Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Прелаз између ауторовога субјективног и јунаковог субјективног виђења толико је слободан, кат-кад се чини и недовољно контролисан, да се повремено добија замршен опис
При томе опет може доћи до понављања, и у понављању до могућег спајања два различна опажаја: субјективног јунаковог и објективног ауторовог. Конкретно би то овако изгледало: они, који гледају на варош и ови, који гледају на поље.
сегментован и детаљисан опис просторне празнине кроз коју поглед пролази заправо конституише унутарње време јунаковог доживљавања.
Код Црњанског, штавише, налазимо доста случајева кад се ток јунаковог опажања укључује у радњу као догађај по себи. Могао би се навести заиста велики број примера, с краја на крај романа.
Служећи се час једним час другим положајем тела јунаковог, Црњански у високој мери динамизује перцепцију, па тако и постиже књижевно дејство које су руски формалисти назвали
опажања, и с њом динамизација самог опажања, производ је нарочитог угла из ког око посматра, али исто тако и посебног јунаковог субјективног стања - чувственог и мисленог - у коме је преломљен спољњи изглед предмета.
Постоји, међутим, сцена у којој је приказан цео пут који нас од непосредног опажања јунаковог води све до његовог сна на јави, за који се одмах везује симболичка слика неба.
појава, по свему судећи, може објаснити тиме што је у Сеобама време приповедања једним делом везано за унутарње време јунаковог преживљавања, што је иначе честа појава у модерном роману почетком ХХ века.