Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
буде приповедач; али није имао намеру, и то је много занимљивије, ни да га напише просто у трећем лицу, одвојеном од јунакињиног лика. Сав усредсређен на Софку, он се колебао, и колебање се види у несигурној, испрекидано вођеној композицији.
ову не само психичку и не само телесну, него кроз целовиту психосоматску муку пробија нова временска раван из дубине јунакињиног памћења: „А сећа се свега. Било је на три дана пред Ускрс. А она тада [ . . .
Када је Тодорин и Магдин одлазак на гробље упослио као асоцијативни подстицај за даље временско пребацивање по дубини јунакињиног памћења, Станковић и овде спонтано бира нарочито душевно и телесно стање: један чувствено-чулни грч који је јунакињу
Али је читаоцу тешко разазнати да је то подсећање некада - у првој верзији - било део јунакињиног сећања, премда су осетни трагови овога другог задржани у ономе првом, и они свакако остављају известан утисак при
Али тако је само на први поглед, јер кад се нешто помније разгледа текст, разазнаје се оно активно учешће јунакињиног тела које смо малочас истакли.
проспективни ток могло пратити како се у исти мах губи потреба да се субјективни угао гледања мотивише помоћу јунакињиног сећања. Али је зато, с друге стране, сам угао под којим Софка посматра догађаје сачуван.
легања тетке Марије, за који се одмах по стилизацији види да припада дечјем доживљају, назначава се да потиче из јунакињиног сећања, и потанко се наводи да је она у тренутку опажања била „покривена јорганом са осталом децом, која, навикнута,
што је у XИX глави нама читаоцима предочено није толико занимљиво као верно насликан црквени простор колико као слика јунакињиног доживљавања простора у једном изузетном и, за њу, трагичном часу.
И она их разгледа у некој врсти екстазе. Оно што је најтеже из јунакињиног немог сећања вербализовати, језички изразити, то је психолошки мотивисан набој у перцепцији и благо заталасано