Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
А за текст, уопште узевши, значајно је ако га повремено проткива јунаково сећање - та прозрачна доживљајна (егзистенцијална) копрена кроз коју ми читаоци гледамо на догађаје романа.
А већ идући пасус доноси темпорални заокрет, враћа на временски почетак приповедања, на јунаково рано детињство: „Још док је био мали, тек пошао у школу, знао је да, као што доликује сину и првенцу њихове куће,
Његови су лични мотиви дошли у колизију с породичним интересима, и он их постепено сузбија до те мере да се умирање јунаково може схватити и као књижевно пресликавање унутарњег губитка воље.
А то „он”, кад ближе погледамо, није ништа друго него јунаково „ја”, које је - баш зато што приповеда аутор - морало променити лице и постати „он” (по начелу пребацивања из
Штавише, без напора и без натезања у свим би се случајевима ауторово трећелице могло вратити на јунаково прво. Отприлике исто онако као што смо то већ учинили са првом реченицом Нечисте крви: испоставило се да се тако
Можда и зато, кад год се обичним животним разлозима и конкретним интересима мотивише јунаково необично чулно-чувствено стање (рецимо Вуково западање у „страшан бунар очајања” зато што није „произведен у
аутор описа смештен тако да може гледати и изнутра, из доживљаја лика, и споља или са стране (и са дистанце) на тело јунаково.
опис тако неосетно клизи из спољњег ка унутарњем, и обрнуто, да се често не може разликовати шта је ауторово а шта јунаково око видело, и шта је један а шта други осетио, помислио и закључио.