Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Кад је госпа Нола оматорила, обесила је цвикер о широкој црној пантљици. Синови моји, који се тамо врзмали због Јулице, описивали су тај цвикер: огроман, страшан и кад виси и љуља се, и кад се усади на крупан нос госпа Ноли.
А моја сестрица, сасвим друга, ударила сва на своју мајку. Ми смо од две матере деца, и ја сам од Јулице скоро осамнаест година старија.
Хајд, хајд, устаћу ја ваљда. — Јулица зајеца из свег срца... — Устани, Нано! — Јулице! Леп си ти то мој трећи син! Ево, сад ћу одмах да бацим ове пелене у које ме зависте доктор Мирко и ти, и да се
Има два дана по два сата апса у гимназији... Молио ме да ти не кажем. Већ знаш. како он моли, Јулице, вилице, и вилина косице, немој рећи Нани, док не оздрави, моја Нáна, моја брáна.
И с канабета у мојој соби наједаред нема десет круна... хтела сам да платим вешерку. — Доста, Јулице! — Па тренутак затим: — То не може бити! Тражи, наћи ћеш новац. Ти си крива што остављаш новац којегде!...
— Па тренутак затим: — То не може бити! Тражи, наћи ћеш новац. Ти си крива што остављаш новац којегде!... Јулице, немој да ти је жао на мене сада; ја сам болесна, немам стрпљења... Ево ти кључ од мале касице, узми што ти треба...
Доста шеге и параде с Нолом Перчиновом!... Донеси, Јулице, новине, да видим шта ме чека у свету и међ живим људима. — Јулица се врати с новинама и с три писма у рукама.
Нешто је распиње. Не воли сад ни друштво. — Шта радиш Јулице? Је ли ко долазио? — Једнако пада киша, нико није био, само је пекар донео мокре переце...
” Општи смех. Госпођица Каначки, честа посета код Јулице, преузима реч. — Свеједно сад црна кафа, него што је то да и шеста недеља прође од венчања, и ништа, баш ништа: ни
Доктор Мирко, ко и да није жењен; а Јулице нема нигде. Као кад, Боже сачувај, баците камен у воду, па се вода заклопи.
— Погледај га добро, Јулице: по лику, чиста и јасна баба Талијанка, твоја мати; а на тебе је тих и послушан, и опет некако својевољан и одлучан...
— Ето, видиш, баш као што си ти Милушића дохватила за уши. — Нано, теби је увек до шале. — Море Јулице да видиш, и није; него хтедох рећи да је срећа што мали од оца нема баш ништа. И не треба му.