Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
пред подне; само се чује зујање и треперење вилиних коњица око оних силих бикова у лејама, и силно лупање у грудима Јулиним од неког страха. — Нема га,... отиш’о је — прошапута Јула. — Хунцут један!... Мисли он, ја сам му она са шора паоруша.
Ех! Шта би казала сада Јула да сме од маме, да се, то јест, не боји да је пробуди. Зар би мање поезије било у речима Јулиним него у овим готовим стиховима, сад после поноћи, кад све село, па и сам Нића боктер, спава, кад је ноћ тако лепа,
Гђа Сида се довијала од сваке руке да јој избије из главе те жеље и мисли, али се некако увек свршавало Јулиним плачем и гђа Сидиним неуспехом. Јула је остала стална, а гђа Сида све мекша и попустљивија. Чешће су и читали понешто.
« И одједаред засузише очи и старом и младом, а највише другарицама Јулиним. Оне се смеју, а сузе им теку низ њихова бела лица. Заплака се и Јула, и гђа Сида, и баба Макра; сви бришу и нос и очи.