Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Фрајле спремају ручак. Приспе и ручак. После ручка иду сви у шетњу у башту. Љуба се једнако врзе око фрајле Јулке. Она му показује пријатно лице; види се да је рада допадати му се, да га није рада из шака испустити; ал’ тек каткад
Љуба је постао са Јоцом и Ружичићем „пер ту”. Сутрадан разиђу се. Љуба се срдачно од Јулке опростио. Кад дође кући, почне озбиљно да се мисли. Није шала, тако лепа девојка и две хиљаде форинти!
— Чекмеџијић ради свој посао по обичају. После месед дана пуче глас да ће на пролеће бити прстен фрајле Јулке са нотарошем Ружичићем. Љуба се том јако зачуди.
— Видиш, ова писма су од фрајла-Јулке. Читај само ово последње што ми је пре пет дана писала. Чекмеџијић отвори и чита: Дражајши мој!
Плаче, тужи се матери. Госпођа Перса Першуновићева не седи далеко, па све дочује шта се ради између фрајла-Јулке и Чекмеџијића. Оде госпођи Нерићки да Љуби намести кревет.
истина, није смео то писмо ником показивати, него га је свега поцепао; али, већ је и онако сасвим спрам фрајле Јулке охладнео те се опет за другу справљао. Њега су, истина, узели били на миндрос, ал’ и фрајла остаде у поштеној платки.
„Кад је Белкић код мене био као гост — ручак четири форинта. „Два путна трошка у Г. због Јулке Нерићеве и један код Мргодићке — шеснаест форинти. „Осовина ми се покидала — четири форинта и триест крајцара.