Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Неко црначко племе, рецимо, вјерује у некакву митску неман, некакво божанство, у некакву тамо своју Мама-Јумбу. Мама-Јумба, наравно, објективно не постоји. То је факат.
Без својих Мама-Јумба народи зацијело не би за собом оставили храмове и дворове, пирамиде и акрополе, химне и епосе, и драме и лирике, и
И што је онда у свему томе важно што Мама-Јумба „фактично не постоји”? Што онда? По чему је чињеница Мама-Јумбиног „фактичког непостојања” пресуднија, одлучнија,
Свијет је пун таквих Мама-Јумба. Великих и малих Мама-Јумба, појединачних и опћих, свјесних и несвјесних, безазлених и опасних, смијешно нацерених и
Свијет је пун таквих Мама-Јумба. Великих и малих Мама-Јумба, појединачних и опћих, свјесних и несвјесних, безазлених и опасних, смијешно нацерених и стравично изобличених.
Мама-Јумба заогрнутих плаштем митскога или заодјевених у бијело рухо привидно рационалнога. А ове посљедње обично су најопасније.
Па што онда ако Мама-јумба „објективно не постоји”? XXИИ Замислите, на примјер, овакву причу: Забринуо се сиромах човјек за своје здравље,
А што се тиче оних Мама-Јумба, вјеруј ми да их, ко више ко мање, сви имамо. У виду некаквих шашавих фантома, немоћно полетних крилатих гмазова,
Прекинуо је мијешање у авану и изазовно се наслонио на тезгу. — Добро, а што мислиш, која је моја Мама-Јумба, на примјер? — Не знам, немам појма. Требало би подробније испитати. А то најбоље човјек може да сам изврши.
А то најбоље човјек може да сам изврши. Уосталом, можда је ти, сасвим изузетно уопће и немаш. — А која је твоја Мама-Јумба? — Ох! Ја их пак имам толико да их је тешко и набројити!... Наставио је мијешати батићем у порцеланском авану.