где си, дико, за толико?“ Дочека је мајчин кар. „Немој, мајко, карат’ тако, Нисам крива, није ред...
Дивна мома, јесте, анђô прави, Лепше нико нит’ виде нит’ снева, Рајска радост кроз лице јој зрачи, На уснама љубав се осмева.
Бело чело — чисто херувимство, Месечина поврх света храма, Свилна коса, и сенка јој златна, А дȁ болан од чега је сама?
— Ни рога, ни репа: Насликана опет мома лепа, Јоште лепша него она прва, — Срце ти се од умиља цепа. На челу јој још жарчији зраци, Лице сија, душу ти опија, Дуге власи живи су таласи, Кроз њих буја електрична струја.
“ Иста звезда, звезда свача — Име јој је тад’ зорњача. Дакле то је једна звезда! Па канда јој и глас чујем: „Досветљавам тја до гроба, А горе вас
“ Иста звезда, звезда свача — Име јој је тад’ зорњача. Дакле то је једна звезда! Па канда јој и глас чујем: „Досветљавам тја до гроба, А горе вас дочекујем“. »Невен« 1881.
Ко ли је, Боже, то? Пред њиме јури ордија, Гесло јој: ужас, лом, Ал’ престиже је коњаник На црном хату свом. Пред њиме лети гавран црн, Злослутник, брзолет, Ал’
— Ко покрива поље преорано, Да не зебе семе посејано? Оштра зима, ал’ јој блага нега, Зима стере покривач од снега. Зима збира око огња жива, Где нас гуслар песмама дарива.
Ил’ обрне неродица, Гора Црна Нема зрна, И ма да јој мало треба, Ни толико нема хлеба. Ил’ са оног сињег мора Залети се кивна бора, Сила бесна, Урнебесна Напустила
»Невен« 1882. УДОВИЦА, СИРОТИЦА, НЕЗНАЛИЦА (Уз слику) За живота својег друга Свега јој је доста било: Од кад њега гроб покрива, Сломи јој се десно крило.
СИРОТИЦА, НЕЗНАЛИЦА (Уз слику) За живота својег друга Свега јој је доста било: Од кад њега гроб покрива, Сломи јој се десно крило. Дању ради, ноћу ради Да одбије муку глади Што кâ црна авет слеће На шесторо сирочади.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
препоручујем се. ФЕМА: Службеница. (САРА отиде.) ФЕМА: То је жена! Како говори француски, канда јој се језик опаризио. Како оно рече? Аха! Коми фо!... (Виче.) Евицкен, Евице! ПОЗОРИЈЕ 4.
ЕВИЦА: А мој Василије? ФЕМА: То је несрећа! Ја јој говорим о првом господину, а она оће свињара. А нећу се ја млого ту с тобом резонирати. Кажи коми фо!
ФЕМА: Ти немаш никаква посла, него да седиш ту, да слушаш заповест. ЈОВАН: А крава да цркне од глади; зар јој не треба дати сена? ФЕМА: Крави сена, ух! ух! (метне мараму на нос) ала смрдиш!
) ФЕМА: Ах, Анчице, како ми је зло, подузима ме мука. Дај мало сирћета под нос. (Анча јој донесе.) ФЕМА: Тако, сад ми је већ лакше. Ти, безобразниче, да се више не усудиш преда мном тако што говорити.
ФЕМА: Ја сам млада, Јокан. ЈОВАН: Откад ја на Анчицу мислим! А јесте ли видили како је лепа? Нос јој је као струк каранфила, образ црвен као кармажинска кожа, а коса црња него нашег мачка реп. ФЕМА: Ух, ух!
АНЧА: Девет прошло. ФЕМА: Сад је најбоље правити визите, је л’? Анчице, само добро уреди. Ево ти тринкелта. (Даде јој три цванцика.) АНЧА: Милостива госпоја! ФЕМА (успија це): Анчицкен, то је моје право име.
ЕВИЦА: Запретила ми је страшно, зашто каже да нема брата чизмара. МИТАР: Шта, та покондирена тиква! А шта јој је отац и муж био, нису ли поштени мајстори били као и ја?
Ајде ти са мном, па само нека дође по тебе, пребићу јој обадве ноге. ЕВИЦА (мазећи се): Ах, ујо! МИТАР: Но, шта ти је? ЕВИЦА: Ах, мој Василије! И њега је отерала.
Сад је све другојаче: проклета мода јако је обвладала. Твоја се баба, бог да јој душу опрости, у венчаној аљини саранила, а од капе јој и сад сребрна дугмета на свечаној ћурдији носим, али наши млађи
Твоја се баба, бог да јој душу опрости, у венчаној аљини саранила, а од капе јој и сад сребрна дугмета на свечаној ћурдији носим, али наши млађи све оће да светле, да су пред светом обучени, макар у
ЈОВАН: Доста је и била паметна. МИТАР: Па куд је сад отишла? ЈОВАН: Да јој читају молитву. МИТАР: И она ти је заповедила да се тако обучеш? ЈОВАН: Дакако. Ја сам њен пединтер.
ЕВИЦА и ВАСИЛИЈЕ ЕВИЦА: Ах, слатки Васо, како ми је жао кад помислим шта се с тобом збило! Моја успаљеница, тако да јој кажем, мати истерала те је као најгорег бећара, и ја нисам смела да јој ништа рекнем.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
узалуд узалуд узалуд је будим јер ће се пробудити друкчија и нова узалуд је будим јер њена уста неће моћи да јој кажу узалуд је будим ти знаш вода протиче али не каже ништа узалуд је будим треба обећати изгубљеном имену нечије лице
сунчевог урока Скок од пепела и лет Нек буду једини путоказ За напор смисла и раст Суштине у врлет Када јој освану глас РАСПОРЕД РЕЧИ Плод неумољен видом слеп Дозивање здравца покој и сан Век њише се песком и сен Падом и
Већа све бива сенка моја далеко од хуке где ћутећи док остали су мртви уснух. Јој ваздух вене умиру сви облици! О милости за оно што сам био у сну. То паклена ми љубав у недоумици.
у ноћи закључаној црним кључевима где су мртваци сахрањени једни другима под челом смрти помножена са хиљаду гробова јој на кордуну облаци су узели цвет ватре из њихових руку које су последњим покретом поделиле предео на две тишине где
плодовима љубав и разум Обала једноме Мору Звезда на Полуострву Рт Добре Воље Оивичена бескрајем Туђа пресахлост би јој изворе отровала Туђе пустиње клеветају њено сунце и земљу А она без милости према ономе што је стварно Али не и
Сунце ми у пети бриди. Блешти зид на крају пута што никуд не води. Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим тој речи чију поседујем моћ да је кажем. Њен пепео је заборав.
О горко море за моје беле лађе кроз исписани предео и вербалну јаву! Реч смрт! хвала јој што ме не спречава да отпутујем у себе ко у непознато, где ако не нађем себе и смисао што спасава наћи ћу свога
Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим. Реч смрт! хвала јој што ме још не пречи да волим самог себе и да се дивим својој људској моћи
Реч ватра! ја сам јој рекао хвала што живим. Реч смрт! хвала јој што ме још не пречи да волим самог себе и да се дивим својој људској моћи да изговарам речи.
Наше име неће бербу доживети Свега што може себе да сети. Појединачно нас, јој, унеразуми; Опште нас заслепи. Забуна је сличност. Моје лице тоне у чудну безличност Која мермером своје очи уми.
И пакао је љубав кад дозревање ока Ружу у слику претвори, дубока Расањаност да јој луди мирис кроти И одузме срце ведрини и лепоти, Јер ако крајности исто сунце доји Сувишно је срце где песма постоји.
ли је време у космосу Сазнан од звезда рујни понор цвета Превазилазиш се маглом преко света Нема успаванке за срдиту јој росу Јача од света ноћ тајних преплета Очара празнину заспалог тела што се осу Звездама кад сан ти сади у потиљку
Краков, Станислав - КРИЛА
Замазани дечак са погледом сунцокрета и масном, дроњавом кецељом трчи са ишараном боцом. — Јеси ли видео како јој се зуби сијали у злату? — Хаљина јој је била црна, и није довољно покривала ни груди ни ноге.
— Јеси ли видео како јој се зуби сијали у злату? — Хаљина јој је била црна, и није довољно покривала ни груди ни ноге. — А како је само пољубац бацила. — Браво, Душко.
Потом се вратио назад кући, и тужно слушао жену која је плакала. Грци су јој две кокоши из пушке побили. У зору се са двоспратне куће поносито увис дим дизао.
Васиљева жена је нарицала, јер је њена девојчица била мртва. Греда јој је преломила кичму. Васиљ је ћутке гледао у земљу. Бркови су му тужно пали. Мало дете је вршљало на буњишту.
Сергије се насмеши. Одабра неколико новијих и стави их себи у џеп. Остале јој поштено врати. Жена је смакла одело са њега. Тада је он оплете зналачким рукама као омамљивом мрежом. — Меѕѕіеурѕ...
Умела је да у тренуцима сплете своје бесрамне ножице на голим леђима. Стискала је као полип у пожуди. Причао јој је. Данас им је мотор већ трећи пут стао у ваздуху. Страшно је летети кроз празне просторе.
— Добро, добро. Привукла га је. — Пољуби... ту... и ту.. Већ је била ноћ када јој је говорио како ће је извести из куће. Он неће да је нико плаћа. — Ти си дрхтала под њиме? Зизи се сулудо смејала.
Мерио је пакосним очима официре, и тражио међу њима своје супарнике. Бора сав румен, нагињао се ка Ивони, хватао јој руку, и шапутао неке тако луде речи, да је она заваљене главе врискала од задовољства.
Она се смешила и понављала: — Цомме ц'еѕт гентіл, цомме ц'еѕт гентіл... Али када јој је Бора хтео пољубити руку, отргла се: — Нећу да изневерите вашу малу пријатељицу... Напољу се палили мотори.
Узалуд се она већ трећи пут повраћала преварена тренутном тишином. Склапала је руке, и почињала песму. На лицу јој је висио осмејак, али су мишићи на голим листовима играли од беса. Qу'еИИе-ѕ'ен-ва... Qу'еИле-ѕ'ен-ва...
Qу'еИИе-ѕ'ен-ва... Qу'еИле-ѕ'ен-ва... Партер је урлао и одсецао речи. — Но, ето, запљескајте тој жени, пошаљите јој цвећа, и она ће поћи вечерас са вама у постељу... — Дебела је, бранио се Душко.
Већ је три вечери узалудно салетао играчицу. Дозвољавала му је само да јој поручи боцу шампањца... — Је не ѕуіѕ паѕ бете, моі... бранио се он тада и предлагао на уво друге ствари.
Петровић, Растко - АФРИКА
Упитао сам је где спава; она ми је рекла: „Над кујном!“ Онда сам јој рекао да ћу спавати ту код магацина. И кад су сви отишли на спавање, она је дошла. Тако је прво вече била моја.
Госпођица Н. долази нам у друштво. Пошто јој је глас влажан и мутан, а речи нагле, нема сумње да је заљубљена. Не усуђујем се проверити, једним простим покретом, у
Одлази да спава; да би нам показала да је богата и да јој дају поклоне, покрива се кратком жутом атласном марамом. Гледам тај скромни раскош о коме је сањао Бодлер или Дела
девојачких, пиштавих детињских и промуклих кликтања ратничких; и радује живо и прозрачно црвенило њеног језика који јој се као какав влажан цвет непрестано појављује између зуба док говори.
На реци Зазандри затиче нас ноћ. То је она иста река којој смо пре два-три дана панично журили, да би јој стигли на време ради преласка.
Престао сам да јој шаљем новаца, нисам јој чак написао ни да је презирем. Добро сте рекли да сам сад ,белац међ црнцима', али не онако
Престао сам да јој шаљем новаца, нисам јој чак написао ни да је презирем. Добро сте рекли да сам сад ,белац међ црнцима', али не онако како ви мислите.
Њена рамена, руке и груди су нешто од најлепшег што је природа могла створити. Врло млада. Други старац јој је отац, али није он домаћин, већ одсутни син, који је сам трговао и стицао. До подне Меј се не појављује.
Седам испред ње, пуним крило новцем и дајући јој групицу по групицу, скидам са ње један по један накит Врло је задовољна.
Мала је с оцем била остала уз пут у Феркасандугу, тако да јој не могу лично изразити своје наде. Преко брата шаљем јој више од двадесет ниски најшаренијих стаклених перла.
Мала је с оцем била остала уз пут у Феркасандугу, тако да јој не могу лично изразити своје наде. Преко брата шаљем јој више од двадесет ниски најшаренијих стаклених перла. У свем селу она ће бити ако не најлепша оно бар најелегантнија.
Девојка је поносита на округле зеленкасте ранице што јој покривају чврсте груди. Да би била достојна њих морала је извршавати масу тајних ритуала, често болник и опасних, а
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
) Чујете л’ хуку старе гладнице Како јој крчи празна утроба? Али је стена постан залогај, У желуцу ће црном застати... Па шта велите?
(Почивка.) Жалосна земља!... РАДАК: Та жалост јој је срце изела! ГЛАВАШ: Оставише је Вожд и војводе, Као што деца сјајну играчку, За љубав можда, много лошије,
ГЛАВАШ (за себе): С ћерком у граду?... Међу Турцима Шта ли ће онде?... Шта је смислила? Сад кад јој сину колац спремају? Ту нечег има!... (Гласно.
Хајд’, Спасо, жури се! СПАСЕНИЈА: Ох! ГЛАВАШ: ’Ма ћерка лепа нешто застаје! Можда јој онде неће годити Руменог ђýла мирис харемски? (гледа у Спасенију.) Шта велиш, душо?
СТАНА: Посрамиће га ако дозволи Да јој на коцу братац погине. СПАСЕНИЈА: То никад нећу!... Мајко, води ме! ГЛАВАШ: Ни корак један!...
А да из санка заношљивога Ко ме је својом писком будно? Ко је у тамној ноћи устајô С несанка да јој главу обаје, Да је умири, стиша, умије, У пеленице чисте увије? Ко је то други чинит могао, Него ја, мајка, њезина?
Ха, ха, ха!... (Одлази.) ДРУГИ АКТ ПРВА СЦЕНА [Главаш обећава Спасенији да ће јој Бошка избавити тамнице. Уто Вук доводи Турке који су шумом гонили једног сужња.
Бре, чамац амо, куго погана, Док нисам ножа бритком оштрицом Од твоје главе тикву дубао, И, запушив јој шупље продоре Са меком кожом твоје мешине, За пливање је лако спремио, Те ћу је тако, као играчку, Привезат за пâс
Већ нам стражари и капију отворише, а баба искрсну, бог је убио!... „Хајдуци!“ викну, а глас јој по ноћи крешти као у буљине... ИСАК: То, канда, беше мајка Бошкова?... БОШКО: Она, несрећна!...
СУЛЕЈМАН (види Стану): Дошла си зар?... А шта ћеш ту? (У себи.) Син јој је јоште ноћас умакô Па ко је, врага, држи овде још? (Гласно.) Махнита је!...
(У себи.) Син јој је јоште ноћас умакô Па ко је, врага, држи овде још? (Гласно.) Махнита је!... Одлаз’те сви, Да јој намеру боље искушам. (Турци одлазе.) СТАНА: Сина ми дај!
“ СУЛЕЈМАН (у себи): Жалост јој мути очи немоћне, Те туђу главу тамо с бедема Замишља да је сина њезина, А не зна јоште да је умакô.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
да се у брзим маршевима повлачи Параћину, где би је Турци, пошто располажу много већом коњицом, сустигли уморну, дали јој на отвореном пољу једну главну битку и као бројно надмоћнији разбили је и растројили, па онда окренули незаштићеној
Возар га заустави и сасвим га озбиљно упита: — А бога ти, оче попо, да ли би помогло овој левчи да јој очиташ једну велику молитву? — Не ругај це вери, безбожниче — рече кроз нос попа, па оде даље.
Дружина се брзо опреми, упаради се, стаде пред ђенерала; он јој рече да ће данас имати прилике да це погледа очи у очи са својим старим душманином, Турцима, стога нека буде храбра;
Крупца, а има јаких одељења и на нашем земљишту (Фази-пашина дивизија) код Катуна, Добрујеваца и Доњег Бујимира, да јој чувају леви бок.
Ваљало је дакле мотрити куда ће окренути Черкезија. Она увек иде као авангарда пред главном турском војском, а траг јој се познаје по рекама дима које за собом оставља, јеп успут све пали.
Прала ми жена моју рђу, па нећу да ме мртвога ружно спомиње. Дужан сам јој тако јал' ће бити 18 гроша, јал' рубљу. Она то зна; неће она рећи више но што је.
Е... е... еј, Севдо, Севдо, моја гарава Циганко! да л' ћемо се још који пут загрлити? Кажи јој, бре, Бућо, ако се жив вратиш, да сам је се и на самртном часу слатко и весело сетио...
— Она поодавно не пуца, а пред њом се види дим од турскога стрељачкога ланца и он јој се примиче. Да није демонтована? Т........., узмите десетак коњаника па трчите, видите шта је с оном батеријом.
Батерија остала гола. Турски ланац примакао јој се с фронта на 500—600 корака, а косом кроз шуму провлачи се брзо други турски ланац да обиђе батерију и пресече јој
јој се с фронта на 500—600 корака, а косом кроз шуму провлачи се брзо други турски ланац да обиђе батерију и пресече јој одступницу. Положај батерије био је погибељан.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
“ Сестро моја, селе, Одлани ми тугу, Ој, загрли, сестро, Своју верну другу, Па јој реци, реци... Ој, не реци, ћути, Боље је нек не зна, — Нека ине слути.
— Ал’ видим ти по лицу, Гле донô сам ти прву Пролећну љубичицу. Нежна је, скромна, мала, Душа јој мирис лева, А мирис радост буди, А радост песму пева.
“ ХХХИИИ Тијо, ноћи, Моје сунце спава; За главом јој Од бисера грана, а А на грани Кâ да нешто бруји, То су пали Сићани славуји: Жице преду Од свилена гласа,
бисера грана, а А на грани Кâ да нешто бруји, То су пали Сићани славуји: Жице преду Од свилена гласа, Откали јој Дувак до појаса, Покрили јој И лице и груди, Да се моје Сунце не пробуди.
Кâ да нешто бруји, То су пали Сићани славуји: Жице преду Од свилена гласа, Откали јој Дувак до појаса, Покрили јој И лице и груди, Да се моје Сунце не пробуди.
ХХХІВ Имам песме, ако немам злага, Песме-бисер драгој око врага, Ситне, мале, нек јој боље личе, Нек их више, нек се више диче.
Две душе загрле. се, А срце бију два, У Тој се срећи рађа Тек права молитва. У сузама се купа Па све јој трепти сјај, — И повије се у меки, У топли уздисај. А ко ће је попети?
Не чују се гласи, речи, Струји мисô, Кроз коју је рајски тамјан Замирисô. Пришô би јој, али не смем И не могу, — Та и ја се поиздаље Молим Богу.
“ И тада ми исповеди, Што јој стидак досад скривô, Исповеди: „Ја осећам Испод срца нешто живо.“ Тек то рече, а исток се Зарумени, — дивна слика
Радује л’ се она свећа, Или јој је жао Лете л’ и сад уздисаји — Ко би каз’ти знао. ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ И Све што даље време хити, Све се већма
Ми и сену верујемо слепо. — Она моли: „Причај ми што лепо!“ Гладећ’ косу са чела јој врела, Смишљам шта би радо чути хтела. Што ј’ најлепше радо бих јој низô: Видиш, душо, пролеће је близо.
“ Гладећ’ косу са чела јој врела, Смишљам шта би радо чути хтела. Што ј’ најлепше радо бих јој низô: Видиш, душо, пролеће је близо. — А њој свану: „Пролеће је близо.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— продужи Светислав. — Нас артиљерија туче на отвореном простору, где од пуцњева пушака, узвика, јаука и не можеш да јој чујеш шум. Наравно. Утом излете пред нас један ордонанс, који нам објасни где је заклон команданта батаљона.
Кад упече сунце, измигољи се на стену и сунча се. Онај који има намеру да је ухвати, мора да скине обућу и да јој прилази са репа. У руци има дугачак штап. Онда полако, тихо, нечујно приближује се. Знаш... Затим опружи штап и хоп!
У руци има дугачак штап. Онда полако, тихо, нечујно приближује се. Знаш... Затим опружи штап и хоп! — скине јој наочаре. Она тада ништа не види... — А откуд јој наочари? — пита онај у чуду. Мене тада савлада сан.
Знаш... Затим опружи штап и хоп! — скине јој наочаре. Она тада ништа не види... — А откуд јој наочари? — пита онај у чуду. Мене тада савлада сан.
— Исто толико колико и сам врх Кајмакчалана. Она заједно са врхом чини двоглаву аждају. Једну смо јој главу дотукли, али је сад ова друга још жешће палацала.
Она се ту сломила... Али је ипак успела да ту аждају прилепи за земљу, и да јој спута ноге и реп. Међутим, Дринска дивизија није имала више снаге да јој дотуче и оне две главе.
Међутим, Дринска дивизија није имала више снаге да јој дотуче и оне две главе. Онда сте пристигли вас двојица. Мислим на четнички одред и седми пук.
Сергије је гледа задивљено и љуби. „Фикус“ отомбољио доњу усну и сигурно мисли на „Ружу“. Сима и Пера пипају јој жиле на ногама. Фјодору је чисто криво, те нареди да и његовога коња доведу.
— Једна мазга баш тада диже главу и поче да њаче. — Удри је, сунце јој њено! — Викну Коста и сав се нарогуши. — Јесам ли вам сто пута казао да ми те џукеле, мазге, не изводите овде!
Погледао сам у настрешницу, да бих јој одмерио јачину. — Али јасну прегледност имаћете тек са објавнице. Шта ме снађе — мислио сам.
Посао јој одлично иде.“ А они знају да крв није вода... А овај се рат, као за инат, одужио унедоглед. — Знаш... жена је ка мазга
петнаест дана нека Енглескиња код вас у рову? — Јест! — Слушао сам, не знам да ли је истина, да си јој изашао на рапорт... — Јест... Збуни ме женска, Господа јој њеног... — Није могуће! — засмеја се гласно Радослав.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Но све то ова књига даје само овлаш и узгред; јер она је ипак оно што јој име казује: антологија старије српске поезије.
датираним стиховима, ни идејно ни стилски није била сасвим неприпремљена нити потпуно без икакве везе са свим оним што јој је претходило.
Њу ипак не треба потпуно потцењивати, али јој још мање придавати значај који нема. Мислим да је то песништво тачно оно што је о њему већ једном речено: пре
Лепа Фема не зна јошт пољубац што је, Већ уз харфу псалме Давидове поје. У усти јој дурма о светињи слово, Срце за чистоту умрети готово, — Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и она дати
Што јој данас, сутра није по вољи, Што је јучер клела данас довољи; Не допушта нова мода љубити једно Ни свршити једно лето с
накрај злачног брега; Одежд' б'јела распуштена немарно по т'јелу, Горе каже врат и груди, доле — голен б'јелу; Појас јој се црвен види, раздрежен низ страну, Низ врат власи, влажни јоште, возвјештују прану; С једне стране лежи жезал
возвјештују прану; С једне стране лежи жезал обмотан у цв'јеће, С друге — с биљем котарица, које љубов креће; На крилу јој шарени се, она се осмјева, В'јенац плете, в'јенцу тихо, рек'о бих, припјева; Сјетивши се изненада, другда се
Убојим се да не спази да јој се [ја] дивим (Не бих ју рад увредити, колико што живим!) — Поузмакнем. Одолим се, премда серце жалко Совјетује да
Ако буде угодница, наших страна вила, Да јој предјел даре носи од свих својих сила; Ако л' буде, срећом мојом, подгорска пастирка, Те долази да се купа и ту
опет к'о да ми је дјевојка на руци; И да буду неизвјесни гласи ми и р'јечи, Кад далеко свирјел буде, хоћу да јој јечи; Нећу да зна уречене ни часе ни дане, — Овако се мисли лове, воде нас незване.
Кад усмотрим љубопитство, невешт ћу гди проћи Брзо, нек' јој серце куцне, да ли ћу још доћи. Топле часе, кад с' одмара, умива и купа, Са стадама свуд пландује утомљена жупа, Ја ћу
пландује утомљена жупа, Ја ћу свирјел угодити на подмукле гласе, Да се јасно до ње чује, а откуд, не зна се; Пјеваћу јој другу пјесну кад сједне на траву, Кад се свлачи, другу пјесну, и развјенча главу; А кад видим — бићу близу — да у воду
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Простота ј’ лакома; — То познавајућ, Република је За нужно нашла златом тражити Толико нужно пријатељство јој. ЈЕЛИСАВЕТА: Златом? ЛЕОНАРДО: Јесте, Светлости! Отворено ти је Све грдно благо наше ризнице. — ЈЕЛИСАВЕТА: Добро.
БОГДАН: И заплакала се? А што се заплакала? ВУЈО: Е што?... Што је и Ђурђе срца Иван-бегова, па јој богме не да на вољу баш како би она шћела... А жнате, ђецо, и Латинка је, па је срце по ђешто и за својима прибољева...
А жнате, ђецо, и Латинка је, па је срце по ђешто и за својима прибољева... Вели да су јој Турци напали на лијепу домовину, те бо’зна ако јој нема наше помоћи, бог да прости Венецију, ни камена јој се неће
Вели да су јој Турци напали на лијепу домовину, те бо’зна ако јој нема наше помоћи, бог да прости Венецију, ни камена јој се неће жнат!... БОШКО: Па?
Вели да су јој Турци напали на лијепу домовину, те бо’зна ако јој нема наше помоћи, бог да прости Венецију, ни камена јој се неће жнат!... БОШКО: Па?
БОШКО: Па? ВУЈО: Па се и господар смилостивио, а баш му њене сузе срце умекшаше, — те јој бо’зна и помоћ обећа... БОШКО: Какве помоћи? БОГДАН: Зар јој и помоћ обећа? ВУЈО: Обећа, дакако!
БОШКО: Какве помоћи? БОГДАН: Зар јој и помоћ обећа? ВУЈО: Обећа, дакако! Кад буде нужде, вели, и док се поразговара са поглаварима, послаће у Венецију
Па где су браћа? Где су витези? С мачеви голи да јој потисну С темена ропског — покров мртвила?... КАП. ЂУРАШКО: Па ти кô мислиш Ми смо браћа та?
) КАП. ЂУРАШКО: А ја?... ја ћу к њој!... Ја мучитељци одох најлепшој Да од ње чујем своју судбину, Да јој се продам — да издам све. Све што у срцу беше светиње: Жену и децу — браћу, другове... А зар ту жртву не заслужује?
(При одласку.) И напустићу га баш!... Господе, да немилокрвне туђинке, не волим се с њом ни ражговарат... Бог да јој душу прости, покојној госпођи, Ђурђевој мајци — а бјеше добра и милостивна, лијепо се са мном ражговараше и упитиваше
ЈЕЛИСАВЕТА: Мени? СТАНИША: Јест теби! Да познаш, снајко, свога девера! (Пружа јој ђердан алемов и још друге неке скупоцене дарове; — пружа јој и руку да га пољуби, а Јелисавета збуњено гледа у Ђурђа.
Да познаш, снајко, свога девера! (Пружа јој ђердан алемов и још друге неке скупоцене дарове; — пружа јој и руку да га пољуби, а Јелисавета збуњено гледа у Ђурђа.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: У руку, чедо! То је обичај.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Нуде је јелом и пићем, дају јој хаљине што остају иза мртваца, она све то одбија, неће да прими, него само јадикује и непрекидно јадикује.
„Дијете, дијете, чувај се сељачкије' Ђурђија, Христос и' убио! Ђурђија је Ђурђија! Удри Ђурђију, криж јој шокачки!“ — продере се и силно задрма косматом, подбулом главом кад му се парохијанин потужи на жену.
“ — „Знам, ама како ћемо?“ — „Лијепо“, вели. — „Оно неке године, кад сам...“ Ама, наточи ми, Мићане, једну, пост' јој њезин! — „Оно неке године, вели, кад сам ишô у Каурску, донио сам једну швапску шкрљачину и једну овинцирску...
“ — па ободо' ђогу низ Котаре равне. — Мићане, наточи ми једну, пост јој њезин, да разбијем старе дерте! — Људи моји, нит је так'ије' јунака кад било, а какав је вакат настô тешко да и' и
“ „Нијесам ја, жено, млада, па да се поклањам. Шта је теби? Да ти нећеш прећерати с том твојом науком!“ — велим јој ја. „Шути, сунце те небеско спржило, кад ништа не знаш!
)... Ето га управ међу краке! Чувај се, господине! Јој, јадан ти сам, ако ти што буде, никад Ти госпоји ни ја ни ти нећемо смјети изићи пред очи!
Давид (таре сузе): Чудновато се, дијете, зове њивица. Зове се: Ни Давидова, ни царска, ни спа'иска. Тако јој је име и тако је, чини ми се, и 'вође у суду записато. Судац (смије се): У тебе, Давиде, све то некако запетљано.
То ти је награда.“ „О, добре царевине, крст јој љубим!“ — лијепо ја од радости, а жена и дјеца заплакаше. „Брате, кнеже, врати ти та три воринта царевини.
Писарчић: Но, млада је још. Давид: Дабогме да је млада. Још јој предњи зуби нијесу падали. Писарчић: Па добро, кад је тако млада, онда си је мора' дјевојком оженити.
Живила, продера' се из свега грла, наша премилостива Земљана Влада у Сарајеву! Она сва поблиједи, руке јој обамријеше, и ја се спасо'. А да не би свјета, одо' ти ја под црну земљу. Јутрос ми је запријетила!
“ О, тешке ријечи, крст јој љубим! Прије би' сломио језик, него што би је изговорио... „Јеси ли, Давиде, таки Срб?“ „Шта је то, газда?
Истина је то све, Давиде, па шта онда? Давид: А знате ли ви чији се синови још у тој вашој школи, терезијанска што јој се вели, уче? Судац: Не знамо. Давид: Не мере бити да не знате? Како ви то не би знали?
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Чини ми се тада Да сам био сличан каквој чедној жени, Што, пошавши стазом на којој се пада, Трза се, а стид јој образе црвени. Те вечери Воља роди се у мени. (1910) МРТВИ БОГОВИ Мудрости доста! О, пали смо ниско.
Видех је у реци у дан пун и врео, Где се прозри, сунцем прожмана до сржи. И Господ би пијан крај ногу јој мрео. Њен дах, ме кô ветар из пустиња пржи.'' Заћута, јер пред њим црн се вео смаче.
Крвава и бела Јованова глава Јавља јој се обноћ, звона кад заћуте, Сред збрканих снова кад занеми јава, Месечево млеко кад посребри путе И кад сладак
Тад јој дрхте руке увеле и жуте, Које многа усна квасила је врела У дане трептања крви и мишића, И набрана уста још једном
задах ложнице и пића; Хтела би да руке још једном се вију И стежу мермерне голе мушке гњати, Да у мушком недру очи јој се скрију, Да пехаром крви сваки целов плати, Истрошену снагу да у неврат проспе, Да у вечно ништа пољупцем се
Ново лишће шушти, нов се поток миче, Ливадама новим нови ветар брише. Снови, прах и снови!''... У сну јој се чини Још љуби некога, грли га и сише. Чини јој се неки мужјак у долини. Чека га и чезне.
Снови, прах и снови!''... У сну јој се чини Још љуби некога, грли га и сише. Чини јој се неки мужјак у долини. Чека га и чезне. И у смртном трену, У немоћи вришти и мре у горчини.
и живота зрела, Наша чудна љубав до нискости нага, Мрзи легендарних ноћи чеда свела: За њу младост Бог је, а страст јој је снага. ...Јануар фијуче у сутонској студи, Бичевана река модри се и пени.
и живота зрела, Наша чудна љубав до нискости нага, Мрзи легендарних ноћи чеда свела; За њу младост Бог је, а страст јој је снага. (1911) МОЛИТВА Ноћ је пуста. У царској дворани Мрачан престо, тајанствен кô бајка.
Камен ћути и небеса муче, А сотона само из прикрајка Са смехом јој пружа пакла клуче... Бога. моли Југовића Мајка.
Заспала срећа тешко спава, А над њом жуди јасмин снен, Лицем јој бол се разиграва И страшћу дише зрели клен. Похотно шуми јасмин снен.
Видиш ли Веру што гробљима гази И химну кличе у снегу и влази, Док сенке сумње видике јој рубе? Видиш ли чете што не знају стати, Што, онемеле, у сутону свести, Сен снаге скупив у челичне пести, Стег у
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
АНЂА (долази из леве собе): Шта си ме звао? ЈЕРОТИЈЕ (подмеће јој писмо под нос): Помириши! АНЂА: Ала лепо мирише! ЈЕРОТИЈЕ: На шта? АНЂА (досећа се): Чекај!... Мирише на проминцле.
ЈЕРОТИЈЕ: Је л' хоћеш да разумеш? Е, па на, прочитај ово, па ћеш разумети! (Даје јој (писмо.) АНЂА (чита писмо): „Ђока”. ЈЕРОТИЈЕ: Њега знамо већ. Остави њега, па почни озго.
Ето ти га с мисли и с персоном! Сад знаш ко је Ђока. АНЂА (крсти се): Ју, ју, ју, ју! Господ је не убио! Прсте ћу јој исећи, да га мајци никад више не напише писмо. ЈЕРОТИЈЕ: Море ће да га напише носем.
ЈЕРОТИЈЕ: Отворио, дабоме. АНЂА: Боље да ниси: боље, бога ми, него овако што ми преседе. И како ћу да јој кажем да си јој отворио писмо? ЈЕРОТИЈЕ: Ето ти сад! Чудо божје!
АНЂА: Боље да ниси: боље, бога ми, него овако што ми преседе. И како ћу да јој кажем да си јој отворио писмо? ЈЕРОТИЈЕ: Ето ти сад! Чудо божје! Отварао сам ја писма мало веће господе, па нећу Ђокино.
” АНЂА: Говорила сам јој, није да јој нисам говорила, али кад га дете не воли. ЈЕРОТИЈЕ: А по чему га опет мора волети?
” АНЂА: Говорила сам јој, није да јој нисам говорила, али кад га дете не воли. ЈЕРОТИЈЕ: А по чему га опет мора волети?
Е то је, видиш, домаћин човек, таквог зета дај, а не Боку. АНЂА: Шта ћу, шта могу, кад га она не трпи, каже: личи јој на петла. ЈЕРОТИЈЕ: Роткве њој стругане! А шта би она хтела!
(Полази.) ЈЕРОТИЈЕ: А је л' понесе оно писмо? (Спази га у њеној руци.) Па овај, натрљај јој нос и кажи да ја то не трпим. Нека не чека да ја... АНЂА (оде). ИИИ ЈЕРОТИЈЕ, ВИЋА ЈЕРОТИЈЕ: Шифра, а?
Ово је важна и озбиљна ствар. А? Дај овамо ту депешу! (Ставља је на длан и узноси као да би хтео да јој одмери тежину.) Шта мислиш ти, господине Вићо, колико је тешка ова депеша? ВИЋА: Боме!
) Шта мислиш ти, господине Вићо, колико је тешка ова депеша? ВИЋА: Боме! ЈЕРОТИЈЕ: Ако хоћеш да јој измериш тежину, треба да знаш шта носи. Шта мислиш, господине Вићо, шта носи ова депеша? ВИЋА (слеже раменима).
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
далеко подеснији од латинице, која је настала адаптацијом грчког алфабета за латински језик још у античко доба, али су јој недостајала слова за посебне гласове каснијих европских језика, што је писменост тих народа оптеретила многим
је српској публици једну нову литературу, која отвара поглед на свет витештва и куртоазије, другачији од оног који јој се дотле нудио.
Ту тему он је развио у низу песама (међу њима је најбоља Мисао, да би јој дао завршни облик у космогонијском спеву Луча микрокозма (1845) у којем је мотив библијског пада човекова померен са
Они, затим, одбацују канонизовану књижевност супротстављајући јој спонтану поезију која настаје у неспутаним асоцијацијама, техником аутоматског писања.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
боланог нада, небу подигнута, Подиже се гора од камена љута, Болну диже главу, а коленом клеца Каменито срце Млава јој просеца: Зајазит се не да, мумла, јечи, стење, И у муци тешкој прождире камење; На њу, грешну, сунце никада не
прождире камење; На њу, грешну, сунце никада не сија, Само гром је, мразну, са хуком пробија, Пламенита муња опали јој лица, Да већма потавни, срамна проклетница!
нечистом недру вечну клетву скрива, Зато гдегде грми, и немо почива: Благослов је проклô српски царе Лазо — Како би јој и бог милости указô!?... Поред ње ме, бујне, тврда стаза води. Али куда, куда? — Куд сам орô ходи.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
ИЗВОРУ Жуборли водо изворе, млада кад јутром доходи, сана кад лице огледне, лине ли сан јој у румен, је ли ме, водо, сневала?
Лагана ноно, миље низ травку, гази сан зајутарјем. Ил’ присојкиња се у котур савија, сунце на уранку. Зоре јој очи прозиром у руј, драго на сан доходило, румена кап. Лагана ноно, миље низ травку, гази сан зајутарјем.
ПЕСМА ДРУГОГ КОПАЧА Роморила заморила, за море. О камен се спотицала, Вериге је везивале, за море. Пути јој се замаглили, У распеће распутила, Овамо се не вратила, за море.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Ево ме! — И долазила би свлачећи заврнуте рукаве. Мајка би и бабу дочекивала, поливала, додавала јој пешкир. Отац му, као увек једва дочекав да баба већ седне, прво се она прекрсти, прво она окуси од јела, јео би брзо,
Син, отац Младенов, који је био већ дорастао, наплаћивао, продавао. Увече он баби доносио новац, давао јој рачуна. Истина, све то изван њих самих, изван куће, у маали, чаршији и међу светом се није знало, није смело да се
Баба увек у краткој, до чланака колији, са задигнутим и за појас заденутим пешевима да јој у послу не сметају. Мало погрбљена.
Мало погрбљена. Забрађена затворене боје шамијом да јој јаче одскаче и бели јој се везена око врата бела марамица. Сува, паметна, строга лица; очију увек јако, јасно
Мало погрбљена. Забрађена затворене боје шамијом да јој јаче одскаче и бели јој се везена око врата бела марамица. Сува, паметна, строга лица; очију увек јако, јасно отворених, уздигнутих, мало
благодарна, јер она, баба, једном засвагда учинила је нешто за њу због чега ће је целог живота поштовати и до гроба јој бити благодарна.
А када она, баба Стана, за неку каже не само да је добра него и пристане да јој дође у кућу и буде снаха, онда се знало колико то значи.
њихну кућу, која горе, око сахат-куле, истина је била доста имућна, али оне одавно остале без матере, она и сестре јој, и цела кућа без домаћице била као обезглављена а још пуна њих, женскадије, те није баш изгледала као што треба.
И зато, не само да јој штогод није било право, овде, него била сва срећна. Ништа је не бринуло, не једило, још мање да у томе што мора за
Ништа је не бринуло, не једило, још мање да у томе што мора за свашта бабу да пита, од ње да иште да јој дâ сматрала као неку увреду, понижење.
он, као увек, прво код оца у дућан свратити да му се јави, она би не по њему, већ самом њему, Младену, поручивала шта јој треба из дућана: — Младене, треба ми (то и то), па немој да заборавите. Пратите из дућана.
С њиме, па и то кријући се, да је »они« не виде (баба, отац, и чак Младен) и не смеју јој се на те њене будалаштине, слабости, у потаји, кришом, млађег би брата грлила, љубила и расповијајући га, купајући га,
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Поред породиље мора бити б. л. обично кроз 40 дана (Караџић, 1, 1899, 246; 4, 1903, 118; ГЗМ, 6, 1894, 670); или јој се б. л.
л. веша о врат или о десну руку (СЕЗ, 17, 72), или јој се ушива у капу (ЖСС, 194), или је њиме мажу кроз 7 дана после порођаја (СЕЗ, 17, 534 и 535); такође јој се б. л.
17, 72), или јој се ушива у капу (ЖСС, 194), или је њиме мажу кроз 7 дана после порођаја (СЕЗ, 17, 534 и 535); такође јој се б. л.
Телету се б. л. веша око врата, од урока (СЕЗ, 14, 338). Б. л. се мажу вимена и стоци, да јој чинилице не би одузеле млеко (СЕЗ, 17, 577; 19, 56); или на Ђурђевдан планинка гони краве.
пије се против пљувања крви (ЗНЖОЈС, 14, 68). Ко пати од »желудаца« (проширење стомака?) треба да ископа б. и да јој каже: »Траво б., помози! Желуче, дођи где си био, и где си се родио«, па онда да је поједе (ЖСС, 287).
на гроб посади« (Јосиф Панчић, Ботаника, Београд, 1868, 251). У једној Вуковој песми (5. 708) каже се: »У руку јој мача од б., од б., од српскога цвећа«. У популарном српском роману »Рајко од Расине«, од Ч.
Б. шкропи ташта зета кад јој као младожења први пут дође у кућу (СЕЗ, 19, 142); преперуга чељад у кући (СЕ3, 16, 157): чобанин на Ђурђевдан овце
врло често. У рају има највише б. и руже (Вук Пјесме, 1, 209, 8 ид). Богородица најрадије мирише б., и то јој је најмилији цвет (Софрић, 34); »овца разблудница« била је једном код Бога на вечери, и ту јој је Бог дао златну
, и то јој је најмилији цвет (Софрић, 34); »овца разблудница« била је једном код Бога на вечери, и ту јој је Бог дао златну јабуку, а Богородица киту б. (у песме, БВ, 17, 1902, 14). Свети Аранђео вади душе праведника б.
Зашто б. има белу кору? Удовица пошла увече у шуму, да нађе шибу за своју немирну децу, и замоли Бога да јој по оном мраку помогне наћи добар брезов прут. Бог онда нареди да бреза побели, како би је удовица лакше могла опазити.
Која девојка жели да јој момак дође на сан, треба у глуво доба ноћи да се скине гола, па да у три пута рекне, најпре у оџаку, па онда под в.
В. се баје преко крављих леђа, да би крава имала млека (СЕЗ, 32, 1925, 425). Ако крава изгуби млеко, онда јој се в. мажу сисе (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 181), или се ставља на врата од штале (ібідем, 180).
Ћипико, Иво - Пауци
Али, ето иде, опази Раде Божицу са једном другом у друштву и весело пође јој у сусрет. — Драго ми је што те нађох, — вели јој раздијеливши је од друге и повукавши је за собом на страну. —А што?
— Драго ми је што те нађох, — вели јој раздијеливши је од друге и повукавши је за собом на страну. —А што? —Одлучио сам се за те! ... Хоћеш ли?
Не говори никоме ништа, па да видиш... — говорио јој увјерљиво, а речи му звуче једро и одјелито. —Па? —Повешћу те собом. Је ли вјера? —Вјера ти је. Доћи ћу!
А њихови обгрљени животи горе и у ватри се троше... Раде се наједном трже, вели јој: . — Што дрхтиш испод руке ми као лист на трепетљици?
— Таман се уза сламу приљубила, — помисли и исправивши се, вели јој: — Сада је све у реду, уђи! Божица се слеже, сребрени ђердан с ње звекће, а Раде, улазећи за њом, вели јој: — Под
Божица се слеже, сребрени ђердан с ње звекће, а Раде, улазећи за њом, вели јој: — Под мојом новом кабаницом биће нам, вала, ноћас љепше и пространије него у кући... ...
Ја им поручујем, али нема отпоруке. И погледа на Цвијету, која се наднијела над пламен од ватре да јој се боље види плести чарапу. Радивој не смије даље да говори, јер људи ћуте.
Веле да би овај калуђер засновао је, брате, као ништа. Што не би? Али се боји ... гледа себе. Газда Јово није јој каел, а он је наше цркве тутор... Биће да је неко натрунио... Али да ти право кажем, не бије ме брига за њу!
На први мах сестра је којекако одбацивала: човјек јој није код куће, већ на радњи, а без њега тешко јој се одлучити.
На први мах сестра је којекако одбацивала: човјек јој није код куће, већ на радњи, а без њега тешко јој се одлучити. И старци су се колебали, сумњајући да им Петар не би поставио Ступицу: није му пуно вјеровати!
Али јој бијаше све утаман! И цура дизаше се сваког јутра из кревета незасићена, заморена и зловољна. И једнога дана, не рекавши
Илија тога јутра опази да је нестаде и похита за њом. Стигавши је у пољу, вели јој: — Врати се, Машо! Удараш у образ мени и Ради .... Куд си накастила? — Својој кући... Не могу даље издржати...
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Ивањдан се примицао. Дадара је доводио једну по једну, али је Јевђеније сваку одбијао, налазећи јој неку ману. Нека је имала кварне зубе, друга је била здепаста, трећа је имала кратке ноге, четврта је била мршава.
Клео се у најпрече да је она, Јања, подмирила три села, да јој десет људи нису могли ништа, толико је била незасита. Наравно, то је све било претеривање.
Кад су је упитали зашто то чини, одговорила је да ниједан мушкарац није у стању да јој утоли пожуду. Јању су неко време задржали на Кули, тобож као служавку, а у ствари Лауш је веровао да ће му још који
Као да се брани од неке изненадне мисли која га је затекла неспремног да јој се одупре. Опет је имао у угловима усана онај осмејак, таман и непостојан, готово случајан, и опет сам знала да ни
Радила је под човеком као воденичко чекетало. Кошутица моја. Гледао сам јој руменило обрашчића зажарених од жеље и крупне сам јој очи гледао, те ми сад светле као два горска језерца.
Кошутица моја. Гледао сам јој руменило обрашчића зажарених од жеље и крупне сам јој очи гледао, те ми сад светле као два горска језерца.
Натронтала се у некакве незграпне хаљине, умотавале главу у мараме. Само су јој дивне очи боје лешника извиривале кроз прорез.
Каже: не подстиче довољно свога мужа. Ледена госпа − тако је зове. Ледена девица. Забундала се јер јој је хладно. Увече, кад хоће да легне крај свога човека, уместо да се скине као све друге жене, обуче још једну од
Шта се то с њом дешава? Је ли та жена при чистој свести? Ако јој је стало до човека, зар није могла наћи никог другог него баш монаха и то овога који је смернији од сваке девојке?
Свуда около је трње, само јој је овде на мојим грудима фино. Зашто ме и ти исмејаваш, Господе? Зар није доста што си на мене натуткао људе, него ми
Зар Дадара, побогу? Хоће ли издржати да јој не помене, барем док Лаушева перјаница не замакне иза прве окуке? Хоће ли му дати о две речи, или ће мало, као и
Погледај их: зар их сам бог није одредио једно за друго? 3ар не видите да никакве туге у њој нема што јој муж одлази на опасан пут са кога се можда ни вратити неће?
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Одлетеле тице у далеке земље Само једна јоште путу се не спрема: Лагана јој крилца поломили људи, А без крила збора о полету нема!
Ил' да јој шапне поветарцем благим: Љубим те, душо, више него свет! 1880. ЕЛЕГИЈА Хладна је јесен; и суморно вече Над пустим
Почињем песму ја И те је песме силна моћ, Младост јој име зна! И стократно је срећан свак Те песме ко је плен; Живота у њој трепти зрак, И бол је сладак њен!
А сањив бршљан из траве се диже Ја страсно грлих њезин мили стас, А он јој благо до косице стиже, И венцем уви расплетену влас. 1883.
Кô скромна стидљива нева, Природа љупко свија невини, бајни крас, И цвеће расипље свуд и славуј песме јој пева, И с фрулом пастирском благо стапа се његов глас.
Шумори трска и жуборе вали, И тихо трепте колутови мали... А ја јој причам: ,,Давно, врло давно, Милијун лета од онда је равно На месту овом пећина је била, Од самог стакла, боравиште
Пред гордом царицом цвећа Нежно те његово лисје на скромност и туну сећа. Психеја, блудећи плачна, кад љубав небо јој узе, У цветне чашице ове лила је најдраже сузе.
Тако је плакала она ваздан и сву ноћ горко Вртећи вретено танко. Она је молила бога, Да јој бар место каже, на коме оконча Павле, Те једном да види јоште умрлог јединца свога.
За мудре његове владе процвета Кордова славна, Да јој ни древни Багдад ни Гасна не беше равна. Царици Шпаније плодне синуше велики дани!
Његове трубе само успех звоне Под заставама Марса и Белоне! Он младост пази. И дарове неба Очински нежно у душу јој сади, Одважност лава и чистоћу Феба, Украсе сјајне у грађана млади', Речју и делом он увек предњачи У светој служби
5. Ето ту је мати са две своје кћери, За којима јуре градски каваљери: Ема је тек зимус клостер оставила, А Олга јој сестра несравњено мила; Рукавице носе до лаката обе, Читају романе и спремају собе. б.
“ „Зар се тако шали?“ А кум, постар човек, срдито ме зграби: „Вратите је натраг, враг јој - вели - баби!“ Изјурена тако кô рђава жена, Дрхтала сам чисто, чесна и поштена.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Овде, горе на Акрополи, је све изумрло, но доле бруји бујни живот модерне вароши. Али ћу јој одмах заврнути њено електрично осветљење.
Не можемо да се довољно надивимо њеним лепотама и начудимо модерном изгледу те класичне вароши. Улице су јој савршено праве, распоређене као на шаховској дасци, широке, калдрмисане гранитним коцкама, засађене дрворедима,
“ Ову сам цртицу, као што сте видели, употребио у своме путопису, но желим да јој додам још једну. Плутарх прича, на истом месту, да су стихови из четвртог певања Одисеје „У мору шумном веома имаде
Но поред свега тога, била је жена од главе до пете. Зато јој се мушкарци нису могли да одупру, а то је она тачно знала и рано испробала.
хтео да призна за сувладарку своју сестру и супругу Клеопатру, као што је то захтевао тестаменат његовог оца, него јој је радио о глави.
Колико сам јој се обрадовао; а како и не бих: на њеном столу лежала су три Ваша писма, из Франкфурта, из Вајмара, из Лајпцига.
је послуга на брзу руку позакључавала, покуља та руља преко главних степеница, рушећи, претурајући и ломећи све што јој је дошло до руке. Тим начином допрла је и до главне сале, где су били скупљени учесници конгреса.
после подне насрну таква једна простачка руља на наш храм, продре у све његове просторије, уништи и опљачка све што јој до руку дође.
Хипатија нас препознаде и плати за нас што је телалин тражио. Он јој обећа да ће јој донети још такве робе, и донесе јој, заиста, још, проњушкавши сву варош.
Хипатија нас препознаде и плати за нас што је телалин тражио. Он јој обећа да ће јој донети још такве робе, и донесе јој, заиста, још, проњушкавши сву варош.
Хипатија нас препознаде и плати за нас што је телалин тражио. Он јој обећа да ће јој донети још такве робе, и донесе јој, заиста, још, проњушкавши сву варош. „У дому Хипатијином проведосмо двадесет четири срећне године.
Онда дође мој пут у Јужну Србију, а када се оданде вратих, затекох на моме столу позив Цариградске Патријаршије да јој саставим пасхалију нашег новог календара за наредних сто година.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
То нам доказује и чињеница да ју је пола века касније (1818) Михајло Владисављевић прерадио (додавши јој неколико својих стихова) и штампао „обоег пола серпској дечици на невину забаву и утеху“.
МАТИ ПЕВА ЖАРКУ ЈОВАН СУБОТИЋ Устај мали Жарко, Дошла ти је куца, Да јој дадеш руцка, Дошла ти је цица Да јој дадеш винца, Дошло ти је теле Да ку дадеш млека: Љоке, теле, љоке!
МАТИ ПЕВА ЖАРКУ ЈОВАН СУБОТИЋ Устај мали Жарко, Дошла ти је куца, Да јој дадеш руцка, Дошла ти је цица Да јој дадеш винца, Дошло ти је теле Да ку дадеш млека: Љоке, теле, љоке! Неда Жарко млека, Треба за себека!
Ти јој лице бело Виде и румено, И још вити тело И то око њено. Очи јој вељау Да менена чека, И да је у страу За мене далека.
Ти јој лице бело Виде и румено, И још вити тело И то око њено. Очи јој вељау Да менена чека, И да је у страу За мене далека.
Травчица полегла, Тежак јој цвет, Јатанце шарено Прнуло у лет. И пева Удружен клик: Кли, кли, кли! Журе се косачи, Роса је и хлад, Кад жега
Лето је жарко понело род По врту, њиви, осуло плод. Шеница златна, једри јој клас, Рујно се воће смеши на нас, Сунце све гори, сажиже тле, Ал' бистра вода расхлади све!
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Обучена раскомоћено, доста аљкаво; са једва повезаном косом, тек мало овлаш закопчаним минтаном из којега јој се отимљу прса, гојна плећа. Иде, али услед те своје набрекле снаге не сме чврсто да стаје. Зато иде брижно, малаксало.
ТАШАНА (с досадом Стани, показујући на двориште и грају): Шта је то тамо? Опет чивчије? СТАНА (прилази јој насмејано, ужурбано): Ништа, ништа, снашке!
СТАНА (облачећи је, намештајући је, дивећи јој се): Е, лепа си ми, снашке! ТАШАНА (неугодно): Ћути, Стано! СТАНА (не слушајући продужава да је намешта, удешава
ТАШАНА Остави то, Стано! Него хајде што пре са тим облачењем. СТАНА (настави облачење, исправља, намешта јој боре на шалварама, антерији). Чује се бат ногу. Звек бројаница и кашљање. ТАШАНА (Стани): Иди види.
Све то мећу пред Ташану и откривају показујући јој што су понеле. ПРВА СЛУШКИЊА Еве, снашке, све је понесено. Није ништа заборављено.
КАТА (пренеражено, уплашено, прилази јој): Како да се излуди, чедо? Како да си сама? Па еве ту сам ја! Ја бих ти сваки дан долазила, не бих те остављала; ама
Болесна сам. СТАНА (Кати): Зготовим најлепше, најбоље јело, и донесем јој; молим је: узми, једи. Дао Бог, има шта јој душа зажели. И велим јој: једи, пиј, окрепи се, и изађи!
Болесна сам. СТАНА (Кати): Зготовим најлепше, најбоље јело, и донесем јој; молим је: узми, једи. Дао Бог, има шта јој душа зажели. И велим јој: једи, пиј, окрепи се, и изађи!
Дао Бог, има шта јој душа зажели. И велим јој: једи, пиј, окрепи се, и изађи! Ено (показује на башту): кад год је лепо, а особито кад је лето, кад сунце зажеже и
Па колико пута јој говорим: нека и из саме куће изађе, нека се прошета, разоноди. Нека или сама, или с децом, пође као да иде на гробље.
КАТА Па не знам, синко. Ете, тако једнако ми се тужи, једнако као да је неки страх, неки снови, нешто ноћу, као да јој је... Па да не треба каква молитва, какав парастос? ТАШАНА (неугодно Кати): Ама није то. Не знаш ти.
ТАШАНА Не, дедо. Али седи, седи, молим ти се! Ох! Не знам ни ја. (Хвата се за чело.) МИРОН (прилази јој уплашено): Шта је, Ташана?
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
кожар, велика лажиторба у разговору, али тачан кад што обећа, и милостив сиротама, повео је Ристану на вашар зато што јој је то обећао, а не с неким другим намерама.
Шор је вирио кроз свих пет прозора. „Свуда јој се нешто цакли; требала се Санџакуша удати за кломфера.” Истина је било и то да су деца доста галаме и несташлука
А Срећко је ведар. „Секу гледајте што боље можете; да оздрави, да је удате, и да јој дате мираз.” То је говорио тако као да нешто зна што они не знају. Али га нико даље ништа не пита.
Још побољева, нема радости од ње. Није ни лепа девојка. „Мираз ће имати, то јој је све” — говори шор. — „Ако и то не поједу доктори.
— „Наслутила Ристана; све да јој је нешто што се сија. Е, сад јој се сија сребро тамо где не треба!” Све је то био празан разговор.
— „Наслутила Ристана; све да јој је нешто што се сија. Е, сад јој се сија сребро тамо где не треба!” Све је то био празан разговор.
” — говоре „другови и пријатељи”. Кад падне вече, и сви се разиђу, онда Ристана још има да слуша неку политику. Једном јој био досадио, и она рече, више у шали него с прекором: „Ма, човече, остави се туђих брига.
И мајку Станојеву је он најбоље разговарао. Риста је писао сестри дугачко писмо; као узгред јој је јавио да ће их посетити један његов друг из Будима, столар са самосталном радњом, који путује послом.
Састао се само са женом, одмах јој рекао да оцу нипошто неће да се врати, и отишао некуда да поново нађе живот. Онога истога дана кад је дошло писмо с
Чудо је и испало. И несреће, и добра дела, каква се ретко стварају. Бог да јој душу прости, госпа Ноли, није само изгледала као мушко, него је и била мушкарац.
— Да, строга, озбиљна, поштена, као човек. — И паметна, паметна, брајко, нема јој парице никада више! Па јака да не поклецне, па храбра да брани и себе и друге ... Мушкарац!
Па јака да не поклецне, па храбра да брани и себе и друге ... Мушкарац! Тек јој смрт повеза женску капу. — Штета што јој Бог не даде да неком буде рођена мајка.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Музу? — Нит јој знам кућу ни кућиште, ни тко јој је отац био, ни шта јој је мати. — »Охо, г. списатељ, шта је то? Толико сте књига
Музу? — Нит јој знам кућу ни кућиште, ни тко јој је отац био, ни шта јој је мати. — »Охо, г. списатељ, шта је то? Толико сте књига издали, па се не стидите казати да
Музу? — Нит јој знам кућу ни кућиште, ни тко јој је отац био, ни шта јој је мати. — »Охо, г. списатељ, шта је то? Толико сте књига издали, па се не стидите казати да штогод не знате.
Кад се какав прост момак у коју девојку заљуби, он тражи свакојако прилику да јој се допадне, помаже јој у сваком случају и једва сме изустити да је милује.
Кад се какав прост момак у коју девојку заљуби, он тражи свакојако прилику да јој се допадне, помаже јој у сваком случају и једва сме изустити да је милује.
Јелисијуму читао, саслушавши њену чудновату повест, рекне Роксанди да ће од њеног сина знатни човек изићи, и препоручи јој да га особито чува и негује.
торжество крештенија сврши, Роксанда узме своје Романче у наручија, однесе га кући и тврдо науми онако учинити као што јој је добри свештеник препоручио. Она почне своје дете сама дојити.
истоветне речи онога коме је подражавао у свом делу приметити, а крадљивац опоменути се да крађа није дуговечна и да јој се мора траг пронаћи. Но бадава је желити.
То је лепо, врло лепо од волшебнице, али ми јој ни најмање нећемо благодарити на тој њеној послуги, будући нам је отела витеза и со тим нам прети повест прекратити.
је боље на јави му што има казати, и метне руку (ја управо, госпоже, не знам гди) да га пробуди, које би и учинила да јој није у исто магновеније старац на памет пао, који, као што је њојзи достовјерно познато, овакове састанке колцем
Ја сам срећан био, те јој се ово дело допало, и моја уста почела су ме већ сврбити мислећи да ћу (нека Венус зна) бар један пољубац као награду
и на даћи, на сокаку и на сонмишчу, а и у цркви она се указује; објављује шта се којегди случило, лаже и домеће, да би јој повест пријатнија и веројатнија била.
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
до краја вечности Учинила још седам корака Према северу Извадила из рајске реке Лобању свог имењака свеца И на темену јој саградила Седам сунцомоља Запалила си испод кубета Седам стараца храстова И прелила их вином Ослободила из жара
играчи по муњи И укротитељи громова На вама показују вештине Нама сте камени длан На вама читамо црту живота Никад јој нисмо видели крај ВРАЧАР ПОЛЕ Срео сам те старче пастиру Усред белога града Пролазио си нешто после поноћи Огњеним
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Ако дама има мало грбава леђа, кројачица ће јој измислити такав крој да се то и не опази; ако уметник има мало грбав морал, биограф ће измислити таква објашњења да ће
ми је лекар ову утеху саопштио, ја сам постао најоданији поштовалац медицинске науке, очаран њеним напретком, који јој је дао могућности да пружи људима тако обилну моралну сатисфакцију.
створењем Лулу, некадањим мојим другом у средњем роду, и, увидевши да је Лулу лепа и пријатна дама, са усхићењем сам јој узвикнуо: — Вама имам да захвалим што што сам сазнао да сам мушко! Још сам један тако пријатан сусрет имао.
према младој мами или најстаријој сестри ви и даље правите љубазно лице, милујете малу наказу по косици и одговарате јој: „Јесте, јесте, душо, видео сам, врло лепе пипе, особито лепе пипе!
Млада госпођа Олга добила је о рођендану брилијантске бутоне и задела их је у румене ушне рупице. Ви дођете да јој честитате дан, а она у разговору окреће вам час једну час другу страну профила, нећете ли опазити бутоне и нећете ли
честитате дан, а она у разговору окреће вам час једну час другу страну профила, нећете ли опазити бутоне и нећете ли јој се дивити.
“ Па то исто хоће и њена старамајка, која је рада бар да јој се каже да се још врло добро држи. Но немојте мислити да је ова људска слабост, која се међу првима јавља још у
Она у своје време није била тако седа, али сам јој ја, још кад сам јој први пут био представљен, почупао црне власи, те да би умирио сестрицу, старији је брат брзо
Она у своје време није била тако седа, али сам јој ја, још кад сам јој први пут био представљен, почупао црне власи, те да би умирио сестрицу, старији је брат брзо ишчупао памук из поставе
Кад је купљена, ова је лутка склапала очи кад би се положила, те је „умела да спава“, али како сам јој ја још првога дана, чим сам јој био представљен, сипао пуну чашу воде у очи, мора да јој се у очима нешто покварило,
ова је лутка склапала очи кад би се положила, те је „умела да спава“, али како сам јој ја још првога дана, чим сам јој био представљен, сипао пуну чашу воде у очи, мора да јој се у очима нешто покварило, те их је од тога доба увек држала
да спава“, али како сам јој ја још првога дана, чим сам јој био представљен, сипао пуну чашу воде у очи, мора да јој се у очима нешто покварило, те их је од тога доба увек држала полуотворене, те изгледало је као да мига или, бар, као
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
А сад вуци се у шуму за дрва! Исајло поздрави, и весело отрча. Ветар усковитла ватру и ми се подигосмо, окрећући јој леђа. Тек тада видесмо како војници замичу у село, међу арнаутске куле.
— Па ми смо платили собу... Е, то је сувише! — плану командант. Али, ипак, извади двадесет динара, даде јој љутито и изиђе из куће. Падала је ситна киша, а по друму отицала прљава вода. Војници су били готово боси.
— Доцкан... Ето, задржао сам свога пуковског лекара, и он каже: нема јој спаса. Два војника у исцепаним шињелима плакали су. Потпуковник Петар приђе детету и помилова га.
— Јешче молимсја о упокојенији душе усопше рабе Божје... и јеже просити јој свакоје прегрешеније волноје и неволноје... Из даљине допре јецај детета, као последњи вапај за мајком.
џ... си — и она показује прстом у земљу, хотећи да каже, како је срећна што је овде, међу нама. Види јој зубе, види зубе! — вели Живадин. — Бре, Драгиша, ништа не знаш.
Она нас гледа упитно, јер види како се ми дискретно смешкамо. Драгиша јој објашњава, да би нас извукао. — Монѕіеур діт, ѕ’іл éтаит маладе, іл ѕераіт хеуреуx д’êтге ѕоігнé пар воуѕ. — О Но...
— Ах, стоко, платићеш ми за ово. После игре Живадин прича како Енглескиња има меку и топлу руку. Моли Драгишу да јој на неки начин достави, колико му се она допада. Бре, што си чудан!...
Живадин је пратио сваки покрет њен и занесен њеном лепотом као магнетом привучен, приближи јој се. Опет се умеша Драгиша. — Сі воуѕ воуліез воір нотре бівоуац? Тгéѕ... тгéѕ...
Његове плаве ОЧИ су готово побелеле а лице се о пустило. Гледа шкиљавим очима за Енглескињом и вели: — Е сунце јој њено, као да су је два бога правили, а трећи наджиравао! — и лупи песницом о сто.
И зато брђани љубоморно погледају на пољски дивизион, где ржу коњи. Загледају мазге и разговарају: — Пази, славу јој њену, прави „кинез“. — Али откуда им ’волики магарци! — А кажу носи ка мечка.
Баш се тада појави иза провизорнога келнераја једна плавуша. По моме укусу. Насмејах се на њу, и креснух јој оком. Неко је позва, чини ми се, пре мене, она хтеде да ме мимоиђе, и у пролазу ме чупну за косу.
Ја је дохватих за руку: — Стани, женска, где си запела! — рекох јој. Она хоп, седе ми на колено, и поче нешто да говори. — На који бре језик говори? — питао сам онога пешака.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
“ А кћи спустила вез и устала и пошла прозору И пошла и затварајући видела неког да пролази, Који јој узнемири душу дубоко и насмејао се дубоко.
Седела је пред мајком, седела неколико хиљада година, Онда јој рекла: - Ако ти је промаја у мојој соби, Што не идеш у своју? А мајка узвикнула: - О, кћери!
Али је тресиште ровито: више се никуд не може Него у дубину до краја. Девојка помисли: да ли је довољно дубоко Да јој се високо тело утопи. Па када се увери, насмеши се и опусти!
Под прозором таласом сребрним шуми река А глас јој је сух и без јека, Сух и без јека. Болни, згрчени и хладни, ја и осам досада И три вође револуције, играмо се, картамо.
ја певам као да други ћуте, Да удаљено чезне за мном малена дева, Малена дева као да скида повезачу сељачку; Из очију јој да лудост трепти. Па искрадем ли се ноћу у поља Златна где сија месец пуни, Бескрајна нас ће љубав да збуни.
И њено се зарумени лице, Она понови: Ваше величанство, краљице, краљице... И одмах јој се из црвене кадифе обнажише две дојке Као две груде снега, На лепоту њину облише се руменилом стида Два снежна
то у Бечкереку пију квас; Бум, бум! у Тамбукту нове крви. Ако девојчица понесе тајну у грлу Да јој по шупљим грудима прстом добошари кадет, У шуми густој масној фазанку умрлу Козачком игром оплакује свет.
И да бих њен јаук саслушао, очи склапам Па мислим: да ће јој гроб бити бескрајан Тамо, где будем био велики херој, а отац долмен трајан, И брат разбојник ужасан, Крвопија, млад и
Ударом огромне љубави пробих прозор на зиду у правцу ње; и уморан се насмеших на дом јој убави - Растко, колико је светла та линија од тебе сад до ње!
И Мати ме није родила испод овог огњеног зида Устима опрала очи, ја сам допузио до дојке Али пружена и сад јој рука којом ми Сунце скида И ветар сам и јутро дарива на обојке.
празан, без воље, Загледан како квасе влажни дланови рубље: Постеља залуд чека да изнури још боље Живот мој, завист јој и среброљубље, Похлепно цвиле да легнем опет у гроб; Расејано се смеши и гледа сузних очију блесави у мени роб.
да је птице малаксале на гнезду, Која ни сама не може више погледати ту звезду, Толико на сваку светлост препадаше јој мука.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Досадно јој постаде лелујање медуза; смешно саплитање ракова по песку. Чега има чудесног у рађању нове звезде из једног њеног
За рибе тај свет почиње у мрежи, а завршава се у тигању. Како би и могла Седефна ружа то да схвати? Месо јој је одвратно и људи га не цене баш превише.
Докле? У нестрпљењу да што пре крене у чуда Горњег света, Седефној ружи постаде мрзак свет морског дна. Одвратним јој се учини чак и слатки шум мора. Шта су таласи према ветру? Шта шум мора према песми трава и птица?
Сада је и њу све више привлачила сеновитост морског дна. Чежња Седефне руже за Горњим светом изгледала јој је као сигуран знак некаквог малог лудила. У праву је корална грана што на то тако гледа!
Рибица је све ређе долазила Седефној ружи. Седефна ружа ју је све ређе звала к себи. Није јој више било ни до Горњега, ни до Доњега света. Она је тражила и налазила свет у себи А зрно бисера расло је и крупњало.
Могла је тако да живи годину, сто година, читаву вечност. Нико јој више није био неопходан. Никога није тражила. Скоро и заборави на приче о цвећу и облацима, кад сенка нечијег тамног
Седефној ружи стаде дах. Али, није било времена за дивљење Горњем свету: нечија рука грубо ју је држала, чупала јој утробу и раскидала плућа. Тако и до скривеног Ружиног блага дође. — Гле, бисер! Лепотан!
Лепотан! — узвикну човек, док су два туђа прста дизала увис тајну Седефне руже, а нечији узбуђени гласови зујали су јој око ушију.
Једва је последњим погледом успела да обухвати сјај свога малог сунца, а већ јој се у испражњену љуштуру увуче слани морски ветар.
А да невоља буде већа — једва да је и растао од силног размишљања и радозналости. Остали синови и кћери већ су јој допирали до појаса, а малишан тек се од земље одигао. Али, је зато био леп и златан, златастији и нежнији од осталих.
Узалуд су јој друге капљице говориле да то није ни важно: земља је пуна цвећа! Узалуд је то и самој себи говорила. Небеске висине
Узалуд је то и самој себи говорила. Небеске висине нису је веселиле, све док јој Зрачак који ју је дигао са земље не рече: чуо је Цвет! У исто ово доба, на истом месту — чекаће је кроз сто година.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
кћи Хаџи-Томина ВАСКА, кћи Арсина КОЦА, другарица њина КОШТАНА, Циганка, певачица и играчица САЛЧЕ, мати јој Врањанци, Цигани, Циганке, пандури. Врање. Садашњост. ПРВИ ЧИН Велика пространа гостинска соба Хаџи-Томине куће.
— Ала си ти, Васка! А не знаш како боли! ВАСКА (око ње): Јест, боли. А кад би те он место мене?... (Показујући јој на образ): Кад би те он пољубио, онда?...
ВАСКА Е, није он до сада већ све чуо. СТАНА (уплашено): Мислиш зар и за оне свилене хаљине, што причају да јој дао? (Ватрено): А није тако, Васка! Откуда бати толики новац, кад отац кесу увек собом носи? Лажу они, лажу!
То је. Сад, шта ћеш му? ТОМА (уздржавајући се): Ништа! Ти — ништа! АРСА (увређено): Па шта могу ја? Занат јој је то? А она то с мајком и оцем ради. Свирају — шта друго и могу они, Цигани? А да је она жена, хајде де.
О, проклета Циганко! Ох, синко, што за њу кућу остави, што мајку осрамоти? Што се у њу загледа — очи јој испале! Што те омађија — уста јој отпала!... Ох, Господе! Чиме те, Господе, наљутих?...
Ох, синко, што за њу кућу остави, што мајку осрамоти? Што се у њу загледа — очи јој испале! Што те омађија — уста јој отпала!... Ох, Господе! Чиме те, Господе, наљутих?...
Певај, и баба има бакшиша. САЛЧЕ (Коштани, која гледа око воденице у дрвеће, гору): Коса ти се замрсила. (Оправља јој косу и одело.) КОШТАНА (забацује косу): Нека се мрси! (Магди): А, је ли, тетка... (Показује на гору.) Шта је тамо?
И многе мајке уцвилио, расплакао, у црно завио, а највише мајку Јованову? Сина, јединца, Јована јој заклао. Па... мајку, оца, сестре, све их натерао да играју и да певају.
Минтан да скинеш; руке горе, више главу... СТОЈАН (прекида га): А, не тако, бато! Срамота је! Мати јој је ту, отац, ми... МИТКА (раздраган, занесен): Немам ја, бре, лошу премислу на њума. Татко могу да ву биднем.
(Окреће се Коштани): Коштан! Де, пој! Бакшиш? Кеса? Еве на!... (Вади и баца јој новаца.) САЛЧЕ (Митки): Други пут ће она то, Митке, други пут! КОШТАНА Али оваква да сам. Да не скидам минтан.
Сутра, сунце већ изишло високо, високо — а ње из собе још нема. Мајка јој дошла у походе. Она се још не буди. Свекрва стоји пред вратима, буди је и тужно поје: О јансана а’нн ђелди Ојан,
И отац јој већ долази. Свекрва плаче, буди је и тужно поје: Утансана баба ђелди Ојан, ојан, маз!** Татко ти дође, засрами се,
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Јер, да само видиш, у лијепе Маре, Какве ли су, пусте, димије од харе! Каква ли је на њој таласија ткâна, Што јој њедра крије са два ђула рâна! Какав ли је онај над повијом враном Црвен фесић нусти са бисерли-граном!
Па да чујеш јоште звекет златних гривнâ Кад наранчу жуту баци цура дивна, И да видиш осмјех и слатка јој уста, Би и тебе с мајком раставила пуста! Па још оне очи што сву милост нуде! — Благо оном чија вјереница буде!
Носећи снопље преко ниске брви На другу страну потока, у село, Сељанка ходи, млада, пуна крви; Лице јој мрамор, мјесечина чело. Гдје ли је расла та ружа што гори?
На ме чека... Гледа, и часове броји Кад ћу проћи... А ја, кад бих близу био, Слао бих јој поздрав кубурлија своји'...
Као да ме давних дана јутро срело, Кад сам трчô мајци раширених рука И падô јој главом у крило и меку Љубио јој руку...
Као да ме давних дана јутро срело, Кад сам трчô мајци раширених рука И падô јој главом у крило и меку Љубио јој руку... Сав трептим кô прутке Јасике, и ходим путањом уз реку, И гледам на њене сребрне свијутке.
Гле, врело јој бива све шире и веће, И у њезинијем дубинама среће Огледа се зора и плав шатор неба. 1918. НОЋ У ТРПЊУ Трпањ
С мора непрегледна Тихо вјетар дође, и прамење меко Мрси јој. Све ћути. Само с хриди оне Гладан чагаљ виче. И мјесец далеко, Кô тепсија златна, за пучину тоне. 1918.
Мјесец гори... Прах се диже Кô прамење магле густе. Но гле! Јунак самац није, За њим сједи цура нека; Врана јој се коса вије Кô просута свила мека.
Сама, у провидном велу Од сребрне магле, она стоји тако Блиједа и тужна. И док вјетар лако Праменове златне мрси јој по челу, Њезин поглед блуди преко мртвих страна, Далеко по кршу, по родноме крају; И два плава ока сузом
Знаш ли звук харфе када подрхтава Од слатке чежње? Тако дршћем и ја На сваки глас јој до разданка плава... 1911.
Кô пуста грана кад јесења крила Тргну јој лисје и покосе ледом, Без вас би мајка домовина била; А мајка плаче за својијем чедом.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
А ако би јој умро муж, она би с великом муком подизала децу, „на преслицу и десницу руку“, или би се преудавала против своје воље и
). А „оснивање самосталне цркве убрзало је њено укључивање у феудални поредак и омогућило јој да се развија у све моћнији фактор феудалног друштва и државе“.
Одмах је затражила од мајке бојну опрему. И ова — „хала халетина“ — дала јој је коња ластавицу, свилени барјак, буздован, сабљу, волујску камџију и самур-калпак.
“ А кад јој је кнез рекао шта се догодило, „од туге јој сарце распукнуло, од жалости чарној земји паде“. Као што се види, то су
“ А кад јој је кнез рекао шта се догодило, „од туге јој сарце распукнуло, од жалости чарној земји паде“. Као што се види, то су ситуације врло сличне онима које налазимо у
Богдан није могао то да јој одбије. Тако је задобила победу над Богданом и над Дмитром. Кад се Дмитар увече вратио кући — после свега што му се у
“ Али, упркос оваквим ускочким заслугама, млетачка држава — кад год јој је то било потребно — спутавала је ускочке акције.
Госпођа Туркиња у страшном сну гледала је под својим грлом устаничку руку која јој кида ђердан, слушала кобне звуке и опажала несрећне боје. Гаврани су слетали на турске куле и доносили зле гласе.
Такав је код нас, између осталих, опис цуре Љепосаве: Чудо људи за ђевојку кажу: танка струка, а висока стаса, коса јој је кита ибришима, очи су јој два драга камена, обрвице с мора пијавице, сред образа румена ружица, зуби су јој два
опис цуре Љепосаве: Чудо људи за ђевојку кажу: танка струка, а висока стаса, коса јој је кита ибришима, очи су јој два драга камена, обрвице с мора пијавице, сред образа румена ружица, зуби су јој два низа бисера, уста су јој кутија
јој је кита ибришима, очи су јој два драга камена, обрвице с мора пијавице, сред образа румена ружица, зуби су јој два низа бисера, уста су јој кутија шећера; кад говори — кâ да голуб гуче, кад се смије — кâ да бисер сије, кад
су јој два драга камена, обрвице с мора пијавице, сред образа румена ружица, зуби су јој два низа бисера, уста су јој кутија шећера; кад говори — кâ да голуб гуче, кад се смије — кâ да бисер сије, кад погледа — како соко сиви, кад се
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
на прозору чека Драгана из далека За сликање Откад се удала Мара За Ђуру сластичара Ради на точењу бозе Па јој и није до позе За сликање БЕГУНЦИ ОД КУЋЕ Бегунци од куће Не бирају средства Они само седе И смишљају бекства
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Ку-ку! Из тајанствена сумрака букове шуме, из даљине, одазва јој се сличан глас: — Ку-ку! Ку-ку! Овај на изглед обичан „разговор“кукавица не би преварио неког пажљивијег слушаоца.
Учитељ швићну по ваздуху донесеном шибом да јој испроба виткост, али она истог тренутка пуче преко средине. Господин Паприка сину попут муње на дјечака подносећи му
Викали су на њу, пријетили јој и чак је тјерали камењем, али тиха радознала дјевојчица склонила би се само за кратко вријеме и тек је дјечаци сметну
— Ено је опет, ђаво је однио! — истом би повикао неко од дружине. Луња се појављивала отуд одакле јој се најмање надаш: из високе травуљине поред ријеке, са штагља пуног сламе, иза крда мирних говеда с мрачна тавана,
— Да знаш, Јованче, она ће нас прва пронаћи, буди у то сигуран. — Како ће нас наћи, ако јој нико не рече? — чудио се мали харамбаша. — Како? Шта ја знам како. Има ти она за те ствари нос.
Ето мене сутра рано. Пази, добро чувај логор! Иако је из „разговора“са својим Николицом схватила да јој ваља остати у логору, Жуја ипак стаде жалосно да цвили кад је видјела да малишан заиста одлази.
Николица је морао још неколико пута да се окреће и да јој издалека довикује: — Мир, Жуја, ето мене сутра! Богами долазим, не варам те!
Гледана одатле, колиба је са- мо горњим дијелом вирила из удољине. Стриц, као највиши, видио јој је чак и врата, а мали Николица само кров. Жуја, вјеројатно, није видјела ни толико, можда само врх крова.
Луња се препаде. Све до тада била је упорна, храбра, али сад... Одједном је спопаде такав страх да јој се учитељ учини већи од планине. — Шта би сад, куда би?!
Ала би то била прича! Луња поново баци један брз поглед на учитеља. Сад јој се више није чинио као планина. Каква планина!
Тако је стигла и надомак јаруге поточића понорнице кад јој се на неком глатком жбуњу омаче нога и она клизну у дубоку рупу, скривену у густу папрат.
Сад ћу ја доћи. Вјерна куја весело замаха репом, леже и спусти главу на шапе, али јој очи и даље остадоше приковане за дрво на коме се крио њезин вољени Николица.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
заштедео Ту воћку порицану с неродством, И не исече је из корена без времена, А нека то допусти зимњим годом Опкопати јој се и обасути с гнојем. ДОБРА ЛОЗА Сву лепоту изгуби — врли корен оста му честит, с родом наспоран!
ЕВА Она је човечаска велика спона и негбе гвоздене; сваке замке сплетене у руку су јој. С очима замрежује путове младићем! ...
Крвоточива она жена кад се је прикојасила за скут сина твога, и таки престаде јој тећи крв од ње. Тако и каде се докосне наша крвопролитна земља твоме омофору, таки ће на њој престати свако
Тако и обашка свакој травици свој дар јој вода издаје. ДРВЕЋЕ И ВЕТАР Ветар холујаст ваља дрвље и камење; По планина искорењује и собара Високе букве, храстове
ЛАЂА, ОРАО И ЗМИЈА На мору куда прође лађа траг јој се не зна. Ни орлу пута летећи испод неба. Ни пак змијиње стазе кад се превуче преко камена.
се; својим тек назором заколебље толиком и таквом големом земљом, те сву поднебесну из темеља покрене, — и ступови јој остају непокретни. Запрети мору и пресуши га. Рекне што бездни и запусти је.
Или ка нека свирала, дудук ли — ваља јој свирац да је држи и својом мајсторијом разлико и лепо свира ш њоме гласовито, те свога господина да весели.
Та, право да јоште славније су саме сисе њене пуне с млеком, и колико јој је капљи кад из сиса узалуд откануло млека, толико горе има уједно скупљених звездица...
Лише, кад већ до златне руде дођу, те јој жицу намере, тадар баш с опипом и врло прегледају свесрдо. Кад они у засипној дубини земљаној прегоравајући свој живот
Остала крстато на врху јој два чапорња, с којом но је у Синајској гори свога му таста овце пасао. И онде је видео неопалиму купину и из оне
Дође к оној глави; сви је гледају и чуде јој се. Каза цар чија је глава и рече: »Да јој учинимо поштење кано нашем првому оцу. И сви јој се поклонише.
Дође к оној глави; сви је гледају и чуде јој се. Каза цар чија је глава и рече: »Да јој учинимо поштење кано нашем првому оцу. И сви јој се поклонише.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Оплакала га је и искрено ожалила Јевда, и жали за њим ево већ петнаест година. Јављале су јој се прилике, добре прилике, али се она не хтеде удавати, јер ниједан од тих што је прошаху није био ни принети њеном
И код тако лепог живота и слагања, како је морало бити Јевди, мајци Маниној, кад је чула да јој нападају сина у једним новинама, и кад због тога Мане постаде пргав, па сваки час долажаше у сукоб с мајком, коју је
Тек онда поче мајка поиздаље наговештавати Ману да би већ требало да јој нађе „одмену“, јер она је, вели, већ остарела. — Дође си други земан; заступи други ред и адет — говорила би му Јевда.
“ Е зашто да ти пропада век?!... Тако је Јевда говорила сину. Мало који дан да му није читала и говорила. И Мане јој рече да је то и његова давнашња жеља. Обећа јој да ће урадити онако како она жели.
Мало који дан да му није читала и говорила. И Мане јој рече да је то и његова давнашња жеља. Обећа јој да ће урадити онако како она жели.
Чим девојче почне да гризе доњу усну и терзија јој почне да мери и шије фустане — она је за удају; а дечак, чим почне да криви ноге и накривљује фес на једно око и да
А он се сећа, смеши се и каже да га се то баш ништа не тиче, а обично заврши: „Па шта каже, бога ти?“ — „Каже да јој се допадаш“. — „Славе ти?“ — „Здравља ми!“ — „Па шта каже још?“ — „Каже да јој изгледаш горд, и вели: Шта чекаш?
“ — „Каже да јој се допадаш“. — „Славе ти?“ — „Здравља ми!“ — „Па шта каже још?“ — „Каже да јој изгледаш горд, и вели: Шта чекаш? Ваљда се још није та срећна, та твоја будућа, родила?
незвана, и дође још једна, четврта тетка, нека тетка Дока, с рукама преко трбуха, и запита их шта су се скупиле, рече јој важним и озбиљним гласом стринка Парашкева: — Збрасмо се, стринка Доке, ’оћемо, ете, да женимо оној наше магаре!...
Признаје то Јевда и каже да ће говорити Манчи, сину свом. — Да збориш, Јевдо, — рече јој тетка Дока. — Да му збориш, ем повише да му збориш за тија девојчики!
— А саг, иди си па легни; преспиј си малко, Доке... — Ете, тој Зоне Чорбаџијско да видиш сал!... — вели јој Дока излазећи.
Спомену му Фрузину Мадину, како је вредна, кротка и лепа, и додаде да није ни чудо кад јој је татко Грк из Филибе; затим му спомену Тимку Јордана Калтагџије, похвали је како је здрава, — „како мечка“, рече